smejem

ne sećam li se

Je l’ to što već pet minuta sedim i razmišljam kako da nazovem ovo dovoljan dokaz za haos koji praviš u meni? Je l’ to što imam toliko toga da kažem a ne znam kako, dovoljno dobro objašnjenje koliko mi se zapravo sviđaš?

Čudno je to kako do pre mesec dana nisam ni znala da delimo istu planetu, grad i školu, a sad odjednom živiš u mojoj glavi. Smešno je to što mene nema u tvojoj. Čak ni na trenutak. Smešno je, i veruj mi toliko se smejem samoj sebi, kako mogu iznova i iznova biti toliko glupa. Znaš li zašto se ljudi zaljubljuju u nešto što ne postoji? Jer mislim da ne volim tebe, već volim moju verziju tebe, i još uvek nisam spremna da slomim srce o oštru stvarnost. U mojoj verziji tako si topao, tako si vedar, tako sjajan da te često pomešam sa suncem. U mojoj verziji voliš da me držiš za ruku i grliš satima iako to nikad ne bi priznao. U mojoj verziji stalno gledamo naše omiljene filmove, i takmičimo se ko gore peva i smejemo se tako glasno i toliko često da niko ne može da nas sluša.

Ipak, danas kad sam te videla nikad nisi izgledao hladnije. Prošao si pored mene, nikad se nisi okrenuo i uspeo da u meni zalediš i ono malo topline što je ostalo. Kao da nikad nisam čula tvoj smeh, kao da nikad nisam videla toplotu u tvojim očima. Zima. Nije li smešno to što kad sam se setila zime sam se setila i hladnog sunca, koje iako ne greje nas ipak podseća da izdžimo jer će nas grejati uskoro?

I mislim da na kraju i znam kako da nazovem ovo, jer mislim da ovo moj mozak više i namerno radi, kao da uživa da patim. Kao da želi da ispuni moje srce nadom, kao da želi da vidi kako moje srce sa razlogom kuca samo da bi kasnije gledao kako srce kao najživlji organ, gubi razlog za život. Možda nikad ni neću naći nekoga ko će me voleti isto kao i ja njega. Nekim ljudima je suđeno da žive sami. Postoji lepota i u tome. Samo neki delovi mene to tek treba da shvate.

(danas si možda pomislio na mene, a ja sam možda ceo dan zbog toga srećna)

od krvi tielod krvi tielko jak Bruce Willis, smejem sa tomu, čo vy nazývate biod krvi tielko jak Bruce Willis, smejem sa tomu, čo vy nazývate biznis. Slovenský rap, ty úbohá pi*a, keď TKX budú chcieť, tak ťa zničia.’znis. Slovenský rap, ty úbohá pi*a, keď TKX budú chcieť, tak ťa zničia.’ko jak Bruce Willis, smejem sa tomu, čo vy nazývate biznis. Slovenský rap, ty úbohá pi*a, keď TKX budú chcieť, tak ťa zničia.’

but, they love you

Ponekad mislim da sama sebe lažem. Znate, da sam bolje. I smejem se, i boli me stomak i stvarno iskreno pomislim ‘Bože, pa ja sam srećna’. Ali taj osećaj traje 2 sekunde i onda se vrati. Mrak. Tama. I imam osećaj kao da nikad nisam ni mogla da osetim šta je sreća. Je l’ čudno što mrak počinje sa m, a i mama. A tama sa t a i tata? Je l’ čudno što svaki put kad pričam sa njima, osećam kao da mi od neizmernog nezadovoljstva gore unutrašnji organi i poželim da sam večno ostala lišena vazduha samo da ne bih morala da slušam otrovne reči kojima me truju. Jesam li bezobrazna zato što hoću da pobegnem od ovog večnog besa koji ubacuju u mene? Jesam li bezobrazna zato što ubacuju tugu u mene, a pružaju mi sve. Materijalno. Puno gorčine. To vam je kao da dobijete najlepši cvet na svetu koji je pun osa i ružnih buba koje nikad ne odlaze. Ne biste valjda zadržali cvet? Možda i biste, ali izgleda da nisam dovoljno jaka.

I nemojte, molim vas, misliti da sam nezahvalana. Ali kako da se zahvalim kad mi kažu da sam glupa, kako da im se zahvalim kad kažu da sam ja kriva što im je loše i kako da im se zahvalim kad kažu da sam greška. I kako da kažem da me boli, kad je još veći bol bio kad se tata smejao dok nisam uspela da udahnem vazduh jer su mi se pluća ispunila suzama. Kako da im kažem, kad u sebi vide idole, kako da im kažem kad su prema celom svetu srećni samo mene unesrećuju. Nemam nikog na svojoj strani jer su se odlično pripremili. Izmanipulisali su svet, ubedili sve.

”Nisi još uvek dovoljno zrela da razmišljaš”, ”haha, znaš li ti da ako hoćeš da budeš doktor, moraš da zapravo znaš nešto”, ”o bože, kako misliš ne znaš zašto si depresivna, pa nije te neko silovao da bi bila takva”, ”haha, ne budi glupa, svako normalan jede meso, ne glupiraj se sa svojim fazama”, ”o, da kako smo mogli da zaboravimo, naravno da nikad nećeš raditi ono što normalni ljudi rade, uvek moraš ti da budeš drugačuja”, ”kako te nije sramota stalno da budeš tako ćutljiva”, ”budem li te još jednom video da si plakala, daću ti razlog da plačeš”, ”nisi dovoljno pametna”, ”super je što hoćeš da ideš, ali baš i nemaš šanse, znaš”, ”daj molim te, izgledaš kao kurva neka”.

:)

kad mi nedostajes samo procitam nase poruke, i u jednom trenutku se smejem, vec u sledecem placem

Počinju da žive stvari bez tebe. Pod okriljem naših zajedničkih snova, ciljeva, provedenih sati-ostao je muk. Ali, opet, ponavljam ti, počinju da žive stvari i bez tebe. Tok životnog prostora nije stao, teče. I ja mu se smejem, radujem mu se. Radujem se suštini tog toka, naučio me je kako da se postavim prema iznenadjenjima, sličnim onim koje si ti, bas ti zadala nama. Gde moj korak ostavlja trag, ako nema tebe uz mene, želela sam sa strahom, za svaki slučaj, da znam. I sada vidim da tih koraka ima bez tebe, da moze bez tebe, da mora bez tebe. Pet sedih glava koje su zauvek trebale piti kafu ili čaj, do poslednje zime, jeseni, do poslednjeg proleća, leta, ostale su bez tvog traga u koračanju. Da li ćeš nekada dolaziti bar kroz naše secanje ili ce i to vreme odneti? Moj gnev u zenici oka ne zna gde da se probije, hoce da te pogleda, da te kazni, a slep je svaki sledeci tren…
—  #by_me

Uvedomila som si, ze to bol jediny moment, ked som naozaj cosi citila. A ako to dokonca aj bez najmensej interakcie pretrvalo! Asi mesiac ma bolelo telo z lasky.
Mam sen. Ja a on, bicykle, mrtve rameno Dunaja. Ako pred dvoma rokmi. Priatelsky. Sedime na vysusenej trave, telo nas svrbi. Rozpravame sa, smejeme sa na zazitkoch z hladania cashiek. Bolo to tak davno. A zrazu to nevydrzim, nahnem sa k nemu a pobozkam ho. Ajaj.
Ospravedlnujem sa ako mala. Slova sa mi pletu. Nakoniec sa mi podari vysukat zo seba pravdu. Len chcem citit nieco skutocne.
Lebo presne o tom to je. Mozem si pisat s intelektualmi, ktori ma pozyvaju do galerii, moze si S so mnou tancovat tango na rock’n’rollovej noci. Doteraz som si myslela, ze je to malo. Ze potrebujem niekoho, kto mi v tej galerii o tych obrazoch nieco povie a kto ma to tango tancovat nauci. Nie, nie.
Potrebujem jeho, prveho chalana, ktoreho som pobozkala, sice len z nacviku, jeho, ktory popletie aj tie najjednoduchsie veci, jeho, ktoreho usmev vam rozjasni den, aj keby co bolo.
Scenar c.2: zmaturujeme a budeme sa lucit, je mozne, ze najblizsie sa uvidime o rok, o dva, mozno az na stretavke v 2020. Nejakou krasnou nahodou sa nam podari byt pri luceni na kraji, daleko od dosluchu ostatnych. Poviem mu, musim mu povedat, ze nema mat preco nizke sebavedomie, ze je uzasny chalan s velkym srdcom, ktory ocari kazdu, ktora prejde okolo neho. Viac explicitly nebudem hovorit nic.