rupics

Ostani…
Ne zato što se bojim odlazaka, jer i sama znaš da ih sve tjeram od sebe, a tebe bih da zadržim.
Ostani, jer je tišina sa tobom prijatna, i ne razmišljam previše kad si tu.
Ostani, jer kraj tebe nemam potrebu za autodestrukcijom kojoj sam godinama sklon.
Ostani, jer volim da gledam kako ti se rupice formiraju na licu kada te nasmijem.
Ostani, jer si jedna od rijetkih ljudi kojima uspjeva da me iznenade.
Ostani, jer pored tebe uvijek zaboravim na strah i ničega se ne bojim…
Ja, ovako plašljiv.
Ostani, jer ne želim ničije druge ruke na sebi.
I šta ima veze što nisu baš mekane?
Ostani zato što je sve tako zamršeno.
I zato što ništa ne znamo.
Ostani…

Čuo sam
Priče neke
Kažu
Nestale su one tvoje luckaste lokne
I ne smeješ se više toliko da ti se primete rupice na obrazima
Kažu
Tvoje oči, nekada neistražene dubine, sada su samo bare
I ne nosiš više onaj glupavi narandžasti šorts
Kažu
Imaš obline prave žene
I ne obuvaš više crne starke
Kažu
Plaćaju ti neke koktele, čija imena ne znam ni da izgovorim
I ne protiviš se više cigaretama
Kažu
Daleko si od nekih svojih ranijih razmišljanja
I ne pamtiš imena koja su ti uveče počivala na usnama
Kažu
Čuo sam sve što kažu
Kažu
,,Onaj gad je naučio, prokletnik’’
Kao, žao im
Kao, baš ih boli
Kao, draža si im bila dok si bila malena
A lažu, mila moja
Znaju oni da te ja nisam naučio
Znaju oni da sam Boga molio
Da zauvek ostaneš ono što si bila
Da sačuvaš svoje ludosti
Da ne daš da ti miluju ramena bilo kakvi
-Sanja Mitrović

Na tren zadrhtim kad ti u magli čujem smijeh, a znam da nije tvoj. U drugim očima tražim tvoje. Tvoje smijalice, rupice na obrazima…niko nema,bar neko…pa da ga i proklinjem srećna. Poštapalice koje si kao dječak, željan da ga neko sluša, govorio…ja ih govorim.Ostalo mi, kao navika, kao potreba da te ostane u grudima. Bar na tren. Način na koji si pušio tu cigaretu, koja se gasila pod tvojim prstima,oholo otresajući pepeo. Proklinjem te gradove,koji slušaju tvoj smijeh. Čuvam te. Tu negdje, gdje si uništio. Čuvam te. Satkanog u snove, maštanja. Čuvam te u dimu cigarete.
—  @rekonvalescentna
Nije toliko strašna ta jedna bubuljica. Strašnija je tolika količina nezadovoljstva koju je ta jedna tačkica na licu probudila u nama. Nisu strašne toliko ni dlake kojih pokušavamo da se rešimo. Strašnije je to što pokušavamo da skidanjem dlaka sa sebe skinemo i potrebu da izgledamo prihvatljivo u tuđim očima. Nije strašan ni celulit. Te nepravilne rupice koje čine da naše telo ne izgleda glatko. Strašnije su one rupe u našim srcima. Ne pamtimo ljude po tome. Ne pamtimo ih po celulitu na levoj butini. Bubuljici na desnom obrazu. Pamtimo ih po ljubavi. Ljubaznosti. Izdajama. Ne po telima. Već po srcima. I delima.
—  Andrea Oršanić
Eh da mi je biti nebo.. Tako mirno ,tako veliko ,prostrano i plavo.. Da mi je da budem tvoje nebo.. Da te gledam cijelog dana.. Dok se budiš i dok spavaš.. Molit ću Sunce da te dira svojim zrakama ,kroz rupice na tvom prozoru.. Da ti se grohotom smijem.. Da te grlim kišom što se sliva niz tvoje obraze.. Eh da mi je biti nebo.. Da te gledam sve vrijeme..