shvatili

Učiš.

Učiš.

Učiš.

Konstantno slušaš o tome kako je život težak.

Prepričavaš te “velike lekcije o ponašanju”.

Uvrtile ti se u glavu.

“Uči! ”

Otme ti se pogled izvan knjiga.

Omakne ti se da se zaljubiš.

Srce ti podrhtava, znaš da je nešto što ne prolazi.

Sputavaju te.

Tražiš bijeg od realnosti.

Teško ti je.

Navukao si se na jedne oči boje snova. Nema ti pomoći.

Planirate budućnost.

Izgleda nemoguće.

Tjeraju te na neke “više škole”.

“Treba život živjeti.”

Tužan si.

Boli te.

Čekaš.

Čekaš.

Čekaš.

Život se sveo na čekanje.

Čekanje nedočekanog.

“Sigurnosti”.

Tako ti rekli.

Tako moraš razmišljati.

Završio si sa učenjem.

Izgorila ti duša.

Umrla ti iznutrica.

Misli ti mračne.

Ubilo te čekanje.

Još uvijek čekaš.

Čekaš posao.

Dobar posao.

Da ti pruži ‘sigurnost’.

Čekaš na birou.

Nakon par godina, zaposliš se.

Nije dovoljno, moraš čekati.

Treba bolji posao.

Treba doktorat završiti.

Učiš.

Sve se vrti u krug.

Umireš u željama, čežnja te pokopava. Dječija duša, još toliko želja ima. Na usnama toliko ljubavnih pjesama.

Volio si.

Otkrio si šta znači ljubav jača od univerzuma.

Osjetio si to, kad ti je zadrhtala duša, i prepoznala svoj smisao.

Šta si čekao?

Sigurnost duše, tad ti je pružila šansu.

Sigurnost duše, u očima je boje snova.

Da ste pobjegli,

Spavali pod nebom i zvijezdama,

Otkrivali svemir u zagrljaju..

Da si je privio uz sebe,

Na ruku joj prsten od tratinčice stavio,

I onako raščupanu,

Da je nisi nikada pustio,

Imao bi ti sigurnost.

Osigurao bi sreću do kraja života.

Osigurao bi ljubav,

Nju bi deklarisao kao svoju.

Pa da ste zajedno,

Krenuli u ostvarivanje ciljeva,

Shvatili bi

Da je u dvoje lakše.

Ništa ne čekati,

Ničemu se ne nadati.

Već nadu čvrsto sklupčati uz sebe,

U inat svim čekanjima..

Postoje oni dani, kad samo cutis.
Kada znas, da ako krenes da pricas, suze ce krenuti, pre nego reci.
Kada izbegavas poglede ljudi, samo da ne bi shvatili da nisi dobro.
Kada te svaka njihova rec, pogodi direktno u srce.
Kada te njihov osmeh gusi.
Postoje ti dani, kada ti samo treba samoca.
Postoje ti dani, kada jedva cekas noc.
Da se skupis u krevetu, citas neku knjigu, places i ujutru nastavis, kao da se nista nije desilo. Sa osmehom.

Roditelji

Imam tek dvadeset i dve i toliko puta sam čula ljude kako ne odobravaju moju izjavu da ne želim decu ukoliko stvari ne budu onakve kakve sam zamislila. Ukoliko ne budem sa nekim koga volim i ko me voli. Ukoliko ne budem imala krov nad glavom i dovoljno para da deci pružim šta žele. Ukoliko ne odrastem dovoljno da tuđe potrebe stavim ispred svojih. Ukoliko pomislim da nisam spremna i sposobna da imam dete.
Moja baba mi kaže da pričam gluposti i da nije normalno da želim tako nešto. Mojoj majci je želja da ima unuke. Moj otac ne želi da zna za moje momke, samo hoće muža - i unuke. Moje drugarice sanjaju o porodicama. Jednoj je to čak i ceo smisao života.
I, nije da ne želim decu. Naprotiv, mnogo me vole. Stalno meni prilaze kad se nalazimo u nekoj grupi. Stvar je u tome što ne želim dete samo da bih ga imala. Ne želim dete jer će mi trebati neko u starosti. Ne želim dete jer ću jedino tako “uspeti i biti prava žena”. Ne želim dete jer je to moja obaveza.
Imam dvadeset i dve. Već četiri godine sam daleko od svojih. Uželim ih se, naravno, ali čim se vratim kod njih - hoću da bežim. Oni sada, odjednom, ne razumeju što sa njima ne delim svoje planove i ne pričam sa njima o životu - a nisu želeli da me slušaju dok sam odrastala. Uzeli su se jer su jedno drugom bili “poslednji voz”. Dobili su me “jer tako treba”.
Od oca sam godinama slušala kako sam glupa i da on sigurno nije napravio takvog idiota. Od majke pola života slušam kako sam debela i kako moram da skinem stomak - sa svojih 50 kila i 170 centimetara. Slušam ih kako viču jedno na drugo, kako viču na mene. Posmatram kako su se, odjednom, osvestili. Setili se da sam tu i shvatili da me gube, pa sam opet ja kriva što se distanciram. Ni ne znaju da su mi godine bile potrebne da prevaziđem depresiju i pobedim njihove komentare. Morala sam da odem od njih da bih odrasla. Morala sam. Zato i ne želim da se vratim nazad, koliko god oni pokušavali to.
I poslednja stvar koju želim jednog dana jeste da svom detetu budem roditelj kakav su meni moji bili. Bojim se da mu ne budem dovoljna. Bojim se da će patiti zbog mene. Bojim se da ću ga sjebati isuviše. Bojim se da neće moći da mi veruje. Bojim se da će bežati od mene. Bojim se da me neće voleti. Bojim se da neću moći da mu pružim sve što hoću. Bojim se… jer ne želim da moje dete bude kao ja.
Ne osuđuj odluke - ne znaš priču iza.

Moj iskren savet za vas koje jos niste napunile odredjen broj godina, (kada kazem ‘odredjen broj’ mislim na one godine kada ste odlucile da cete biti spremne na sve, i da cete pred sobom imati dosta vremena koje cete priustiti osobi koju sretnete) je da ne zurite toliko da upoznate nekog ko ce vas voleti i koga cete vi voleti, jer razmislite ovako,da li ste spremni da provedete od svoje 16te godine sa nekim naredni period? Ne niste, dogodice se da cete raskinuti za 2,3 godine i shvaticete da ste se zeznuli u plakanju, u nerviranju, i shvaticete da nema potrebe se toliko vezivati, vec jednostavno trebate proci svoje odrastanje u necem drugom. Ne kazem ja da je ljubav pogresna, jer prvo sam ja upoznala decka kojeg cu pamtiti dok sam ziva sa 17 godina, i shvatili smo da nemamo bas mnogo mogucnosti za dalje, on ima svoje planove, ja imam svoje i ne vredi, shvatite da ne mozete da zadrzavate osobu koju volite, niti mozete sebi da dozvolite da vas zadrzava. Sve je to lepo, vasi dani ce verovatno biti lepsi od milion provoda sa drugaricama, ali mucicete sebe a nece imati razloga za to. Ne jurite i ne prizivajte ljubav rano, ljubav ce doci u trenutku kada bude potrebna, kada bude videla da ima prostora za nju.
Sama veza kao veza zahteva stalni trud, na pocetku je sve divno, ali posle pocnu ozbiljnije stvari, naviknete se i sve u promenama vaseg odnosa vas nervira, menja naviku i stradaju vam zivci. Opustite se, i provodite, zabavljajte se u stvarima koje vas cine srecnima. Volite sebe, ne treba vam neko drugi da bi vas voleo, zapamtite i to. Zivot je pred vamaa🤗
Ovo je doba kada moraš ljudima jebati sve po spisku da te shvate, kada moraš otići da bi shvatili da te trebaju, kada moraš dati hiljadu puta više od sebe da bi vjerovali u tebe, kada moraš biti vjeran ko pas, a trpiti kao magare. Ovo je vrijeme kada traže od tebe da budeš zlato, a daju ti govno. Ovo je vrijeme kada ljudi umanjuju svoje emocije da ne bi bili šikanirani, svoju dobrotu da ne bi bili prevareni, svoju inteligenciju da ne bi bili “čudni”. Ovo ti je ono vrijeme, ono, kada je čovjek čovjeku, vuk druže moj.
—  Alvir Kurtagić
Zapratite me na Instagramu. <3 https://www.instagram.com/alvir.nedodjija
Postoje ljudi koje sam shvatila bolje nego što su oni shvatili sami sebe, i koje sam nekako, usput, i prestala da volim. Postoje ljudi čije rečenice jedva protumačim i koje obožavam. Nije do toga koliko je ko prost ili komplikovan. Onaj ko je iskren pred samim sobom, u svom tom ludilu, ni sam sebe često ne razume. Zato takve ljude volim. Takvi će biti iskreni i sa mnom.

Razišli smo se jer smo se dosta svadjali, prepirali, i bili ponekad loši jedno prema drugome. Kroz razgovor smo shvatili da je najpametnije da se razidjemo. Da smo znali da će biti ovako teško kad se razidjemo, vjerojatno bi se svaki dan do kraja života trpili, svadjali, tukli, mazili, ljubili, ne pričali, ljutili, bili sretni, i na kraju krajeva voljeli! Jer to i jest zapravo odnos izmedju dvoje ljudi. Ne može nikada biti savršeno. Ali nismo znali prepoznati na vrijeme ljubav, i činjenicu da ona nema veze sa svadjom dok god je tu prisutna emocija. E kada lijepo nismo znali prepoznati ljubav, sada, u ovim godinama, smo prisiljeni prepoznati samoću. I mogu vam reći - nije lijepo. Volite se, tucite, mazite, svadjajte, trpite, ljutite, ma radite što god hoćete, jer dok god ima emocija - znači da vrijedi!

Razišli smo se jer smo se dosta svadjali, prepirali, i bili ponekad loši jedno prema drugome. Kroz razgovor smo shvatili da je najpametnije da se razidjemo. Da smo znali da će biti ovako teško kad se razidjemo, vjerovatno bi se svaki dan do kraja života trpili, svadjali, mazili, ljubili, ne pričali, ljutili, bili sretni, i na kraju krajeva voljeli. Jer to i jest zapravo odnos izmedju dvoje ljudi. Ne može nikada biti savršeno. Ali nismo znali prepoznati na vrijeme ljubav, i činjenicu da ona nema veze sa svadjom dok god je tu prisutna emocija. E kada lijepo nismo znali prepoznati ljubav, sada, u ovim godinama, smo prisiljeni prepoznati samoću. I mogu vam reći - nije lijepo. 
Volite se, mazite, svadjate, trpite, ljutite, ma radite što god hoćete, jer dok god ima emocija - znači da vrijedi.
—  (via @gospodica)
želim 6 sati piti kave, nikada prestati kuhati kave, uvijek preslabe ili prejake i tako ne odustajati dok ne dođemo do one odlične i ne kažeš mi “jebote, ovo je najbolja kava ikad”, želim razgovarati o crkvi, politici, zvijezdama, želim ti pričati svoje glupe i nevine, manje nevine i manje glupe priče iz djetinjstva. želim te slušati kako se smiješ na moj sarkazam cijeli dan, a iskreno, nema mi ništa jače od tvog pretvaranja da si ponosan na moje beskorisne i glupe 5-minutne izume i ono tvoje “ise, ovo moraš patentirat”, volim - stvarno volim onaj dio tišine prije plača od smijeha, volim što nemam pojma o čemu pričam kad si tu, al’ ti kužiš sve, i volim, jako volim, što kad pričam s tobom, kao da pričam sa nekom drugom ja, volim ti krasti hranu i živcira me što te ne živcira kada ti uzimam sve živo. želim žderat’ s tobom, ne jesti, doslovno žderati - sjediti na kauču s nogama na stolu i žderati i gledati neku nama dragu seriju četvrti put, onako, maratonski.  volim što mi daješ vremena za procesuiranje svega i volim što mi ponavljaš stvari koje nisam čula samo zato što sam se zabuljila ili kuham još jednu od kavi pa sam fokusirana na brojanje žlica kave, iako ću opet fulati. volim što sam od prve sekunde i prvog susreta potpuno svoja i što ti se sviđa to što sam temperamentna, svestrana, hiperaktivna i puna glupih ideja. želim naći neko glupo mjesto gdje ne prolaze auti nikada i ležati i gledati u zvijezde i šutjeti i tu i tamo, kada se sjetim nečega glupog, samo “izlanem” i smijemo se. i samo se smijemo i uozbiljimo i skoro pa u isto vrijeme kažemo “jebote kako je lijepo”, volim način na koji smo se upoznali i brzinu kojom smo shvatili da smo previše slični i da si čitamo misli, iako si imena dobro nismo znali, volim što se nismo upoznali preko fejsa i što se nemamo na fejsu, a što mi se najviše sviđa kod ovog svega našeg, ne treba mi ništa fizičko, nemam te potrebu poljubiti niti zagrliti, jer, nekako imam osjećaj da si toliko blizu, da bliže ne možeš biti
—  blizina
Potrebno je da nam se neko unese u facu i kaže nam da nas voli da bismo to shvatili. Ali, da bismo shvatili da nismo voljeni ne mora nam biti upućena nikakva riječ. To samo osjetimo.
—  Ulična Mačka

Nikada nisam želio otići od tebe, ali sam morao. Osjećao sam da me dovoljno ne voliš. Udaljio sam se od tebe. Onda sam postao jako grub, ma znaš i sama. Svi su me pitali zašto sam to napravio, znali su kako jako sam te želio. Tada, u tom trenu, mislio sam da je lakše vrijeđati te. Ponižavati pred drugima, tako sam želio stvoriti lošu sliku o tebi. Nadao sam se da bi me drugu shvatili. Ali malena, nisu. Znali su da si ti predobra, da bi dala sve za druge. Tada su mene počeli gledati kao smeće. Onda sam malo po malo nalazio nove cure. Mislio sam, ako nađem drugu da ću te manje voljeti. Bio sam sa mnogo njih. Neke su bile lake, neke su bile jeftine. Neke su se smijale kao ti. Neke su zvučale kao ti. Neke su voljele životinje. Ali znaš, nijedna nije bila kao ti. Mnogo puta sam prolazio s njima kraj tebe. Nisam te imao obraza pogledati. Znao sam šta sam ti sve radio. Pokušao sam malena, vjeruj mi da sam pokušao da te zaboravim. Mnogo puta sam se napio. Svaka pjesma uz koju bi pio, podsjetila bi me na tebe. Onda sam sebi lagao da su to samo sjećanja. Sjećanja na tebe i što si napravila od mene. Zadnja cura s kojom sam bio rekla mi je da sam bezosjećajni gad. Znao sam da mi ti to nikad ne bi rekla. Sve one su se kunile u ljubav, a ljubav nisam dobivao. Od njih sam dobivao samo požudu i kontakt. Neka je imala tvoj osmijeh. Neka je imala tvoj glas. Neka je mirisala kao ti. Ali na kraju dana, kada bih legao sa svakom od njih u krevet sjetio bih se tebe, tvog nježnog dodira i milog pogleda. Na trenutak bi bio sretan. Shvatio sam da sam te odbacio jer sam tražio nešto bolje, a boljeg od tebe za mene nema. Jesam se zabavio, ali sam ostao sam. Sasvim sam. Kao onog dana kada si me našla. Sjećaš se toga malena? Samo mi molim te nemoj reći da se ne sjećaš. Nemoj mi to napraviti. Onda kada sam te sreo, bio sam sasvim izgubljen. Sjeti se svih problema koje smo morali proći da bih se našli. Znam da sam rekao da nisi vrijedila. Ali molim te, vjeruj mi da jesi. Vrijedila si više nego sve one. Dok sam bio s tobom, bio sam stvarno sretan. Smirio sam se. I ne znam zašto  sam ono napravio. Mislio sam da moram uživati u životu, a zapravo… Uživao bih s tobom. Da te imam svaki dan.  I sada to znam. Sam sam. Niti jedna od njih mi ništa ne vrijedi. Ne vole one mene. Dobar sam im kada moram izaći sa njima u grad, kada ih treba pokazati pred društvom. Ali niti jedna od njih neće sjediti sa mnom i tješiti me kada mi je najgore. Onda si mi ti pala na pamet. Kako bi me grlila, poljubila u čelo i sve bi bilo jednostavno bolje. Kada mi je bilo najgore, samo sam trebao pomisliti na tebe i odmah bi imao razlog da budem sretan. Znaš, bio sam kukavica. Slobodno mi to reci. Nisam se znao boriti za osobu koja me je jedina voljela. Ovakvog kakav jesam. Sve su one tražile od mene da im posvetim svo svoje vrijeme. Ali ti malena ne. Bila bi sretna kada bih ti se samo javio preko poruke. Nisi me željela promijeniti, a jesi. Uz tebe sam naučio kako su malene stvari važne. Reci mi da mi vjeruješ. Reci mi da te nisam izgubio.

Da taj dan nismo raskinuli. Sigurno bismo sada smišljali gluposti i smijali se bez razloga. Kao što to rade sretni ljudi.
Da taj dan nismo raskinuli. Odveo bih je pred matičara. Kupio najljepši prsten. Poklonio ogroman buket cvijeća. Priznajući pred svima da je baš ona najposebnija od svih.
Da taj dan nismo raskinuli. Imali bismo jednu kuću. Jednu tišinu. I jedan beskraj.
Da taj dan nismo raskinuli. Pazio bih je kao malo dijete. Držao u krilu. Milovao po kosi. Nježno joj pjevao na uho. Sve dok se ne smiri i spozna koliko je voljena.
Da taj dan nismo raskinuli. Ne bih dozvolio nikome da je povrijedi jer zaboljelo bi i mene. Više nego nju. Samo što ona to možda ne bi znala.
Da taj dan nismo raskinuli. U svojoj ruci bih držao ruku malog bića. Vodeći ga u školu. Govoreći mu da bude dobar. Iskren. I drugačiji.
Da taj dan nismo raskinuli. Žurio bih kući s posla samo da je zagrlim. I šapnem koliko mi je nedostajala. Iako smo se vidjeli jutros.
Dragi Bože, samo da taj dan nismo raskinuli. Nikada ne bismo shvatili koliko je lijepo pomiriti se s osobom bez koje život nema smisla.
—  Magic Whisperer

‘’Kako sam samo voljela ovaj period prosle godine.. Vratila bih se kuci nakon sumornog dana I odspavala par sati cisto da pokusam vratiti izgubljenu snagu I zivce, a probudila bi me zvonjava telefona I glas dobro poznate ekipe. ‘’Hajde na klupe, cekamo te.’’,  govorili su mi cekajuci me pod prozorom. Svi. Ako se slucajno okupe kad sam ja na treningu, dosli bi po mene I smrzavali se ispred skole dok ja ne bih izasla, a onda bi svi zajedno otisli u ‘’mahalu’’ I sjedili na prohladnim drvenim klupama pustajuci lagane pjesme I pricajuci o glupostima. Pusili bi jeftine cigarete dok bi se nebo nad nama crvenilo jer ce ubrzo I  prvi snijeg.. Nekim cudom, ostala bi slobodna samo jedna klupa koja ne gleda na glavnu ulicu I jos vecim cudom zadnji bi joj prilazili ti I ja, te sjedali na nju, udaljeni jedno od drugog toliko da jos jedno izmedju nas moze da stane. Ali, nakon svega 5 minuta, opet nekim cudom, ti I ja bi bili tik jedno do drugoga I nasa promrzla koljena bi se dodirivala, dok bi hladan zrak prolazio kroz nasu krv I osjetili bi drhtaje jedno drugoga. Niko nas nije primijecivao takve, zaljubljene, tajno, nikoga nije ni bilo briga.. Zasto nikada nismo shvatili da niko od njih nije ni trebao da zna, bili smo bitni samo mi.. I tako bi sjedili do 23:00h kada smo svi vec morali biti u toplim kucama, ali smo mi takvo nesto zamijenili minusom u zraku I tudjim prisustvom. Zaista, ljubav umije da ugrije, ako je prava. I tako sam od oktobra jos vjerovala da cu voljeti zimu, snijeg, a pogotovo onaj prvi,tmurno vrijeme, dva datuma I jedno ime.. Ali, desilo se sve suprotno. Pocela sam prezirati bijele zimske vragove, proklinjati januar I brojeve 6 I 21 I prestala vjerovati u sudbinu. Vec sad osjecam da cu omiljeni period prosle godine, ove vec da pokusavam prespavati. Oktobar mirise na uspomene.. Kako li ce tek januar mirisati.. Bojim se.’’

Možda je bolje da se sve ovako završi. Bolje da naš kraj bude tragičan i iznenadan nego razvučen i iscrpljujući, kada bismo shvatili koliko se razlikujemo i da ljubav sama po sebi nije dovoljna da nas veže.

Pomišljam na sve to. Ne verujem ni u šta od svega toga.

— 

🌞 Nikola Jun - I sunce je zvezda 🌞

Biram biti ja.

Ne traži od mene ono što možeš dobiti od svake druge. Ja sigurno nisam osoba koja će te obasipati poljupcima i sto puta na dan reći da te voli. Ja te poljupce čuvam za naš zajednički život, a to da te volim treba da osjetiš jer ja ne govorim mnogo o svojim osjećajima.
Ako misliš da ću tražiti od tebe skupe poklone i nestvarne filmske ljubavne scene, kako bi drugi shvatili da smo “zajedno”. Ne brini. Ja sam potomak nekadašnjih djevojaka, kojima je bitno saznanje da postojiš i da, kada pomisli na poglede koje si joj uputio, svaki taj pogled joj iznese osmijeh na lice.
Draže mi je sjediti u kući, u pidžami, gledajući omiljenu seriju i grickajući kokice, nego polugola hodati hladnim ulicama grada sa nepoznatim ljudima koji imaju samo jedan cilj. Pa na kraju, radije biram biti ona koja će zauvijek ostati sama, koja će u biblioteci uvijek čitati ljubavne romane, a uvijek biti ‘single’, koja će izgledati onako kako želi a ne onako kako joj momak ili društvo odrede. Biram biti ja.

-Dž.

Dođe mi da odem
daleko, iznenada
i da niko ne zna,
da se niko ni ne pita gde sam
da me niko ne traži
da budem potpuno nedostupna svima onima kojima sam nekada bila uvek,
kojima sam se davno poverila,
i pokajala zbog toga,
a iz nekog razloga, tek na kraju bi shvatili koliko sam bila spremna da dam
sve
za njih,
za njega…
čije sam oči, koje samo znaju da lažu,
znala samo da volim
i ništa više.
Želim za tebe da
budem zaboravljena i da me se ne sećaš,
da ne tuguješ zbog mene
i da ne tražiš oproštaj od mene,
da ne tražiš ono u meni, što je pre postojalo,
jer ga više nema.

Ne želim strah i smrt svakog trena kada pomislim na prošlost i ne želim da mislim na tebe kada čujem tu reč.
Ne želim da se budim
i okrećem u toku noći, grlim jastuk samo zato što mi ti nedostaješ.
Samo neka ne postoji
mogućnost
da se jednom pojaviš ispred mene i staviš me u situaciju da biram između
života i smrti..
Jer si ti život, a svakog trena umirem zbog tebe.
Ne želim te iako ne mogu bez tebe.
Jednom shvatiš da je bolje zaustaviti srce jer se previše zanelo
i tako sačuvati sebe.
Samo da počnem sve ispočetka,
negde, daleko od svih, od ovog mesta,
odakle je sve počelo,
odakle su se nizale loše stvari, jedna za drugom,
još pre našeg susreta.

Kao najava nečega što neće proći kao sve ostalo.
Samo da imam nekog
jednog, jedinog
koji me neće, po prvi put, izdati u životu i učiniti da se osećam kao na kraju,
sa tobom i posle tebe.
Samo da imam nekog koji će me čvrsto zagrliti i pogledati me onako
ulivajući mi poverenje, duboko u moje oči.
Zabranjujem sebi
da te više ikada poželim
i zaplačem zbog svega ovoga.
I ako ikada budeš poželeo da me usrećiš,
samo budi daleko od mene.

Priđi mi. Uhvati me za ruku kao pre. Želim da opet osetim tvoj dodir. Stavi svoje ruke oko mog vrata. Želim da osetiš moj parfem. Želim da na prstima osetim pramen tvoje kose. Da te čvrsto zagrlim. Da me zagrliš. Da nikad ne pustimo jedno drugo. Dovoljno je samo da se dodirnemo. Rukama, usnama, srcima. Nema veze što se ne budimo u istom krevetu, jer naše duše spavaju u istoj postelji. Može doći još mnogo njih posle tebe, lepših i boljih, al’ džabe im sve kad nisu ti. Ne bira srce zbog koga će da kuca. Ne bira razum, zbog koga će da se isključi. Ne biraju ruke zbog koga će se tresti. Trese se nekad duša, kad pomisli da smo sve mogli, a ništa nismo uspeli. Oh, koliko smo se nekad voleli! Zavideli su nam. Bila je to ljubav koja se retko viđa. Varali smo jedno drugo, priznajemo to oboje. Varali smo da bismo još više shvatili koliko se, ustvari, volimo. I razumeli smo jedno drugo. Nekad si me razumela, više nego što sam razumeo sam sebe. Nekad smo se svađali. Nekad čak i vrištali jedno na drugo. Te svađe su postajale maženja. Vike su postajale poljupci. Bože, koliko smo se samo voleli. Ne! Mi se i dalje volimo.


-EZZIO-