sa drugima

Kada me zaboli imam potrebu da ti kažem samo jedno
Voli me, ništa drugo
I budi tu
Ne ostavljaj me
Tada mi nije do saveta
Sve ih već znam napamet
Nije mi ni do priče
Sve smo već toliko puta rekli
Samo budi tu
Tvoje prisustvo
Glas
Lepota
Dodir
Ne gledaj na sat
I ne pričaj kako te neko čeka
Kako žuriš, negde, nekome
Samo budi tu
Da mogu da osetim tvoje biće
Ramena
Tvoj miris
Da mogu da stavim ruke ili glavu
U tvoje krilo
I da ćutim
Znajući
Da u kosmosu postoji neko ko je sa mnom
Sa kim dišem zajedno
Hoću kada te gledam
Da vidim da si uz mene
Hoću kada te slušam
Da čujem da me razumeš
Hoću kada te grlim
Da znam da me osećaš
A ne da si tamo negde, sa nekim
Ne odrađuj ovo naše što imamo
Ne shvataj to kao moranje ili obavezu
Nemoj
Ako je tako
Onda idi…
Ako je isto kao i sa drugima
Onda budi sa drugima
A ne sa mnom
Moram da verujem da smo drugačiji
Bolji
Posebni
Jer ako nismo onda smo prokleto isti
I naša patnja je ista
I naša sreća je ista
Život i snovi
Ako je tako
Onda bih mogao da budem sa bilo kim
I ti bi mogla da budeš sa bilo kim
A ja to ne želim
Želim ono najlepše
A i ono drugo
Da dam tebi
Ako misliš da to svako zaslužuje
Misli to slobodno
Samo znaj da ti i ja, onda, ne zaslužujemo jedno drugo
—  Stefan Simić
“Ako se ikada zaljubis, zaljubi se u nekoga ko zeli da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu pijes. Zaljubi se u nekog ko voli nacin na koji se smejes i ko ce apsolutno sve uciniti da te nasmeje. Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da cuje otkucaje srca. Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te ’‘pokazuje” drugima. Zaljubi se u nekog zbog koga ces se pitati zasto si se u pocetku uopste bojao zaljubljivanja. Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi zeleo da te povredi. Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savrsen bas takakv kakav jesi. Zaljubi se u nekog ko misli da si ti bas ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.“

Ne ide to tako, frajeru, ti da živiš, a nju da čuvaš sa strane. Povremeno dođeš samo da ona ne bi otišla. Dok ona čeka ti uživaš sa drugima. Dok ona plače ti ljubiš druge. Onda se opet pojaviš, zadržiš je u šaci. Možeš jer je naivna i dobra, možeš jer voli. Nećeš moći kad se umori. Onda ti nijedna sila neće moći pomoći da je vratiš, a očajno ćeš je željeti.

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi neka druga osoba.Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.Posle ljubavi ne ostaje ništa.

Možda je ona bila jedina koju sam voleo
Ne znam kako, ne znam zašto
Ali sa drugima je to mnogo kraće trajalo
Kao slab alkohol koji te jedva uhvati
Više umišljaš da si opijen njime
Nego što te stvarno drži

Svi oko mene su mi uništavali sliku o njoj
Govorili su da je nezanimljiva, sva nikakva, nedovoljno lepa
Spašavali su me od nje
Kao što zavisnika spašavaju od supstanci kojima robuje

Ona je bila moj nikotin koji me opsedao
Iako je nikada nisam probao do kraja

Nije mi se dala iako se davala mnogima
To je bio način da me drži uz sebe

Nisam je ni približno imao koliko sam imao druge
A opet sam je voleo
Voleći sve njeno
Zamišljajući je u hiljadu bludnih noći
Bolji seks u životu nisam imao
A jedva i da sam je video golu

Bilo je u međuvremenu stvarno finih devojaka
Koje bi svako iole normalan odveo pred oltar
Ali ja nisam normalan
I nije za mene oltar
Plašim se svake obaveze koja traje duže od dva dana
Lako mi je da obećam nešto
Teško mi je da živim sa tim i ispunjavam

Stalno bih negde da idem, nekome
Samo sam pored nje mogao da se smirim i ostanem
Samo što ona to nije znala
Uverena da i nju neko, negde čeka
A taj neko nikako da se pojavi

Danas smo sami oboje
Usamljeniji nego ikad
Ali nam ne pada na pamet da se javimo jedno drugom
Ona ne bi da kvari sliku koju je stvorila o sebi
A ja ne bih iznova da kvarim svoj život

Neke ljubavi je najbolje ne doživeti do kraja
Kako i sam, pored njih, ne bi doživeo svoj kraj

—  Stefan Simić
Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona.” I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena…” Ušao je u amfiteatar i kazao: “U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” - i pitanje: “Zar nećemo zajedno?” Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem “Cabochard” na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( “Hvala što ne pušite!” - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje…” 
Posle ljubavi - Momo Kapor

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.

I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?”

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

Momo Kapor

I pitaš me: “Zašto si, među ovoliko ljudi, ti baš izabrao mene?”
I počneš da mi ukazuješ na svoje mane. Teraš me od sebe, razumem.
I kažeš mi: “Ne umem ja sa drugima.”
I kažeš mi: “Povredim svakoga ko mi se približi.”
I kažeš mi: “Suviše te volim da bih ostala.”
I skreneš pogled i brzo trepćeš okicama da ne bi slučajno koja emocija izašla iz njih. Dosta je što te je glas izdao.
I kažem: “Sve je u redu.”
I kažem: “Bol je neminovna.”
I kažem: “Idi ako želiš.”
I pitam te: “A koga bih, ako ne tebe?”
I ti se nasmešiš i ugao oka te odjednom zasvrbi i otvaraš usne, ali ne progovaraš ništa i meni je sve jasno.

Dostojanstvo
/dostojanstvo/ imenica


1.Trenutak kada shvatiš da osoba do koje ti je stalo nema da ti ponudi ništa intelektualno ili spiritualno osim glavobolje.

2. Trenutak kada shvatiš da Bog ima veće planove za tebe od plakanja u sobi svake noći i kačenja tužnih citata na “Pinterest”.

3.Trenutak kada prestaneš uporedjivati sebe sa drugima jer to nipodaštava tvoju vrednost,obrazovanje i mudrost tvojih roditelja.

4. Trenutak kada počneš da živiš svoje snove,ne zbog toga šta ćeš dokazati ili šta će ti to doneti,već zato što je to sve što želiš.Mišljenja drugih nisu važna!

5. Trenutak kada shvatiš da ti niko nije neprijatelj osim tebe samog.

6. Trenutak kada shvatiš da možeš da imaš sve što poželiš u životu.Mada ti treba vreme,dobro srce,ispravne odluke,strast,jaka volja i spremnost da rizikuješ sve.Ako ne uspeš,to je zato što nisi dovoljno to želeo ili je Bog sprečio da se to dogodi.

7. Trenutak kada shvatiš da je duh tvojih predaka stajao između tebe i nekoga do koga ti je stalo, jer ne žele da budeš sa nekim ko se ponaša ikako drugačije sem časno.

8. Trenutak kada shvatiš da sreća nikada nije imala veze sa tim da budeš sa drugom osobom.Oni su tu samo da olakšaju i pomognu ti u ostvarenju životne misije.

9. Trenutak kada uvidiš da ljubav nema veze sa pobedom ili porazom.Ona je samo nekoliko trenutaka u vremenu praćena sa večnošću situacija iz kojih rasteš.

10. Trenutak kada shvatiš da je bitno samo biti prava osoba,i da ne treba žaliti ljude koji odu iz tvog života jer nisu znali to da cene.

Nisi ti baš toliko drugačija. Čudna. Nepodobna za ovaj svet. Samo predugo gledaš u razlike a zatvaraš oči nad sličnostima koje imaš sa drugima. A svaka osoba koju sretneš je u jednom trenutku mislila iste misli kao i ti. Pitala ista pitanja. Smejala se. Patila. Bila izgubljena. Volela. Svet i ti imate mnogo više zajedničkog nego što možeš da zamisliš samo ti gledaš u pravcu onog što vas razdvaja.
—  Andrea Oršanić

Ustaneš u cik zore.
Napraviš kafu ili čaj.
Doručkuješ.
Pereš zube.
Odvučeš se da vidiš šta da obučeš.
Više ti nije ni bitno. Navlačiš bilo šta.
Našminkaš se.
Ne previše. Čisto da ne izgledaš kao zombi, mada se pretvaraš u jednog.
Ali se uskladiš sa drugima, pa se praviš da nisi.
Pogledaš kroz prozor. Kiša će.
Kreneš po gumicu za kosu pa je zaboraviš.
Izađeš među masu zombija sličnih tebi.
Pokisneš.
Hladno je.
Zakoračiš u zgradu gde ćeš možda početi da radiš.
Tako pokisla.
Ali maskara i dalje stoji.
I osmeh. Onaj džokerski.
Kao tu je. A iz očiju viri nezadovoljstvo.
Ispijaš drugu kafu.
Pa treću.
Pogledaš kroz prozor, sunce je opet tu.
Dobro je.
Telefonski poziv koji ti slama srce i baca te još malo dublje u tu rupu bez dna.
Blago onima koji ne veruju u srodne duše.
I ne znaju koliko su srećni i kakva pitanja im ne more um.
Buljiš u računar.
Slušaš šta ti neko objašnjava, sve ti je jasno
Pa posle shvatiš da više ne vidiš ni slovo i da si odlutao putanjama haosa i briga koje ti se vrte po glavi…
‘Samo da bude dobro… Samo da se završi dobro… Samo… Samo…’
- Ok, so, is this ok for you?
- Yes, it is…
A nije, ništa. Možda i jeste. Ne znaš…

Izlaziš, sunce nestaje, kiša se opet spušta.
Kosmos te danas zajebava.

I da imaš onaj kišobran koji nikada ne nosiš, ne bi pomogao. Kiša lije sa svih strana.
Ode maskara.
Ode osmeh.

Prilaziš potpunom strancu, dok se cediš, s mokrom kosom, maskarom koja se razliva do vrata verovatno i upitaš: ‘Sorry, can you help me? I can’t find…’

Rečima tog Zombija prepadneš i trgneš iz njegovih misli i sranja, pa se preplašeno cimne. Kad se oporavi od šoka, odgovara dok zajedno kisnete.
On se skloni ispod drveta.
Ti hrabro nastavljaš put kroz vodopad, kroz oblake.

Pa ti malo ta kiša napuni i oči.
Dobro je.
Niko ne može da zna da nije kiša.

Stigneš tako malo dalje i shvataš da su ostali Zombiji suvi, samo ti šetaš mokar i natopljen. Vodom, tugom, besom, uzbuđenjem, srećom, čistom mržnjom i isto tako, čistim srcem…
Gledaju te, kao da nisu videli pljusak, zagledaju, kao nije im jasno.

Pa pomisliš: Idioti, kao da nikada nisu pokisli i kako su uopšte ovako suvi?

I zatreperi nešto u tebi… Još nisi oni. Još uvek osećaš sve. Još uvek možeš da pokisneš bez straha, još uvek si sposoban da pustiš suzu ili dve i da ih sakriješ u kapljicama kiše. Još uvek si sposoban da šljapkaš po barama.

I boli te uvo što ti bele patike više nisu bele. Mislićeš o tome kasnije.

Uletiš u stan, kažeš s vrata onom ko otvori: Nosi se jer nije trebalo onako. Nosi se jer ne znaš ništa. Nosi se jer te ne zanima. Nosi se jer si pečurka. Nosi se jer moja srodna duša to nikada ne bi rekla.

Pa produžiš u kupatilo, pustiš vrelu vodu. Pogledaš se u ogledalo i počneš da se smeješ . Usiljeno. Pa iskreno.
Doneseš neke odluke.

Pronašao si se.
Znaš svoj put.
Ne skreći sa tog puta.
Budi uvek svoj.
Pusti srce da kuca.
Pusti da pokisne.
Pusti ga da živi, da tuguje i da se raduje.

Ako ti srce šapne da on nije taj, možda i nije. A možda i jeste ali je povređeno pa je osetljivo.
Pitaj ga opet.
Sutra. Prekosutra. Ili za mesec dana. Nikada nije kasno za takva pitanja. Ni rano.

Radi ako ti se radi.
Čitaj ako ti se čita.
Daj otkaz ako ti se ne sviđa.
Završi 15 kurseva i 3 fakulteta ako treba dok se ne pronađeš.
Kad se pronađeš ta jedna diploma će ti značiti više od svega.
Kakve god odluke da doneseš u životu, ne zaboravi da dopustiš sebi da osećaš.
I uvek sa sobom u jednom džepu ponesi samopouzdanje, a u drugom samopoštavanje.
Jer niko nije iznad tebe. Ti vrediš.
I to ceo svet treba da shvati, iz jednog pogleda, ili iz jedne reči.

Sutra je novi dan.
Sa pljuskovima ili bez, nije bitno…

                                                   Pokisla Brbljivica
                                                    08.07.2015.

Ne mogu ti dati tačan datum ali ti mogu reći ovo: prebolećeš ga kada zaista budeš htela da ga preboliš umesto što se potajno nadaš da će se stvari između vas izgladiti. Prebolećeš ga kada naučiš da staviš sebe na prvo mesto u svom životu. Kada shvatiš da on nije centar tvog sveta. Da nisi rođena samo da bi njega volela. Da tvoj život ima malo veći smisao. Prebolećeš ga kada pređeš preko boli koju nosiš u svom srcu. Kada shvatiš da je tvoja lična sreća, sa drugima ili bez njih, najvažnija. Na kraju, prebolećeš ga kada počneš sebe da voliš toliko da ti je svejedno da li će on da te voli.
—  Andrea Oršanić
Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u “Esplanadi”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: – “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena…” Ušao je u amfiteatar i kazao: “U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tudji gals. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: “Zar nećemo zajedno?”.
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu n ikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem “Cabochard” na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Sranje.
—  Una, Momo Kapor