rekao

Iznenadio sam se kad sam je video. Ne samo što je svoju dugu, smeđu kosu skratila do ramena i ofarbala u crno, bilo je nečeg drugačijeg u njoj, u njenom pogledu. Usne su se smešile, ali on je ostao leden.
“Pa gde si ti?”, zagrlio sam je, a njene ruke su par trenutaka neprijatno stajale uz telo, dok me konačno nije potapšala po leđima.
“Hajde, nije prošlo toliko vremena otkako smo se poslednji put videli.”
“Zapravo, prošla je cela godina”, rekao sam odmaknuvši se.
“Zaista? Oh, nisam primetila.. Čekaš nekoga?”, gledala je u cvet u mojoj ruci.
“Da”, podigao sam ga, “sestru. Rođendan joj je.”
“Aha”, rekla je zapalivši cigaretu.
“Još uvek pušiš”, zvučao sam grublje nego što sam želeo.
“Niko mi nije dao razloga da prestanem”, nonšalantno je izgovorila.
Ona toga nikada nije bila svesna, ali njene reči su imale veoma oštre zube, koji, kada bi ujeli nešto, ne bi popuštale ugriz sve dok ne prokrvare sa svih strana. Ali, ranije bi njene oči tako glasno vikale ‘izvini’, samo, ovog puta i one su ostale sasvim hladne, čekao sam da nešto izleti iz njih i zabode se u mene.
“Zašto me gledaš tako?”, namrštila se.
“Šta ti se desilo?”, iskreno sam je pitao, na šta je ona samo podigla levu obrvu. “Drugačija si od osobe koju sam poznavao.”
“Oh, pa zar nisi pratio vesti?”, osmehnula se.
“Ne razumem..”
“Ubio si je. Ta devojčica koju si ranije poznavao, utopila se u svojim suzama kada si otišao. Plakala je dan i noć i niko se nije pojavio da je spase, a i sam znaš da nije umela da pliva. Udavila se u sopstvenoj boli. Vrištala je tvoje ime, ali ti je nisi čuo od šapata drugih.”
“Izvini”, bilo je sve što sam mogao da kažem.
“A, ne, ne. Hvala ti što si uništio osobu koja sam nekad bila, jer da nisi, nikad ne bih otkrila koliko jaka mogu da budem.”

Sinoć sanjam kako mi pored kreveta sjedi starac zelenih očiju. Lice mu je zgužvano vremenom a usne tanke i stegnute. Gruba, prosijeda brada i pokoja bijela vlas koja viri ispod sivog šešira savijenog ruba. Nisam se bojao, prepoznao sam ga. Gledao me uz onaj jedva vidljivi osmijeh koji si na meni uvijek voljela…skinuo šešir i spustivši ga pored mog jastuka, rekao:
Ne brini, vodili smo pristojan život. Bilo je žena i poljubaca.. alkohola, laži i par prespavanih noći. Mnogo  je perona osjetilo naš korak a kilometri pruge pamte prelistane stranice Dostojevskog i ispijene jutarnje kafe.  Znam da je to tebi malo jer ne vidiš svoj lik nigdje u spisama budućnosti ali vrijeme zaista nije toliko dragocjeno. Na kraju ćeš se jedino nje sjećati…

Ti nikad nećeš znati koliko mi značiš. Možda je bezveze i pričati to, jer se poznajemo tek par mjeseci, ali postala si mi draža nego oni koje poznajem duži period. Kao što rekoh, ne znaš, a i nikad nećeš znati, jer nećeš imati prilike da to saznaš… A i što da ti pričam o tome, jer je to već zatvorena tema, za nas…

Kada bih mogao ovako pisati, vjerovatno bi mi nestalo riječi da opišem tih par mjeseci… Vjerovatno ne bih znao opisati svaki onaj dan, svako tvoje javljanje, svako “dobro jutro” i “laku noć”… Ne bih znao opisati, svaki trenutak kad sam se nasmijao na neku tvoju poruku… Kada sam se smijao dok sam ti ponekad izvlačio živce, da bih ti kasnije rekao da te volim… Ok, sad treba shvatiti da je to sve iza nas, i da više tih dana, tih poruka nema…

Ne znam, možda ćeš uskoro naći nekog, ko će te voljeti i koga ćeš ti voljeti… Možda ćeš naići na nekog ko će ti samo pričati da te voli… To ne znam, to ćeš jedino ti znati…

I gledajući kako dani prolaze, došli smo na raskrsnicu, tamo gdje nam se putevi razilaze, na kraju smo zaboravili, šta smo ustvari željeli jedno od drugoga, i šta smo stvarno iščekivali…

I da ne otežem previše, na koncu svega, odlazimo jedno od drugog… Iako nismo bili tako blizu, naša mašta, i snovi su nas povezivali.. Danas, ta maštanja se razilaze, a snovi k'o snovi, dočekali su jutro i prekidaju se….

Adio ljube, čuvaj se, i sjeti se bar ponekad, onako, nije da si obavezna, ali kad kreneš spavati, sjeti se onih nekih poruka… Sjeti se i svađa, i onda se razljuti, ali nemoj se puno ljutiti, jer znaš da ćemo se opet na kraju pomiriti, i da će ta svađa biti samo pečat na ono što smo nekad bili…
I za kraj, volim te, i nemoj me brzo zaboraviti….

Elvedin Hasanagić

2

“Koga briga, neka ide život”, pomislio sam eksirajući još jednu čašicu. “U pitanju je ili sad ili nikad.”
“Jebote, koliko si ti zgodna”, rekao sam joj, a ona se zacrvenela i kao i svaki put kad bih joj uputio kompliment, spustila pogled i rekla: “Ma daj.” Sećam se da sam je posle ubeđivao da zaista jeste, da bi slomila mnoga srca uključujući i moje, a ona je počela da se smeje. Znam da se uvek smeje svemu i da to ne radi iz zlobe, ali i dalje pamtim kako mi je zabolelo kad je to učinila. Izvinila se, naravno, čim je videla da joj se ne priključujem, a ja sam eksirao još jednu čašicu, pogledao je, priznao joj sve, a ona je samo ćutala. Ćutala i ljubila me. Ako bih neki trenutak proživljavao večno, onda je to ovaj. Sve je bilo savršeno, tiha, vedra noć u kojoj se čuju samo njeni povremeni uzdasi. I onda telefon zvoni, ona odlazi, a ja ostajem da pijem na našoj pozidici. Sad stvarno mnogo da je prisvojim.
Pokušavam da se setim kad sam se zaljubio u nju, ali ne mogu. Možda sam čitav život bio malo zaljubljen u nju, a to je, tokom godina, raslo i raslo. Prvo nisam želeo to da priznam. Stalno sam ljubio devojke koje ona nije podnosila, pričao joj o svim gadostima koje sam radio, ali nju to nije potreslo, dok bih se ja uzrujao svaki put kada bi pomenula nekog dečka. Par sam ih i pretukao, morao sam na nekom da iskalim svoj bes. Sutradan bi prestali da joj se javljaju, a ja sam bio tu da je tešim. Svaki put. Posle sam želeo da ih pretučem zato što su je povredili i tad sam priznao sebi da sam neopozivno zaljubljen u nju. Par godina mi je trebalo da skupim hrabrosti i priznam joj da za mene ona odavno nije devojčica sa kojom sam se igrao u blatu i, kad sam konačno to učinio, svemu je došao kraj. Iskreno, nisam očekivao da ću je ikad više videti. Svaki put kad bih došao u naš grad, ona bi bila negde drugde. Stalno je bežala i zaista sam verovao da će to ponovo uraditi danas. Da će se okrenuti i potrčati. Da li bih pojurio za njom? Ne, verovatno ne. Ali, izgleda da je bila toliko zatečena da je samo stajala okamenjena i nije progovarala ništa dok nije zaplakala. I taman kad je počela da priča, pojavila se Jo i ja sam otišao za njom. Zašto? Ni sam nisam siguran. Sve u meni je žudelo da se vrati do njem zagrli je i ne pusti je više nikad, ali ja sam nastavio da hodam pravo. Ne zato što je više ne volim, već jer se bojim da će otići, da će me odbiti, da će, ovaj put, zaista biti kraj.

nastaviće se

Nemojte biti jedni od onih ljudi koji procenjuju koja devojka je “laka” i posebno, nazivaju je “kurvom”. On je rekao da je pojebao? Ooo, to mora da je istina ako je to rekao baš taj lik jer momci baš nikada ne lažu o seksu. Ona je bila kod njega, mora da su se pojebali? Zašto mora? Jel’ se to podrazumeva? Možda mu je samo popušila LOL, i NE, fun fact, ni to je ne čini lakom. Vi ste čuli od vaše drugarice koja je čula od nekih njenih drugova da se ona pijana seksala iza kluba? Pijana? Pa odlično, sigurno je baš htela to, i ne, ne plače sutradan satima pod tušem da bi sprala tog kretena koji je jedva dočekao da iskoristi njeno stanje. Ona je bila sa baš mnogo momaka, sigurno je laka? A možda jednostavno još uvek nije našla dečka koji joj odgovara da bi bila s njim u vezi, kao što ste možda našli vi, pre tri godine u srednjoj školi. Ne verujem momcima ni njihovim pričama o seksu. Ne verujem ničemu u potpunosti što nisam sopstvenim očima videla. Ako sam i videla, da li znam šta se možda krije iza toga? Da li ikada mogu i da znam kako je to biti u tuđoj koži? I zato odbijam da bilo koju devojku nazovem lakom. Isto preporučujem i vama.

anonymous asked:

Dino, jako me zanima tvoje misljenje o Lani Del Rey?

Ma koliko da ju pojedinci osuđuju, jedan od simbola mog života.
Sve sam, valjda, rekao. :)