shvatili

Postoje oni dani, kad samo cutis.
Kada znas, da ako krenes da pricas, suze ce krenuti, pre nego reci.
Kada izbegavas poglede ljudi, samo da ne bi shvatili da nisi dobro.
Kada te svaka njihova rec, pogodi direktno u srce.
Kada te njihov osmeh gusi.
Postoje ti dani, kada ti samo treba samoca.
Postoje ti dani, kada jedva cekas noc.
Da se skupis u krevetu, citas neku knjigu, places i ujutru nastavis, kao da se nista nije desilo. Sa osmehom.

Postoje ljudi koje sam shvatila bolje nego što su oni shvatili sami sebe, i koje sam nekako, usput, i prestala da volim. Postoje ljudi čije rečenice jedva protumačim i koje obožavam. Nije do toga koliko je ko prost ili komplikovan. Onaj ko je iskren pred samim sobom, u svom tom ludilu, ni sam sebe često ne razume. Zato takve ljude volim. Takvi će biti iskreni i sa mnom.
Da taj dan nismo raskinuli. Sigurno bismo sada smišljali gluposti i smijali se bez razloga. Kao što to rade sretni ljudi.
Da taj dan nismo raskinuli. Odveo bih je pred matičara. Kupio najljepši prsten. Poklonio ogroman buket cvijeća. Priznajući pred svima da je baš ona najposebnija od svih.
Da taj dan nismo raskinuli. Imali bismo jednu kuću. Jednu tišinu. I jedan beskraj.
Da taj dan nismo raskinuli. Pazio bih je kao malo dijete. Držao u krilu. Milovao po kosi. Nježno joj pjevao na uho. Sve dok se ne smiri i spozna koliko je voljena.
Da taj dan nismo raskinuli. Ne bih dozvolio nikome da je povrijedi jer zaboljelo bi i mene. Više nego nju. Samo što ona to možda ne bi znala.
Da taj dan nismo raskinuli. U svojoj ruci bih držao ruku malog bića. Vodeći ga u školu. Govoreći mu da bude dobar. Iskren. I drugačiji.
Da taj dan nismo raskinuli. Žurio bih kući s posla samo da je zagrlim. I šapnem koliko mi je nedostajala. Iako smo se vidjeli jutros.
Dragi Bože, samo da taj dan nismo raskinuli. Nikada ne bismo shvatili koliko je lijepo pomiriti se s osobom bez koje život nema smisla.
—  Magic Whisperer

Nikada nisam želio otići od tebe, ali sam morao. Osjećao sam da me dovoljno ne voliš. Udaljio sam se od tebe. Onda sam postao jako grub, ma znaš i sama. Svi su me pitali zašto sam to napravio, znali su kako jako sam te želio. Tada, u tom trenu, mislio sam da je lakše vrijeđati te. Ponižavati pred drugima, tako sam želio stvoriti lošu sliku o tebi. Nadao sam se da bi me drugu shvatili. Ali malena, nisu. Znali su da si ti predobra, da bi dala sve za druge. Tada su mene počeli gledati kao smeće. Onda sam malo po malo nalazio nove cure. Mislio sam, ako nađem drugu da ću te manje voljeti. Bio sam sa mnogo njih. Neke su bile lake, neke su bile jeftine. Neke su se smijale kao ti. Neke su zvučale kao ti. Neke su voljele životinje. Ali znaš, nijedna nije bila kao ti. Mnogo puta sam prolazio s njima kraj tebe. Nisam te imao obraza pogledati. Znao sam šta sam ti sve radio. Pokušao sam malena, vjeruj mi da sam pokušao da te zaboravim. Mnogo puta sam se napio. Svaka pjesma uz koju bi pio, podsjetila bi me na tebe. Onda sam sebi lagao da su to samo sjećanja. Sjećanja na tebe i što si napravila od mene. Zadnja cura s kojom sam bio rekla mi je da sam bezosjećajni gad. Znao sam da mi ti to nikad ne bi rekla. Sve one su se kunile u ljubav, a ljubav nisam dobivao. Od njih sam dobivao samo požudu i kontakt. Neka je imala tvoj osmijeh. Neka je imala tvoj glas. Neka je mirisala kao ti. Ali na kraju dana, kada bih legao sa svakom od njih u krevet sjetio bih se tebe, tvog nježnog dodira i milog pogleda. Na trenutak bi bio sretan. Shvatio sam da sam te odbacio jer sam tražio nešto bolje, a boljeg od tebe za mene nema. Jesam se zabavio, ali sam ostao sam. Sasvim sam. Kao onog dana kada si me našla. Sjećaš se toga malena? Samo mi molim te nemoj reći da se ne sjećaš. Nemoj mi to napraviti. Onda kada sam te sreo, bio sam sasvim izgubljen. Sjeti se svih problema koje smo morali proći da bih se našli. Znam da sam rekao da nisi vrijedila. Ali molim te, vjeruj mi da jesi. Vrijedila si više nego sve one. Dok sam bio s tobom, bio sam stvarno sretan. Smirio sam se. I ne znam zašto  sam ono napravio. Mislio sam da moram uživati u životu, a zapravo… Uživao bih s tobom. Da te imam svaki dan.  I sada to znam. Sam sam. Niti jedna od njih mi ništa ne vrijedi. Ne vole one mene. Dobar sam im kada moram izaći sa njima u grad, kada ih treba pokazati pred društvom. Ali niti jedna od njih neće sjediti sa mnom i tješiti me kada mi je najgore. Onda si mi ti pala na pamet. Kako bi me grlila, poljubila u čelo i sve bi bilo jednostavno bolje. Kada mi je bilo najgore, samo sam trebao pomisliti na tebe i odmah bi imao razlog da budem sretan. Znaš, bio sam kukavica. Slobodno mi to reci. Nisam se znao boriti za osobu koja me je jedina voljela. Ovakvog kakav jesam. Sve su one tražile od mene da im posvetim svo svoje vrijeme. Ali ti malena ne. Bila bi sretna kada bih ti se samo javio preko poruke. Nisi me željela promijeniti, a jesi. Uz tebe sam naučio kako su malene stvari važne. Reci mi da mi vjeruješ. Reci mi da te nisam izgubio.

‘’Kako sam samo voljela ovaj period prosle godine.. Vratila bih se kuci nakon sumornog dana I odspavala par sati cisto da pokusam vratiti izgubljenu snagu I zivce, a probudila bi me zvonjava telefona I glas dobro poznate ekipe. ‘’Hajde na klupe, cekamo te.’’,  govorili su mi cekajuci me pod prozorom. Svi. Ako se slucajno okupe kad sam ja na treningu, dosli bi po mene I smrzavali se ispred skole dok ja ne bih izasla, a onda bi svi zajedno otisli u ‘’mahalu’’ I sjedili na prohladnim drvenim klupama pustajuci lagane pjesme I pricajuci o glupostima. Pusili bi jeftine cigarete dok bi se nebo nad nama crvenilo jer ce ubrzo I  prvi snijeg.. Nekim cudom, ostala bi slobodna samo jedna klupa koja ne gleda na glavnu ulicu I jos vecim cudom zadnji bi joj prilazili ti I ja, te sjedali na nju, udaljeni jedno od drugog toliko da jos jedno izmedju nas moze da stane. Ali, nakon svega 5 minuta, opet nekim cudom, ti I ja bi bili tik jedno do drugoga I nasa promrzla koljena bi se dodirivala, dok bi hladan zrak prolazio kroz nasu krv I osjetili bi drhtaje jedno drugoga. Niko nas nije primijecivao takve, zaljubljene, tajno, nikoga nije ni bilo briga.. Zasto nikada nismo shvatili da niko od njih nije ni trebao da zna, bili smo bitni samo mi.. I tako bi sjedili do 23:00h kada smo svi vec morali biti u toplim kucama, ali smo mi takvo nesto zamijenili minusom u zraku I tudjim prisustvom. Zaista, ljubav umije da ugrije, ako je prava. I tako sam od oktobra jos vjerovala da cu voljeti zimu, snijeg, a pogotovo onaj prvi,tmurno vrijeme, dva datuma I jedno ime.. Ali, desilo se sve suprotno. Pocela sam prezirati bijele zimske vragove, proklinjati januar I brojeve 6 I 21 I prestala vjerovati u sudbinu. Vec sad osjecam da cu omiljeni period prosle godine, ove vec da pokusavam prespavati. Oktobar mirise na uspomene.. Kako li ce tek januar mirisati.. Bojim se.’’

Možda je bolje da se sve ovako završi. Bolje da naš kraj bude tragičan i iznenadan nego razvučen i iscrpljujući, kada bismo shvatili koliko se razlikujemo i da ljubav sama po sebi nije dovoljna da nas veže.

Pomišljam na sve to. Ne verujem ni u šta od svega toga.

— 

🌞 Nikola Jun - I sunce je zvezda 🌞

Imali su onu tragičnu filmsku ljubav - voljeli su se, a nisu mogli biti zajedno. Ne zbog drugih, nego zbog njih samih. Nisu funkcionirali kad su bili skupa, pokušavali su s drugima, a onda bi shvatili da ne mogu jedno bez drugog. I tako godinama.
A onda je jednog dana otišao. U drugu zemlju, daleko od nje. Otišao je zauvijek. Uvjeravali su se da će tako biti lakše, a lomili su se oboje dok su izgovarali svoje posljednje i konačno “zbogom”…

Nikada nisam shvatala smisao praznika
Nije mi bilo jasno kakve veze ima, slaviš li sam ili dok slave svi
Zašto ljudi imaju potrebu da budu deo skupine
I rade nešto samo zbog običaja
Ali Đurđevdan sam uvek volela
Uvek me je asocirao na cvetne haljine
Na početak
Na sreću
Na lepotu
Uvek sam volela pesmu Bijelog dugmeta, i volela još više na Đurđevdan
Ali sada ne volim Đurđevdan
Tako je tužan
I želim da ne pustoji
Jer na Đurđevdan, tada kao da si prvi put umrla
Tada smo shvatili da ćemo te stvarno izgubiti
Tada smo te na neki način stvarno izgubili
Jer smo i sve naše nade izgubili
I nije bilo povratka
Uvek ću te voleti
I nikad te neću zaboraviti
Kad mi neko čestita slavu
Ja ne znam šta da mu kažem
Jer nema tu šta sa se čestita
Nema tu nikakve sreće
Ali nisu oni krivi
Oni prosto ne znaju
Zato kažem hvala
I stavim smajli, onaj simpatični
Bilo u poruci
Ili na licu
I eto zato ne volim Đurđevdan
Nikada nisam shvatala smisao praznika

Pismo prijatelju

Pomalo je tužno što ja ljudima ne umem pokažem da ih volim. Sigurno si čuo za ono da ne iskazujemo svi ljubav na isti način i da verujemo da je nema tamo gde nije pružena onako kako je mi očekujemo. Plaše me emocije i silni izlivi ljubavi. Što mi neko češće upućuje lepe reči i govori mi da me voli i da sam mu draga, to ja više sumnjam u njegovu iskrenost. Znaš, pre ću pomisliti da me laže ili da taji nešto. Mene to tera na beg. Jednostavno, ne umem da se nosim sa osećanjima. Ni svojim, a ni tuđim. Čim ih pokažem, ili mi ih neko pokaže i više nego što treba, ja bežim. Skrivam se iza svojih zidina. Pravim se da to nikada nije izrečeno. Ljubav pokazujem na neki meni svojstven način koji je, i sam znaš, toliko čudan i drugačiji da ljudi pre pomisle da ih mrzim. Ali, što sam gora prema tebi, što me više nerviraš, to si mi draži. Mene mogu da iznerviraju samo ljudi do kojih mi je stalo. Kirvo mi je što sam takva, da nemam problema da kažem “Volim te” i “Nedostaješ mi” mnogi ljudi bi i dalje bili deo mog života.
Vidiš, u tvoja osećanja nikada nisam sumnjala, a svega si mi par puta rekao te reči, ali znala sam, verovala sam. Iako smo se ranije krili, svi su nas lako prokljuvili. Pogledi su nas odali, jer kad bismo se pogledali u oči odjednom je sve bivalo manje važno, gotovo kao da tu više nikoga nije bilo sem nas. I bez obzira na to koliko smo se mi trudili da nam se emocije ne prikazuju na licu - svi su ih videli, čak i pre nego što smo mi shvatili da smo odavno zaljubljeni jedno u drugo.

Imam male sestre blizankinje stare tek nekih 9 godina. Od rođenja, Asja i Lamija su uvijek bile skupa, nikada ih niko nije rastavljao ni na dan i nikada nije postojala “samo Asja” ili “samo Lamija” nego su baš uvijek bile u paru; Asja i Lamija. Međutim, prošle sedmice se Lamija razboljela i roditelji su je momentalno odveli u bolnicu gdje je Lamija morala ostati na operaciji i naravno ‘na ležanju’. Eh, tuga nastupa onda kada smo shvatili koliko je Asjici to teško palo, jer ona je bez Lamije kao nebo bez zvijezda. Kada su je roditelji odveli u posjetu, medicinske sestre joj nisu dozvolile da uđe da vidi sestru, što je rezultovalo plačem s obje strane tog ‘bolničkog zida’. Lamijine suze s jedne strane, a Asjine s druge. I dok se svim prisutnim srce kidalo zbog Asjinih uplakanih povika: “Lamija, ja ću ti raditi zadaće sve, hoću Boga mi i svaki kontrolni ću uraditi tebi bolje nego sebi, hajde samo ne foliraj se više, izlazi, ne mogu više bez tebe… ” - medicinske sestre su hladnokrvno ponovo rekle “ne” i zamolile oca da izvede Asju vani. Od tada, a evo ima već 5 dana, Asjica samo sjedi kod prozora i tiho jeca uz tu i tamo pokoju suzu. Ne dozvoljava nikome da joj priđe, niti da joj se obrati, samo onda kada se roditelji vrate iz posjete Lamiji, upita : “Kada će i ona doći? Šta su joj rekli?” i nakon što sasluša sve to, vrati se kod prozora i nastavi tako sama tugovati… Blizanci su čisti fenomeni, svakog dana se u to uvjeravam, ali ja ovom prilikom samo želim poručiti kompletnom Kliničkom centru Univerziteta u Sarajevu da ih treba biti stid kakve zaposlenike imaju. Bog je svjedok da tih 5 minuta, koliko je Asja tražila da vidi sestru, nikome ne bi naštetilo, ali mora se poštivati protokol. (koji se nekako zaboravlja kada je u pitanju korištenje mobitela od strane sestara u blizini infuzije i svih aparata) FUJ, GADITE MI SE!

Napisano u pomen svim nastradalim životinjama u kataklizmičnoj poplavi Srbije, Republike Srpske i BIH u maju 2014.

Kako sam ja srećan pas! Imam divnu kuću sa prelepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao i ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro.

To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đura i njihova divna ćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna devojčica, mama kaže da je ona juče napunila 3 godine. Baš sporo raste! Mi psi mnogo više porastemo za 3 godine.

Mene zovu Čupko, kažu da sam nekakav mešanac retrivera i imam 3 godine, ali sam nekako veći od Ane. Mama Slavka i tata Đura su me pronašli kad sam bio jako mali, kažu da su me našli u kontejneru. Ne znam šta je to, ali bih po priči rekao da je to neko grozno mesto, jer kažu da sam nađen sav prljav, smrdljiv i čupav. Otuda mi i ime Čupko.

Kad sam ja došao u njihovu prelepu kuću sa prekrasnim dvorištem i baštom, oni su već imali Anu, ali je bila užasno mala i nekako sva smotana u neke bele krpe. Baš sam je zavoleo. Odrasli smo zajedno, doduše ona nešto zaostaje, ali nema veze, OBOŽAVAM JE!

Našu kuću isto obožavam, divna je, prostrana , uvek ima hrane i imam i divan krevet u dnevnoj sobi.

Čekajte, moram ovo da čujem!!! Izvinite što prekidam svoju priču! Mama i tata slušaju onaj veliki aparat iz kog pričaju ljudi.

Uplašeni su! Šta se dešava???

Dotrčao sam do njih, mašući repom da ih razveselim, ali su me samo blago odgurnuli i rekli mi: “Ne, sada Čupko”.

Možda su ljuti jer kiša pada već 2 dana, pa kad izađem napolje, unesem i malo blata u kuću?

Ne, nije to, gledaju kroz prozor, izlaze i ulaze u kuću, prestravljeni su! Šta se dešava? Hoću ja da pomognem!

Počinju da traže neke stvari po kući, oblače se, oblače i Anu. Evo, zovu me da sa njima odem na sprat, možda ipak mogu da im pomognem. Penjemo se, nešto se čuje iza mene…okrećem se. Otkud voda u kući?!

Sada smo na spratu, mama telefonira , Ana počinje na plače. Izgleda da je ovo nešto zaista ozbiljno!

Mislim da je ona voda koja ulazi dole u kuću problem.

Mama stoji na terasi i čeka nešto. Tata drži Anu i teši je, kaže kako će sve biti u redu!

Evo zove nas mama da i mi dođemo na terasu. Istrčavam sa njima. Neki čamac stoji pored prozora i neki ljudi unutra.

O Bože koliko vode! Pa zar mi nismo na spratu?

Čujem ljude iz čamca:“Moraju svi da napuste Obrenovac, ali on ne može, takvo je naređenje”!

Ovo moram da čujem. Sad se mama dere:“Molim, vas, preklinjem vas, povedite i njega. Molim vas!”, počinje da plače.

Ana vrišti, dok tata pokušava da smiri situaciju. Govori ljudima:“Dobro, ako njega ne možete da povedete sa nama, nećemo ni mi da idemo. Povedite samo dete”.

“Štaaa? Pritrčavam tati, diram ga šapom, on se saginje…vidim mu jednu suzu u oku.

Shvatio sam sve! Fiksirao sam pogledom tatu i prenosim mu očima reči:"Idite vi, molim vas, idite, potrebni ste Ani, molim vas, ja želim da idete! Nemojte brinuti za mene, ostaću ,plivaću, pokušaću da se spasem!

Gurao sam ih njuškom prema čamcu. Shvatili su! Suze su im lile niz oči.

"Znam, sve, znam i vi mene volite. Volim i ja vas i zato želim da idete, nemojte brinuti za mene. Ja ću biti srećan što znam da ćete vi biti dobro”.

Ušli su svi u čamac, a ja sam ostao na terasi. Zvuk motora čamca se udaljio.

Uhhh, baš je tiho!

Čujem samo svoje dahtanje. Uhhh, šape su mi već u vodi. Čekaću još malo, šta da radim?

Odoh da se najedem, ostavili su mi u sobi hranu. Da pojedem to, dok ne dođe voda i tamo.

Jedem, ali mi nešto baš ne prija.

Uffff, evo vode i u sobi, već mi je do stomaka došla.

Ne vredi, još malo ću sačekati, ali moram da se pripremim da pokušam da plivam negde, naravno izaćiću kroz terasu koja je otvorena.

Počinjem da plutam. Odoh!

Uffff, plivam i plivam već ko zna koliko, ali nigde ne vidim gde da stanem na suvo, svugde vidim samo vodu.

Kako je svuda tiho… ček’,ček’…..čujem neki lavež….neko zove upomoć.

Evo vidim ih! Pa to su moji drugari iz komšiluka Laza, Pepi, Lunja i Doroti!

O BOŽE, PA ONI SU ZATVORENI U BOKSOVIMA. DOROTI JE PORED KUĆE, ALI VEZANA JE LANCEM !!!!

Ja ne mogu da ih pustim, ne mogu im pomoći, pa oni ne mogu da pobegnu, udaviće se!!!!!

Mora da su im se gazde utopile, pre nego što su uspeli da ih puste! Ne vredi moram dalje da plivam, a već se vide samo krovovi kuća

Opet ta strašna tišina, ni muva se ne čuje

Hladno mi je. Auuu baš mi je hladno….šape su mi se nekako ukočile…..mislim da neću uspeti.

Važno da su mama , tata i Ana na sigurnom….uf, to je najbitnije, sada mi je sve jedno, spokojan sam.

Bože, kakva tišina…I mrak je pao, ništa ne vidim…….

Ali se više ni ne pomeram…ne mogu….

Ana, Slavka, Đuro, tako sam srećan što ste dobro. Bili ste divni, hvala vam za sve. Nadam se da sam se odužio za vašu plemenitost prema meni, kada ste me spasili…..sad se pružila meni prilika da vam uzvratim. Voli vas vaš Čupko!

Ipak mislim da me je ubila samo tišina! Volim vas!