shvatim

Budi sve ono što ja nisam bila

Stajala sam na ulazu u Gimnaziju,dok su se pahulje skupljale na mojim trepavicama i sekund nakon topile. Iz škole je tada izlazio NJEGOV najbolji drug.
-imas li upaljac? pogledao me je,i bez imalo stida upitao,cak iako se ne znamo. Zapravo,on je mene znao. O meni je mnogo slusao.
-Ja…nemam..ne pusim.
-A okej onda,izvini. Okrenuo se u potrazi za nekim drugim ko ima upaljac. Budala,pomislila sam.
Izvini…zaustavila sam ga. Ja,ovaj…kako je on? Da li je….da li je srecan? Imala sam osecaj da ce mi suze poteci svakog trena,pa sam stegla vilicu i ugrizla usnicu. Ocekivala sam reakciju. Kao da je nije bilo.
-Dobro je. Da je srecan,ne verujem. On ja takav,zn…
-Znam. Znam kakav je. Nakasljao se,neprijatno mu je sigurno.
Mogu li da te zamolim nesto? Pokusala sam da ne zvucim toliko ocajno.
-Ako zelis cigaretu,ne dam jer ti meni nisi dala upaljac. Nasmejao se.
Probala sam da se nasmejem ali sam presla na stvar.
Ucini da bude srecan. Ti ga mozda poznajes bolje od mene. Nasmej ga. On…on ti mnogo veruje. Verujem da bi ti jedini mogao da ga ubedis za nesto,znas kako je tvrdoglav. Tebe bi bar slusao. I ako ima probleme,molim te ne odustaj. Povlaci se u sebe zbog toga sto ne prica o tome. Molim te,samo..
-Ti si dobra devojka. Ponekad prosto ne mogu da shvatim zbog cega te je ostavio. Koliko je uopste proslo od kad ste raskinuli? Hah,malena,imam osecaj da ga volis isto kao sto si i tada…
Knedla mi je zastala,grlo je pocelo da me boli,a glava pulsira,i srce u grudima kao da ce da iskoci. Mozda sam to,pomislila sam,sada i ja shvatila. A mozda…
-Mozda samo zelim da bude srecan. On to zasluzuje. Mene je cinio srecnom..vreme je da mu to vratim. Ako ne mogu da budem ja prisutna,mozes ti. Mozes ti da dovrsis moj cilj. Suludo je,ali..verujem ti.
Glasno se nasmejao.
-Eh,moja ludice. On bez tebe nece biti srecan. Znas? Nije te on ostavio jer te nije voleo,ili sta ti je slicno rekao.
Ostavio te je jer…znas onaj kliše kako ste pravi u pogresno vreme? Jeste,to je kliše ali vama je upravo to..
On je u nekom svom svetu,ti u svom.. i ne mozete da funkcionisete zajedno..rastuzio se.
Gledala sam ga sa tugom u ocima,posmatrala kako je moja ljubav nosila neke facijalne ekspresije kao i njegov najbolji drug. Ocekivano. Nasmesila sam se. Podsecao je na njega..
-I pored toga,verujem da te nije zaboravio. Vidim ga ja,gubi se on s vremena na vreme. Bila si jedina devojka o kojoj je meni ikada pricao. Znam da te je voleo. I znaj da..ovo nije kraj.
Ucinicu ga srecnim,ali ne smes da ga zaboravis. Imam osecaj da je on trenutno zakljucan u svom svetu ali da ste pravi i da cete se,ako zaista jeste,naci za par meseci,godinu,ko zna?
Oglasilo se zvono skole. Suza vise nije mogla da mi ostane u oku. Potekla je. Slivala mi se niz obraz.
Njegov drug me je pogledao,ubrzo se uozbiljio i obrisao mi suzu sa lica.
-Vidi..samo..nemoj da ga zaboravis. Ovakva ljubav nije cesta. A ja cu uciniti sve sto mogu. Veruj mi.. nasmesio se,zagrlio me je i otisao na cas.

Ne brinem..tiho sam odgovorila. Znao si da budes tu kad ja nisam bila..zato ce se i smejati sa tobom,umesto sa mnom.
Opusteno,bar znam..
Bar znam da je srecan.
-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Tačno mi treba da odem negde i da me svi ostave na miru i da pišem pomalo i šetam kraj neke reke i berem bele rade i da se vratim kad stvarno shvatim šta hoću, jer ove oscilacije nisu dobre po mene

Mom prijatelju S.I.

Stojim pred siti centrom, čekam Japanca. Baš Japanca, pravog. Čovjek je prošle sedmice lutao mojom mahalom u pokušaju da pronađe put do releja na vrhu Pofalića i malo se izgubio. Na njegovu sreću, naišao je na mene pa sam nekako uspio da uvežem njegov japansko-englesko-bosanski i odvedem ga do mjesta na koje želi da ide. Čovjek je fotograf, a nekad je studirao historiju pa se kroz studije bavio bivšom Jugoslavijom i ratom koji je devedesetih ovuda protutnjao. Helem, došao je u Sarajevo da slika neka značajna mjesta koja još uvijek nose ožiljke rata, pošto u Japanu priprema izložbu na tu temu.

Nakon što sam ga odveo do mjesta koje je htio da slika, dao mi je svoju vizitku. Ovih dana moramo popiti piće – kaže. Volio bi da još razgovaramo i da mu pokažem neka manje poznata mjesta za koja većina turista ne zna. Okej, kažem. Dam mu broj telefona i ostavim ga da se bavi svojim poslom.

Par dana kasnije je nazvao. Idemo na pivo sutra u tri. Okej, idemo na pivo u tri.

Sutra oko dva sata smo ona i ja prekinuli. Negdje oko dva i petnaest, hodam Vilsonovim poput pacijenta koji je pobjegao iz operacione sale a anestezija nakon velike operacije još nije popustila. Ljudi me gledaju i znaju, vidim im na licima. Srce mi udara puno jače nego što standardi biologije dozvoljavaju a vid mi je zamućen. Od jutra nisam ništa jeo a onda sam natovario čitav taj emotivni stres na leđa i sad manje-više izgledam kao mrtav čovjek. Ništa bolje se ni ne osjećam.

Japanac dolazi za petnaest minuta. Ruka mi se trese. Šta se kog vraga desilo s nama? Prvu godinu smo bili savršeni a onda smo u neka doba skapirali da smo sve vrijeme bili pogrešni. Zamisli to. To ti je isto kao da tek nakon godinu-dvije shvatiš da nosiš tuđu košulju, a uvjeren si da je tvoja.

Dođe Japanac, tu se mi izgrlimo i pravac kafe Tito. Naručim nam pića i pričam mu o ratu u Bosni. Pričam mu pravu priču, onako kako je to moj otac doživio i onih par fragmenata koji su meni ostali u sjećanju. Ja sam se rodio nekoliko mjeseci prije početka rata ali imam negdje u pozadini sjećanja par scena iz devedeset pete. Nisu to čitka sjećanja, samo pojedinačne slike ali znam da su se desile, osjećam to u sebi.

Pričam ja Japancu sve to, konobar donosi nove čaše čim se stare isprazne. Japanac hvata bilješke a ja u pozadini svoje priče razmišljam, kao da su u meni dva čovjeka. Jedan upravlja mozgom i govori o svim tim mjestim i dešavanjima u Sarajevu, poput autopilota.. a drugi, pravi ja, unutra analizira detalje našeg prekida.

Oke, morali smo se rastati. Nije išlo kako treba već dugo, bio sam sjeban k'o nikad prije i morao sam napraviti rez. To i dalje ne mijenja činjenicu da se osjećam odvratno. To ti je isto kao da imaš nekog dragog prijatelja u komi. On živi na aparatima, ne osjeća apsolutno ništa i doktor kaže da je na tebi da li ćeš ugasiti aparate i pustiti ga… Ma koliko ta odluka boljela, ma koliko ga ti želiš zadržati, unutra znaš da je prava stvar pustiti ga da ide. Okej, malo morbidno poređenje ali shvataš šta želim da kažem – zašto na silu držati u životu nešto što je već mrtvo?

I tako ja ugasim aparate i pokušavam da smirim svoju savjest. Neki čudni glasovi unutra galame kako ja nisam toliki fraer da ću moći brzo naći istu ili bolju od nje, neki drugi glas dobacuje kako ću vječno ostati sam a jedan tamo u daljini tiho šapuće da ima zgodna plavuša za stolom preko puta.

Borim se sa svim tim ruljama u meni, trudim se da ih nadglasam pričom o tome kako je most Suade dobio ime i šta se tu zapravo desilo ali Japanac je nanjušio da nešto nije uredu. Nemoguće da je do alkohola, bio sam takav i kad smo tek sjeli i počeli sa turama.

Pita me šta nije uredu. Ja mu kažem. Japanac pita da li želim da razgovaram o tome. Ne želim, iako bih vjerovatno trebao. Okej, želim ali mi je neugodno sa potpunim strancem otvarati moj privatni život. Ic okej, kaže Japanac uz osmijeh.

Ispričam mu. Kako smo prekinuli jer smo morali da prekinemo i kako me sad strah da ovo sranje od osjećaja nikad neće prestati. Bojim se da ću uvijek da se kajem.

On ima trideset osam godina. Brada mi je pala do poda kad je to rekao jer čovjek ne izgleda starije od dvadeset pet u vrh glave. Džaba, imat trideset osam. Jebote, da mi je japanske gene. 

U tih svojih trideset osam, nikad se nije ženio.

Pitam ga zašto. Kaže da je bolje da mi ne priča. Bulšit, kažem ja njemu i naručim nova pića. Pričaj mi!

Japanac nazdravi, popije par gutljaja i kaže mi da je prošao haman istu stvar kao ja. Samo gore. Volio neku djevojku sa kojom je odrastao, bili dobri drugovi i zaljubili se. Nekad u dvadeset trećoj, manje više. Bili zajedno skoro tri godine ali veza bila loša. Hiljadu problema, od roditelja koji su bili protiv njih, preko novca do činjenice da je on htio da ostane i studira a ona da putuje svijetom. I tako ti Japanac prekine.

Do danas je promijenio desetak djevojaka. Nikad nju nije prestao voljeti. Sada je u vezi sa nekom curom iz njegovog rodnog grada, zajedno su već tri godine ali neće da je ženi. Putuje tako svijetom svako malo, ona ga nekad čeka kući a nekad ide ss njim – i kaže da je sretan.

Kako to jebote sretan, a nikad onu prvu nisi prestao voljeti?

Kaže da ne kapiram lajf. To tako ide, godine počnu da prolaze brže nego što čovjek misli da će da prolaze i u neka doba se osjetiš usamljeno. Započneš neke nove priče, nađeš neke manje ljubavi ali udobnije za živjeti. Nađeš nešto što je dobro za tebe pa makar to ne volio.

Vidi, nastavlja Japanac, jednostavno je. Ako je ona bila tvoja prava ljubav, nikad je nećeš zaboraviti. Volit ćeš je dok te ima pa makar je nikad opet ne imao. Ono što ti niko ne kaže je da se tako može živjeti, i to sasvim lijepo. Nije ljubav jedina stvar na svijetu koja stane u srce. 

A ako nije ona prava, za par godina ćeš imati neke drage uspomene i srce će početi da njuši neke nove ljubavi. Život opet ide dalje. 

Hoće da mi kaže da nikad niko nije umro od ljubavi.

Dobro je živjeti sa dosta para, ali može se i kad ih imaš malo. Teže je ali se može. Dobro je voziti udoban nov auto, ali može se i gradskim prevozom ili pješke. Teže je ali se može. Tako je, kaže, i sa ljubavi. Dobro je voljeti jednu ženu čitav život i imati savršenu vezu ali ako toga nema, život opet ide naprijed. Nađeš nešto drugo.

I tu se mi posvađamo. Zamisli sad scenu: on pijan, ja pijan. Njegov engleski katastrofalan, moj umjereno do pretežno oblačan. I mi se u kafiću u četiri popodne svađamo o smislu ljubavi. 

Na kraju je odustao, rekavši da u životu nije sreo tvrdoglavijeg čovjeka od mene, ali je uvjeren da ću jednom realnije gledati na život. Doći će ko biva vrijeme u kojem neću ovoliko sanjati, vrijeme u kojem ću život vidjeti kao ono što jeste: puno radno vrijeme sa dosta sranja i ponekim ugodnim danom, a prestati ga gledati onakako kako ga sad vidim: kao mapu do skrivenog blaga.

—————————————————————————————————–

Prošlo je pola godine. Japanac je imao svoju izložbu, zove me na skajp i kaže da je izdominirao. Sala bila puna, raja oduševljena slikama i malenim pričama koje je ispod svake otkucao – one priče koje sam mu ja diktirao. Okačio je, kaže, i moj portret.

Pitam ga šta je napisao ispod slike, a on mi šalje tu sliku u cjelosti. Ispod piše, citiram:

„Posjetio sam trideset i sedam zemalja svijeta i tek u Sarajevu našao posljednjeg zaljubljenika u ljubav. Prijatelju, nadam se da si bio u pravu. S.I.“

Skoro da sam se rasplakao. Zahvalim mu tri stotine puta, kažem da mi nikad niko nije ukazao toliku čast a on se ponaša kao da to nije ništa. Pitam ga za vezu – i dalje isto. Putovali su skupa u Beograd, kaže. Divan grad. Kasnije su vidjeli i Budimpeštu, malo ih nervirao mentalitet ljudi tamo i na kraju se vratili u Takamacu. Sve je isto kao ranije. Ne misli se ženiti a ona ne želi biti nečija mlada. Stvari su uklopljene tako da su oboje zadovoljni onim što imaju.

Pita kako sam ja.

Dobro, kažem. Vratio se treninzima, počeo raditi, prestao piti, prestao pušiti. Japanac nije impresioniran, želi znati šta je sa ljubavi. Jesam li se promijenio, da li sam imalo bolje ili je postalo teže.

Kažem da je dobro. Izlazim, nalazim neke djevojke, neke druge nalaze mene. Ljubav nisam tražio a ni ona izgleda za mene ne pita.

Japanac pita da li sam to odustao i jesam li spreman priznati da je bio u pravu.

Nisam, fak ju brader, kažem mu. Japanac se nasmije. I dalje sam budala, prijatelju. Jedna pogrešna veza to neće promijeniti. Ne patim, zna mi tu i tamo zafaliti ali mislim da sve više blijedi. Imam neke nove snove i neke nove hobije. U srcu se otvorilo mjesta za stvari koje sam s njom morao zapostaviti i sada je tamo dole velika buka. Radim sve i svašta, volim mnogo toga.

Oke, recimo da si bolje, veli on. Reci mi jel sad opet tražiš ljubav ili si spreman tako živjeti?

Okolo naokolo, uporno hoće da dokaže da je u pravu. Ne znam, kažem mu. Ne znam ni sam šta tražim, znam samo da sam u ovom traženju te čudne stvari kojoj ne znam oblik, pronašao sebe.

To je dobro, kaže Japanac. Naučio si biti sretan čovjek.

Ovo je sreća, pitam? Nema ništa više od ovoga?

Za neke od nas nema, kaže mi. A mnogi moraju pristati i na manje.

Šta me pokušavaš naučiti, upitam ga zbunjeno?

Pokušavam te naučiti da u svakom trenutku svog života budeš sretan. Hoću da znaš da tvoju sreću ne čine drugi ljudi nego ti sam. Jako je važno da to znaš. Može se bez svakoga, može se i bez ljubavi. Ne govorim ti da moraš bez ljubavi, govorim ti da ćeš preživjeti i ako je ne nađeš. Razumiješ?

Mislim da razumijem, kažem. Govoriš mi da je dobro tražiti ljubav, ali da u toj potrazi također naučim biti sretan? Govoriš mi da je putovanje jednako važno kao i destinacija – pitam ga.

Tako je, kaže uz osmijeh. Veri gud.

Kad ćeš u Sarajevo, upitam ga samo da promijenim temu.

Nakon što ti dođeš u Japan, spremno dočeka. U pravu je, fakat ću morati. Obećam mu da ću štediti novac i da ću ga jednog dana posjetiti.

Povedi i djevojku, kaže. Do tad ćeš već naći nekoga.

Ofkors, rekoh. Zahvalim mu se na japanskom, on meni na bosanskom i prekinemo vezu.

Ostanem te noći dugo razmišljati. Čovjek nekad ne vidi drvo od šume. Te noći shvatim da sam u suštini srećan čovjek koji samo ne umije s tom srećom rukovati. Uzmem papir i napišem pismo Japancu. U tom pismu mu objašnjavam kako ću zahvaljujući njemu voljeti svaki sljedeći dan mog života. U tom pismu mu napišem neke nove priče o lijepim mjestima u Sarajevu. O mjestima koja su nikla nakon rata, koja ne znaju ništa o bolu i patnji i na kraju dana, ne žele ni znati. Ispričam mu o novoj sreći koja niče ovim gradom nakon što je svijet mislio da je uništen, znam da će shvatiti da ja zapravo govorim o sebi.

Prošlost je stvar prošlosti. Uvijek će postojati njeni spomenici, neke ruševine koje podsjete na boli koje su nekada baš na tom mjestu ujedale… ali svake godine, poneka ruševina nestane i na njenom mjestu se izgradi nov neboder. Malo po malo, gradom niču jedna po jedna lijepa stvar, sve ih je više. Vrijeme radi svoje i svaki čovjek, ako to umije, može odabrati da bude sretan.

Jednom ću doći u Japan. Jednom ću ponovo voljeti.

Pišem ti poslednji put
Ne zato što ne znam šta bih pisao
Već zato što više nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
Da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe
A jedino što sam od tebe imao
Bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao
Ali to bi bilo kao da sam digao ruku od tebe
Ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila
Da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti
Budem ja.
Pišem ti poslednji put.
Pišem kao da mi nećeš nedostajati
Kao da te se nikad neću setiti
Kao da nemam čega da se sećam
Kao da sam siguran da ću moći bez tebe
Kao da sam siguran da ću biti bez tebe
Kao da imam Bog zna šta da ti kažem
Kao da više nikad bez razloga, i bez tebe,
Neću zaplakati.
Pišem ti poslednji put
Da bih prvi put prećutao koliko si lepa
Koliko si života dala mom životu
Koliko ničeg osim tebe nije bilo
Koliko me je čak i tuga radovala
Jer je tvojom zaslugom odsela.
Pišem ti poslednji put
Da bih i ja znao da je poslednji.
Da shvatim da nemam ništa sa tobom
Kao što ništa bez tebe nisam imao.
Da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ipak ne znači i kraj sveta.
Prepoznat ćeš nas nekad u tuđim slovima
Ali to nećemo biti mi
To neka druga nekom drugom neće verovati na reč.
Pišem ti poslednji put
Da ne bude da sam te ostavio bez reči
Da ne bude da sam nestao bez traga
Da ne bude da nas nije bilo.
Pisat će ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita

Pišem ti poslednji put

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Sarajevski John Doe - dio prvi

Imao sam četiri godine, možda pet. Rat bješe tek završio i mi smo živjeli u nekoj staroj kući na periferiji Sarajeva. Nisam siguran šta je moj otac radio u tom periodu nakon rata, nikad ga nisam pitao a on sam nikad o tome nije govorio. Ujutro je negdje odlazio, a navečer se vraćao sa dovoljno novca da nas četvoro možemo sastavljati kraj sa krajem.

Mama je bila klasična kućanica. Vrijedna žena sa sela odgojena da prije svega štiti porodicu pa tek onda sebe. Često je bila stroga prema nama kad otac nije bio tu, pa bi brat i ja znali dobiti batine i zabrane da izlazimo iz kuće. Zabrane su bile najgore. Osim u tim trenucima kad nešto zabrljamo, mama je bila mirna žena pitomih očiju i nježnog dodira. Rijetko je izlazila iz kuće a i kad bi išla negdje, radila je to zato što je u kući nešto trebalo – nikad za vlastiti užitak. Tek sam kasnije saznao da to nije kod svakog tako i da je na svijetu jako malo žena koje su spremne odreći se i najsitnijeg zadovoljstva kako njenoj porodici ništa ne bi zafalilo.

Tu je naviku pokupila od njene majke, moje bake. Za sve godine koliko sam je poznavao, dakle nekih dvadesetak, ta žena nikad nije povisila ton. Niti jedan jedini put. Rodila je petoro djece, živjela teškim životom na selu sve do rata a nakon rata morala preseliti u Sarajevo i ostatak svog života skupa sa dedom, živjeti kao podstanar u pet-šest različitih kuća. Tuđih. Uprkos svemu, nana je uvijek bila anđeo koji je pazio na naša djetinjstva ma koliko njen život bio težak. Nije nas često posjećivala niti smo mi imali kad da idemo kod nje. Vrijeme nakon rata je prosto bilo takvo, svako se zabavio svojom mukom i nastojanjima da život učini podnošljivim. Valjda se zato rijetko išlo u goste ikom osim prvim komšijama.

Brat i ja smo obično trčkarali okolo i šutali ispuhanu loptu. Nismo imali bicikla niti neko posebno dvorište pa smo se igrali na ulici. On je pet godina stariji od mene i još toliko puta bolji čovjek. Srce od pamuka, duša čistija od planinskog izvora. Takav je od mog prvog sjećanja.

Helem, imao sam par godina kad smo živjeli u toj staroj kućerdi. Prva prodavnica je bila udaljena dvadesetak minuta i brat i ja smo tog jesenjeg dana išli po jabuke. Ne sjećam se da li je neko trebao da dođe u goste ili je otac bio bolestan pa je mati mislila da bi mu jabuke godile. Kako god, odnekud su se iskopali novci za dvije kile jabuka i naš je zadatak bio da ih donesemo. Ja sam vodio do prodavnice, brat je trebalo da nosi kesu u povratku.

Nekih par mjeseci ranije mati je primijetila da nešto nije uredu s njegovim vidom pa su ga odveli u najbiži dom zdravlja. Doktori su rekli da ima povećanu dioptriju i dali mu neke goleme naočale sa smeđim okvirom. Bile su prevelike za njegovu glavu i stare sigurno pet-šest godina ali u to vrijeme je pronalazak naočala koje uz to odgovaraju njegovoj dioptriji bio čista lutrija. Nisu mu vid učinile savršenim ali su ga popravile dovoljno da mi je mogao čitati knjige i slikovnice, raditi sve što treba oko kuće i sa mnom igrati nogomet ili ići u kupovinu.

Došli smo do prodavnice, kupili jabuke i krenuli nazad. Eh sad, pošto sam ja već od prvog puzanja bio baksuz i nikad nisam umio da mirno sjedim ili normalno hodam, trčao sam nazad. Brat me pratio koliko je mogao ali je imao bar deset kilograma viška i još uz to nosio kesu sa jabukama, pa je bilo nemoguće da me sustigne. Dok se meni nije izmakao kamen ispod stopala. Zaplivao sam kroz prašinu, tresnuo o tvrdu cestu i krvavih koljena počeo da plačem. Brat je dotrčao do mene, ispustio kesu u želji da mi pomogne a jabuke se rasule i zakotrljale oko nas. Podigao me kao u američkim filmovima i tako u naručju plačući cijelim putem, nosio me kući.

Majku je moglo strefit’ srce kad smo se tako pojavili pred vratima. Stariji sin do grla u suzama nosi krvavog mlađeg sina u rukama. Scena za infarkt. Tek kad je vidjela da su to obične ogrebotine i da se ništa strašno nije desilo, uz par sočnih psovki mi je obećala dobre batine kad se oporavim a zatim otišla da sakupi jabuke koje smo usput pogubili. Brata nikad nije kudila. Pitao sam se zašto.

Par sedmica kasnije smo pokupili neko čudno kožno oboljenje. Pod „mi“ mislim ja, naravno. U toj istoj ulici par kuća dalje živio je dječak kojeg su zvali Mine. Nikad nisam saznao njegovo pravo ime. Taj dječak je imao svoj mali svijet. Stalno je odlazio daleko niz ulicu do srušene kuće u čijem dvorištu je bilo par stabala bukve. Sa sobom je nosio malu sjekiricu i po cijeli dan udarao stabla i odsijecao grane. Majka me uvijek savjetovala da se ne družim s njim jer je čudan ali ja nisam razumio zašto. Mine je za mene bio samo dobar drug koji voli da se igra sjekirom i ni na sekund mi nije bilo čudno zašto mu roditelji to dozvoljavaju. Ja sam bio njegov jedini drug.

Tog dana sam i ja otišao s njim u to čudno dvorište i tamo smo igrali nogomet. Kasnije smo se ganjali oko kuće, puzali kroz grmove kupina i ogrebali se na bar deset mjesta smijući se sve vrijeme. Mine nikad nije puno pričao. Uglavnom je galamio neke čudne tonove koje je bilo nemoguće razumjeti i kad bih ga pitao da mi nešto objasni, on bi se hvatao za kosu i čudno me gledao. Tek kasnije, kad sam malo porastao i u školi učio biologiju i bolesti čovjeka, prepoznao sam simptome mog druga Mineta. Autizam.

Nisam ga dugo viđao nakon tog dana kad smo se u kupinjaku igrali. Iz tog dvorišta sam ponio par novih uspomena i neodoljivu želju da se konstantno češem. Par dana kasnije, i moj brat je pokupio moju naviku. Sjećam se da smo imali i neke čudne crvene plikove po rukama, koji su se kasnije proširili na cijelo tijelo. Vrlo brzo je taj čudni osip počeo da peče.

Mati više nije znala šta da radi s nama. Iz jednog problema smo upadali u drugi i sve to ne bi bilo toliko strašno da život nije bio toliko težak u tim godinama. Ni sami ne znamo kako je to uspjela nabaviti, ali nakon što par dana naše češanje nije prestalo, pojavila se sa nekom čudnom smeđom bocom i prvo odvela mene u kupatilo.

Skinula mi je odjeću, rekla da uđem u kadu a zatim na svaki od tih plikova namazala malo te čudne bezbojne kreme. To čudo je peklo k'o sam đavo i ja sve to vrijeme nisam prestajao da vrištim. Mamine oči su se punile suzama ali je nastavila da nanosi lijek i da mi strogim tonom ponavlja kako će me čuti komšije i prodati me ciganima. Nije me bilo briga, nisam mogao da se suzdržim.

Kad je završila sa mnom, izvela me za ruku iz kupatila, obukla na mene golemu majicu mog oca i rekla mi da se ni slučajno ne češem i ne pomjeram s kauča. Zatim je odvela brata u kupatilo.

Ni jedan jedini ton se nije čuo. Nije bilo galame, nije bilo vrištanja. Ništa. Zadržali su se nekih petnaest minuta a onda je i njega izvela u sobu obučenog u majicu jednako veliku kao što je bila i moja. Samo što je njemu ta veličina odgovarala. Brat je sjeo kraj mene a mama otišla da sprema ručak. Mislim da je to prvi put u životu da sam se postidio. Od tog dana, uz par sitnih izuzetaka sa suzama radosnicama i jednim ili dva smrtna slučaja, više nikad nisam zaplakao. Želio sam postati poput mog brata.

……………………………………………………………………………………………

Imao sam dvanaest godina kad sam saznao. Nije on imao samo povećanu dioptriju – njegov vid je progresivno slabio. Sa petnaest sam već bio duboko u depresiji a sa dvadeset uveliko mrzio čitav svijet i sve što hoda i postoji.

Njegov put u toj neobičnoj bolesti je bio jednosmjeran, a moj na mjestu suvozača turoban i obojen u paranoju. Kad sam tek saznao da će s vremenom potpuno da ostane bez vida, podnio sam to bolje od očekivanog. Tiho, bez velikih suza ili straha kako će sve to da izgleda. Vjerovatno tada nisam ni bio svjestan da će se to desiti i prije nego što mislim. Par godina je prošlo i dok sam trepnuo, čovjek koji mi je donosio knjige iz gradske biblioteke postao je član udruženja za slijepe. Tad me udarilo i više se nikad nisam oporavio.

Svijet je surovo mjesto. Loše stvari se iz godine u godinu dešavaju nedužnima, dobre stvari ostaju za one koji već imaju ugodan život. Zar ne izgleda tako?

Negdje u tom neredu sam počeo da pišem i negdje u tom neredu sam se zaljubio u ideju da postanem pisac. U Bosni. Tada su moji roditelji vjerovali da imam bolje šanse da postanem astronaut i možda su bili u pravu. Ne zato što je s ovih prostora teško postati ime u bilo kojoj vrsti umjetnosti, ne zato što sam premlad ili nedovoljno ambiciozan – već zato što jednostavno nisam dovoljno dobar.

Sve to međutim nije bilo važno. Pisanje je bilo jedini svijet u kojem sam se mogao nositi sa životom kojeg sam tada živio i s vremenom je to postalo moja ovisnost. Papir, olovka i osamljenost. Svijet u kojem nije bilo mjesta ni za kog drugog postao je moj zatvor i moj spas u isto vrijeme.

Jedno sam vrijeme istraživao religiju, probao u njoj naći objašnjenje za stvari koje su se dešavale mom bratu i jedno vrijeme je djelovalo ali… ne znam. Teško je to objasniti. Jedno je vjerovati u Boga, a drugo razumjeti njegove postupke jednom kada počneš vjerovati. Ja nikad nisam imao problem sa konceptom postojanja vrhovnog bića ali jedno vrijeme sam se iskreno pitao koliko je pošten način na koji nam dijeli karte. Kasnije sam shvatio apsurdnost gubljenja vremena na pokušaje da shvatim nešto tako apstraktno kao što je religija i vlastito vjerovanje, pa sam se tiho povukao iz tog svijeta i upao ravno u cigarete, travu i alkohol.

Tamo sam otkrio da je pisanje dublje i konkretnije jednom kad svoj mozak potopim u nešto što otupi savjest i polako počinjao da uživam u vlastitim riječima. Ni taj svijet, međutim, nije potrajao. Ubrzo su me stigla mamurna jutra i prokleta muška savjest o tome na koji način trošim novac kojeg moj otac zarađuje i kako sam u kafani onih dana kada bih trebao da budem tu za svog brata koji živi u mraku. I s tim sam prestao. I tako, eto. Našao sam se na nekoj goleti vlastitog života, u svijetu koji nema ni smjer ni odredište. Poput statue sam stajao na magistrali po kojoj životi drugih ljudi prolaze pored mene. Bilo je stotinu smjerova kojima se može poći ali ni na jedan od njih ne mogu njega povesti. Nisam imao kuda da krenem.

A onda se pojavila ona.

Dopusti mi da prevazidjem psihicke barijere sa tobom
Dozvoli mi da te ljubim
pa da te onda malo ignorisem
pa te onda opet ljubim jer ne mogu da izdrzim bez tvog dodira kad si pored mene ni na 2 sekunde
Dopusti mi da budem nevaljala
Pa da me kaznis zbog toga,iako ces biti nezan
Dozvoli mi da te posmatram i
da te gledam
u oci satima bez prestanka
jer se ne secam kada sam videla
lepse oci od tvojih
I ne secam se
Kada su necije oci budile toliku lavinu emocija
I toliku zelju za nekom osobom
Kao sto ti budis u meni
Dozvoli mi da ti prebacujem
Za neke stvari koje ne radis
Ili koje me nerviraju
Pa se onda malo nerviraj
Ali me opet maltretiraj i ljubi i grli
Jer ja bez tebe
Ne mogu
I ja bez tebe
Nisam ja
Da li mozes da zamislis
Na primer
U Japanu
Hiljadu svetiljka na jednom mestu
A u sredini bas
Ta jedna
Koja ne radi,koja je ugasena
Zasto?
Zato sto je nije ukljucio onaj koji treba
A tako se i ja osecam kada ti nisi tu
Kada nisi pored mene
Kada nisi uz mene
Kada mi ne pises i kada se ljutis
Pa sedim sama
I bezim od ljudi
I svi me nerviraju
I samo nabijem slusalice u usi u masi stotinu ljudi koje vidjam svakog dana
i razmisljam o tebi
I govorim sebi
Ne
Nisam se toliko vezala za jedno bice slozenih razmisljanja i tvrdoglavog uma
I ne
Nisam ti se potpuno predala
A jesam
I ne znam kako bih
Sutra mogla bez tvog osmeha
Bez tvog pogleda
Bez tvog glupog hoda koji prepoznam i kada si kilometrima udaljen od mene
Bez tvog mangupskog stava
Kako bih bez svog viteza?
I onda shvatim da je vec kasno
I da se iz srca ne moze izbaciti
ono sto je u njemu zapecaceno..
A u mom
Trenutno
Zivis samo ti.
Poezija sitnih sati

Hajde dođi.
Da ti pričam satima o zvezdama.
Da tražimo izgovore.
Da nudimo razloge.
Da se odričemo vremena.
Dođi.
Da budemo svoji.
Da te imam.
Da me imaš.
Da konačno budemo ono što treba.
Kompletni.
Posebni.
Zajedno.
Jedno.
Dođi.
Da konačno shvatim ko si ti.
Ko sam ja.
Dođi…
Jer samo tebi mogu dati dušu na dlanu kao biser,
kao dar.
Dođi….
Jer ja verujem da postojiš.
Jer znam da tamo negde,
pod istom nebom,
ti,
takođe čezneš za mnom,
baš ovako divno
kao što čeznem i ja.

Pokušavao sam da je shvatim, ali nije ona jedna od onih djevojaka koje shvataš. Nju jednostavno voliš. I ne tražiš razloge zbog kojih je voliš. Ne pokušavaš da shvatiš njen svijet. Da, upravo onaj svijet, u koji je i tebe zatvorila. Samo ga zagrliš, čvrsto, sa obje ruke, i držiš ga da ne padne. Ljutiš se na nju, vičeš, skačeš, urlaš, često, ali ne ideš od nje. Zapamti, ostaješ tu. Držiš je čvrsto za ruku, i ne puštaš. Kroz sve teškoće koje vam život pruža, koračaš snažno, sa njom. Bezbroj puta se svađate i mirite. Opraštate. Jedno drugome ono što drugima ne bi oprostili. I tražiš smisao u njoj. Svakim danom. Pišeš pjesme, pjevaš, njoj. Tučeš se sa drugima, sa životom, zbog nje. Primaš batine zbog nje. Kupuješ je riječima, osvajaš djelima. Bivaš iskren prijatelj, brat, čovjek. Bivaš njen. A ona biva tvoja. Prijateljica, sestra, žena. Čuvaš je. Svakim danom sve više i više. Ne prestaješ da žudiš za njom. Ne želiš da svane dan u kojem neće biti nje. U kojem nećeš biti njen. Mrziš sve ono što je rasplakalo nju, ikada. Mrziš sebe, jer si bio spreman da je rasplačeš. Zatvaraš je, grleći je sa obje ruke snažno. Štitiš je od ljudi, problema, života, štitiš je od sebe. Voliš je, a ona tebe voli mnogo više, mnogo jače. Šutiš. I gledaš, kako ti vraća, mnogo više nego što ti njoj daješ. Ponosiš se njom. Ponosiš se jer je tvoja, jer si ti njen. I voliš, i voli. Tebe, ti nju. I ne puštaš, jer ako pustiš, gubiš je zauvijek.

Je l’ znate šta je iritantno?
To što mogu proći ulicom sasvim normalno obučena i opet čuti neki glupavi komentar poput “I tata bi sine” ili što će se neko pojaviti ispred mene, ili će buljiti onako neprijatno i javiti se: “Ćao, ćao”, unoseći mi se u lice. Ili što će neko proći pored mene i reći “Lepa si”, misleći da mi čini uslugu, a u stvari je to mač sa dve oštrice. Ako ne odgovorim, odmah će uslediti glupi komentari, a ako se zahvalim, odmah će pomisliti da hoću nešto više.
Tužno je što se nekad bojim da se sama vraćam kući posle ponoći, jer nikad ne znaš na koga možeš da naiđeš. Što moram da izbegavam svaku prečicu, jer nema osvetljenja i da idem okolo, ulicom i opet strahujem da li će se pojaviti neko. Što se stalno dešava da neko iznenada zaustavi auto i pozove me da mu se pridružim, pa viče za mnom kad produžim dalje. Što ubrzavam korak svaki put kad čujem da neko ide iza mene, jer ne smem da se okrenem i pogledam ko je.
Iritantno je što će ti svako postaviti pitanje: “Imaš li dečka?” Ako kažeš da ga nemaš, evo, oni se automatski nude! Zašto nekoga možeš da odbiješ samo potvrdnim odgovorom na to pitanje? Zašto me ne pitaš koji je razlog što sam sama? Šta ako ne želim nikoga? I zašto, za ime sveta, jebeno misliš da želim tebe? Zašto je svako moje očigledno “Ne” shvaćeno kao “Da, samo nastavi da navaljuješ. Popustiću!”? Da napravim bilbord i obojim ga najdrečavijim bojama sveta, da li bi onda neko shvatio NE kao NE?! Zašto meni treba da bude neprijatno ako prosto ne želim da budem sa tobom, a ti to ne shvataš? Zašto sam loša ja, koja ti svakim svojim odgovorom i potezom, pokazujem da nisam zainteresovana, a ti se, jadan, toliko trudiš?
Hoće li nekad neko shvatiti da mi ne imponuju komentari poput “Uh, šta bih ti radio!” ili bilo šta seksualne konotacije, jer to nisu komplimenti. To jebeno nisu komplimenti, jer ja tebi ne bih radila ništa. Ne bih te čak ni dotakla, kad je to nešto “najlepše” što možeš da mi kažeš. I, šta je sa svim onim “nadimcima” poput mačkice, slatkišu, bombonice, mediću?! Zašto neko misli da je to pravi pristup? Kako je nekome to uopšte simpatično? Nemoj me zvati ni dušo, ni srećo, ni ljubav, jer mrzim to. Imam svoje ime i ne želim da me zoveš nijednim već isklišeiranim i otrcanim nadimkom koji je sigurno na stotine puta prešao preko tvojih usana, jer nisam ništa od toga. I sasvim sigurno mi nisi ništa da bi me oslovljavao tako.
I kako to ja mogu da shvatim da neko samo želi da budem tu, da pričamo, jer mu prija i to je to, a ti ne? Ako sve protumačiš pogrešno, iako nema nijednog singala “za”, zašto sam opet ja kriva jer si ti “friendzoned”?! Zašto je svaka tvoja greška moja krivica, jer “žene to inače vole i ženama to prija”? Znaš šta? Postojimo i mi kojima se ne sviđaju ljigavi komentari koje nam neko upućuje dok prolazimo ulicom; koje ne dižemo ego odbijajući vas, jer na prvom mestu ništa nismo uradile da bi iko, sa imalo mozga, uopšte pomislio da smo imalo zainteresovane; kojima ne prijaju dodiri, zagrljaji, a kamoli poljupci od ljudi koje smo faktički malopre upoznale.
Je l’ ovo mizoginija ili sam željna pažnje i sve ovo mi zapravo prija samo se foliram? Jer sve što u stvari želim jeste da se osećam bezbedno koračajući bilo kuda po ovom svetu i da moje “Ne” konačno znači “Ne!” Je l’ tražim previše?

Dodji. Sedi pored mene na pod. Otvori flasu rakije. Naspi nam prvih nekoliko tura u case. Predjimo na flasu. Otvori i drugu. Pred jutro mi konacno otvori svoje srce i dusu. Pricaj mi tako pijan i pospan sve sto nikada nikome nisi. Mozda te tada shvatim. Mozda onda mozemo da nastavimo tamo gde smo stali, a nismo smeli da stanemo…

Hoću da me se sećaš,
da se setiš svakog osmeha mog u trenutku dok sam te gledao,
da pamtiš naš prvi razgovor,
da se setiš suza koje si ispustila dok nisam bio pored tebe kao što sam i ja plakao bezbroj puta.
Hoću da se sećaš svakog nerazjašnjenog predela mašte u vezi nas,hoću da ta mašta i dalje boji unutrašnjost naših duša,
želim da se nasmeješ za jedno 10 godina kad se setiš nas.
Hoću da potajno sanjaš našu neispričanu priču,
da ideš novim i lepšim putevima,
ali da nikada ne zaboraviš naš put mladosti i odrastanja,
nemoj da staješ i da se vraćaš,da bežiš ako ti nešto nije krenulo odmah dobro,
ja to znam,baš zato što sam ja odustao od onog puta koji je vodio tebi,
a mislim da i ti vrlo dobro znaš.
Želim da te sretnem jednom i da shvatim da si ostala ista.
Želim da shvatiš da sam bio jedna od onih stvari koje si ti želela i isto tako i ti meni,
želim da znaš da ću te u kasnim satima grliti i ljubiti i čuvaj taj deo misli za mene,kao što i ja polovinu života čuvam za tebe.
Šta su to neodigrane ljubavi među zvezdama,to znamo samo ti i ja,
zar ne?
—  Sve o tebi jednog dana pročitaćeš u mojim ispisanim mislima. ♡