rupics

Čuo sam
Priče neke
Kažu
Nestale su one tvoje luckaste lokne
I ne smeješ se više toliko da ti se primete rupice na obrazima
Kažu
Tvoje oči, nekada neistražene dubine, sada su samo bare
I ne nosiš više onaj glupavi narandžasti šorts
Kažu
Imaš obline prave žene
I ne obuvaš više crne starke
Kažu
Plaćaju ti neke koktele, čija imena ne znam ni da izgovorim
I ne protiviš se više cigaretama
Kažu
Daleko si od nekih svojih ranijih razmišljanja
I ne pamtiš imena koja su ti uveče počivala na usnama
Kažu
Čuo sam sve što kažu
Kažu
,,Onaj gad je naučio, prokletnik’’
Kao, žao im
Kao, baš ih boli
Kao, draža si im bila dok si bila malena
A lažu, mila moja
Znaju oni da te ja nisam naučio
Znaju oni da sam Boga molio
Da zauvek ostaneš ono što si bila
Da sačuvaš svoje ludosti
Da ne daš da ti miluju ramena bilo kakvi
-Sanja Mitrović

Videli smo se posle nekog vremena.
Konačno sam je izveo na te kolače koje sam joj dugo obećavao dok je bila moja, jer nije nam se dalo ranije.
Јa sam sebi naručio pivo, naravno…
Sedeo sam preko puta žene koju sam davno voleo.
Sad je nešto starija.
Ima drugačiju boju kose, nosi naočare, deluje mi ozbiljnije i čini mi se da je lepša nego ikada.
Ne čini mi se, lepša je nego ikada.
Gledao sam je, ćutao i u sebi ponavljao: “Bože, vidi je, kako si samo divna…”
“šta ti je, je l si ok?”- prekinula me je u mislima…
“Оh, da, jesam, nesto sam se zamislio”, odgovorih…
Vidim da je postala dama, а tako želim da se varam, želim da je jos uvek ona čupava ludača koja bi sa mnom pevala cestom, čupala me za kosu, koja bi me u tri ujutru budila, da mi kaze da me voli ili me grdila kada bih okinuo neki ispit…
“Hajde, nismo se dugo videli, pričaj mi o sebi… Ima li šta novo? Kako je na fakultetu, kako su tvoji, ima li…neko novi?”, upitah je, dok mi se polako stvara knedla u grlu…
“Eh, fakultet, nije bas najbolje, аli se trudim da dam sve u roku, nisam ja kreten kao ti, kom je sve važnije osim da se malo posveti knjizi…”, zastala je i nasmejala se.
I ja sam.
I dalje se lepo smeje, i dalje su tu one dve rupice na obrazima koje sam voleo da ljubim i to se nije promenilo…
“Nastavi, postavio sam ti jos neka pitanja”, rekoh i ispih jos gutljaj piva…
“ Оvaj, znaš koliko sam te volela.
Znaš koliko sam volela da mi dođeš, znaš koliko sam mrzela da te pratim do autobuske stanice, pitajući se koliko cemo jos morati da čekamo da pobedimo tu jebenu daljinu…
Volela da te gledam, da te barem zagrlim, znaš koliko sam volela pričati s tobom do jutra, da ostavim i drustvo i obaveze, samo da bih bila s tobom…
A ti?
Sta si ti uradio?
Тi si birao nešto drugo.
Da ljubiš druge, kao da ti moje usne nisu bile dovoljne.
Тi si birao da me lažes, а znaš koliko sam ti verovala.
Birao si kafane i provode, dok sam te ja čekala…
Теbe, samo i jedino tebe!”
Оči su joj se napunile suzama dok sam osetio da joj drhti glas…
Ćutao sam, šta bih drugo, hteo sam da joj dodirnem ruku, аli ju je grubo pomerila u stranu…
“Pusti me!
Dani, meseci, vreme je prokleto letelo, ne znam da li si se ijednom upitao kako mi je…
Verovatno si mislio da sam kao one tvoje kurve koje zaboravljaju sve preko jedne noći…
I jos se usudjujes da me pitas imam li nekog, tebe samo to zanima, zato si hteo da me vidis ?”
“Nе, stani, čekaј…”, nespretno sam odgovorio…
“ Neću da stanem.
Postoji neko.
Neko ko je naisao, kada sam pukla, kada nisam imala kud, kada sam zelela da uradim bilo šta, samo da te zaboravim.
Predala sam mu se, kako sam htela tebi.
Predala sam mu se, zamišljala tebe i mrzela nas sve u isto vreme i tebe i njega i mene.
Tražila sam te, a pronašla sebe kraj njega…”
Ćutali smo oboje, počela je plakati, a i ja s njom…
“ Znaš, zavolela sam ga, tebe ne volim više”…
Čini mi se da je svet stao.
Video sam da govori istinu, isuviše dobro znam te oči, znam kad me lažu, а kad nе…
Ili samo previše dobro glumi, ne znam, tešim se u sebi…
“ nisam vise ona tvoja devojčica koja veruje u sve.
Shvatila sam da si ti ipak samo jedan dečak, а mislila sam da si moj muškarac za zauvek…
Želim da odrasteš, da se stvarno zaljubiš i da je ne povrediš kao sto si mene

Мislila sam da cemo bar sad normalno razgovarati, ali ti sve upropastiš, kao uvek.
Idem sad.
Budi dobar.”
Maskara joj je bila razlivena po licu, poljubila me je u obraz i otrčala…
Nisam znao gde, nisam ni pokušao da ustanem, da je zadrzim kao onaj prvi put.
Sedeo sam i cutao.
Ostao je trag njenog, meni dobro poznatog parfema u vazduhu i ostao sam ja, ponovo sam…
Naručio sam jos jedno pivo, nazdravio za taj nas kraj…
Dečak je odrastao mala moja devojčice…
Dečak se vratio po tebe…
Doduše kasnо.
Mnogo kasno.
I takvi borci kao ti umeju da se umore…
I odustanu.


-Tebi.

Izvini što sam birao da budem u gužvi istih lica, a na kraju je samo bila slijepa ulica i moji brzi nespretni koraci u ništa, pa sam na kraju ostao sam.
Izvini što sam birao da više ne umijem da se smijem kao pre i ponovo radim one iste stvari koje su me i zauvijek sahranile u tebi.
Izvini što sam birao da se pijan ujutru teturam po ulicama i što mi soba smrdi na prazninu i ćutanje,
izvini i za one pocjepane listove papira ispod kreveta gdje sam pokušao da istisnem sav otrov iz sebe, pa sam ih cjepao jer nemam tu emociju i više mi ni mastilo ne može pomoći da budem malo bolje.
Izvini za svaku sledeći priliku posle tebe, samo sam htjeo malo da se sastavim, a ima me sve u sitnijim delovima.
Što soba koja je odzvala našim emocijama sad je tiha, roletne su spuštene, posteljina je izgubila tvoj miris, zidovi su zaboravili tvoje lice, što se sad će osjeća na ustajalost i ništa.
I dok sve one čekaju bar jedan moj pogled,
bar jednom da im budem istinski tu,
da mi ne trebaju samo kad im kukam o tebi,
da me ne pitaju zašto su mi oči tako tamne,
zašto sam čudan i šta to ne valja,
da prestanem slušati one riječi “pa ti nju još uvijek voliš,
pa zaškripim zubima da jesu u pravu,
i dok ispijam čaše na eks,
lažem ih da su posebne,
zasmijavam ih, 
a u sebi vrištim,
a možda i ovo jeste sve jako smiješno,
al’ ne lažem kad kažem da je do mene,
jer jeste do mene,
jer se ponašam kao da si jedina,
a jesi jedina,
pa ih krojim po svome da liče na tebe,
mrsim im ravnu kosu,
dodirnem im prstom obraze da bih napravio one dve rupice,
a dodiri su mi kao led,
gledam ih u oči, a vidim u njima mjesto u kojem ne pripadam.
Izvini što umijem dalje.
Izvini što možda ni ne trebam da ti kažem "izvini”.
Svoje šanse sam imao, a sad ih dobijaju drugi ljudi.
A ja nijednu šansu drugoj ne dajem.
Ne dajem ni sebi da pokušam normalno posle nas da živim.

Na tren zadrhtim kad ti u magli čujem smijeh, a znam da nije tvoj. U drugim očima tražim tvoje. Tvoje smijalice, rupice na obrazima…niko nema,bar neko…pa da ga i proklinjem srećna. Poštapalice koje si kao dječak, željan da ga neko sluša, govorio…ja ih govorim.Ostalo mi, kao navika, kao potreba da te ostane u grudima. Bar na tren. Način na koji si pušio tu cigaretu, koja se gasila pod tvojim prstima,oholo otresajući pepeo. Proklinjem te gradove,koji slušaju tvoj smijeh. Čuvam te. Tu negdje, gdje si uništio. Čuvam te. Satkanog u snove, maštanja. Čuvam te u dimu cigarete.
—  @rekonvalescentna
Eh da mi je biti nebo.. Tako mirno ,tako veliko ,prostrano i plavo.. Da mi je da budem tvoje nebo.. Da te gledam cijelog dana.. Dok se budiš i dok spavaš.. Molit ću Sunce da te dira svojim zrakama ,kroz rupice na tvom prozoru.. Da ti se grohotom smijem.. Da te grlim kišom što se sliva niz tvoje obraze.. Eh da mi je biti nebo.. Da te gledam sve vrijeme..
Nije toliko strašna ta jedna bubuljica. Strašnija je tolika količina nezadovoljstva koju je ta jedna tačkica na licu probudila u nama. Nisu strašne toliko ni dlake kojih pokušavamo da se rešimo. Strašnije je to što pokušavamo da skidanjem dlaka sa sebe skinemo i potrebu da izgledamo prihvatljivo u tuđim očima. Nije strašan ni celulit. Te nepravilne rupice koje čine da naše telo ne izgleda glatko. Strašnije su one rupe u našim srcima. Ne pamtimo ljude po tome. Ne pamtimo ih po celulitu na levoj butini. Bubuljici na desnom obrazu. Pamtimo ih po ljubavi. Ljubaznosti. Izdajama. Ne po telima. Već po srcima. I delima.
—  Andrea Oršanić