sa drugima

Ako se ikada zaljubis, zaljubi se u nekoga ko zeli da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu pijes. Zaljubi se u nekog ko voli nacin na koji se smejes i ko ce apsolutno sve uciniti da te nasmeje. Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da cuje otkucaje srca. Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te “pokazuje” drugima. Zaljubi se u nekog zbog koga ces se pitati zasto si se u pocetku uopste bojao zaljubljivanja. Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi zeleo da te povredi. Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savrsen bas takakv kakav jesi. Zaljubi se u nekog ko misli da si ti bas ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.
—  Mika Antic
Kada me zaboli imam potrebu da ti kažem samo jedno
Voli me, ništa drugo
I budi tu
Ne ostavljaj me
Tada mi nije do saveta
Sve ih već znam napamet
Nije mi ni do priče
Sve smo već toliko puta rekli
Samo budi tu
Tvoje prisustvo
Glas
Lepota
Dodir
Ne gledaj na sat
I ne pričaj kako te neko čeka
Kako žuriš, negde, nekome
Samo budi tu
Da mogu da osetim tvoje biće
Ramena
Tvoj miris
Da mogu da stavim ruke ili glavu
U tvoje krilo
I da ćutim
Znajući
Da u kosmosu postoji neko ko je sa mnom
Sa kim dišem zajedno
Hoću kada te gledam
Da vidim da si uz mene
Hoću kada te slušam
Da čujem da me razumeš
Hoću kada te grlim
Da znam da me osećaš
A ne da si tamo negde, sa nekim
Ne odrađuj ovo naše što imamo
Ne shvataj to kao moranje ili obavezu
Nemoj
Ako je tako
Onda idi…
Ako je isto kao i sa drugima
Onda budi sa drugima
A ne sa mnom
Moram da verujem da smo drugačiji
Bolji
Posebni
Jer ako nismo onda smo prokleto isti
I naša patnja je ista
I naša sreća je ista
Život i snovi
Ako je tako
Onda bih mogao da budem sa bilo kim
I ti bi mogla da budeš sa bilo kim
A ja to ne želim
Želim ono najlepše
A i ono drugo
Da dam tebi
Ako misliš da to svako zaslužuje
Misli to slobodno
Samo znaj da ti i ja, onda, ne zaslužujemo jedno drugo
—  Stefan Simić
Primjetila si kada sam otisao.
Cula si moje korake kako odlaze iz tvog grada, od tebe, iz tvog zivota. Ti koraci su toliko bili teski, koliko su samo odzvanjali cestom, ali ni ti ni ja nismo ucinili nista..
Ja nisam umjeo da stanem, da se okrenem i potrcim za tobom makar da te jos jednom poljubim..
Kao na stanici gradskog autobusa one zime prosle godine, sjecas li se?
O, kako se ne bi sjecala, samo se pravimo da sve polako tone u zaborav..
Primjetila si koliko sam komplikovan, da ponekad ne trpim ni sebe ni zbivanja oko sebe, da mi je sve komplikovano i tesko, ali nisi primjetila da sam te takav najvise, najljepse i najjednostavnije voljeo.
Primjetila si ti i da ti telefon cuti moje ime i da te sada neki drugi brojevi pozivaju da te pitaju kako si, kako si provela dan. Sada te druge poruke nasmijavaju i sa drugima dijelis svoje probleme i srecu.. primjetila si da nisam vise taj koji ce te pozvati posle ponoci i mrziti svoje cutanje, biti sa druge strane slusalice, slusati te kako spavas, ti si i tu uvijek bila u prednosti jer si ti ta, koja bi uvijek prva zaspala.
Sve je to bilo tako bolesno, a meni tako drago, jer drugog izbora nismo imali..
I primjetila si da sam sve srusio i da je sve zacutalo, nestalo, prestalo i ugasilo se..
Primjetila si i kad sam poceo da te lazem, da postoji neka druga zena u mom zivotu i cinilo ti se da mi ti nisi dovoljna.
Samo ti se cinilo, kunem se.
Primjetila si da sam tu nekako, uz tebe, ali ne reagujem, da ne cinim nista da bih te vratio.
Primjetila si mozda da sam htio da nastavim dalje.
Primjetila si kad sam bio ljut i kada su mi oci bile krvave od plakanja.
Primjetila si da, kada sam ti govorio da sam “okej” da nisam bio.
Primjetila si da mijenjam raspolozenje kada primjetim da se oko tebe motaju neki drugi ljudi..
Primjetila si svaku moju promjenu raspolozenja.
Samo nisi htjela da primjetis da sam uprkos svemu tome zelio da budem tu.
Primjetila si i kada sam bio umoran, tjerala si me da spavam, a ja sam se trudio ostati budan do kasno, samo da bih ti poklonio vise svoje paznje, vise sebe, jer uvijek mi se cinilo da je malo.
Nisi primjetila da sam nervozan kada te nema, da sam sjeban kada si ti sjebana i da sam najvise voljeo da te gledam kada ti to ne vidis
Nisi primjetila da sam te uvijek voljeo onakvu kakva jesi i da mi nije bio problem da volim svaku tvoju manu.
Da volim tvoj povisen ton, tvoje nerviranje, da volim kad se ljutis, ali kada si tu.
Nisi primjetila moje prazne flase na stolu, moje sveske, ne namjestenu posteljnu i sjebani odraz u ogledalu svakog jutra koje je svitalo posle tebe.
Nisi primjetila da mi stvari ne mirisu na zenske parfeme, ves na miris duhana i kafane, alkohola kojeg bih pijan prosuo po sebi.
Nisi primjetila moju prazninu, poruke od drugova koji me tjese da ce proci ali jebi ga, jos uvijek ne prolazi.
Nisi primjetila da idem spustene glave pored stranaca, da nemam volje nikome pozeljeti ni “dobar dan” ni “ laku noc”.
Nisi primjetila ni da u prolazu uvijek pogledam na autobusku stanicu ne bi li ugledao onaj prokleti peron, pa me u glavu udari ono prokleto sjecanje kada sjedim u autobusu, premjestam se s mjesta na mjesto, gledam na sat kad cu krenuti, koliko jos ima vremena do tvog grada, do tebe, da te ugledam.
I nisi primjetila da sam imao strah da ce to biti poslednji put, nisi primjetila koliko sam se plasio da ne ostanem bez tebe, bez tvog glasa, bez tvoje kose, ociju, usana, ruku..
Da, nabrojao sam redom sta najvise volim (kod) tebe.
Nisi primjetila da volim da posmatram tvoje pokrete ruku dok mi nesto objasnjavas, tvoje grimase dok mi nesto pricas, nacin na koji hodas, jacinu tvog smijeha…
Nisi primjetila sam da sam budan u mraku kraj tebe gledao u plafon, mrzio sekunde koje prolaze, da vrijeme samo jednu noc stane na hiljadu noci, pa nek te odnese zauvijek.
Lazem.
Nisam htio nikad nista da te odnese od mene.
Nisi cula moja vristanja.
Nisi na viberu uhvatila da ti pisem, pisem, pisem pa obrisem, jer ne bih vise da sjebavam sve.
Da rusim sruseno, da ponavljam receno, da mijenjam nepromjenjivo.
Nisi primjetila da su mi zelje velike, a da snage imam premalo..
Nisi primjetila da iz ove koze bih rado, ali ne mogu i da bih te ipak u toj istoj kozi poveo na kraj svijeta.
Nisi primjetila da se kajem.
I koliko sam sranje.
I koliko je sve sranje.
Nisi primjetila koliko je u meni jedno veliko “nista”.
Nisi zavirila u moja mastanja i vidjela da sam svaki trenutak planirao sa tobom.. a kazu da nista ne valja planirati.
I u pravu su.
A ja sam po prvi put u zivotu planirao.
A volim te.
Uprkos svima i svemu, ja tebe jos uvijek prokleto volim, ali ja to ne zelim da primjetim.
Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona.” I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena…” Ušao je u amfiteatar i kazao: “U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” - i pitanje: “Zar nećemo zajedno?” Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem “Cabochard” na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( “Hvala što ne pušite!” - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje…” 

Možda je ona bila jedina koju sam voleo
Ne znam kako, ne znam zašto
Ali sa drugima je to mnogo kraće trajalo
Kao slab alkohol koji te jedva uhvati
Više umišljaš da si opijen njime
Nego što te stvarno drži

Svi oko mene su mi uništavali sliku o njoj
Govorili su da je nezanimljiva, sva nikakva, nedovoljno lepa
Spašavali su me od nje
Kao što zavisnika spašavaju od supstanci kojima robuje

Ona je bila moj nikotin koji me opsedao
Iako je nikada nisam probao do kraja

Nije mi se dala iako se davala mnogima
To je bio način da me drži uz sebe

Nisam je ni približno imao koliko sam imao druge
A opet sam je voleo
Voleći sve njeno
Zamišljajući je u hiljadu bludnih noći
Bolji seks u životu nisam imao
A jedva i da sam je video golu

Bilo je u međuvremenu stvarno finih devojaka
Koje bi svako iole normalan odveo pred oltar
Ali ja nisam normalan
I nije za mene oltar
Plašim se svake obaveze koja traje duže od dva dana
Lako mi je da obećam nešto
Teško mi je da živim sa tim i ispunjavam

Stalno bih negde da idem, nekome
Samo sam pored nje mogao da se smirim i ostanem
Samo što ona to nije znala
Uverena da i nju neko, negde čeka
A taj neko nikako da se pojavi

Danas smo sami oboje
Usamljeniji nego ikad
Ali nam ne pada na pamet da se javimo jedno drugom
Ona ne bi da kvari sliku koju je stvorila o sebi
A ja ne bih iznova da kvarim svoj život

Neke ljubavi je najbolje ne doživeti do kraja
Kako i sam, pored njih, ne bi doživeo svoj kraj

—  Stefan Simić
SVE STVARI KOJE SU NAS POGREŠNO UČILI U DETINJSTVU
  • <p> <b>Pored zabranjenog sedenja na ’ladnom betonu i kupanja sa upaljenim bojlerom od malena smo dresirani da se panično čuvamo promaje, ne izlazimo napolje mokre kose i pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće. To su bile glavne smernice deci rođenoj krajem XX veka i svima su nam bile jasne kao dan. Međutim pored tih tehničkih saveta za preživljavanje u svetu koji nas čeka izvan zone roditeljske nadležnosti, odrastajući pokupili smo i neke netačne, izlizane fraze koje se kao bubavšvabe provlače kroz avliju u svim njenim epohama. Kad u pubertetu krene da ti se događa život shvatiš da od promaje sigurno nećeš najebati, ali da od ljudi i te kako hoćeš. Iz foldera prikupljenih podataka tokom odrastanja vadiš brošuru za slučaj nužde i čitaš fraze kao što su:</b> „Čuvaj se neznanaca“ – a znanci te povređuju… „Ko zna zašto je to dobro“ – a tebi nikad gore… „Strpljen – spašen“ – a ti vidiš da čamci za spasavanje prvo odvoze one koji najglasnije kukaju… I zapitaš se, a šta ako je u ovom naopakom svetu najispravnija odluka shvatiti sve te savete baš tako – naopako? Škola sistemom kazne i nagrade a roditelji uz pomoć vaspitnog štapa i šargarepe uče nas da moramo biti bolji od svih. Onda shvatiš da su to neka uzaludna takmičenja i bezvezne rang liste jer se pobede te vrste ne beleže ni u kakve životne tabele. Stariš shvatajući da te niko nije učio kako da budeš najbolja verzija sebe, bez upoređivanja sa drugima. To su svi prevideli u svojoj dobronamernosti i ostavili te da tu bitku saznanja biješ sam. Shvatiš da si učen da budeš dobar ali najviše za druge, a najmanje za sebe. Na tim visinskim pripremama omladinaca za predstojeću sezonu i prelazak iz kadeta u seniorsku ligu uče nas da moramo biti spremni na sve. Ti utreniran, u punoj snazi željan života i na sve spreman – a život krene da ti daje Ništa. Shvatiš da te niko nije učio kako da preživiš kad umesto svega počne da ti se događa jedno veliko Ništa. Za to nismo prolazili obuke, nismo imali skripte, nismo išli na simulacione testove. Tada kreće da se događa Život u svom punom sjaju i da demantuje svo tvoje unapred stečeno znanje a trenira istrajnost i zahteva veru.<p/><b></b> Kad smo plakali obično su nas smirivali učeći nas tad da moramo biti hrabri. Kao, hrabri ne plaču. „Ustani i bori se, ne daj na sebe.“. Onda čuješ potpuno drugi eksterm da „kad te neko povredi ti okreni i drugi obraz.“ Zamisliš se… Jebote, tebi oni rade o glavi, teraju te u šizofreniju. Ništa ne razumeš. A zapravo ti niko nije objasnio da i hrabri plaču, a da i drugi obraz udarcu na volju umeju da daju samo oni koji znaju da ga mogu podneti na nogama. A za to treba mnogo ljubavi. Ne lude hrabrosti, a još manje mazohizma. Vođen zdravorazumskom logikom i učen na primerima predatora i plena tako zelen živiš u pogrešnom uvrenju da u životnim bitkama najbrže bivanju ranjeni oni koji su slabi. Kad te reka života izlupa o svoja korita shvatiš da u razumu, logici i jačini nema nikakvih odgovora. Shvatiš da su najhrabriji samo oni koji se usuđuju da pokažu sopstvenu ranjivost. Da samo iz nje može izaći ljudskost, humanost, saosećanost, ljubav, kreativnost, predanost… A da je panično skrivanje sopstvene ranjivosti zapravo najveća ljudska slabost. Sve će doći na pravo mesto kada završiš škole, odslužiš armiju, zaposliš se, oženiš se… Sve to ti govore, baš tako i baš tim poretkom. Niko ti ne govori da sve može drugačije i da stvari dolaze na pravo mesto samo onda kada je unutar tebe sve na svom mestu. A ne izvan. Tokom slaganja te puzle unutar sebe, nema ni roditelja, ni vaspitača, ni profesora, ni trenera. Na toj avanturi pakovanja sebe u smislenu celinu pridruži se srećnima poneki Anđeo, kog mi, smrtnici sa ograničenim vokabularom, oslovljavamo rečju Prijatelj. I na kraju, shvatiš da je jedini tačan odgovor iz detinjstva koji si mogao čuti od starijih bio „Kad porasteš kaz’će ti se samo“ i obično si ga dobijao na pitanja kako se prave deca, kako sam ja došao na svet i čemu služi kondom. Shvatiš da sve što danas zaista znaš jeste ti se samo kazalo. Mogu te drugi naučiti jezike, ali samo ti odlučuješ šta ćeš njime govoriti, mogu te drugi naučiti kako da koristiš kompas, ali samo ti odlučuješ kojim ćeš putem ići, mogu te drugi naučiti kako se preživljava, ali samo ti odlučuješ kako ćeš živeti. Shvatiš da čoveka najbitnijim lekcijama ne uče, već ih on uči sam.<p/></p>
Pismo

Svjedoci smo kako pisma često ne budu isporučena svojim adresantima.Često ih pročita mnogo ljudi, rijetko onaj kome je upućeno.I sama sam ih mnogo napisala.Napisala i uništila.Tebi sam ih pisala.U njima počiva napisano sve ono što ti reći nisam smjela.Svaka lijepa riječ, svaka psovka, proklinjanje života i sudbine, svi strahovi, sve tajne.Svako ‘’volim te’’ i svako ‘’idi dovraga’’. Sjećaš li se onog ugla restorana gdje smo se prvi put sreli? Da, baš onaj dan kad sam počela da vjerujem u ljubav na prvi pogled.I uopšte u ljubav. Pamtiš li način na koji smo se milovali pogledima? Znaš li kako si bio moj jedini podstrek da ustanem, nasmijem se, pobijedim? Sjećaš li se kad si me pitao kako je moguće da sam uvijek nasmijana? Nisi znao da razlog mog osmijeha gledaš svako jutro u ogledalu.Možda je i bolje.Možda bi se uplašio tolike ljubavi.Ne znaš ni kako si moja inspiracija svakoga dana.Nisi svjestan ni kako sam krenula da tonem u onom momentu kad si me okrznuo pogledom krivnje kad sam te srela s njom.Ne znaš koliko puta sam glumila kako sam hladna dok sam vapila za tvojim zagrljajem.Prošle su godine, i odrasla sam.Odrasla voleći te.Naučila sam živjeti bez tebe, navikla sam na to da mi nedostaješ, navikla sam da sa drugima ne mogu biti sretna, naučila sam se smijati kako bih i dalje bila Uvijek Nasmijana, makar i ne bila tvoja.Jedno nisam naučila.Nisam naučila kako te prestati voljeti.Neke ljubavi vremenom ne blijede.
Budi sretan tamo negdje, smij se, raduj se sitnicama i voli.Voli kao što si voljen.A voljen si do besvijesti.Voli te jedna luda koja često piše pisma koja će zauvijek ostati neisporučena.


Tvoja Uvijek Nasmijana.

Njemu.

Ne razumijem ga. Trudim se, pokušavam, ali stvarno ne razumijem. Nije mi logično da mi priča kako me voli i kako smo sudjeni jedno drugom, a onda se ne javi, pa se javi, pa me zbunjuje, pa nestane, pa opet tako. Te njegove igrice, ta njegova s*anja. Laži koje je govorio, tako savršene, tako moćne.
Priznajem da sam glupa što padam na riječi. Drugačije ne bih naučila ovu lekciju.
Nije mi jasan njegov strah, njegova nesigurnost, to “nešto” njegovo što ga koči.
Nije mi jasno kako je taj dječak od 25 godina nezreo.
Taj dječak i ja, nježna i emotivna djevojčica, mi nismo jedno za drugo. Mi odavno ne pričamo. Naša priča nikad nije postojala. Mi smo bili zajedno samo u snovima.
Pokušali smo biti i u stvarnosti, ali nije išlo. Sad razmišljam i razmišljam i razmišljam. Ne mogu da ga izbacim iz glave. Samo želim da znam zašto je otišao bez objašnjenja. Zašto se nije borio? Zašto je dozvolio da se zaljubim i patim?
Mogao je biti moja duša, dio moga srca i ljubav životna.
Mogli smo protiv cijelog svijeta. I branim ga pred drugima, govorim da sam ja krivac jer sam prerano i previše maštala o našoj sreći. Jer sam stručnjak da sve s*ebem pre ili kasnije. Mislila sam da će me spasiti od pakla u kojem živim.
Mogao, htio - nije htio, znao - ne znao, volio - mrzio, više nije ni važno.
Ubio me je u svakom smislu te riječi.
Kako da ikad ikom vjerujem posle njega? Život više ne mogu gledati istim očima.
I mnogi znaju da kažu:“ Niko nije toliko vrijedan da zbog njega patiš i umireš.” Ne radi se o vrijednosti njega kao osobe, radi se o meni, o mojoj nadi i vjeri, o ljubavi, o mojim srušenim snovima, o izgubljenom vremenu.
Izgubila sam ga, a da ga nikad nisam imala.
Izgubio me je, nije me imao.
Nikad više on.
Proživljavala sam slične priče sa drugima. Ali me više boli ova bajka koju sam dugo pisala u svojim mislima.
Ona bajka u kojoj ljubav ima srećan kraj.
Možda mi nije sudjeno.
Ne nadam se više toliko. Maštam u granicama normale. I molim se da odrastem, da ova djevojčica nikad više ne bude povredjena i izigrana.
Ne zaslužuje ona to. Previše je lošeg u njezinom životu.
A djevojčica k'o dijete vjeruje u bajke i želi da napiše svoju sopstvenu.

Slavi. Svaki svoj osmeh. Svaku lepu reč. Pozitivnu misao. Svako rešenje. Svaki izlazak iz rutine. Zone komfora. Svaki trenutak sreće. Ljubaznosti. Hrabrosti. Svako zrno ljubavi podeljeno sa drugima. Slavi. Svaki svoj korak. Ma koliko ti se mali i nebitan činio. Svaki znači uspeh.
—  Andrea Oršanić

Dostojanstvo
/dostojanstvo/ imenica


1.Trenutak kada shvatiš da osoba do koje ti je stalo nema da ti ponudi ništa intelektualno ili spiritualno osim glavobolje.

2. Trenutak kada shvatiš da Bog ima veće planove za tebe od plakanja u sobi svake noći i kačenja tužnih citata na “Pinterest”.

3.Trenutak kada prestaneš uporedjivati sebe sa drugima jer to nipodaštava tvoju vrednost,obrazovanje i mudrost tvojih roditelja.

4. Trenutak kada počneš da živiš svoje snove,ne zbog toga šta ćeš dokazati ili šta će ti to doneti,već zato što je to sve što želiš.Mišljenja drugih nisu važna!

5. Trenutak kada shvatiš da ti niko nije neprijatelj osim tebe samog.

6. Trenutak kada shvatiš da možeš da imaš sve što poželiš u životu.Mada ti treba vreme,dobro srce,ispravne odluke,strast,jaka volja i spremnost da rizikuješ sve.Ako ne uspeš,to je zato što nisi dovoljno to želeo ili je Bog sprečio da se to dogodi.

7. Trenutak kada shvatiš da je duh tvojih predaka stajao između tebe i nekoga do koga ti je stalo, jer ne žele da budeš sa nekim ko se ponaša ikako drugačije sem časno.

8. Trenutak kada shvatiš da sreća nikada nije imala veze sa tim da budeš sa drugom osobom.Oni su tu samo da olakšaju i pomognu ti u ostvarenju životne misije.

9. Trenutak kada uvidiš da ljubav nema veze sa pobedom ili porazom.Ona je samo nekoliko trenutaka u vremenu praćena sa večnošću situacija iz kojih rasteš.

10. Trenutak kada shvatiš da je bitno samo biti prava osoba,i da ne treba žaliti ljude koji odu iz tvog života jer nisu znali to da cene.

Kazes mi: “Lako si ga zaboravila. Nisi ga ni voljela. Ne zaboravljaju se voljene osobe.” Ali ko kaze da sam ga zaboravila? To sto ne zelim da mu odgovorim na poruku, to sto sam sa drugima nista ne znaci. Nista! Ja nisam srecna! Ja ga nisam zaboravila! I dalje razmisljam o njemu svake noci. Ne. Ne znas ti mene. Ne znas! Jer da znas, ne bi me ni pitala za njega. Ne bi sada o njemu razgovarale. Zar ne shvatas da te lazem?! Eej, drugarice! Ja sam njemu sve sanse dala, ja sam mu sebe dala. Ja sam izgorela cekajuci da shvati da ga volim… Mozda zbog ponosa, mozda zato sto sam se umorila, ali ja vise nemam sta njemu da dam.Jedino sto sada zelim jeste zaborav.

Ustaneš u cik zore.
Napraviš kafu ili čaj.
Doručkuješ.
Pereš zube.
Odvučeš se da vidiš šta da obučeš.
Više ti nije ni bitno. Navlačiš bilo šta.
Našminkaš se.
Ne previše. Čisto da ne izgledaš kao zombi, mada se pretvaraš u jednog.
Ali se uskladiš sa drugima, pa se praviš da nisi.
Pogledaš kroz prozor. Kiša će.
Kreneš po gumicu za kosu pa je zaboraviš.
Izađeš među masu zombija sličnih tebi.
Pokisneš.
Hladno je.
Zakoračiš u zgradu gde ćeš možda početi da radiš.
Tako pokisla.
Ali maskara i dalje stoji.
I osmeh. Onaj džokerski.
Kao tu je. A iz očiju viri nezadovoljstvo.
Ispijaš drugu kafu.
Pa treću.
Pogledaš kroz prozor, sunce je opet tu.
Dobro je.
Telefonski poziv koji ti slama srce i baca te još malo dublje u tu rupu bez dna.
Blago onima koji ne veruju u srodne duše.
I ne znaju koliko su srećni i kakva pitanja im ne more um.
Buljiš u računar.
Slušaš šta ti neko objašnjava, sve ti je jasno
Pa posle shvatiš da više ne vidiš ni slovo i da si odlutao putanjama haosa i briga koje ti se vrte po glavi…
‘Samo da bude dobro… Samo da se završi dobro… Samo… Samo…’
- Ok, so, is this ok for you?
- Yes, it is…
A nije, ništa. Možda i jeste. Ne znaš…

Izlaziš, sunce nestaje, kiša se opet spušta.
Kosmos te danas zajebava.

I da imaš onaj kišobran koji nikada ne nosiš, ne bi pomogao. Kiša lije sa svih strana.
Ode maskara.
Ode osmeh.

Prilaziš potpunom strancu, dok se cediš, s mokrom kosom, maskarom koja se razliva do vrata verovatno i upitaš: ‘Sorry, can you help me? I can’t find…’

Rečima tog Zombija prepadneš i trgneš iz njegovih misli i sranja, pa se preplašeno cimne. Kad se oporavi od šoka, odgovara dok zajedno kisnete.
On se skloni ispod drveta.
Ti hrabro nastavljaš put kroz vodopad, kroz oblake.

Pa ti malo ta kiša napuni i oči.
Dobro je.
Niko ne može da zna da nije kiša.

Stigneš tako malo dalje i shvataš da su ostali Zombiji suvi, samo ti šetaš mokar i natopljen. Vodom, tugom, besom, uzbuđenjem, srećom, čistom mržnjom i isto tako, čistim srcem…
Gledaju te, kao da nisu videli pljusak, zagledaju, kao nije im jasno.

Pa pomisliš: Idioti, kao da nikada nisu pokisli i kako su uopšte ovako suvi?

I zatreperi nešto u tebi… Još nisi oni. Još uvek osećaš sve. Još uvek možeš da pokisneš bez straha, još uvek si sposoban da pustiš suzu ili dve i da ih sakriješ u kapljicama kiše. Još uvek si sposoban da šljapkaš po barama.

I boli te uvo što ti bele patike više nisu bele. Mislićeš o tome kasnije.

Uletiš u stan, kažeš s vrata onom ko otvori: Nosi se jer nije trebalo onako. Nosi se jer ne znaš ništa. Nosi se jer te ne zanima. Nosi se jer si pečurka. Nosi se jer moja srodna duša to nikada ne bi rekla.

Pa produžiš u kupatilo, pustiš vrelu vodu. Pogledaš se u ogledalo i počneš da se smeješ . Usiljeno. Pa iskreno.
Doneseš neke odluke.

Pronašao si se.
Znaš svoj put.
Ne skreći sa tog puta.
Budi uvek svoj.
Pusti srce da kuca.
Pusti da pokisne.
Pusti ga da živi, da tuguje i da se raduje.

Ako ti srce šapne da on nije taj, možda i nije. A možda i jeste ali je povređeno pa je osetljivo.
Pitaj ga opet.
Sutra. Prekosutra. Ili za mesec dana. Nikada nije kasno za takva pitanja. Ni rano.

Radi ako ti se radi.
Čitaj ako ti se čita.
Daj otkaz ako ti se ne sviđa.
Završi 15 kurseva i 3 fakulteta ako treba dok se ne pronađeš.
Kad se pronađeš ta jedna diploma će ti značiti više od svega.
Kakve god odluke da doneseš u životu, ne zaboravi da dopustiš sebi da osećaš.
I uvek sa sobom u jednom džepu ponesi samopouzdanje, a u drugom samopoštavanje.
Jer niko nije iznad tebe. Ti vrediš.
I to ceo svet treba da shvati, iz jednog pogleda, ili iz jedne reči.

Sutra je novi dan.
Sa pljuskovima ili bez, nije bitno…

                                                   Pokisla Brbljivica
                                                    08.07.2015.

Ne ide to tako, frajeru, ti da živiš, a nju da čuvaš sa strane. Povremeno dođeš samo da ona ne bi otišla. Dok ona čeka ti uživaš sa drugima. Dok ona plače ti ljubiš druge. Onda se opet pojaviš, zadržiš je u šaci. Možeš jer je naivna i dobra, možeš jer voli. Nećeš moći kad se umori. Onda ti nijedna sila neće moći pomoći da je vratiš, a očajno ćeš je željeti.