slucajno

Pa..izgleda da ponovo nedostajes.


Opet isto. Kao i svako vece.
Sedim za svojim stolom,i posmatram tvoju sliku na ekranu.
Ovog puta si konacno,izbacio sliku na instagram. Suludo je u sta se ljudi pretvaraju,samo ih drustvene mreze zanimaju. Ali to je jedina stvar gde te mogu videti,pa cak iako je to samo slika i ne mogu da osetim snagu tvoje zategnute vilice pod svojim dlanovima.
Postavio si sliku sa svojim psom. 
Secam ga se. Poslao si mi njegovu sliku prvo vece kada smo razgovarali. Vec tada sam bila srecna sto te upoznajem. Taj pas je sigurno,nesto,sto si tada voleo vise od mene.
Sada mene vise i ne volis. 
Na slici se jasno vide tvoje jagodice,izrazena vilica i onaj mladez malo ispod oka,koji takodje imam i ja,bas na istom mestu. Sudbina? Bar sam se tome nadala.
Izgledas srecno na slici i to je ono sto sam i zelela da znam i da vidim. 
Poslednji put kada si mi se javio bio si nasmejan. Mozda ne znas,ali taj tvoj osmeh mi je popravio dan,kao i svaki put kada si taj osmeh nosio sa sobom. Nosi ga uvek. Molim te. 
Kosa ti je porasla ali to je ista ona kosa kroz koju sam provlacila svoje prste sa zeljom da se u njoj izgubim na par sati,dana,godina ili da mozda zauvek ostanem tamo. Ti si bio moj spas. Moj beg od stvarnosti. Iako si i ti bio stvaran,bilo je puno nerealnih sitnica medju nama kojih volim da se secam jer su me cinile srecnom. 
Oci ti idalje zrace onom istom bojom,nisu se promenile i nisu izgubile sjaj. Naravno,iako su idalje iste,bilo je trenutaka kada bi me zabolele te tvoje oci jer bi gledale kroz mene,a ne u mene,kao sto su nekada radile. Vise im nisam u fokusu. 
Usne si razvukao u blagi osmeh. Konacno si na slici bar malo nasmejan! Na slikama si uvek glumio nekog mangupa,nekog momka sa stavom kome niko ne sme da pridje,takav si pogled uvek i imao. Niko taj pogled nije razumeo,ne brini,ja jesam. Meni si znacenje tog pogleda mnogo puta ispricao. I secam se…secam se trenutka kada si mi rekao ‘Samo tebe ne gledam tako.’ 
-’Zasto?’ pitala sam te.
-Jer si posebna,odgovorio si mi. Secas se da sam i to vece plakala? Ali ne,budalo,ne od tuge,od srece sto si tu pored mene i sto si rekao da sam posebna. Samo sam zelela da u tvojim ocima uvek budem takva. Posebna i tvoja. 
Steta je samo sto sam ostala samo ovo drugo. Samo tvoja. Posebna…mozda u nekom drugom zivotu,gde cemo biti manje otrovni jedno po drugo. Sada sam ja u svom svetu koji jos nije zarazen,koji jos nije otrovan,a ti si u svom koji moze da otruje mene i moj svet ako bi mi se ponovo priblizio.
Sretni me ponovo.za par godina,kao slucajno,i reci da zelis da ponovimo sve. Nasmej se onako glasno i odrepuj kroz zube stihove tvoje pesme koju sam stalno slusala kada si otisao. ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio..’ Odmah znaj da ces me imati. Ponovo. Kao nikad niko nikog. Cekam te,to valjda znas i sam.
Ne brini,moje srce je ostalo na istom mestu na kom si mi ga vratio onog dana kada si resio da odes od mene.
Vrati se po njega. 
Spremno te ceka,jer jos uvek zeli da ti pripada celom svojom tezinom i ranivoscu koju je prouzrokovao niko drugi no ti.
I nemoj da mi najavis svoj dolazak i povratak meni. 
Neka bude spontano,jednog lepog,suncanog junskog jutra kada svet bude tih i mracan. 
Tada dodji i budi moje svetlo u tami,moje oci ce prepoznati tvoje.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

I srescemo se opet, nekada, negde, sasvim slucajno ugledacu ponovo te oci, koje godinama u nazad u meni bude ljubav.
Mozda bas tamo, gde smo se prvi put sreli. Mozda tamo gde smo se prvi put zagrlili. Mozda tamo gde smo se prvi put poljubili.
Tada, to necemo vise biti mi, tada, to ce biti nekih dvoje ljudi koji su se sa godinama promenili.
Mozda tada shvatimo sta smo izgubili, zbog trunke slobode koju smo trazili.
I mozda tada ponovo budemo krivili jedno drugo, jer smo tu gde smo i ne mozemo pobeci. Ili mozda, bas tada shvatimo da smo mi taj idealan spoj. Mozda te tada zagrlim. Mozda ti kazem sve ono sto cutim. Mozda te osmehom obradujem. Mozda ti priznam tada da te volim. Mozda.
Ili mozda, prodjemo jedno pored drugog, kao da se ne poznajemo.
—  Blesava-devojka
Ma, ne druže, nije ona došla ovde zbog mene. Nije ona došla da me vidi. Došla je da mi pokaže da ume bez mene. Da je briga. Ne zanima nju da li cu ja pokušati išta da uradim. Nije došla da moli. Nije došla da popravimo stvari. Došla je da pokaže da nece ništa. Došla je da mi dokaže da je nije briga da li cu se grliti i ljubiti s nekom njoj pred ocima. Došla je da potopi sve one glupe price da je slomljena. Došla je da ljudima zapuši usta. Kad ja nisam umeo. Došla je da vidim koliko je jaka. Došla je da bih ja makar u jednom momentu pomislio da je došla zbog mene, cisto da mi pokaže koliko sam idalje njen. Došla je da me podseti da je lepša od svih njih tamo zajedno, a ja cu o tome cutati, kao i obicno. Više nemam prava da govorim da je najlepša. Došla je da je još jednom uocim medu stotinu ljudi. Došla je da nam se možda slucajno susretnu pogledi, sudare tela, da budemo blizu, al’ da mi bude dalja nego ikada. Došla je da vidim njenu hladnu stranu, i da tako zaledi sve naše tople mesece. Došla je da uništi sve, do kraja, jer ja nisam bio muško da uništim sve, nego sam uništavao nju, a sebe cuvao. Došla je da me ne pogleda, da me ne dodirne, ne zagrli, ne poljubi, ne cuje, ne voli.
—  @nevena605