shvatim

Budi sve ono što ja nisam bila

Stajala sam na ulazu u Gimnaziju,dok su se pahulje skupljale na mojim trepavicama i sekund nakon topile. Iz škole je tada izlazio NJEGOV najbolji drug.
-imas li upaljac? pogledao me je,i bez imalo stida upitao,cak iako se ne znamo. Zapravo,on je mene znao. O meni je mnogo slusao.
-Ja…nemam..ne pusim.
-A okej onda,izvini. Okrenuo se u potrazi za nekim drugim ko ima upaljac. Budala,pomislila sam.
Izvini…zaustavila sam ga. Ja,ovaj…kako je on? Da li je….da li je srecan? Imala sam osecaj da ce mi suze poteci svakog trena,pa sam stegla vilicu i ugrizla usnicu. Ocekivala sam reakciju. Kao da je nije bilo.
-Dobro je. Da je srecan,ne verujem. On ja takav,zn…
-Znam. Znam kakav je. Nakasljao se,neprijatno mu je sigurno.
Mogu li da te zamolim nesto? Pokusala sam da ne zvucim toliko ocajno.
-Ako zelis cigaretu,ne dam jer ti meni nisi dala upaljac. Nasmejao se.
Probala sam da se nasmejem ali sam presla na stvar.
Ucini da bude srecan. Ti ga mozda poznajes bolje od mene. Nasmej ga. On…on ti mnogo veruje. Verujem da bi ti jedini mogao da ga ubedis za nesto,znas kako je tvrdoglav. Tebe bi bar slusao. I ako ima probleme,molim te ne odustaj. Povlaci se u sebe zbog toga sto ne prica o tome. Molim te,samo..
-Ti si dobra devojka. Ponekad prosto ne mogu da shvatim zbog cega te je ostavio. Koliko je uopste proslo od kad ste raskinuli? Hah,malena,imam osecaj da ga volis isto kao sto si i tada…
Knedla mi je zastala,grlo je pocelo da me boli,a glava pulsira,i srce u grudima kao da ce da iskoci. Mozda sam to,pomislila sam,sada i ja shvatila. A mozda…
-Mozda samo zelim da bude srecan. On to zasluzuje. Mene je cinio srecnom..vreme je da mu to vratim. Ako ne mogu da budem ja prisutna,mozes ti. Mozes ti da dovrsis moj cilj. Suludo je,ali..verujem ti.
Glasno se nasmejao.
-Eh,moja ludice. On bez tebe nece biti srecan. Znas? Nije te on ostavio jer te nije voleo,ili sta ti je slicno rekao.
Ostavio te je jer…znas onaj kliše kako ste pravi u pogresno vreme? Jeste,to je kliše ali vama je upravo to..
On je u nekom svom svetu,ti u svom.. i ne mozete da funkcionisete zajedno..rastuzio se.
Gledala sam ga sa tugom u ocima,posmatrala kako je moja ljubav nosila neke facijalne ekspresije kao i njegov najbolji drug. Ocekivano. Nasmesila sam se. Podsecao je na njega..
-I pored toga,verujem da te nije zaboravio. Vidim ga ja,gubi se on s vremena na vreme. Bila si jedina devojka o kojoj je meni ikada pricao. Znam da te je voleo. I znaj da..ovo nije kraj.
Ucinicu ga srecnim,ali ne smes da ga zaboravis. Imam osecaj da je on trenutno zakljucan u svom svetu ali da ste pravi i da cete se,ako zaista jeste,naci za par meseci,godinu,ko zna?
Oglasilo se zvono skole. Suza vise nije mogla da mi ostane u oku. Potekla je. Slivala mi se niz obraz.
Njegov drug me je pogledao,ubrzo se uozbiljio i obrisao mi suzu sa lica.
-Vidi..samo..nemoj da ga zaboravis. Ovakva ljubav nije cesta. A ja cu uciniti sve sto mogu. Veruj mi.. nasmesio se,zagrlio me je i otisao na cas.

Ne brinem..tiho sam odgovorila. Znao si da budes tu kad ja nisam bila..zato ce se i smejati sa tobom,umesto sa mnom.
Opusteno,bar znam..
Bar znam da je srecan.
-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Pišem ti poslednji put
Ne zato što ne znam šta bih pisao
Već zato što više nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
Da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe
A jedino što sam od tebe imao
Bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao
Ali to bi bilo kao da sam digao ruku od tebe
Ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila
Da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti
Budem ja.
Pišem ti poslednji put.
Pišem kao da mi nećeš nedostajati
Kao da te se nikad neću setiti
Kao da nemam čega da se sećam
Kao da sam siguran da ću moći bez tebe
Kao da sam siguran da ću biti bez tebe
Kao da imam Bog zna šta da ti kažem
Kao da više nikad bez razloga, i bez tebe,
Neću zaplakati.
Pišem ti poslednji put
Da bih prvi put prećutao koliko si lepa
Koliko si života dala mom životu
Koliko ničeg osim tebe nije bilo
Koliko me je čak i tuga radovala
Jer je tvojom zaslugom odsela.
Pišem ti poslednji put
Da bih i ja znao da je poslednji.
Da shvatim da nemam ništa sa tobom
Kao što ništa bez tebe nisam imao.
Da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ipak ne znači i kraj sveta.
Prepoznat ćeš nas nekad u tuđim slovima
Ali to nećemo biti mi
To neka druga nekom drugom neće verovati na reč.
Pišem ti poslednji put
Da ne bude da sam te ostavio bez reči
Da ne bude da sam nestao bez traga
Da ne bude da nas nije bilo.
Pisat će ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita

Nekad sam i ja mrzila sebe, i to kako izgledam. Kasnije sam shvatila da fizički izgled uopšte nije bitan. Trebale su mi godine da to shvatim. Vaša koža je vaša, pa kakva god bila. Vaša faca je vaša, pa kakva god da je. Na svijetu ima mnogo ljudi, ali niko nije vi. Niko nije kao vi. U redu je imati male usne. U redu je imati velik nos. Debele obrve. U redu je biti drugačiji. Nije u redu što nam mediji nameću kakvi to mi svi trebamo biti. Zgodni, prelijepi, tamnog tena? Ne. Najvažnije je biti SVOJ. I prihvatati sebe, takve kakve jesmo. Jebeš sve trendove. Ako vam se ne dopadaju velike usne, nemojte ih povećavati samo zato što je to ‘u modi’. Ako vam se dopadaju čizme koje su u modi, kupite ih. Ali, ne zbog mode. Već zbog toga što vam se sviđaju. Ako želite smršati, počnite ići u teretanu. Ako ipak ne želite ići u teretanu, uvijek postoji mogućnost da vježbate kod kuće. Pored vježbanja, zdravo se hranite. Postoje i online treneri koji će vam to bolje objasnite. Želite crnu kosu? Ofarbajte se. Život je prekratak da biste ga trošili na način da mrzite sebe. Fokusirajte se na sebe. Fokusirajte se na to što će učiniti da se vi osjećate bolje. Jebeš sve ostalo. Sami sebi treba da ste najbitniji.

Mom prijatelju S.I.

Stojim pred siti centrom, čekam Japanca. Baš Japanca, pravog. Čovjek je prošle sedmice lutao mojom mahalom u pokušaju da pronađe put do releja na vrhu Pofalića i malo se izgubio. Na njegovu sreću, naišao je na mene pa sam nekako uspio da uvežem njegov japansko-englesko-bosanski i odvedem ga do mjesta na koje želi da ide. Čovjek je fotograf, a nekad je studirao historiju pa se kroz studije bavio bivšom Jugoslavijom i ratom koji je devedesetih ovuda protutnjao. Helem, došao je u Sarajevo da slika neka značajna mjesta koja još uvijek nose ožiljke rata, pošto u Japanu priprema izložbu na tu temu.

Nakon što sam ga odveo do mjesta koje je htio da slika, dao mi je svoju vizitku. Ovih dana moramo popiti piće – kaže. Volio bi da još razgovaramo i da mu pokažem neka manje poznata mjesta za koja većina turista ne zna. Okej, kažem. Dam mu broj telefona i ostavim ga da se bavi svojim poslom.

Par dana kasnije je nazvao. Idemo na pivo sutra u tri. Okej, idemo na pivo u tri.

Sutra oko dva sata smo ona i ja prekinuli. Negdje oko dva i petnaest, hodam Vilsonovim poput pacijenta koji je pobjegao iz operacione sale a anestezija nakon velike operacije još nije popustila. Ljudi me gledaju i znaju, vidim im na licima. Srce mi udara puno jače nego što standardi biologije dozvoljavaju a vid mi je zamućen. Od jutra nisam ništa jeo a onda sam natovario čitav taj emotivni stres na leđa i sad manje-više izgledam kao mrtav čovjek. Ništa bolje se ni ne osjećam.

Japanac dolazi za petnaest minuta. Ruka mi se trese. Šta se kog vraga desilo s nama? Prvu godinu smo bili savršeni a onda smo u neka doba skapirali da smo sve vrijeme bili pogrešni. Zamisli to. To ti je isto kao da tek nakon godinu-dvije shvatiš da nosiš tuđu košulju, a uvjeren si da je tvoja.

Dođe Japanac, tu se mi izgrlimo i pravac kafe Tito. Naručim nam pića i pričam mu o ratu u Bosni. Pričam mu pravu priču, onako kako je to moj otac doživio i onih par fragmenata koji su meni ostali u sjećanju. Ja sam se rodio nekoliko mjeseci prije početka rata ali imam negdje u pozadini sjećanja par scena iz devedeset pete. Nisu to čitka sjećanja, samo pojedinačne slike ali znam da su se desile, osjećam to u sebi.

Pričam ja Japancu sve to, konobar donosi nove čaše čim se stare isprazne. Japanac hvata bilješke a ja u pozadini svoje priče razmišljam, kao da su u meni dva čovjeka. Jedan upravlja mozgom i govori o svim tim mjestim i dešavanjima u Sarajevu, poput autopilota.. a drugi, pravi ja, unutra analizira detalje našeg prekida.

Oke, morali smo se rastati. Nije išlo kako treba već dugo, bio sam sjeban k'o nikad prije i morao sam napraviti rez. To i dalje ne mijenja činjenicu da se osjećam odvratno. To ti je isto kao da imaš nekog dragog prijatelja u komi. On živi na aparatima, ne osjeća apsolutno ništa i doktor kaže da je na tebi da li ćeš ugasiti aparate i pustiti ga… Ma koliko ta odluka boljela, ma koliko ga ti želiš zadržati, unutra znaš da je prava stvar pustiti ga da ide. Okej, malo morbidno poređenje ali shvataš šta želim da kažem – zašto na silu držati u životu nešto što je već mrtvo?

I tako ja ugasim aparate i pokušavam da smirim svoju savjest. Neki čudni glasovi unutra galame kako ja nisam toliki fraer da ću moći brzo naći istu ili bolju od nje, neki drugi glas dobacuje kako ću vječno ostati sam a jedan tamo u daljini tiho šapuće da ima zgodna plavuša za stolom preko puta.

Borim se sa svim tim ruljama u meni, trudim se da ih nadglasam pričom o tome kako je most Suade dobio ime i šta se tu zapravo desilo ali Japanac je nanjušio da nešto nije uredu. Nemoguće da je do alkohola, bio sam takav i kad smo tek sjeli i počeli sa turama.

Pita me šta nije uredu. Ja mu kažem. Japanac pita da li želim da razgovaram o tome. Ne želim, iako bih vjerovatno trebao. Okej, želim ali mi je neugodno sa potpunim strancem otvarati moj privatni život. Ic okej, kaže Japanac uz osmijeh.

Ispričam mu. Kako smo prekinuli jer smo morali da prekinemo i kako me sad strah da ovo sranje od osjećaja nikad neće prestati. Bojim se da ću uvijek da se kajem.

On ima trideset osam godina. Brada mi je pala do poda kad je to rekao jer čovjek ne izgleda starije od dvadeset pet u vrh glave. Džaba, imat trideset osam. Jebote, da mi je japanske gene. 

U tih svojih trideset osam, nikad se nije ženio.

Pitam ga zašto. Kaže da je bolje da mi ne priča. Bulšit, kažem ja njemu i naručim nova pića. Pričaj mi!

Japanac nazdravi, popije par gutljaja i kaže mi da je prošao haman istu stvar kao ja. Samo gore. Volio neku djevojku sa kojom je odrastao, bili dobri drugovi i zaljubili se. Nekad u dvadeset trećoj, manje više. Bili zajedno skoro tri godine ali veza bila loša. Hiljadu problema, od roditelja koji su bili protiv njih, preko novca do činjenice da je on htio da ostane i studira a ona da putuje svijetom. I tako ti Japanac prekine.

Do danas je promijenio desetak djevojaka. Nikad nju nije prestao voljeti. Sada je u vezi sa nekom curom iz njegovog rodnog grada, zajedno su već tri godine ali neće da je ženi. Putuje tako svijetom svako malo, ona ga nekad čeka kući a nekad ide ss njim – i kaže da je sretan.

Kako to jebote sretan, a nikad onu prvu nisi prestao voljeti?

Kaže da ne kapiram lajf. To tako ide, godine počnu da prolaze brže nego što čovjek misli da će da prolaze i u neka doba se osjetiš usamljeno. Započneš neke nove priče, nađeš neke manje ljubavi ali udobnije za živjeti. Nađeš nešto što je dobro za tebe pa makar to ne volio.

Vidi, nastavlja Japanac, jednostavno je. Ako je ona bila tvoja prava ljubav, nikad je nećeš zaboraviti. Volit ćeš je dok te ima pa makar je nikad opet ne imao. Ono što ti niko ne kaže je da se tako može živjeti, i to sasvim lijepo. Nije ljubav jedina stvar na svijetu koja stane u srce. 

A ako nije ona prava, za par godina ćeš imati neke drage uspomene i srce će početi da njuši neke nove ljubavi. Život opet ide dalje. 

Hoće da mi kaže da nikad niko nije umro od ljubavi.

Dobro je živjeti sa dosta para, ali može se i kad ih imaš malo. Teže je ali se može. Dobro je voziti udoban nov auto, ali može se i gradskim prevozom ili pješke. Teže je ali se može. Tako je, kaže, i sa ljubavi. Dobro je voljeti jednu ženu čitav život i imati savršenu vezu ali ako toga nema, život opet ide naprijed. Nađeš nešto drugo.

I tu se mi posvađamo. Zamisli sad scenu: on pijan, ja pijan. Njegov engleski katastrofalan, moj umjereno do pretežno oblačan. I mi se u kafiću u četiri popodne svađamo o smislu ljubavi. 

Na kraju je odustao, rekavši da u životu nije sreo tvrdoglavijeg čovjeka od mene, ali je uvjeren da ću jednom realnije gledati na život. Doći će ko biva vrijeme u kojem neću ovoliko sanjati, vrijeme u kojem ću život vidjeti kao ono što jeste: puno radno vrijeme sa dosta sranja i ponekim ugodnim danom, a prestati ga gledati onakako kako ga sad vidim: kao mapu do skrivenog blaga.

—————————————————————————————————–

Prošlo je pola godine. Japanac je imao svoju izložbu, zove me na skajp i kaže da je izdominirao. Sala bila puna, raja oduševljena slikama i malenim pričama koje je ispod svake otkucao – one priče koje sam mu ja diktirao. Okačio je, kaže, i moj portret.

Pitam ga šta je napisao ispod slike, a on mi šalje tu sliku u cjelosti. Ispod piše, citiram:

„Posjetio sam trideset i sedam zemalja svijeta i tek u Sarajevu našao posljednjeg zaljubljenika u ljubav. Prijatelju, nadam se da si bio u pravu. S.I.“

Skoro da sam se rasplakao. Zahvalim mu tri stotine puta, kažem da mi nikad niko nije ukazao toliku čast a on se ponaša kao da to nije ništa. Pitam ga za vezu – i dalje isto. Putovali su skupa u Beograd, kaže. Divan grad. Kasnije su vidjeli i Budimpeštu, malo ih nervirao mentalitet ljudi tamo i na kraju se vratili u Takamacu. Sve je isto kao ranije. Ne misli se ženiti a ona ne želi biti nečija mlada. Stvari su uklopljene tako da su oboje zadovoljni onim što imaju.

Pita kako sam ja.

Dobro, kažem. Vratio se treninzima, počeo raditi, prestao piti, prestao pušiti. Japanac nije impresioniran, želi znati šta je sa ljubavi. Jesam li se promijenio, da li sam imalo bolje ili je postalo teže.

Kažem da je dobro. Izlazim, nalazim neke djevojke, neke druge nalaze mene. Ljubav nisam tražio a ni ona izgleda za mene ne pita.

Japanac pita da li sam to odustao i jesam li spreman priznati da je bio u pravu.

Nisam, fak ju brader, kažem mu. Japanac se nasmije. I dalje sam budala, prijatelju. Jedna pogrešna veza to neće promijeniti. Ne patim, zna mi tu i tamo zafaliti ali mislim da sve više blijedi. Imam neke nove snove i neke nove hobije. U srcu se otvorilo mjesta za stvari koje sam s njom morao zapostaviti i sada je tamo dole velika buka. Radim sve i svašta, volim mnogo toga.

Oke, recimo da si bolje, veli on. Reci mi jel sad opet tražiš ljubav ili si spreman tako živjeti?

Okolo naokolo, uporno hoće da dokaže da je u pravu. Ne znam, kažem mu. Ne znam ni sam šta tražim, znam samo da sam u ovom traženju te čudne stvari kojoj ne znam oblik, pronašao sebe.

To je dobro, kaže Japanac. Naučio si biti sretan čovjek.

Ovo je sreća, pitam? Nema ništa više od ovoga?

Za neke od nas nema, kaže mi. A mnogi moraju pristati i na manje.

Šta me pokušavaš naučiti, upitam ga zbunjeno?

Pokušavam te naučiti da u svakom trenutku svog života budeš sretan. Hoću da znaš da tvoju sreću ne čine drugi ljudi nego ti sam. Jako je važno da to znaš. Može se bez svakoga, može se i bez ljubavi. Ne govorim ti da moraš bez ljubavi, govorim ti da ćeš preživjeti i ako je ne nađeš. Razumiješ?

Mislim da razumijem, kažem. Govoriš mi da je dobro tražiti ljubav, ali da u toj potrazi također naučim biti sretan? Govoriš mi da je putovanje jednako važno kao i destinacija – pitam ga.

Tako je, kaže uz osmijeh. Veri gud.

Kad ćeš u Sarajevo, upitam ga samo da promijenim temu.

Nakon što ti dođeš u Japan, spremno dočeka. U pravu je, fakat ću morati. Obećam mu da ću štediti novac i da ću ga jednog dana posjetiti.

Povedi i djevojku, kaže. Do tad ćeš već naći nekoga.

Ofkors, rekoh. Zahvalim mu se na japanskom, on meni na bosanskom i prekinemo vezu.

Ostanem te noći dugo razmišljati. Čovjek nekad ne vidi drvo od šume. Te noći shvatim da sam u suštini srećan čovjek koji samo ne umije s tom srećom rukovati. Uzmem papir i napišem pismo Japancu. U tom pismu mu objašnjavam kako ću zahvaljujući njemu voljeti svaki sljedeći dan mog života. U tom pismu mu napišem neke nove priče o lijepim mjestima u Sarajevu. O mjestima koja su nikla nakon rata, koja ne znaju ništa o bolu i patnji i na kraju dana, ne žele ni znati. Ispričam mu o novoj sreći koja niče ovim gradom nakon što je svijet mislio da je uništen, znam da će shvatiti da ja zapravo govorim o sebi.

Prošlost je stvar prošlosti. Uvijek će postojati njeni spomenici, neke ruševine koje podsjete na boli koje su nekada baš na tom mjestu ujedale… ali svake godine, poneka ruševina nestane i na njenom mjestu se izgradi nov neboder. Malo po malo, gradom niču jedna po jedna lijepa stvar, sve ih je više. Vrijeme radi svoje i svaki čovjek, ako to umije, može odabrati da bude sretan.

Jednom ću doći u Japan. Jednom ću ponovo voljeti.

Pišem ti poslednji put

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Tačno mi treba da odem negde i da me svi ostave na miru i da pišem pomalo i šetam kraj neke reke i berem bele rade i da se vratim kad stvarno shvatim šta hoću, jer ove oscilacije nisu dobre po mene

Dopusti mi da prevazidjem psihicke barijere sa tobom
Dozvoli mi da te ljubim
pa da te onda malo ignorisem
pa te onda opet ljubim jer ne mogu da izdrzim bez tvog dodira kad si pored mene ni na 2 sekunde
Dopusti mi da budem nevaljala
Pa da me kaznis zbog toga,iako ces biti nezan
Dozvoli mi da te posmatram i
da te gledam
u oci satima bez prestanka
jer se ne secam kada sam videla
lepse oci od tvojih
I ne secam se
Kada su necije oci budile toliku lavinu emocija
I toliku zelju za nekom osobom
Kao sto ti budis u meni
Dozvoli mi da ti prebacujem
Za neke stvari koje ne radis
Ili koje me nerviraju
Pa se onda malo nerviraj
Ali me opet maltretiraj i ljubi i grli
Jer ja bez tebe
Ne mogu
I ja bez tebe
Nisam ja
Da li mozes da zamislis
Na primer
U Japanu
Hiljadu svetiljka na jednom mestu
A u sredini bas
Ta jedna
Koja ne radi,koja je ugasena
Zasto?
Zato sto je nije ukljucio onaj koji treba
A tako se i ja osecam kada ti nisi tu
Kada nisi pored mene
Kada nisi uz mene
Kada mi ne pises i kada se ljutis
Pa sedim sama
I bezim od ljudi
I svi me nerviraju
I samo nabijem slusalice u usi u masi stotinu ljudi koje vidjam svakog dana
i razmisljam o tebi
I govorim sebi
Ne
Nisam se toliko vezala za jedno bice slozenih razmisljanja i tvrdoglavog uma
I ne
Nisam ti se potpuno predala
A jesam
I ne znam kako bih
Sutra mogla bez tvog osmeha
Bez tvog pogleda
Bez tvog glupog hoda koji prepoznam i kada si kilometrima udaljen od mene
Bez tvog mangupskog stava
Kako bih bez svog viteza?
I onda shvatim da je vec kasno
I da se iz srca ne moze izbaciti
ono sto je u njemu zapecaceno..
A u mom
Trenutno
Zivis samo ti.

Nakon što sedam dana provedeš u krevetu, bez šminke, u majici tri broja većoj, jedva prepoznaš ženu iz ogledala dok na sebe navlači usku crvenu haljinu, pušta gustu kosu i staje na štikle. Ima crveni ruž na usnama i malo maskare na tamnim očima.
“Nekad iz ovih komada nisi izlazila i jedino što te brinulo bilo je kako ustati ujutro, kad ćeš vjerovatno i ovu noć zaglaviti i stići baš tada. Sada je navlačiš tako, bezvoljno, razmišljajući koliko ima do 2h da se može iskrasti kući.” - Jer 2h ujutro je mjera. Niko te puno ne smara da ostaneš i opravdanje sa sutrašnjim obavezama može da prođe. U 2h ujutro, svako svoje mori, i drugari i drugarice popuste tebe.

Stavljajući posljednje kapi parfema na tijelo i bacajući ga u smeće, dala sam sebi obećanje. “Isto ovako, lagano i hladno, bacit ćeš i smeće iz svoga života.” Kad nešto više nema svrhu, zašto čuvati? Da te podsjeća kako je jednom “služilo”? Ne, hvala. Sjećanja iz glave dovoljna su za tri života, a ja ipak imam samo jedan. Kad predugo ostaneš sa smećem, počneš i ti da smrdiš.

Tek što sam napravila nekoliko koraka Brčanskom, shvatila sam da sam večeras ipak trebala uzeti taksi. Kad vrijeme brzo teče, sve manje boli. Tamo gdje su minute sati, kao u ulicama koje znaju vaše korake, film u glavi je stari aparat. Dođe do krajnje tačke i odmah se počne vrtiti nazad. Na početak. U Bulevaru sam im se nasmijala. Momak se davio hamburgerom, čokoladom i sokom, a djevojka pored njega vrištala je od smijeha, dobacujući mi: “Vidiš li s kim sam ja u vezi?” Bar mi se čini da je to rekla, jer je posljednje riječi izgovorala iz njegove dukserice u koju je povukao. Klimnula sam glavom, kao, da, znam ovu sliku, imala sam jednog istog takvog.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim da večeras ipak neću čekati dva ujutro. I da večeras, ipak, neću nikom mirisati, a sebi zasmrditi. Sa sobom se ne igra inat. Ni onda kad ti je do grla svega, ni kad jedino želiš da osjeti kako je prodati sve što nije imalo cijenu i nazvati se tuđom. Ne… Za sreću ponekad treba stotinu suza, ali sreću nikad ne gradiš na suzama. Svojim ili nečijim. Život je kao bumerang. Tek kad pomisliš da je ovaj krug bio dobar, dočeka te da pokaže da je sve bilo uzalud i bezvrijedno što si činio. Zabave mnogi, onako kako tebi treba, samo jedno i jednom u ovom životu te zavoli. Takvog kakav stvarno jesi. Bar je tako govorio neko moj, pričajući kako zbog toga trebamo čuvati nas. Nadam se da danas bolje čuva sebe.

Ulazeći u zgradu, čitala sam poruku od prijateljice. Piše mi: “Žao mi je za propalo veče. Lijepo spavaj i jedva čekam da ponovo budeš najbolja sebi i svima.” - Žalila sam jedino propušten zagrljaj za nju, osobu koja se toliko trudila nacrtati mi osmijeh ili, naprosto, pokazati mi koliko je ljubav bitna kad nalete ovakvi dani. I da se ljudi koji te vole nikad neće moći porediti sa onim koji ti tek s vremena na vrijeme prave zabavu i možda bi mogli da te zavole kad te upoznaju do kraja. Možda, da…

Kuckala sam po mobitelu i skidala istovremeno štikle. “Bilo bi ovo propalo veče da se nisam vratila. Ništa se ne radi na silu, a kajanja sam dovoljno nakupila u ovom krugu. Šminka i lažan osmijeh pokriju sve za druge, ali umjetnost je šta ćeš sa samim sobom. Majica tri broja veća nekad je dobra opcija. Kad u njoj opet budem izgledala odlično, zamisli kakva ću u ovoj haljini da budem.”

I dok sam poskidala sav lažni sjaj sa sebe, bilo je 2h. Sad svi možemo na spavanje. Neki čiste savjesti, dosljedni sebi, drugi… Drugi, nečemu što nije ljubav, poštovanje i dato obećanje za vašu sreću.

PLESAČ S FERHADIJE


Najbrže sam trčao kad je stari javio da je burazera udario auto. Ni jaknu nisam uzeo, izjurio sam iz Seltika k'o mahnit i ne čekajući tramvaj, preticao prolaznike Ferhadijom. Kod Katedrale se iz ničeg stvorila curica od pet-šest godina i nije bilo drugog načina da izbjegnem sudar sem da je preskočim. Poletim preko nje, nekako se dočekam na noge ali u doskoku izgubim ravnotežu i zakucam se ravno u plesača s Ferhadije. On se smije, ja se izvinjavam. „Ajde“, kaže mi uz osmijeh dok ustaje čudno držeći ruku. „Čovjek tako žuri samo kad negdje gori.“ Nekako se pridignem, zagrlim čovjeka kojem sam upravo polomio vanzemaljski šešir i nastavim dalje trčati kao da ništa nije bilo.

Deset minuta pokušavam da uhvatim dah dok me medicinska sestra u Vojnoj smiruje, sada već ubijeđena da donosim vijesti o golemom sranju sa bar pet povrijeđenih. Utom stiže stari, pogubljeno gleda u moje krvave laktove i na sekund nije siguran kojeg od dvojice sinova je uopšte udario auto. 

Hvatam dah na stolici u čekaoni a on nikako da mi pusti ruku. Kao da se boji da će se i meni nešto desiti ako me na tren ispusti iz vida.

-Kako je debeli?

-Znam koliko  i ti, ne rekoše ništa preko telefona. Koji se vrag tebi desio?

-Ma trčao.

-E budalo moja. De vidi sa sestrom da ti to očiste, izgleda gadno na oko.

-Neka, kasnije.

Ubrzo izvode burazera – u kolicima. Noge se odsjekle i meni i starom, ne pomjeramo se iz stolica. Sestra ga pridrži za ruku i tek kad je ustao, sa naših leđa spadoše blokovi od tri tone i  krenusmo mu u sustret.

Slomljena ruka, čvoruga promjera dvadesetak centimetara i kontuzija bedrenog mišića od kuka do koljena. Za pješaka kojeg je pokupio automobil nasred ulice, izgledao je dobro. Javio se mami na telefon, rekao joj da je dobro i da stiže kući za sahatak ali ona je bila sigurna da je laže. Tek kad ga je vidjela na vratima i nešto kasnije do u detalj pregledala svaku povredu i pročitala nalaze, prestala je plakati.

Sutradan sam otišao da se izvinem Suvadu. Kupio sam mu nekakav kačket u Intersportu, na njega nalijepio antene i kralja tref, pa dodao neke detalje žutim sprejem. Napravio totalni haos, baš po njegovom ukusu. Kraj Katedrale sam ga našao sa gipsom na ruci.

Ponovo nasmijan, ni na jedan sekund me nije prekorio što sam napravio sranje i skrivio mu neugodan prelom kosti. Umjesto toga je saslušao moju priču i želio da sazna više o mom bratu i odnosu kojeg imam sa starim. Ne znam da li je to zato što smo mu zvučali kao sretna prodica u kojoj jedni drugima čuvamo leđa ili je samo nabacio kez ljubaznosti trudeći se da bude pristojan ali… njegov osmijeh je izgledao iskreno.

Tada nisam znao koliko težak život živi plesač s Ferhadije. Nisam slutio da spava u ostavi nekog čaršijskog internet kluba, niti sam znao da je odrastao bez roditelja radeći kojekakve fizičke poslove. Ta vijest me zatekla dugo nakon našeg sudara, pa sam proveo dobrih par dana trudeći se da shvatim kako ljudski osmijeh preživi tako surove životne uslove. Moj je, nekad mi se čini, krhak kao kula od karata.

Dugo ga već nisam vidio, dovoljno dugo da sam potpuno zaboravio na ovu priču – sve dok mi komšija ne spomenu kako mu je starijeg sina udario neki pijani vozač  na Socijalnom. Tada mi se vratila  slika plesača sa gipsom na ruci pa poželih saznati da li je dobro. Raspitivao sam se okolo ali niko ga nije viđao već neko vrijeme. 

Ko zna, možda opet naletim na njega negdje nasred ulice… ovaj put, nadam se, pod nešto s(p)retnijim okolnostima.  Ali ako se i ne sretnemo, samo je jedna stvar sigurna: gdje god da je, ako pleše - nasmijan je.

Je l’ znate šta je iritantno?
To što mogu proći ulicom sasvim normalno obučena i opet čuti neki glupavi komentar poput “I tata bi sine” ili što će se neko pojaviti ispred mene, ili će buljiti onako neprijatno i javiti se: “Ćao, ćao”, unoseći mi se u lice. Ili što će neko proći pored mene i reći “Lepa si”, misleći da mi čini uslugu, a u stvari je to mač sa dve oštrice. Ako ne odgovorim, odmah će uslediti glupi komentari, a ako se zahvalim, odmah će pomisliti da hoću nešto više.
Tužno je što se nekad bojim da se sama vraćam kući posle ponoći, jer nikad ne znaš na koga možeš da naiđeš. Što moram da izbegavam svaku prečicu, jer nema osvetljenja i da idem okolo, ulicom i opet strahujem da li će se pojaviti neko. Što se stalno dešava da neko iznenada zaustavi auto i pozove me da mu se pridružim, pa viče za mnom kad produžim dalje. Što ubrzavam korak svaki put kad čujem da neko ide iza mene, jer ne smem da se okrenem i pogledam ko je.
Iritantno je što će ti svako postaviti pitanje: “Imaš li dečka?” Ako kažeš da ga nemaš, evo, oni se automatski nude! Zašto nekoga možeš da odbiješ samo potvrdnim odgovorom na to pitanje? Zašto me ne pitaš koji je razlog što sam sama? Šta ako ne želim nikoga? I zašto, za ime sveta, jebeno misliš da želim tebe? Zašto je svako moje očigledno “Ne” shvaćeno kao “Da, samo nastavi da navaljuješ. Popustiću!”? Da napravim bilbord i obojim ga najdrečavijim bojama sveta, da li bi onda neko shvatio NE kao NE?! Zašto meni treba da bude neprijatno ako prosto ne želim da budem sa tobom, a ti to ne shvataš? Zašto sam loša ja, koja ti svakim svojim odgovorom i potezom, pokazujem da nisam zainteresovana, a ti se, jadan, toliko trudiš?
Hoće li nekad neko shvatiti da mi ne imponuju komentari poput “Uh, šta bih ti radio!” ili bilo šta seksualne konotacije, jer to nisu komplimenti. To jebeno nisu komplimenti, jer ja tebi ne bih radila ništa. Ne bih te čak ni dotakla, kad je to nešto “najlepše” što možeš da mi kažeš. I, šta je sa svim onim “nadimcima” poput mačkice, slatkišu, bombonice, mediću?! Zašto neko misli da je to pravi pristup? Kako je nekome to uopšte simpatično? Nemoj me zvati ni dušo, ni srećo, ni ljubav, jer mrzim to. Imam svoje ime i ne želim da me zoveš nijednim već isklišeiranim i otrcanim nadimkom koji je sigurno na stotine puta prešao preko tvojih usana, jer nisam ništa od toga. I sasvim sigurno mi nisi ništa da bi me oslovljavao tako.
I kako to ja mogu da shvatim da neko samo želi da budem tu, da pričamo, jer mu prija i to je to, a ti ne? Ako sve protumačiš pogrešno, iako nema nijednog singala “za”, zašto sam opet ja kriva jer si ti “friendzoned”?! Zašto je svaka tvoja greška moja krivica, jer “žene to inače vole i ženama to prija”? Znaš šta? Postojimo i mi kojima se ne sviđaju ljigavi komentari koje nam neko upućuje dok prolazimo ulicom; koje ne dižemo ego odbijajući vas, jer na prvom mestu ništa nismo uradile da bi iko, sa imalo mozga, uopšte pomislio da smo imalo zainteresovane; kojima ne prijaju dodiri, zagrljaji, a kamoli poljupci od ljudi koje smo faktički malopre upoznale.
Je l’ ovo mizoginija ili sam željna pažnje i sve ovo mi zapravo prija samo se foliram? Jer sve što u stvari želim jeste da se osećam bezbedno koračajući bilo kuda po ovom svetu i da moje “Ne” konačno znači “Ne!” Je l’ tražim previše?

Tebi sam otvorila svoju dusu,
i skinula okove sa srca,
i ti si bio tu,
da sve sto te je zanimalo i saznas,
a kada si saznao,i kada sam ti dosadila
ja i moji prokleti lanci po linijama duse
ti si otisao.
Lance si pokidao,
dok si bio tu,
a kada si otisao, 
stvorio si nove,
koje si,
samo jos cvrsce zategao,
i ostavio nekom drugom 
da ih kida,
i da mi govori da je sve u redu,
 i da ce tajna uvek biti tajna,
kao sto si govorio ti,
Rekao si mi 
da te zaboravim…
Ali kako je moguce zaboraviti nekoga
ko je nasao nacin da lance pokida, 
okove skine 
i okonca tugu koja je krasila moje kestenjaste oci
i opet…
kako je moguce zaboraviti nekog,
ko je tu tugu duplirao,
i opcinjen nekim drugim 
meni nedostupnim lepotama,
stvorio jednu malu praznu sobu 
u mom srcu,
u kojoj sedi on,
prikovan za stolicu,
u lancima,
cekajuci da shvatim,
da je vreme da ga pustim,
i da je vreme da neko drugi moje lance kida..
Samo,
tuzno je to,
zato sto on ne zna najbitniju stvar,
da je na mojim lancima ugravirano njegovo ime,
i da te iste, jebiga, lance
moze da pokida,
samo on.
— 

Moja ruzama opkoljena dusa onog kada kada me je ostavio i pustio da sama resavam zagonetke svog srca, onog dana, bas na moj rodjendan. 17.07

ultravioletna

Sve je laž

Tvrđava Ostrožac. Koncert. Dino Merlin.
Očekujem čovjeka, pjevača, klasičnu “zvijezdu”, a na binu izlazi čarobnjak. Bivamo svjedoci magije. Svjedoci umjetnosti, pravih vrijednosti, optimizma i ljepote. Svega onog što u svakodnevnoj rutini zaboravljamo i stavljamo u drugi plan. Svuda u zraku pršti emocija. Oko sebe gledam hiljade života. Hiljade postojanja. Hiljade izraza lica. Hiljade drugačijih priča. Parovi se grle i stihovima izgovaraju ljubav, neki samo slušaju i dive se trenutku, neki se sjećaju. Sjećaju se nekog svog, srcu dragog, dok suze polako klize, neočekivano. Niko ih i ne zaustavlja, svi smo, naprosto, prepušteni toj magiji. Tom čarobnjaku koji nas svojom izvedbom odvodi u neki drugi, nepoznat  svijet. Negdje gdje sami ne možemo. Ne znamo. Na trenutke sam se, u gomili ljudi, osjećala kao da sam sama. Sama na svijetu. Osjetila sam mir i spokoj. Prisjetila sam se i ja. Podigla ruku visoko i zapjevala “ti budi daleko, ti samo budi daleko.” Ipak, čarobnjak me demantovao, pa zapjevao NEDOSTAJEŠ.
I tada sam shvatila. Mjesec je te večeri zaličio na tvoje lice. Ili sam ga ja tako vidjela. Čini se da je svako u mjesecu iznad tvrđave vidio lice nekog svog, svoje tihe patnje. I najveće ljubavi. Ili najveće tuge. U dosta slučajeva oboje istovremeno. I jesi. Nedostajao si. Da ti kažem da te volim. Bila sam spremna za to, onakva obuzeta emocijama. Bila sam spremna da te pogledam u oči i izgovorim ljubav. Ipak, pogledah u nebo. Izustih tiho “volim te povjeruj srcu mom…”. Ko zna, možda je u tom trenutku jeza prošla tvojim tijelom. Možda si osjetio. Možda uvijek osjećaš. Toliko sam htjela znati gdje si u tom trenutku, u trenutku kad i zrak miriše na tebe, na nas. Na one nekadašnje nas. Ustuknula sam shvativši da i dalje ne prolazi. Da si ti i dalje nekako tu, blizu, na jedan uzdah, na jedan osmijeh od mene. Tu si i kad nisi. Htio to ili ne. I ne krivim te, sama sam birala. Sama sam svoju sudbinu pisala. Ne krivim te što se u momentu osvrnem i shvatim da je sve laž.
“Sve je laž osim smrti.”
Slažem se. Osim smrti i osim večeri pod vedrim nebom u zidinama tvrđave Ostrožac.
Večeri kad sam rekla da te volim.
Tiho, bešćutno.