savrseni

Čuvari otkrijte mi tajnu

Na kapijama tvog sveta ugledah čuvare.
Mogu li da udjem?
Zasto cuvate njegov svet?
Da li je opasan?
Ne,ali ti jesi. Po njegov svet.. -odgovoriše mi.
Ali,zasto? Sta je on meni? Upitala sam zbunjeno.
Ta dva cuvara su se glasno nasmejala i odgovorila mi.
On svojim svetom,mila,drzi tvoj svet da ne padne.
On svojim usnama miluje tvoje da ne pobele nikada!
On svojim rukama miluje tvoju dusu i cini da odrzi zice tvog harmonicnog srca..
I on svojim ocima svakog dana jedan po jedan delic tvog sveta prinosi svom i onda,
Kada ceo tvoj svet pripadne njegovom bicete jedno.
Bicete jedno i pitaces se,
zasto si toliko dugo cekala da se prepustis ovom coveku?
Pa mi imamo odgovor na to,mala.
Kada neko u svom oku ima nijanse najlepseg dragog kamenja na svetu i u dusi ima muzicku kutiju koja se sama ukljucuje onda kada spozna svoju polovinu, ali tu muziku moze samo on cuti, da li ces poverovati da si tom muskarcu prva pomisao u svitanje kada kuci dodje polu-pijan jer si mu ti bila i u mislima prethodno vece i da li ces poverovati u to
da se savrseni sklop duginih boja njegovog uma setio tebe u masi ljudi koji ga vole i cine ga srecnim?
Da li ces poverovati da si ti ta?
A ti ces se samo dobro zamisliti..
Okrenuces se ka smislu svog lutajuceg pogleda po prostoriji dok ga ne ugledas..
Videti kako gleda samo tebe,kako si ovog puta pronasla dusu sa bojama koje nedostaju tvojoj da bi bila potpuna
Kako ti posvecuje najlepsi osmeh
I drugovima govori kako si ti osoba za kojom je tako dugo
Zudio
I
Tragao..
I bice ti jasno.
Nemas vise cega da se plasis.
On je tvoja,shvatices,dugogodisnja neostvarena,mislila si,zelja,ali sada je tu
Tako blizu
Tako tvoj
I tako niciji vise.
Ne plasi se.
Pronasla si delice svoje davno izgubljene duse u njemu.
To je sreca.
Idi sad.
Vreme je da budes pomalo srecna i…
Previse zaljubljena.

-ultravioletna. (Teodora Vuković)

Mozda

Uredu je, druze moj, sve je uredu.
Eto mozda i nismo bili savrseni.
Eto mozda nismo sudjeni.
Eto mozda je bolje ovako.
Mozda je vrhunac, ovo sto smo imali.
Uredu je.
Mozda te slazem da ne zelim sve to ponovo.
Mozda te slazem da ga ne volim.
Mozda se kidam u sebi.
Mozda bih vristala na sav glas.
Mozda bih plakala kao malo dete.
Mozda.
Ali uredu je.
Uredu sam ja.
Uredu smo mi.
Eto druze.

Rani septembar u Beogradu mirise na snove i slobodu i osmeh. Mirise na onaj trenutak pre sna kad pod jastuk gurnes svaku brigu i setis se koliko je svet jedno idiotski divno mesto. Ne brojim korake, ne citam nazive ulica, samo lutam i zaboravljam na to gde je odavno trebalo da budem. Podizem pogled sa starih, iznosenih patika i ona je bila tu. Znate kad kazu da je svet stao u trenutku kad su ugledali nekoga? Ne.. Na sekundu, imao sam osecaj kao da sam osetio istinsku brzinu kojom se svet okrece i juri, bez mene. Ja sam ostao na istom mestu. Sedela je na stanici, nasmesena, u kosulji koja je dosezala do kolena, sa knjigom u krilu. Pozeleo sam da se iza ugla pojavi neko i poljubi je, odvuce je daleko od mene, zeleo sam da ovu nejasnu zbrku misli neko pretvori u samo jos jedan trenutak, samo jos jednu lepu devojku na ulici, samo jos jedno “sta ako?”. Pozeleo sam da ima nekog da joj pozeli laku noc, nekog da je beskrajno mnogo gnjavi, nekog da je ljuti i posle je natera da zaboravi na sve. Pozeleo sam da postoji nesto, bilo sta da me spreci da otvorim svoja velika usta i izgovorim nesto preterano glupo.
“Izvini, je l’ ti treba nesto?”
Glupa, velika usta i glupi svet koji je prestao da se pomera i ja koji vec minutima stojim i gledam ka njoj i cutim.
“Ovaj… Ne?”
“Dooobro… Okej.”
I onda se nasmejala. I boze moj, bio je to mozda najlepsi nesavrseni osmeh koji sam video. I presirok i kriv i pomalo uplasen.. I ja koji i dalje stojim i cutim. Ja i taj osmeh. Seo sam pored nje. Definitivno ne treba da se smesi strancima.
“Je l’ smem da pitam za ime?”
“Imena su tako glupa i bespotrebna. Kakve veze ima kako se zovem? Uvek ista prica.. Ime, adresa, broj telefona. Pitaj me nesto da mi odvuces paznju sa ove knjige, pitaj me nesto toliko cudno da se uplasim toga zasto me stranac pita skroz sulude stvari.”
Ova devojka je potpuno, preslatko luda.
“Na sta mirise Beograd u ranom septembru?”
Par sekundi je zamisljeno cutala, kao da se trudi da smisli savrseni opis za nesto sto, u sustini, zapravo i ne postoji.
“Na slomljena srca koja opet vole, na novu sansu, na strance koji mile po Dorcolu. Mirise na povratke i nepoznatno, ali onu vrstu nepoznatog koja mami, koja te tera da cinis izuzetno glupe stvari..”
Ako ne bude prestala da brblja stvari bez smisla, poljubicu je tu i odmah, bez pitanja, bez razm..
“Na sta tebi mirise?”
“Mirise na… Ne znam. Menja se svaki dan.”
Pazljivo je posmatrala svaki moj pokret, razmatrajuci reci koje su izlazile isuvise lako. Suzenih ociju, gledala me je kao da pokusava da nadje neko dublje znacenje iza mog odgovora. Sasvim slucajno, spustio sam pogled ka njenim usnama i u trenutku zaboravio da ne znam ko je, da ne znam zasto pricam sa njom, da ne znam cak ni gde sam trenutno. Frknula je.
“Uopste nisi mastovit. I pritom, iako uzivam u poetskim razgovorima o mirisu ovog grada, red je da se predstavim. Una, drago mi je.”
“Pa, zar su imena bitna?”
“Ne, ali ko zna, mozda je tvoje ime presudno. Mozda imam neku tajnu fobiju, mozda ne zelim da se ikada obratim nekim sa tim imenom. Mozda mi je neko sa tvojim imenom slomio srce, mozda je to ime mog tate, sto bi bilo zaista bizarno.. I presudno.”
Nisam mogao da sakrijem smeh i zacudjen pogled.
“Dobro, Una.. Mnogo si razmisljala o tome. I, kako se zove decko koji ti je slomio srce?”
“Koji tacno? Ja sam ti beskrajni romantik. Bolesni romantik. Nikad mi nije dosta ni ljubavi, ni slomljenih srca.”
Precutao sam da sam ja uglavnom taj koji ih lomi. Precutao sam da neka devojka opet place sama i ceka poruku ili izvinjenje koje nece doci. Precutao sam da je bolje za nju da krenem i ostao sam tu da sedim, zalepljen za stanicu, nadajuci se nece uskoro naici njen bus, nadajuci se da necu morati da se pretvaram da idem u istom pravcu kao i ona.
“I, sto cutis ti toliko? Samo pitas, slusas i onda razmislj…”
“Mozda je bolje da odem?”
Ucutala je. Samo je cutala i posmatrala me kao da me poznaje dovoljno dobro da prokljuvi da li zaista zelim to ili ne.
“Slusaj, i ti i ja znamo da ne zelis. Zelis da sedis sa mnom i pricas o svemiru i zvezdama i da me pitas sta mislim da se nalazi posle smrti. Zelis da me slusas, da slazes sebe da se osecas kao da me poznajes citav zivot. I najvise od svega? Zelis da me poljubis, i konacno iz glave izbacis sve te glupe ideje da bih bas ja, od svih, mogla da te nateram da ostanes i zavolis.”
“Ti, cini mi se, ovo radis svako vece. Pricas sa strancima, trudis se da im citas misli, pravis se kao da poznajes one delove njih koji i sami ne znaju.”
“Mozda. A mozda sam upoznala isuvise mnogo muskaraca kao sto si ti. Svi su oni oboreni s nogu, ludo zaljubljeni, opsednuti. I onda otkriju neke delove mene koji se ne uklapaju u savrsenu pricu koju su smislili u svojoj glavi. Previse volim knjige, mnogo pusim, smejem se toliko glasno da privucem paznju svih oko sebe, cesto sam tuzna bez razloga, volim da budem sama.. Ili vec nesto. I onda ona zaludjenost preraste u nesto ruzno i bolno i zaborave svaki razlog zbog koga su i zeleli sve to. I onda je tu neka nova Una.”
Sve ovo govorila je sa hrabrim osmehom na licu, glumeci da je ne dotice, kao da se pomirila sa svim tim.
“I, sta ako ja bas zelim da upoznam tu Unu o kojoj pricas i sve te delove nje od koje drugi beze? Sta ako ja bas volim mane? Sta ako sam ja ceo zivot proveo sa drugim Unama? Sve su one bile… Divne. I, bez lazne skromnosti, sve su me volele. I sve su se smejale vrlo smerno, govorile su prave stvari, vodile beskrajne rasprave sa mnom o knjizevnosti i muzici, sve su bile naizgled.. Savrsene. I ja sam provodio dane razmisljajuci zasto ne osecam nista, zasto izbegavam one dve reci koje su one tako lako govorile. I, znas sta? Sve su bile dosadne. Nije bilo bas nijedne stvari koja me je izludjivala, nije bilo nikakvih razgovora koja su me terala da se zamislim, nije bilo spontanosti, suludih avantura, poroka, nije bilo nikakve..”
“A ja to imam?”
Bilo je glupo odgovoriti bilo sta. Poznavali smo se vrlo kratko, nisam se ni predstavio, nisam znao njenu omiljenu boju, nisam znao sta voli, niti da li mozda voli nekog. Ali, postojalo je neko obecanje ove noci i to jedno pitanje koje nisam mogao da izbacim iz glave.
“Pa, sto mi ne dozvolis da saznam?”

Nije bio ni nalik onom decku kojem sam se nadala. Bio je sve samo ne savrseni. Mirisao je na alkohol i cigarete. Huligan. Zabranjeni. Moja suprotnost. Znala sam da sa njim nece lako biti: samo lazi, odlasci, ne javljanje. Ipak, odlucila sam da pokusam. Nista ne mogu da izgubim. I nisam nista izgubila. Kada samo bili zajedno bila sam najsrecnija. Bila sam kul devojka. Sve sam mu dopsutala. mada i da sam pokusala da mu zabranim nesto, nikada me ne bi poslusao. Zato sam odlucila da cutim i da klimam glavom. Znam! Ali to je bila moja odluka. I sad bih isto uradila. Jer covek ne moze nikoga da menja. Ako neko zeli da se promeni zbog tebe, bices najsrecnija osoba na svetu. Ali zapitaj se da li zelis uopste da se on menja. Ti si se zaljubila u tog decka, ne u nekog drugog. On nije hteo da se menja i ja sam to prihvatila. Nekada sam htela da odem, ali ipak ostala sam dok se on nije odlucio da je kraj. Glupa ili ne. Takva sam.

Ne mogu spavati… Ne mogu jer sam tako usamljena… Nemam razlog za ustati jutrima iz kreveta… Ne mogu spavati jer previse mislim. O svemu. O svemu sto sam sjebala. I o tome kako sam dobila nista. A htjela sam samo malo. Nikad nisam htjela usminkanog lika koji vozi skupi automobil, koji mi poklanja bukete i kupuje skupe darove. Nisam htjela nekog da me vodi na vecere. Niti savrsenu kucu i savrseni posao. Htjela sam prosjecan zivot. Zeljela sam samo nekog kome se imam vratiti nakon naporna posla. Nekog s kime cu popiti pivo i pusiti cigare i zaliti se posao, na ljude, na pare. Zeljela sam nekog s kim cu na plazi gledati zvijezde, nekoga s kime cu moci sutjeti bez neugode i nekoga kome cu moci reci sve. Nekoga kome cu priznati da nosim kamen u torbi za srecu, da sam neke knjige procitala pet puta, da sam plakala na Pinokiju, da ponekad ne spavam nocima jer me strah zivota, da umirem od zelje da me moj otac zagrli, da se nadam kako su zvijezde krijesnice, a ne planeti. Htjela sam nekog da mi da svoju jaknu kad je hladno, da mi pokloni cokoladu, da procita moju omiljenu knjigu, da mi pise poruke za laku noc i dobro jutro. Htjela sam nekoga da me stvarno voli… Previse toga…Ocito previse…
—  A. G.
I eto… Čekala sam te, čekala sam te stvarno dugo, vec sam prestala da brojim mesece… Nisi dosao, ocigledno si cvrsto stajao iza svoje odluke da bez obzira na sve ti ipak nisi za mene. Nisam zelela to da prihvatim i nadala sam ti se, ali valjda je vreme ucinilo svoje… Sada imam divnu osobu pored sebe, mozda ga cak i ne zasluzujem, imam osecaj da je previse dobar za mene i da cu ga povrediti, jer oduvek su me privlacili momci kao sto si ti: na izgled savrseni, iznutra pomalo losi i bezobrazni, ali opet potpuno nedoljivi i previse simpaticni, da takav si ti, i znacis mi jebem ti sve i ne znas koliko, ni ja sama vise ne znam,valjda ces mi uvek bar malo znaciti jer se neke stvari nikad ne menjaju… Ali opet imam taj neki osecaj, znacim i ja tebi nesto-znam, ne toliko, ne u tim granicama, ali ima tu necega… I mozda zvuci pateticno, ali imam taj neki osecaj i tracak nada da cemo bez obzira na njega i mene, na kraju price ipak opet stajati ti i ja…
—  via(ti-si-cilj-mog-lutanja)