rekao

Priznala mu je sve,vise nije mogla tugu da sakrije,vise nije mogla nositi se s njom.A rekao joj je da je sada sretan sa nekim drugim ocima,da ljubi usne tude kao sto je nekada ljubio njene. Da ne moze se vratiti njoj..Koliko je samo emocija stalo u tu cijelu noc..Biti ce ona andeo,samo nekome drugome,neki drugi put..

Znaš, nisam ti rekao…
Volim te.
Toliko te volim, da se pomalo plašim toga.
Kada te nema, ne izlaziš mi iz glave.
Kada si tu, želim zaustaviti vrijeme.
Da mogu, stavio bih te u mali džep na košulji…
… i nosio svuda sa sobom.
Ali, ne mogu.
Ljudi se ne stavljaju u džepove…
.. nego u srce.
A ti si u mom srcu glavna uloga.
Znaš, nisam ti rekao.
Trebaš mi.
Za sve bolne noći.
Za suzne oči.
Za širok osmijeh.
Da te uhvatim za ruku dok spavaš.
Da diram tvoju kosu, dok se meškoljiš na mojim dlanovima.
Trebaš mi za beskonačnost.
Znaš, nisam ti rekao.
Maštao sam.
O danu kada ćemo živjeti zajedno.
Imati djecu.
Smijati se glupostima.
Svađati se pod istim krovom.
I miriti pod istim jorganom.
Znaš, nisam ti rekao.
Često se molim Bogu.
Nerijetko podignem ruke prema nebu, i…
.. tražim samo jednu želju.
Da jednog dana.
Ti i ja.
Budemo.
Znaš, nisam ti rekao.
Ti si moj život.
I nevažno je koliko me boliš.
Ja ću te opet živjeti.
—  Magic Whisperer

Iznenadio sam se kad sam je video. Ne samo što je svoju dugu, smeđu kosu skratila do ramena i ofarbala u crno, bilo je nečeg drugačijeg u njoj, u njenom pogledu. Usne su se smešile, ali on je ostao leden.
“Pa gde si ti?”, zagrlio sam je, a njene ruke su par trenutaka neprijatno stajale uz telo, dok me konačno nije potapšala po leđima.
“Hajde, nije prošlo toliko vremena otkako smo se poslednji put videli.”
“Zapravo, prošla je cela godina”, rekao sam odmaknuvši se.
“Zaista? Oh, nisam primetila.. Čekaš nekoga?”, gledala je u cvet u mojoj ruci.
“Da”, podigao sam ga, “sestru. Rođendan joj je.”
“Aha”, rekla je zapalivši cigaretu.
“Još uvek pušiš”, zvučao sam grublje nego što sam želeo.
“Niko mi nije dao razloga da prestanem”, nonšalantno je izgovorila.
Ona toga nikada nije bila svesna, ali njene reči su imale veoma oštre zube, koji, kada bi ujeli nešto, ne bi popuštale ugriz sve dok ne prokrvare sa svih strana. Ali, ranije bi njene oči tako glasno vikale ‘izvini’, samo, ovog puta i one su ostale sasvim hladne, čekao sam da nešto izleti iz njih i zabode se u mene.
“Zašto me gledaš tako?”, namrštila se.
“Šta ti se desilo?”, iskreno sam je pitao, na šta je ona samo podigla levu obrvu. “Drugačija si od osobe koju sam poznavao.”
“Oh, pa zar nisi pratio vesti?”, osmehnula se.
“Ne razumem..”
“Ubio si je. Ta devojčica koju si ranije poznavao, utopila se u svojim suzama kada si otišao. Plakala je dan i noć i niko se nije pojavio da je spase, a i sam znaš da nije umela da pliva. Udavila se u sopstvenoj boli. Vrištala je tvoje ime, ali ti je nisi čuo od šapata drugih.”
“Izvini”, bilo je sve što sam mogao da kažem.
“A, ne, ne. Hvala ti što si uništio osobu koja sam nekad bila, jer da nisi, nikad ne bih otkrila koliko jaka mogu da budem.”

Poklonio sam joj pokvaren sat, navijen na 17:12 sati.
- Želim da ga stalno nosiš na ruci.
- Divan je, ali šta ću s pokvarenim satom? Nikad neću znati koje je tačno vrijeme.
- Nećeš, ali znat ćeš koliko je bilo kad sam rekao da te volim. A to je najtačnije vrijeme.
—  Dino Ahmetović
U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam rđava prilika, nemam ništa, niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene. Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi ljubav daje pravo da budem nepravedan. Voljeću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno.
Ali ona je još luđa od mene. Voljećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba.
—  Meša Selimović, Tvrđava
Pitam se koliko je stranaca u čijim smo pričama? Znaš, možda te je neko video u prolazu i rekao svojim prijateljima o tome kako je lepa devojka u džemperu boje lavande. Ili je možda neko čuo vašu šalu i ponovio je svom prijatelju, priznajući da je on to čuo od nekog tipa u prodavnici.

Napisala mi je sve o sebi.

Rekao sam joj sve šta bih sa njom. Ona je spas. Njoj sve flaše i sve čaše vina. Sa njom na more, sa njom u planinu. Sa njom mešati plavu i žutu temperu i ljubiti je u ruke, u butine, u njene dugačke noge, u zube, u oči, i prošlost.

Plakati sa njom. Smejati se sa njom. Pričati o tome da li se plaši kratkih spavanja i da li se plaši kada dugo ne sanja san dok spava. Pitati je šta je za nju zločin i pitati je da li veruje u more na kraju tunela. Pričati sa njom o njenoj odeći, o njenim prstima i njenim kolenima posle kojih se sanjaju ptice. Reći joj da je boginja i pokrivati je kada je zima.

Čitati joj pesme i čitati joj pesme koje su o njoj, koje su svi pre čitali osim nje. Voleti je kao jedino drvo na livadi. Napraviti joj ljuljašku. Voditi je na dobru muziku i piti pivo sa njom. Posle toga joj na ulici reći da si zaljubljen u nju jer si oduvek bio zaljubljen u nju. Sutradan joj opet reći isto, da ne pomisli da si stvarno bio baš pijan.

Putovati sa njom i čekati je na stanicama. Voleti njene kofere. Prepoznavati njene kofere. Znati njene pertle i čvorove napamet. Ljubiti je u narukvice koje mirišu na njen grad. Ljubiti je u kožu koja miriše na svemir.

Voleti je i pisati o njoj.

Voleti je jako dugo.

Čuvati je i slaviti, svaki dan.

Tko bi rekao da ćemo baš mi, koji smo pričali danju i noću, biti ti koji se ne pozdravljaju kada se sretnu.
—  Pricam-ti-o-njemu

…. bićeš ti dobro, imat ćeš njega, a je li pravi, znat ćeš kad dođe, imat ćeš mali stan, sa malim balkonom na kojem ćeš saditi svoje najdraže cvijeće, sa malom kuhinjom u kojoj ćeš kuhati sve ono što voliš, a čak i ako ne ispadne kako treba, on će to pojesti, jer će te voljeti više od sebe samoga. Jer je pravi. Imat ćeš jednu djevojčicu koja će trčkarati po stanu sa plavim pletenicama i u bijeloj haljinici tražeći da joj objasniš kako se planeta okreće i zašto je okrugla, i ko je rekao da to mora tako biti. Imat ćeš i jednog malog dasu koji će imati tatine oči i biti pravi zavodnik, i dok ti šara zidove, a ti doživljavaš nervni slom, znat ćeš da će možda biti umjetnik. I u tom trenutku ćeš se sjetiti koliko ti je prije par godina bilo teško, i kako si mislila da to nikad nećeš dočekati, i znat ćeš da je ipak sve okej, i da si, unatoč svim šansama, uspjela.

Zapamti.