shvatim

Ponekad razmišljam da li sam napravila dobre izbore što sam se odrekla, bukvalno odrekla budućnosti s nekim ljudima. Ali onda negde u tom nedostajanju u tom čuvenom šta-bi-bilo-kad-bi-bilo stanju, u samomučenju, u žaljenju, u njihovim slikama, u našim pesmama, shvatim... Nisam mogla drugačije. Nisam mogla. Bilo je jače od mene. Nešto me je teralo od njih. Neka mi oproste ako sam ih time povredila. Nisam jednostavno... mogla.

Tačno mi treba da odem negde i da me svi ostave na miru i da pišem pomalo i šetam kraj neke reke i berem bele rade i da se vratim kad stvarno shvatim šta hoću, jer ove oscilacije nisu dobre po mene

“UPOZNAVANJE UNUTRAŠNJOSTI”

Hodati po žici,
pored svakog godišnjeg doba,
pored svakog života,
pored svake osobe.

Da čujes i osjetiš ono što je moje,
treba vremena i ljubavi.
Da te shvatim kako dišeš,
trebam se zavući u tebe.

Ispod kože i kostiju,
ispod mesa u srce, u arteriju,
gdje ću možda ležati mrtav,skupljen.

Sudar dva svijeta,
sudar pametnjakovića i umjetnice,
sudar onog što ne uspijeva,
dovelo nas je u nešto što se ne može objasniti.

Vožnja tvojim venama,
upoznavanje unutrašnjosti.
I poslije toliko grcanja u krvi,
mene oživiše njeni dlanovi.

-Edis Lihovac

Dani mi se vuku u potjeri za novcem, srodnom dušom, prijateljima i svim drugim čudima svakodnevnice. Prolaze a rijetko kad zastanem i kažem “hvala” najvažnijoj ženi mog života.

Izvini moja stara, što ti nikada nisam napisao pjesmu. Još uvijek ne umijem, riječi mi nisu dovoljno dobre da njima naslikam tvoj portret. Ali jednog dana, obećavam.

Kad sav ovaj haos prođe, kad od mene dočekaš unuke i sa ponosom budeš gledala godine koji sam gradio, nas dvoje ćemo razgovarati o životu. Pričat ću ti kako sam tvoje lekcije uvijek nosio u srcu, kako je svaka moja odluka prošla uz pomisao šta bi ti uradila… i kako mi je žao što nisam mogao više. 

Kada shvatim život i svu njegovu suštinu, uzet ću papir i olovku i započeti tvojim imenom. Najljepšu pjesmu čuvam za tebe. 

-Mojoj svili za rođendan.

I


Subota, pet sati ujutru i telefon ispod mog jastuka koji ne prestaje da vibrira. Onako sanjiva tražila sam ‘otkaži’ na ekranu. Očigledno sam zaboravila da isključim alarm iako je ispitni rok gotovo i konačno više nema buđenja pre petlova. Telefon ne želi da sarađuje sa mnom, tako da mi prikazuje samo crni ekran uz neprestano vibriranje. Odjednom, telefon se smiruje, ekran se uključuje i pre nego što uspem da shvatim da me je zapravo neko zvao, na ekranu se pojavljuje naša fotografija od pre tri godine. Jedna od retkih koje imamo. Pijani smo. Ljubim ga u obraz, a on se smeje. Jednu ruku digao je u vazduh i pokazuje palac, dok me je drugom zagrlio oko struka i privukao bliže sebi. Naposletku, prevlačim dugme 'odgovori’ i javljam se: “Da?”
“Jesam li te probudio?”
“Jesi.”
“Izvini.. Samo.. Hteo sam da ti čujem glas..”
“Zašto?”
“Dugo nisam..”,tiho mi odgovara.
“Eto, ispunila ti se želja..”
“Da..”
“I tako..”
“Izvini..”
“Za šta sad?”
“Zato što sam te probudio.”, odgovara posle dugog ćutanja.
“Nema veze. Zaspaću ponovo.” Smeje se. “Nemoj.”
“Ništa nisam rekao”, pravda se.
“Nisi ni morao.” Posle pola minuta čujem uzdisanje sa druge strane. “Šta je sad?”
“Nedostaješ mi..” Sad sam ja ta koja ćuti. “Halo?”
“Tu sam.”
“Voleo bih da te vidim..”
“Ne znam..”
“Biću u devet na stočiću, ako rešiš, dođi”, prekida vezu ne sačekavši moj odgovor.
Spuštam telefon pored sebe svesna da neću uskoro zaspati. Video me je to veče kako se vraćam kući mučeći se sa koferom. Prišao je nudeći se da mi pomogne, a ja sam ga odbijala uprkos konstantnom navaljivanju. Par minuta kasnije drugovi su počeli da ga zovu, a ja sam to iskoristila kao idealnu priliku da uđem u taxi i pobegnem od njega. Godinu dana nismo uputili jedno drugom nijednu jedinu reč. Godinu dana sam prelazila na drugu stranu ulice ili birala duži put samo da mu se ne bih javila. Već godinu dana ljubi samo nju. Mislila sam da sam izbačena iz njegove životne priče i da me je prekrio velom zaborava, ali ovo veče mi je pokazalo da nije tako. Zbog dva razgovora od desetak minuta osećanja su mi ponovo pomešana, principi opet poljuljani i po svemu sudeći, granice će još jednom biti spuštene.“

Previše vremena mi je trebalo da shvatim.
Nismo imali šanse, kao što neke devojke za mene nisu imale ‘ono nešto’ ,tako je i meni baš to falilo.
I ne ,ne mogu da te krivim što nismo pokušali,ako nije obostrano, nije ni vredno pokusaja.
—  M.J.
Ja mogu biti ljubomorna na dva načina:
Prvi~ Šta ona ima njemu da lajkuje i komentariše slike?!
* Tišina*
Vraćam se, samo da odem po motornu testeru…
Drugi~ Kada shvatim da mu je stvarno stalo do nje, da želim da bude srećan. Ta ljubomorna mi ne predstavlja mržnju i potrebu da idem po motornu testeru, nego kao da je on tom testreom uspeo da mi srce raskomada na deliće… Naravno da bih želela da sam na njenom mestu, ali nisam.
—  I.M.
I vjecito me strah. Strah me da cu se probuditi jednog jutra i spoznati da vise nisi moj i da vise nikad neces biti… Da ces proci pored mene na ulici kao stranac ili mozda s nekom drugom ispod ruke. Ili cemo odjednom ostati samo na cao i jos jedno cao. Da cemo nakon sto smo proveli toliko vremena razgovarajuci o zivotu, smrti, bogu i sreci svesti komunikaciju na jednu rijec. Strah me da ce mi se slomiti zivot, a ne samo srce u tom trenutku kad te vidim, a ne dotaknem te. Kad shvatim da nisam dobro iskoristila sve one sekunde kraj tebe, da te nisam dovoljno dodirivala i ljubila… Strah me da cu doci doma i cekati tvoju poruku i pogodit ce me spoznaja da nece doci…Nikad vise… Necu imati kome da prepricam dan, da mu zazelim laku noc, a i kad bi imala koja mi korist kad to nisi ti. I tako necu ni usnuti jer ti nisi rekao laku noc, a ja cu samo zuriti u tocku u plafonu i razmisljati : Nema ga…Nema…Tako me strah da te izgubim.
—  A. G.