rupics

Ostani…
Ne zato što se bojim odlazaka, jer i sama znaš da ih sve tjeram od sebe, a tebe bih da zadržim.
Ostani, jer je tišina sa tobom prijatna, i ne razmišljam previše kad si tu.
Ostani, jer kraj tebe nemam potrebu za autodestrukcijom kojoj sam godinama sklon.
Ostani, jer volim da gledam kako ti se rupice formiraju na licu kada te nasmijem.
Ostani, jer si jedna od rijetkih ljudi kojima uspjeva da me iznenade.
Ostani, jer pored tebe uvijek zaboravim na strah i ničega se ne bojim…
Ja, ovako plašljiv.
Ostani, jer ne želim ničije druge ruke na sebi.
I šta ima veze što nisu baš mekane?
Ostani zato što je sve tako zamršeno.
I zato što ništa ne znamo.
Ostani…

Eh da mi je biti nebo.. Tako mirno ,tako veliko ,prostrano i plavo.. Da mi je da budem tvoje nebo.. Da te gledam cijelog dana.. Dok se budiš i dok spavaš.. Molit ću Sunce da te dira svojim zrakama ,kroz rupice na tvom prozoru.. Da ti se grohotom smijem.. Da te grlim kišom što se sliva niz tvoje obraze.. Eh da mi je biti nebo.. Da te gledam sve vrijeme..
Nije toliko strašna ta jedna bubuljica. Strašnija je tolika količina nezadovoljstva koju je ta jedna tačkica na licu probudila u nama. Nisu strašne toliko ni dlake kojih pokušavamo da se rešimo. Strašnije je to što pokušavamo da skidanjem dlaka sa sebe skinemo i potrebu da izgledamo prihvatljivo u tuđim očima. Nije strašan ni celulit. Te nepravilne rupice koje čine da naše telo ne izgleda glatko. Strašnije su one rupe u našim srcima. Ne pamtimo ljude po tome. Ne pamtimo ih po celulitu na levoj butini. Bubuljici na desnom obrazu. Pamtimo ih po ljubavi. Ljubaznosti. Izdajama. Ne po telima. Već po srcima. I delima.
—  Andrea Oršanić