rekao

Znaš, nisam ti rekao. Volim te. Toliko te volim, da se pomalo plašim toga. Kada te nema, ne izlaziš mi iz glave. Kada si tu, želim zaustaviti vrijeme. Da mogu, stavio bih te u mali džep na košulji…i nosio svuda sa sobom. Ali ne mogu. Ljudi se ne stavljaju u džepove…nego u srce. A ti si u mom srcu glavna uloga. Znaš, nisam ti rekao. Trebaš mi. Za sve bolne noći. Za suzne oči. Za širok osmijeh. Da te uhvatim za ruku dok spavaš. Da diram tvoju kosu, dok se meškoljiš na mojim dlanovima. Trebaš mi za beskonačnost. Znaš, nisam ti rekao. Maštao sam. O danu kada ćemo živjeti zajedno. Imati djecu. Smijati se glupostima. Svađati se pod istim krovom. I miriti pod istim jorganom. Znaš, nisam ti rekao. Često se molim Bogu. Nerijetko podignem ruke prema nebu i…tražim samo jednu želju. Da jednog dana. Ti i ja. Budemo. Znaš, nisam ti rekao. Ti si moj život. I nevažno je koliko me boliš. Ja ću te opet živjeti.

Na kraju, zašto se dvoje zaljubljuje? To pitanje postavljaju ljudi širom sveta, na milion različitih jezika. Šta je ljubav? Omiljena je potraga na Guglu. Ipak, izgleda da niko ne zna. Čak ni stručnjaci ne mogu da se slože. Naučnici nude zamršene hemijske teorije o feromonima i neurotransmiterima, filozofi je veličaju a psihoterapeuti analiziraju. Ali nemoguće ju je definisati.
Kao što je Džordž Harison rekao, to je nešto. Neuhvatljivo osećanje koje ne poznaje ni rimu ni razum. Nema pravila. Nema granica. Drugačija je za svakoga, ali isto tako je za svakog i ista. Ne možete da je objasnite. Kao vera, ili nada…
Ili Čarolija.
— 

✭  Aleskandra Poter – Detektiv za ljubav ✭

Zapravo, nikad nisi svestan da se zaljubljuješ. Desi se samo to da jednoga trenutka čuješ njegov grlati smeh ili mu pogledaš u oči i shvatiš da je to to. Shvatiš da si se sjebao i potpuno nesvesno dao nekome moć da te uništi. Čak ni ne brineš da li je to pametan izbor ili koliko će boleti kad se sve završi - jednostavno se prepustiš. Samo što ovde nije bitno ono što se dešava u sredini. Nevažno je ko je, kada i kako rekao prvo “volim te, ni te sitne čarke.. Ne..
Ovde je reč o tome kako bi se naše ruke slučajno ovlaš dodirnule, a ti bi u sledećem trenu isprepleo prste sa mojima. Kako bi me prvi poljubio u čelo, pa onda svuda ostalo. Kako si mi davao svoju jaknu iako si ti bio taj koji se smrzavao. Kako smo vodili besmislene konverzacije. Kako si stalno insistirao da me dopratiš do kuće. I kako mi je stigla poruka: “Stajao sam tamo dok nisi zamakla” i ja sam sledećeg momenta shvatila da si ti ono što želim.
A šta se dešava kada se odljubljuješ od nekoga? Da li to ide postepeno ili se samo probudiš jednog jutra i shvatiš da više nisi zaljubljen? Jer ja nisam razumela zašto me više ne držiš za ruku ili zašto više nema poljubaca u čelo. Kao ni zašto mi ne nudiš svoju jaknu ili bar da me zagrliš kad vidiš da se smrzavam. Nisam shvatala zašto me sve češće ostavljaš bez odgovora i sve ređe mi šalješ poruke. Ili kako bi samo stao i pitao me: “Je l’ ideš gore?”, iako odlično znaš put do moje kuće i dodaš posle: “Ja nastavljam dalje sa drugovima.” I onda kad smo rekli: “Zbogom”, dok sam ja pokušavala da zadržim suze i ostanem smirena i probam da se našalim: “Možda se nekad opet sretnemo.” I onda puknem kad se rastanemo, a ti ne učiniš ništa nikada više.
I ne znam i dalje kako sve to odjednom samo prestane i nestane. Kako jednog dana samo više ništa ne bude tu. Ni da li si pokušavao da središ sve, a ja odbijala da vidim izrečito i pravila se da je sve u redu. Ni zašto smo se mučili toliko dugo. Ni da li će to: “Nekada” jednom doći. Ali vremenom uspeš da ustaneš iz kreveta i poljubiš nekog ne zamišljajući njegov lik i počneš da sanjaš o nekim drugim stvarima i onda jednom prestane i da boli.

znaš da mi treba tvoj zagrljaj
ali ćutim i pravim se
da je sve okej
i da si poslednji na svijetu koga bih pozvala
lažem
znaš i sam da lažem
znaš da bih život dala samo da vidim
kako se smiješ
uvijek si se najljepše smijao
ne meni, njoj
boljelo me je to
boli me i dalje
i boljeće
htjela sam da mene gledaš kao nju
tim očima boje avgusta
kad sam već kod avgusta
uvijek me seća na našu ljubav
tad si prvi put
rekao da me voliš
rekao si to i njoj
sve mi je jedno
lažem opet
nikad nećeš bit’ zaboravljen.

I nocas prosipam nedostajanje kad ne mogu da ti zaspim na grudima...

Nedostaju mi ona jutra u kojima bih cim otvorim oci uzela telefon da zajedno kukamo kako ne mozemo da ustanemo i koliko nas mrzi da se spremamo za obaveze koje nam predstoje, da ti kazem kako opet ne znam sta da obucem, a onda zakuljucimo kako bi ubili za jos 5 minuta sna, iako i ti i ja znamo da smo ustali 10-15 min ranije samo da bi mogli da si pozelimo dobro jutro i pricamo…

Nedostaje mi da te sretnem, odvojim se od drustva i pocnem da se smejem sa tobom, jer ako neko zna da nasmeje nekog, ti znas mene, kao i ja tebe. U pozadini bi se culi neki zavidni komentari tipa odakle se oni uopste znaju i slicno, ali koga briga za te lazne prijatelje, kad samo jedno drugom verujemo …

Neodstaje mi da ti saljem poruke onog trenutka kad se razdvojimo i da ti prepricam ko je sta rekao za tebe, pa da se zajedno smejemo njihovom neznanju…

Nedostaje mi da te nazovem, samo zato sto moram da ti kazem koliko sam se iznervirala i kako je profesorica neobjektivni debil, pa da onda raspravljamo kako mnoge stvari u zivotu nisu fer i kako nas okruzuje nepravda i tako sve dok se ja ne bi u potpunosti smirlia i ti nasmejao onako neodoljivo, decacki.

Nedostaje mi da se pozdravljamo pola sata, jer se necmo dopisivati narednih nekoliko sati jer idem do grada, a da mi ti usput postavis hiljadu i jedno pitanje s kim idem, gde idem, ko ce jos biti tu, a ja ti prvi put u zivotu strpljivo odgovaram, a onda te ironicno pitam jel gotovo ispitivanje i jel imam dozvolu da idem. Uvek su mi ta ispitivanja isla na zivce, ipak tvoja su mi bezgranicno simpaticna…

Nedostaje mi da mi kazes da ides na pivo, pa 20 min nakon sto se pozdravimo kreces da saljes slike praznih flasa, na sta ti uvek bacim neku prozivku samo da sakrijem koliko sam se istopila…

Nedostaje mi da mi posaljes neku glupost sa neta znajuci da ce me to nasmejati i da cu odusevljeno narednih pola sata komentarisati to sto si poslao…

Nedostaje mi da mi posaljes neka filozofska pitanja tipa: “Zasto ljudi ne zele da budu srecni? Zasto to uporno odbijaju?”. A onda par sati filozofiramo o ljudima, lazima, prevarama, vremenu u kojem zivimo, iskustivma i slicnom…

Nedostaje mi da te pitam da li verujes u ljubav, u onom smislu da sa jednom osobom mozes provesti ostatak zivota, a onda pocnem da se jezim od tvojih odgovora i prica. Retko ko moze, mada mogla bih slobodno reci i niko ne moze, da me najezi pricom o ljubavi, kao ti…

Nedostaje mi da me pijan probudis pri povratku iz kafane i onda narednih pola sata pricamo o nekim realno potpuno beznacajnim stvarima koje su nama, u tom trenutku, toliko bitne da ne mogu da docekaju jutro…

Nedostaje mi da zajedno pijemo rakiju, iako se svako od tih pijanstava zavrsi maglovitim secanjem i nezaboravnim pricama, koje se prepricaju samo odabranima, jer su previse drage i bitne da se prosipaju okolo…

Nedostaje mi da mi kazes da ti dam ruku i onda upletes prste medju moje, pa se zajedno divimo kako se savrseno uklapaju…

Nedostaje mi jos mnogo toga, ali nemam snage dalje da mislim i pisem o tome…

Ipak, najvise od svega mi nedostaje da priljubim svoje telo uz tvoje, a ti me onda privuces jos blize, iako mesta izmedju nas vec odavno nema i pogledom mi pokazes da bas tu pripadamo, sami, u malenom stanu, kroz cije prozore se probijaju prvi zraci prolecnog sunca, zagrljeni, nasmejani i konacno zajedno…

Zamisli da možeš da upoznaš sve one koje bi želela. Zamisli da imaš snage da ponovo brljaš po svojoj duši. Zamisli da samo ustaneš, obučeš par svojih omiljenih stvari, još par njih spakuješ i odeš. Od svih koji ti stvaraju probleme. Ograničavaju slobodu. Guše. Zamisli da jednim takvim potezom, samo jednim, možeš da se odvojiš od svih sidara koji te zaustavljaju i sputavaju. Da li bi bila spremna za buru i oluju? Da li bi bila spremna za nepoznato? Da li bi hrabrost nadjačala strah?
I sad..
Kad je odgovor još uvek ne…
Kakav život te čeka? Udoban i tužan? Izgleda kao sreća u ne sreći..
Neko je rekao nešto kao… Istina, oni koji zaista žive moraju biti spremni na to da će jednom i umreti, ali oni koji ne žive… Umreće takođe. A da nisu ni živeli. Nisam baš dobro zapamtila to. Još manje primenjujem.
Gde
Mi
Je
Hrabrost?

Mislim, meni bivši kad je rekao da me voli, ja njemu rekla: “Dobro.”
I dve godine nakon raskida kad mi je rekao da ću zauvek biti u njegovom srcu ja mu odgovorila da ne znam šta da mu kažem na to..
Meni i kad neko kaže da mu se sviđam, ja kažem: “Desi se.. Pogreši čovek.”
Dalje od mene s izlivima emocija i tome slično, nisam ja sposobna da lažem, a ne želim nikoga da povredim..

Nisu ga znali, a pricali su o njemu svasta. Los decko, los djak, samo su mu trazili mane.
Nisam mogla to da prihvatim, a opet i pored toga nisam znala kako da ubedim ljude da ga gledaju drugim ocima.
Pored njega su i mene gledali kao losu osobu. Samo zato sto sam prihvatila njega, samo zato sto sam videla njegove vrline.
Niko od njih nije znao njegov zivot.
Niko nije znao kakav je kad je sa ljudima koji ga vole i koji njega vole.
Eto, sudili su mu samo zato sto je neko rekao da je on takav.
A nisu videli kada je plakao kada mu se sve skupilo.
Nisu culi kad mi je pricao njegove zelje.
Nisu videli kada je svojoj voljenoj napravio iznenadjenje.
Nisu videli kada me je tesio i kada me je branio od svih.
Nisu videli koliki mi je prijatelj. Nisu videli da bi za sve svoje prijatelje dao zivot.
I zato ne mogu da objasnim ljudima zasto se druzim sa njim. I ne mogu da im objasnim zasto ce mi bas on jednog dana biti kum.
Ne, oni su videli samo ono sto su zeleli.

U tim prvim mesecima osećala sam se kao da sam izgubila zaštitini sloj kože - sve sam osećala snažnije. Budila sam se smejući se ili plačući, i sve što bih videla, činilo mi se, gledala sam bez filtera. Jela sam novu hrana, hodala nepoznatim ulicama, razgovarala sa ljudima na jeziku koji nije bio moj. Ponekad mi se činilo da me on progoni, kao da sve posmatram njegovim očima, činilo mi se da čujem njegov glas u ušima.
Kako ti se ovo čini, Klarkova?
Rekao sam ti da će ti se dopasti.
Jedi. Probaj. Hajde.
— 

♥ Posle tebe - Džodžo Mojes ♥

Moj najveći strah je bio slomljeno srce. Zato sam ga dala tebi. Jer sam bila sigurna da ga ti nikad ne bi slomio. Koja ironija… Uglavnom najveći strahovi se dešavaju, ko bi rekao. Valjda sve noćne more ne ostaju samo u snovima. Ti strahovi…nisu toliko grozni. Gorki su, nekako prazni, ali nisu toliko veliki, i nisu toliko strašni. Prežive se, lakše nego što misliš. Na početku samo to i radiš…preživljavaš. Kasnije počneš živjeti…

Čovek bi rekao “Vrelo je. Sve je odjednom jače. Pesak postaje crven. Kao da gori. Kao da je vatra. To je ono gde je jedan čovek prelomio. Možda, Kami? Stranac?”. Ali koji bi se čovek toga setio?

Made with Instagram