secam se

Secanja

Odlucila sam da sredim neke stare kutije. U koje sam stavljala sve te neke stvari koje su mi bile drage, razne papirice, na kojima sam pisala neke datume, kojih se danas i ne secam, nisu mi jasni, ne mogu da se setim ni za sta su vezani.
Masa starih udžbenika iz srednje skole. A na njima potpisi nekih ljudi, koji su mi tada bili mnogo dragi. A danas ih skoro ni ne pozdravim. Odrasli smo, vise se ne razumemo kao u tim bezbriznim srednjoskolskim danima.
Delovi nekih ulaznica za razne zurke i koncerte. I secam se svake. Secam se koliko sam tada bila detinjasta i luda. Koliko sam volela sve te koncerte i zurke. I sve te ulaznice, nekad su bile zalepljene na zidu moje sobe, pa kako istekne godina i dodje nova, skidam ih i stavljam u kutiju koja je samo za njih.
A onda naletim na prvu ulaznicu sa prvog derbija koji sam gledala. Tad sam prvi put drhtala kao prut. Dok sam putovala za Beograd i izgubljena trazila stadion. Dok su me ljudi cudno gledali u crno belom dresu. Secam se da kad sam ugledala taj hram fudbala, srce je brzo kucalo. Secam se huka sa juga i naleta emocija.
U istoj kutiji nalaze se i prve zice sa gitare koje mi je kupio neko mnogo drag. Koje su vremenom se istrosile i pukle. Danas retko sviram, trzaj mi para srce. Danas te osobe vise nema. Negde sa neba nadam se da gleda.
Onda nadjem kasicice iz kafica, koje smo moja najbolja drugarica i ja redovno skupljale kad idemo pre skole u kafic. Danas ih vise ne skupljam, cak i ne pogledam da li ima kasicica kad narucim kafu. Danas pijem gorku. Danas, ona mi vise nije najbolja drugarica, posle mnogo godina.
U jednoj od kutija, nalazi se i veliki papir sa jednim datumom. Papirici na koje sam prepisivala njegove poruke. I secam se kako mi je tada bilo. Kako sam bila srecna. Danas, ni on vise nije moja ljubav. Danas smo odustali od nas. Izgubili smo snagu da se borimo.
Danas neki novi ljudi su oko mene. Danas neke nove ljude volim, volim neki novi vole mene. Danas se upravo bojim da i oni ne postanu samo secanje.
Tako se cudno osecam.
Kao da sam zarobljena između juce i sutra. A danas, nikako da uhvatim vazduh. Nikako da prodje. Nikako da se vratim u stvarnost.
I cudna su secanja. Posle njih covek se retko vraca u realnost.
I tezak je vazduh.
A moras dalje. Danas. Sad. Odma.

Quando Cristo chega, as flores brotam, as lágrimas secam, a tristeza se esvai e a alegria vem. Quando Cristo chega, a tempestade se acalma, o dia torna-se brando e todo sentimento ruim vai embora. Porque quando Cristo chega, Ele traz consigo o caminho, a verdade e vida.
—  Um passo para felicidade, Nathália Moretti.
Pa..izgleda da ponovo nedostajes.


Opet isto. Kao i svako vece.
Sedim za svojim stolom,i posmatram tvoju sliku na ekranu.
Ovog puta si konacno,izbacio sliku na instagram. Suludo je u sta se ljudi pretvaraju,samo ih drustvene mreze zanimaju. Ali to je jedina stvar gde te mogu videti,pa cak iako je to samo slika i ne mogu da osetim snagu tvoje zategnute vilice pod svojim dlanovima.
Postavio si sliku sa svojim psom. 
Secam ga se. Poslao si mi njegovu sliku prvo vece kada smo razgovarali. Vec tada sam bila srecna sto te upoznajem. Taj pas je sigurno,nesto,sto si tada voleo vise od mene.
Sada mene vise i ne volis. 
Na slici se jasno vide tvoje jagodice,izrazena vilica i onaj mladez malo ispod oka,koji takodje imam i ja,bas na istom mestu. Sudbina? Bar sam se tome nadala.
Izgledas srecno na slici i to je ono sto sam i zelela da znam i da vidim. 
Poslednji put kada si mi se javio bio si nasmejan. Mozda ne znas,ali taj tvoj osmeh mi je popravio dan,kao i svaki put kada si taj osmeh nosio sa sobom. Nosi ga uvek. Molim te. 
Kosa ti je porasla ali to je ista ona kosa kroz koju sam provlacila svoje prste sa zeljom da se u njoj izgubim na par sati,dana,godina ili da mozda zauvek ostanem tamo. Ti si bio moj spas. Moj beg od stvarnosti. Iako si i ti bio stvaran,bilo je puno nerealnih sitnica medju nama kojih volim da se secam jer su me cinile srecnom. 
Oci ti idalje zrace onom istom bojom,nisu se promenile i nisu izgubile sjaj. Naravno,iako su idalje iste,bilo je trenutaka kada bi me zabolele te tvoje oci jer bi gledale kroz mene,a ne u mene,kao sto su nekada radile. Vise im nisam u fokusu. 
Usne si razvukao u blagi osmeh. Konacno si na slici bar malo nasmejan! Na slikama si uvek glumio nekog mangupa,nekog momka sa stavom kome niko ne sme da pridje,takav si pogled uvek i imao. Niko taj pogled nije razumeo,ne brini,ja jesam. Meni si znacenje tog pogleda mnogo puta ispricao. I secam se…secam se trenutka kada si mi rekao ‘Samo tebe ne gledam tako.’ 
-’Zasto?’ pitala sam te.
-Jer si posebna,odgovorio si mi. Secas se da sam i to vece plakala? Ali ne,budalo,ne od tuge,od srece sto si tu pored mene i sto si rekao da sam posebna. Samo sam zelela da u tvojim ocima uvek budem takva. Posebna i tvoja. 
Steta je samo sto sam ostala samo ovo drugo. Samo tvoja. Posebna…mozda u nekom drugom zivotu,gde cemo biti manje otrovni jedno po drugo. Sada sam ja u svom svetu koji jos nije zarazen,koji jos nije otrovan,a ti si u svom koji moze da otruje mene i moj svet ako bi mi se ponovo priblizio.
Sretni me ponovo.za par godina,kao slucajno,i reci da zelis da ponovimo sve. Nasmej se onako glasno i odrepuj kroz zube stihove tvoje pesme koju sam stalno slusala kada si otisao. ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio..’ Odmah znaj da ces me imati. Ponovo. Kao nikad niko nikog. Cekam te,to valjda znas i sam.
Ne brini,moje srce je ostalo na istom mestu na kom si mi ga vratio onog dana kada si resio da odes od mene.
Vrati se po njega. 
Spremno te ceka,jer jos uvek zeli da ti pripada celom svojom tezinom i ranivoscu koju je prouzrokovao niko drugi no ti.
I nemoj da mi najavis svoj dolazak i povratak meni. 
Neka bude spontano,jednog lepog,suncanog junskog jutra kada svet bude tih i mracan. 
Tada dodji i budi moje svetlo u tami,moje oci ce prepoznati tvoje.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

O maloj devojcici

Vrlo dobro se secam tog deteta.
Imalo je to dete osmeh na licu, onaj pravi, onaj od srca, onaj koji zraci.
Pruzalo je to dete svima prijateljski ruku.
Otvaralo je to dete srce pred svima. I sve ih pustala u srce.
Bilo je to dete srecno.
A onda, ljudi su poceli da rezu njeno srce, deo po deo.
Osmeh su pokusavali na sve moguce nacine da skinu.
Na neki nacin, uspeli su, nema vise tog osmeha, nema vise tog otvorenog srca.
Sad se to dete zatvara pred svima. Ne pruza vise ni ruke kao nekada. Osmeh je lazan, a nocu su suze na njenom licu.
A fali tako malo, da to dete neko shvati, da mu pruzi prijateljski ruku, kao sto je i ona nekada svima tako ruke pruzala.
A znam da to dete je jos uvek tu, negde, samo treba malo strpljenja, malo volje i borbe, pa da se to dete probudi.
I ne pokusavaj buditi to dete, ako ne zelis da ga cvrsto drzis i ne pustas. Ne diraj, ako ne znas da cuvas.
Molim te, samo ne diraj!

Dopusti mi da prevazidjem psihicke barijere sa tobom
Dozvoli mi da te ljubim
pa da te onda malo ignorisem
pa te onda opet ljubim jer ne mogu da izdrzim bez tvog dodira kad si pored mene ni na 2 sekunde
Dopusti mi da budem nevaljala
Pa da me kaznis zbog toga,iako ces biti nezan
Dozvoli mi da te posmatram i
da te gledam
u oci satima bez prestanka
jer se ne secam kada sam videla
lepse oci od tvojih
I ne secam se
Kada su necije oci budile toliku lavinu emocija
I toliku zelju za nekom osobom
Kao sto ti budis u meni
Dozvoli mi da ti prebacujem
Za neke stvari koje ne radis
Ili koje me nerviraju
Pa se onda malo nerviraj
Ali me opet maltretiraj i ljubi i grli
Jer ja bez tebe
Ne mogu
I ja bez tebe
Nisam ja
Da li mozes da zamislis
Na primer
U Japanu
Hiljadu svetiljka na jednom mestu
A u sredini bas
Ta jedna
Koja ne radi,koja je ugasena
Zasto?
Zato sto je nije ukljucio onaj koji treba
A tako se i ja osecam kada ti nisi tu
Kada nisi pored mene
Kada nisi uz mene
Kada mi ne pises i kada se ljutis
Pa sedim sama
I bezim od ljudi
I svi me nerviraju
I samo nabijem slusalice u usi u masi stotinu ljudi koje vidjam svakog dana
i razmisljam o tebi
I govorim sebi
Ne
Nisam se toliko vezala za jedno bice slozenih razmisljanja i tvrdoglavog uma
I ne
Nisam ti se potpuno predala
A jesam
I ne znam kako bih
Sutra mogla bez tvog osmeha
Bez tvog pogleda
Bez tvog glupog hoda koji prepoznam i kada si kilometrima udaljen od mene
Bez tvog mangupskog stava
Kako bih bez svog viteza?
I onda shvatim da je vec kasno
I da se iz srca ne moze izbaciti
ono sto je u njemu zapecaceno..
A u mom
Trenutno
Zivis samo ti.
Poslednja zelja

Hodao sam jedno vece pored Dunava.Bila je Zima.Na -16C,kosava…

Moje misli su bile o tebi.Secam se razmisljanja da moram da te imam ili da umrem.Nebo je bilo tako vedro…noc…pun mesec i milion zvezda,ali ne i ti.Klupa je bila tako hladna i sve oko nje je bila…pustos..samo ja i parce papira.Razmisljao sam puno o tebi i samo posmatrao taj Beograd,njegov sjaj,posmatrao zagrljenje parove kako su se stisli jedno uz drugo i kako drhte.Nisam tada mnogo razmisljao o hladnoci koliko sam o tebi.Sanjao sam tvoje lice,tvoj osmeh,tvoje oci,tvoj nezan glas i nezne prstice na rukama,tvoje uzano telo i tvoju kozu,tvoju dugu i mekanu kosu i tu tvoju pojavu od koje bih se uzbudio svaki put kad te vidim,zadrhtao bih u tvoj prisustvu.Pre nego sto zavrsim sa ovime zelim te podsetiti na dan kad sam te prvi put video.Nikad nisam video nista lepse.Bio je to 21.Avgust i ti si bila tako lepa…

Sad,sad si samo senka vremena.Dok mi ruka drhti dok pisem zelim da znas da si mi nekada bila jedina nada.Bila si moj san i moja java,prva misao u mom zivotu sa kojom sam se budio i poslednja sa kojom bih legao.

Vilijam Sekspir 

31.Decembar , 11:46h Beograd/Kalemegdan

@vilijamsekspir

Há nas aflições diversos tipos de hipocrisia. Numa, a pretexto de chorar a perda de uma pessoa que nos é cara, choramos por nós mesmos; lamentamos a boa opinião que ela tinha de nós; choramos a diminuição de nossos bens, de nossa consideração. Assim os mortos têm a honra das lágrimas que só correm pelos vivos. Digo que é uma espécie de hipocrisia porque nessas aflições enganamos a nós mesmos. […] Há ainda outra espécie de lágrimas que brotam de pequenas nascentes que correm e secam facilmente: chora-se para ter a reputação de meigo, chora-se para ser lastimado, chora-se para ser chorado; enfim, chora-se para evitar a vergonha de não chorar.
—  La Rochefoucauld.
Znam koliko ima godina, koliko istrošeno izgleda, video sam joj izgrickane nokte, prodorni pogled, nije harmonična osoba, nego osoba koja je uvek spremna na to da bude ostavljena i zato mora da drži ruku na izlazu za slučaj opasnosti kako bi sama mogla da ostavi. Ali da li sam to rekao? Nisam. Zadržao sam to za sebe kao idiot.
— 

🌪 Sve cega se ne secam - Junas Hasen Kemiri 🌪

Poljubac me je ubedio. To smo mi. Jezici su nam se dotakli prvo meko i pažljivo, a onda snažnije. Pali smo jedno na drugo, plesali lagano iako je pesma bila brza, grlili se iako su svi gledali, hteli smo više, pribila sam se uz njega, on je zasiktao, trljala sam se o njega, on je zacvileo.
Bilo je dvanaest i deset, nova godina, sreli smo se, našli nekog zbog koga smo se osećali manje polovično, nesavršenu osobu, ali nismo ni želeli savršenstvo.
— 

🌪 Sve cega se ne secam - Junas Hasen Kemiri 🌪