shvatim

Volela bih da si me sreo ranije, u vreme kada sam još uvek bila šašava dvanaestogodišnjakinja koja veruje u ljubav i zauvek. Znaš, tada sam srce nosila na rukavu i bila dobra prema svima. Um mi nije bio ispunjen činjenicama koje su me naterale da shvatim da su sve moje klinačke želje neostvarive. Nisam bila sjebana i razočarana, svet sam posmatrala kroz ružičaste naočari.
Žao mi je što si me upoznao sada, praznog srca, punog uma, večno budnog i sumnjičavog. Zbog tebe poželim da i dalje verujem u ljubav, da još uvek mogu i smem da zavolim. Nisam ja za tebe, zaslužuješ nekoga ko još uvek ima detinju dušu. Neku koja i dalje veruje u pravu ljubav i srodne duše.
Izvini što sam odrasla pre nego što smo se upoznali…
—  N. D.

Kada sam prvi put saznala za tumblr, inače sam samo kopirala sebi citate/slike itd.. Nisam ni pomišljala da napravim profil na njemu. Eh, onda je došla jedna divna osoba gooodbyemylover koja me je naprosto nagovorila da napravim sebi tumblr.. I tako, napravim ja sebi tumblr, zarazim se i dan - danas ta zaraza ne prolazi. 5,047 puta HVALA za sviju, jer me pratite. Divim se ovom sajtu, jer ima neke najdivnije ljude tu. Što i onda kada mislim da sam jedina koja je tužna, ovakva i onakva, kada uđem na tumblr shvatim da nisam jedina, da svi tu djelimo neku svoju bol, sreću, s reblogovanjem slika ili citata. Također, hvala tumblr-u jer postoji, jer zaista sam tu upoznala mnogoooo dobrih i meni dragih ljudi.  ♥

JBG

Gledam te tako i shvatim da te ne poznajem. Lice ti je drugačije. Drugačije dišeš. Kao da je vreme odnelo one ožiljke od prošle nedelje. Nema ih više, ovo si neki drugi ti. A vremena je premalo prošlo.
Sećam se kada si se probudio juče i imao onaj veseli osmeh. Juče. Blizu. Toliko stvari može da se promeni za jedan dan. Toliko dana može da stane u jednu nedelju.
Žao mi je što se prepuštaš. Što idemo ovim putem, koji čak ni nije put. Žao mi je što se kotrljamo umesto da hodamo. U početku je možda bilo zabavno, sada nisam siguran da mogu da stanem.
Imam utisak da spavaš jer ja sve vreme očajnički pokušavam da te probudim.  Trudim se da te nasmejem, zagrlim, udahnem život toplotom svoga tela, nateram da pomeriš usne i kreneš u bilo kom smeru. Ali ti si i dalje tu - statičan, nem, nejasan.
Puštam te. Od sada, pa do kraja. Radi šta hoćeš, živi kako hoćeš, ali bar reci šta hoćeš. Od mene, od sebe, od života, od sveta…  Sagledaj sebe i probaj da gledaš  bez straha. Možda po prvi put u životu. Dosta si okretao glavu i lagao sebe. Ja ne želim da idem putem koji ne vodi nikuda, ostaviću te.
 Probaj, pogledaj. To neće promeniti stvari, ali ću makar shvatiti zašto sam otišao. I biću spokojan jer ću znati da sam te makar malo zakrpio. Ostalo je na tebi.

oscillatewildely replied to your post:oscillatewildely replied to your…

haha :D točno to, kako mi je krivo što ništa novo nemaju. ali ono što imaju je odlično, ne mogu odabrati samo jedan, sve je najbolje. koliko puta znam citirati nešto random njihovo i onda ljudi stanu i gledaju i ponovno shvatim da im nema pomoći

joj e u zlatu bi plaćala samo da ponovo krenu. ma kakvo biranje, likovi su bogovi nema biranja. a ljudi su ko kafka, probili na mozak :p

A njeg volim, jučer, danas, sutra, uvijek. Rekla bih zauvijek, ali njegovo “zauvijek” je kratko trajalo, a to ne želim.

Prošlo je dosta vremena..Tek toliko da više nemam u glavi ni ono tvoje “VolimTe” niti bilo koju drugu riječ koju si samo meni znao uputiti.. Šta mogu reći poslije svega? Riječi se i izbrišu iz sjećanja. Glas tvoj, ne onaj kakav čuju drugi, nego onaj koji sam samo ja mogla slušati, onaj meni najdraži, već lagano iščezava.. Slike? Pa eto, mogu reći da su one tu, barem nešto što mi je ostalo od nas onako valjano, nešto što mogu uzeti u ruke i zaliti suzama dok gledam koliko sam nekad sretna bila. Ni zrno te sreće više ne postoji u meni, od srca se već predugo ne smijem.. O drugima da i ne govorim. Dođu trenuci, pomislim na druge momke i onda shvatim da mi nijedan nije kao ti, iako, iskreno rečeno, ne znam više šta me privuklo ili što je još gore ne znam šta me privlači na tebi poslije toliko vremena, nakon što si me tek tako ostavio, kad si razbio svaku našu povezanost u komadiće bez nove mogućnosti da se sastave. A ja.. kao najveća budala na ovom svijetu, nadam ti se. Nadam se tvom novom zagrljaju, tvom poljupcu, tvom glasu, tvom pogledu u čijim očima sam vidjela sebe, jedino u njima sam to uspjela za cijelo ovo vrijeme. Šta još da ti kažem? Da te volim? Suvišno je bilo šta o tome govoriti. Zar je potrebno nakon svih ovih riječi, nakon toliko progutanih emocija i suza dok ovo pišem, da govorim koliko te ustvari volim? Pa Bog dragi zna koliko čeznem za tobom i koliko više ludim jer te nemam, a imala sam te, nije da nisam. A volio si me, nije da nisi. A voljela sam te, i volim te - više od sebe, više od svega. 

Juice feat. Hartmann 2015 - Razum

Juice feat. Hartmann 2015 – Razum

Ivan Ivanovic Juice feat. Hartmann 2015 – Razum
25.05.’15

Hartmann:
Cesto budim se sa pritiskom u glavi
svako jutro rano ustajem a nocu puno radim
cale mi je rekao da jednom cu da shvatim
gladna usta, cekaju racuni da ih platim
U ovim giljama su kilometri sljake
a DNK pola kraja curi mi niz sake
jebes vasu ljubav, imam svoju krv u krugu
bar po jedan klinac je sta zelim svakom pravom drugu
I tona…

View On WordPress

Komentar za djelo „Bura i gripa, bez maškara“

Komentar za djelo „Bura i gripa, bez maškara“
Poštovana ministrice Zlatar, upravo sam pročitala ulomak iz Vašeg eseja „Bura i gripa, bez maškara“ i moram Vam reći se slađem s Vašim tvrdnjama.
U ovom ulomku ste jako dobro opisali i iznijeli problem današnjeg užurbanog života koji juri iz dana u dan. „Ono što sada gubimo, gubimo u nepovrat, nenadoknadivo je“. Istog sam mišljenja i sama uviđam kako život iz dana u dan prolazi sve brže i kako mi ljudi ne znamo iskoristiti svaki njegov trenutak. Sve radimo na brzinu i u žurbi. Moram priznati da sam i sama takva. Sve obveze želim obaviti u što krećem vremenu, kako bih poslije imala vremena za neke stvari koje me vesele, ali onda shvatim da to vrijeme koje je „samo moje“ proleti a da se nisam stigla ni osvrnuti niti uživati u njemu. Nedavno sam napunila 18 godina i nije mi jasno kuda je otišlo to moje djetinjstvo i kada prije sam uspjela odrasti. Mi zapravo, sami sebe požurujemo. Živimo za neki trenutak i pripremamo se za njega, a onda on dođe i ne donese sve one čari kojima smo se nadali. Npr. Božić. Mjesec dana unaprijed počnu pripreme za taj jedan dan kojeg na kraju nismo ni svjesni. „ Proljeće se obično iščekuje već od Nove godine. U početku bezizgledno, ali uporno, svakim se novim danom približavamo željenom cilju: skidanju kaputa, odbacivanju čizama, šalova, toplih kapa, kao da će se nakon takvog skidanja debelih slojeva povoja pojaviti neko naše novo, svježe lice“. Brzo nam dosadi hladno vrijeme i topla odjeća i poželimo da se vrati toplo vrijeme kada smo uživali u suncu i laganoj odjeći. „… u svakodnevnicu pokušavamo ugurati znakove proljeća, pokoje niske cipele i šetnju o podne u raskopčanoj jakni; u jelovnik uvodimo dragocjene i iznimno skupe sastojke koji su ionako izniknuli u nekakvom stakleniku, nizozemske paprike, mladi luk krajem siječnja, hipertrofirane uvozne rotkvice; stimuliramo proljetni ugođaj s još nerascvalim granama i prvim buketićima sitnog cvijeća!“. Sami zapravo požurujemo to vrijeme. Čim se u trgovini ili na tržnici pojavi prvo mlado povrće mi ga odmah kupujemo, čim iznikne prvi cvjetić u nama se budi nada da je proljeće već ovdje i da smo se riješili te zime i ružnog vremena. „Odlazak na more u veljači samo još požuruje neprirodni proces toga ubrzanja, prividno nas naglo odbacuje naprijed u slijedu godišnjih doba, iz nula stupnjeva premješta u podneblje od petnaest, ispod sivoga pod plavo nebo!“. Brzo nam dosadi i to proljeće. Želimo što prije dugo toplo ljeto (koje, kako se na kraju ispostavi, i nije bilo toliko dugo), godišnji odmor i uživanje. Pripreme počinju već u veljači. kada se neko vrijeme grijemo na toplom suncu i ono nam dosadi i opet s nestrpljenjem očekujemo jesen i zimu i naravno uranjeno počinjemo s pripremama (neki već u kolovozu razmišljaju kuda će na skijanje). I tako to ide iz godine u godinu. Na kraju, kada ljudi ostare, tek tada shvate da nisu živjeli punim plućima i uživali u životu nego da su samo nešto čekali i požurivali. Pojavi se neka nostalgija u očima i duši, no onda je nažalost prekasno.
„Naša se uzaludna čekanja talože na nedostignutim otocima“, a ti otoci su sve ono vrijeme koje nismo proživjeli punim plućima i u pravom trenutku. 

Nikolina Banić

sanjam da te nemam

onda se probudim

pa krenem da drhtim

i cebici i cajevi ne pomazu

pa pogledam glupo vreme

neki maj 2015. godine oko 03:45

shvatim da moju ljubav nemam (uskoro) godinu jednu celu, dugu, tesku i sivu

glupi snovi

zar ne bi trebalo da nas odvlacite od realnosti

zasto mene moji snovi vracaju u istu ovde gde necu

  • Bernard Shaw
    • “O, vi ste ljudi. Zar vam nije ništa počiniti zločin, ako ga počinite kao džentlmen? Zar je vama svejedno biti ubica, ako ubijete u crvenom kaputu?” (Đavolov učenik)
  • Kad jaganjci utihnu
    • Clarice Starling: “Većina serijskih ubica čuva svojevrsne uspomene na svoje žrtve.”
Dr. Hannibal Lecter: “Ja nisam.”Clarice Starling: “Ne. Ne, vi ste svoje pojeli.”
    • “Dr. Hannibal Lecter. Briljantan. Lukav. Psihotičan. U njegovom umu leži trag za hvatanje monstruoznog ubice. - Clarice Starling, FBI. Briljantna. Osjetljiva. Sama. Ona mu mora vjerovati da bi zaustavila ubicu.” (Reklamna rečenica)
  • Orhan Pamuk
    • “Bilo mi je dovoljno da četiri dana pošto sam ubio onog jadnika hodam istambulskim sokacima, pa da shvatim da je pritajeni ubica svako u čijem oku ugledam odsjaj oštroumlja, a na licu sjenku što je baca odbljesak duše. Samo su glupaci nevini.” (Zovem se Crvena)
  • Osnovni instinkt
    • “Brutalno ubistvo. Brutalni ubica. Murjak koji se ne može oduprijeti opasnosti.” (Reklamna rečenica)
  • Stanislaw Jerzy Lec
    • “Većina ljudi su ubice jer ubijaju čovjeka… u samom sebi.”
A new day is coming.

Sve je lakše kada ostaviš da prenoći. Kada se izoluješ dan il dva od svih, bez obzira što niko nije primetio da nisi tu. Ali ti si svesno odlučio da svoje sate provedeš sam znajući da niko ne može da ti oduzme minute. I uvek shvatim da mogu sam. Bez tebe. I bez bilo koga drugog. 

Možda je moja usamljenost koja me prati u poslednje vreme učinila da u svakom osmehu i znaku pažnje vidim nekoga ko bi mogao biti bitan. Ali ljudi su samo ljubazni i na razne načine ti kažu ‘ne’. Samo treba da naučiš da čitaš. 

A nekada ne želiš da znaš i pustiš se da veruješ u laž. 

Danas sam budan, ali se i dalje nadam novim jutrima.