slusaj

Rani septembar u Beogradu mirise na snove i slobodu i osmeh. Mirise na onaj trenutak pre sna kad pod jastuk gurnes svaku brigu i setis se koliko je svet jedno idiotski divno mesto. Ne brojim korake, ne citam nazive ulica, samo lutam i zaboravljam na to gde je odavno trebalo da budem. Podizem pogled sa starih, iznosenih patika i ona je bila tu. Znate kad kazu da je svet stao u trenutku kad su ugledali nekoga? Ne.. Na sekundu, imao sam osecaj kao da sam osetio istinsku brzinu kojom se svet okrece i juri, bez mene. Ja sam ostao na istom mestu. Sedela je na stanici, nasmesena, u kosulji koja je dosezala do kolena, sa knjigom u krilu. Pozeleo sam da se iza ugla pojavi neko i poljubi je, odvuce je daleko od mene, zeleo sam da ovu nejasnu zbrku misli neko pretvori u samo jos jedan trenutak, samo jos jednu lepu devojku na ulici, samo jos jedno “sta ako?”. Pozeleo sam da ima nekog da joj pozeli laku noc, nekog da je beskrajno mnogo gnjavi, nekog da je ljuti i posle je natera da zaboravi na sve. Pozeleo sam da postoji nesto, bilo sta da me spreci da otvorim svoja velika usta i izgovorim nesto preterano glupo.
“Izvini, je l’ ti treba nesto?”
Glupa, velika usta i glupi svet koji je prestao da se pomera i ja koji vec minutima stojim i gledam ka njoj i cutim.
“Ovaj… Ne?”
“Dooobro… Okej.”
I onda se nasmejala. I boze moj, bio je to mozda najlepsi nesavrseni osmeh koji sam video. I presirok i kriv i pomalo uplasen.. I ja koji i dalje stojim i cutim. Ja i taj osmeh. Seo sam pored nje. Definitivno ne treba da se smesi strancima.
“Je l’ smem da pitam za ime?”
“Imena su tako glupa i bespotrebna. Kakve veze ima kako se zovem? Uvek ista prica.. Ime, adresa, broj telefona. Pitaj me nesto da mi odvuces paznju sa ove knjige, pitaj me nesto toliko cudno da se uplasim toga zasto me stranac pita skroz sulude stvari.”
Ova devojka je potpuno, preslatko luda.
“Na sta mirise Beograd u ranom septembru?”
Par sekundi je zamisljeno cutala, kao da se trudi da smisli savrseni opis za nesto sto, u sustini, zapravo i ne postoji.
“Na slomljena srca koja opet vole, na novu sansu, na strance koji mile po Dorcolu. Mirise na povratke i nepoznatno, ali onu vrstu nepoznatog koja mami, koja te tera da cinis izuzetno glupe stvari..”
Ako ne bude prestala da brblja stvari bez smisla, poljubicu je tu i odmah, bez pitanja, bez razm..
“Na sta tebi mirise?”
“Mirise na… Ne znam. Menja se svaki dan.”
Pazljivo je posmatrala svaki moj pokret, razmatrajuci reci koje su izlazile isuvise lako. Suzenih ociju, gledala me je kao da pokusava da nadje neko dublje znacenje iza mog odgovora. Sasvim slucajno, spustio sam pogled ka njenim usnama i u trenutku zaboravio da ne znam ko je, da ne znam zasto pricam sa njom, da ne znam cak ni gde sam trenutno. Frknula je.
“Uopste nisi mastovit. I pritom, iako uzivam u poetskim razgovorima o mirisu ovog grada, red je da se predstavim. Una, drago mi je.”
“Pa, zar su imena bitna?”
“Ne, ali ko zna, mozda je tvoje ime presudno. Mozda imam neku tajnu fobiju, mozda ne zelim da se ikada obratim nekim sa tim imenom. Mozda mi je neko sa tvojim imenom slomio srce, mozda je to ime mog tate, sto bi bilo zaista bizarno.. I presudno.”
Nisam mogao da sakrijem smeh i zacudjen pogled.
“Dobro, Una.. Mnogo si razmisljala o tome. I, kako se zove decko koji ti je slomio srce?”
“Koji tacno? Ja sam ti beskrajni romantik. Bolesni romantik. Nikad mi nije dosta ni ljubavi, ni slomljenih srca.”
Precutao sam da sam ja uglavnom taj koji ih lomi. Precutao sam da neka devojka opet place sama i ceka poruku ili izvinjenje koje nece doci. Precutao sam da je bolje za nju da krenem i ostao sam tu da sedim, zalepljen za stanicu, nadajuci se nece uskoro naici njen bus, nadajuci se da necu morati da se pretvaram da idem u istom pravcu kao i ona.
“I, sto cutis ti toliko? Samo pitas, slusas i onda razmislj…”
“Mozda je bolje da odem?”
Ucutala je. Samo je cutala i posmatrala me kao da me poznaje dovoljno dobro da prokljuvi da li zaista zelim to ili ne.
“Slusaj, i ti i ja znamo da ne zelis. Zelis da sedis sa mnom i pricas o svemiru i zvezdama i da me pitas sta mislim da se nalazi posle smrti. Zelis da me slusas, da slazes sebe da se osecas kao da me poznajes citav zivot. I najvise od svega? Zelis da me poljubis, i konacno iz glave izbacis sve te glupe ideje da bih bas ja, od svih, mogla da te nateram da ostanes i zavolis.”
“Ti, cini mi se, ovo radis svako vece. Pricas sa strancima, trudis se da im citas misli, pravis se kao da poznajes one delove njih koji i sami ne znaju.”
“Mozda. A mozda sam upoznala isuvise mnogo muskaraca kao sto si ti. Svi su oni oboreni s nogu, ludo zaljubljeni, opsednuti. I onda otkriju neke delove mene koji se ne uklapaju u savrsenu pricu koju su smislili u svojoj glavi. Previse volim knjige, mnogo pusim, smejem se toliko glasno da privucem paznju svih oko sebe, cesto sam tuzna bez razloga, volim da budem sama.. Ili vec nesto. I onda ona zaludjenost preraste u nesto ruzno i bolno i zaborave svaki razlog zbog koga su i zeleli sve to. I onda je tu neka nova Una.”
Sve ovo govorila je sa hrabrim osmehom na licu, glumeci da je ne dotice, kao da se pomirila sa svim tim.
“I, sta ako ja bas zelim da upoznam tu Unu o kojoj pricas i sve te delove nje od koje drugi beze? Sta ako ja bas volim mane? Sta ako sam ja ceo zivot proveo sa drugim Unama? Sve su one bile… Divne. I, bez lazne skromnosti, sve su me volele. I sve su se smejale vrlo smerno, govorile su prave stvari, vodile beskrajne rasprave sa mnom o knjizevnosti i muzici, sve su bile naizgled.. Savrsene. I ja sam provodio dane razmisljajuci zasto ne osecam nista, zasto izbegavam one dve reci koje su one tako lako govorile. I, znas sta? Sve su bile dosadne. Nije bilo bas nijedne stvari koja me je izludjivala, nije bilo nikakvih razgovora koja su me terala da se zamislim, nije bilo spontanosti, suludih avantura, poroka, nije bilo nikakve..”
“A ja to imam?”
Bilo je glupo odgovoriti bilo sta. Poznavali smo se vrlo kratko, nisam se ni predstavio, nisam znao njenu omiljenu boju, nisam znao sta voli, niti da li mozda voli nekog. Ali, postojalo je neko obecanje ove noci i to jedno pitanje koje nisam mogao da izbacim iz glave.
“Pa, sto mi ne dozvolis da saznam?”

Sta sam naucila u 2015?

1.Stvarno netrebas biti prijatelj s ljudima s kojima nezelis.
2.Postuj svacije misljenje.
3.Sve se dogada s razlogom.
4.Negativnih komentara ce uvijek biti.
5.Ako nekog volis ni nebo ti nije granica.
6.Pusti da stvari teku same od sebe.
7.Nesvidis se uvijek svima i to je skroz oke.
8.Provodi sto vise vremena sa bakom i djedom jer oni nece biti zauvijek s tobom.
9.Nikad ne zaboravljaj sebe.
10.Okruzi se pozitivnim ljudima.
11.Novac nije sve.
12.Svi smo mi jednaki.
13.Svi zasluzujemo srecu.
14. Nekad si i ti kriv za odredene stvari.
15.Slusaj svoj ego.
16.Jedi kolko god zelis.
17.Kilogrami su samo broj, osobu cine emocije.
18.Pravi prijatelj je uz tebe kad nitko nije.
19. Obitelj je svetinja.
20. Izadi i zabavi se,ne zivis vjecno.
21. Ljudi ce uvijek gledati.
22.Ne gazi svoj ponos zbog nebitnih ljudi.
23. Sve se zavrsi dobro nakraju.
24. Stariji su vecinom upravu.
25. Budi ono sto jesi.
26. Nikad nisi sam uvijek imas Tumblr.
27.Voli sebe, pa onda druge.
28. Ti mozes biti samo ti, ne pokusavaj biti netko drugi.
29. Ako ne mozes biti bolji od konkurencije, samo se oblaci bolje.
30. Uvijek budi zahvalan/na na svemu.