sanjam te

Dođi

Dođi meni
Da te zagrlim, tako šašavu
Da gledam tvoje sitne usne dok brbljaš
Da ne mogu da razumem sve što si rekla, okupiram tvojim očima
Da jedemo slatkiše, iako znam da ti ne jedeš čokoladice
Da bude da ćeš ,,Samo još jednu kockicu’’ uzeti
Da našim koracima ureženo sećanja u ulice
Da se smejem, istinski da se smejem pored tebe
Da me ćušneš po glavi kada poželiš
Da se zacrvenim jer me iznerviraš
Da trepneš i da zaboravim kako se zovem
Da mi staviš glavo u krilo i miluješ kosu
Da ti pevam pesme 
Da mi šapućeš da sam blesav
Da bude neki horor na TV-u, da se praviš da se ne plašiš
Da mi se sakriješ u naručju
Da dosadimo parku koliko dugo sedimo na klupici
Da naša lica ljudi zapamte zajedno
Da jedemo u zabačenoj pekari
Da naučim kako dišeš
Da vidim kako crveniš, stidljivo
Da ti dodirnem tu malu ruku
Da mi tvoje sitne usne pevaju po vratu
Dođi meni
Da te ne sanjam više
Napokon da sediš kraj mene
I eto meni sreće
Kada ti dođeš
Eto meni sreće
-Sanja Mitrović, insta; obecao_si

Hladna noć ulazi u moju sobu, misli mi lutaju, tišina šapuće tvoje ime, trebam te, sanjam te…

Nestajem u snovima, čekam da mi dođeš, da te imam za sebe barem jednu noć, barem jedan san, trebam te, ostani pa barem ako sve ovo je samo iluzija…

—  MB - stranice za tebe

Skoro, pa evo vec cetvrta godina. Jos uvek nisam nasla nacin da se oprostim od tebe. Jos uvek nisam nasla nacin da ti kazem zbogom. Kao da ne mogu to da uradim, kao da bi to znacilo da cu te zauvek zaboraviti.

Ponekad te sanjam, tako je prokleto stvarno, kao da si jos uvek tu.

Jutrom me obuzme neka jeza, kao da te jos uvek osetim tu pored sebe. Ponekad, pokusavam ponovo zaspati, samo da bih mogla da te pitam jos nekoliko pitanja. Samo da bih te jos jednom zagrlila. Samo da bih ti jos jednom rekla da te volim.

Skamenjena tako ostanem par minuta, dok me cinjenica da te vise nema ne osamari.

Dan posle tog sna je tuzan. Pokusavam se setiti sta si mi sve rekla u snu. Pokusavam, ali nikad ne mogu. Uvek nesto zaboravim.

Ponekad zamisljam da si tu, pored mene. Ponekad naglas izgovaram svoje misli, u nadi da ces ih mozda cuti.

Ponekad, tako jako zelim da cujem tvoje misljenje, da skoro mogu I zamisliti sta bi mi rekla, kako bi se smejala zbog tih smesnih stvari koje me muce.

A na kraju, uvek se zapitam da li si tamo negde ponosna na mene. Da li bi sa ponosom rekla da sam tvoja krv. Da li si ponosna na ono sto sam uradila, da li si ponosna na ono sto radim.

Zivim u senci senke, tvoje senke
i znam da znas
jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom
jer drukcije ne umem, ne razumem
ne zelim pred laznim svetom celim
da se lazno veselim
to nije osmeh, to je grc
ljudi su slepi
lepi dani, nasmejani, za tebe, 
za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice
znam da znas
jer u svim snovima ti vrtim 
sve te prazne reci praznim danima, nestajes
i prica odavno nije fer
lepotica i zver, suvise razno
sve je prazno
prazno je zarazno, neprolazno
vracam se njima, zar mislis 
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega 
sve one nemaju cak ni ime
samo te oci posecene vetrom 
koje sjaje bas kao i moje
znam da znas
al’ ne vidis i ne cujes
i ne znas koje 
male stvari se broje
i dok porazi se roje
plasim se da priznam 
da postojis, rane gnoje 
i da mi falis
fali mi dodir, fali mi rec,
fali mi osmeh, fali mi lice,
fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice
ptice selice nestaju
ja ostajem i 
svi ti pogledi me plase
prokleti srecni zagrljeni ljudi
sve te uloge su bile nase
samo moje i tvoje
a gde smo sad
gledaj u mene, nema mene
samo sene uspomene, samo tragovi
koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela
znam da znas, znam da znas, znam da znas

Jedan zivot, gde prestajem ja
gde pocinjes ti 
jedna ljubav, gde stali smo mi
gde sad su drugi
i reci sta je to ponos
sta je to sram
ne zelim da znam
i kad se svet srusi
na starom mestu bicu sam

Sve suze sveta sprala je kisa
na kraju nisi ni siguran 
da si uopste plakao
niti da si dno dotakao
a nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laz 
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta 
nimalo me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka
uvek mastarskog oka
nikad izvan svog toka
mikrofon i dalje rokam 
na putu do doka luke srece
i dan je taj sto me vara
plavetnilo neba misli skrece
a onda padne noc, prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim
sitnice, ponos, inati nece mi dati 
da pratim trag, a znam
sve je nista, slomicu kazaljke
vreme ce stati, kosmos ce cekati
da samo umem da te vratim
trazim te, sanjam te pijanim ocima
u nocima, u tudjim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas
micem usnama bez glasa 
dok pada zaborava plast
cutim jer znam da znas
uvek si znala i uvek znas
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina
svaka sekunda kao godina
al’ barem znam na cemu sam
i barem znam da nema nas 
i spreman sam da budem nasmejan
pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paucinu vracam dane 
kad smo ti i ja 
jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem
da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti 
to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi
samo budi to sto jesi, 
tu gde si
sta god da se desi 
ti budi ok 
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis, a mrzis
kad mrzis, a volis
i lomis se da izdrzis
ostaje nada da ce nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, mastanja i sanjanja
i znati da ih 
prati i ko zna
mozda jednom nadjes me
tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi
gde sada su drugi
ali sresces samo stranca
slucajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac 
nekada voleo vise od sebe

— 

[ Marchelo- Jedan ]

Citava ova pjesma sam ja…

Možda je ovo sve san, ali u jedno sam sigurna, u to da se nikada iz njega ne želim probuditi, ti si moj najljepši san koji sanjam otkad sam te upoznala…
—  MB - stranice za tebe
Nisu mi falile reči, jer više nemam šta reći
falilo mi je hrabrosti, da suočim praznog sebe.
Zato ti nisam pisao, iskreno tih dana jedva sam disao
kao da sam se izgubio, otkad sam izgubio tebe!
Jer još te sanjam, samo da znaš
još te sanjam, pa se budim umoran.
Ukus samoće u crnom vinu,
podižem čašu tako naštinu
Jer još te sanjam, samo da znaš.

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vratim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

—  Miroslav Antić
Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama, ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava…
Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.
Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra “Dobro jutro ljubavi”, ili “Sunce moje volim te”. Nedostaje mi ono “Šta ti se jede”, ili “idi do kupatila, čekam te u krevetu…”.
Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim. Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da budem srećan zbog toga. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad…
Ako čitaš ovo nekad, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav…
Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmove koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš da prepričavaš drugima. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da ti rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno…
Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo koje nikada nisam doživeo kako treba. Nedostaje mi da ti se dajem, da te radujem, da te usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo ali to sam ti već rekao, sećaš se…
Nedostaje mi da spustim glavu na tvom ramenu, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četri sata. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje “nismo jedno za drugo”, i ono moje “valjda se i ja nešto pitam”. Nedostaje mi tvoja ljubomora koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh…
Ako nekad čitaš ovo znaj da neće niko da te štedi, niko. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi…
Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem…
Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja opuštenost, otkačenost i ono tvoje čuveno – ma lako ćemo… Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…
Ako nekad čitaš ovo, okreni, znaš, ma nema veze…
Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Nedostaju mi tvoje čarape koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ…
Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se kao da me nemaš a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš…
Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi tvoja duhovnost, tvoja spiritualnost, tvoja suština. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve…
Nedostaje mi da budim bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da bude luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom…
Nedostaješ…
—  Stefan Simić