rekao

Ljudima je čudno kad kažem da volim samoću.
Stalno mi postavljaju pitanje
- Ko te je povredio toliko?
i objašnjavaju da nam je svima potreban neko.
Ne razumete.
Imam nekoga,
imam sasvim dovoljno njih da se nikada ne osećam usamljeno.
Imam koga da zovnem kad mi je loše,
da me sluša,
posavetuje,
objasni,
nacrta,
vrati na noge.
Imam ljude koji me vole
i koje volim,
al’ ipak ne znam šta bih bez svoje samoće.
Prvu kafu pijem isključivo sama
sa prvom i poslednjom cigaretom tog dana.
Uveče volim da sednem,
razmišljam,
ćutim,
pijem sama svoje pivo
i slušam soul ili blues.
Mene ne zanima ko je šta obukao,
rekao,
ko koga ljubi,
ko sprema svadbu,
ko te je danas na ulici čudno pogledao..
Ne umem da učestvujem u takvim razgovorima.
Isključim se čim krenu.
Ne mogu više da slušam kako ti se dečko nije javio i kako sumnjaš da te vara.
Svaki dan isto.
Mesecima isto.
Kako ti ja tu mogu pomoći?
Dođavola, ne mogu čak da podnesem ni obične razgovore.
Ništa meni ne fali, samo mi se ne priča.
Volim svoju samoću.
Volim da ceo jedan dan ne razmenim nijednu jedinu reč ni sa kim.
Volim povremeno da zalutam u svoj svet i zanemarim ljude.
Sve je u redu sa mnom.
Ništa me ne boli.
Niko me nije povredio.
Samo mi nedostaje moj mir,
moja sloboda.
Treba mi par dana,
samo par dana
da nikoga ne vidim i ni sa kim da ne razgovaram.
U stvari, znam šta mi je.
Ispraznili ste me, ljudi.
To je problem.
Nemam više energije za vas.

Budi sve ono što ja nisam bila

Stajala sam na ulazu u Gimnaziju,dok su se pahulje skupljale na mojim trepavicama i sekund nakon topile. Iz škole je tada izlazio NJEGOV najbolji drug.
-imas li upaljac? pogledao me je,i bez imalo stida upitao,cak iako se ne znamo. Zapravo,on je mene znao. O meni je mnogo slusao.
-Ja…nemam..ne pusim.
-A okej onda,izvini. Okrenuo se u potrazi za nekim drugim ko ima upaljac. Budala,pomislila sam.
Izvini…zaustavila sam ga. Ja,ovaj…kako je on? Da li je….da li je srecan? Imala sam osecaj da ce mi suze poteci svakog trena,pa sam stegla vilicu i ugrizla usnicu. Ocekivala sam reakciju. Kao da je nije bilo.
-Dobro je. Da je srecan,ne verujem. On ja takav,zn…
-Znam. Znam kakav je. Nakasljao se,neprijatno mu je sigurno.
Mogu li da te zamolim nesto? Pokusala sam da ne zvucim toliko ocajno.
-Ako zelis cigaretu,ne dam jer ti meni nisi dala upaljac. Nasmejao se.
Probala sam da se nasmejem ali sam presla na stvar.
Ucini da bude srecan. Ti ga mozda poznajes bolje od mene. Nasmej ga. On…on ti mnogo veruje. Verujem da bi ti jedini mogao da ga ubedis za nesto,znas kako je tvrdoglav. Tebe bi bar slusao. I ako ima probleme,molim te ne odustaj. Povlaci se u sebe zbog toga sto ne prica o tome. Molim te,samo..
-Ti si dobra devojka. Ponekad prosto ne mogu da shvatim zbog cega te je ostavio. Koliko je uopste proslo od kad ste raskinuli? Hah,malena,imam osecaj da ga volis isto kao sto si i tada…
Knedla mi je zastala,grlo je pocelo da me boli,a glava pulsira,i srce u grudima kao da ce da iskoci. Mozda sam to,pomislila sam,sada i ja shvatila. A mozda…
-Mozda samo zelim da bude srecan. On to zasluzuje. Mene je cinio srecnom..vreme je da mu to vratim. Ako ne mogu da budem ja prisutna,mozes ti. Mozes ti da dovrsis moj cilj. Suludo je,ali..verujem ti.
Glasno se nasmejao.
-Eh,moja ludice. On bez tebe nece biti srecan. Znas? Nije te on ostavio jer te nije voleo,ili sta ti je slicno rekao.
Ostavio te je jer…znas onaj kliše kako ste pravi u pogresno vreme? Jeste,to je kliše ali vama je upravo to..
On je u nekom svom svetu,ti u svom.. i ne mozete da funkcionisete zajedno..rastuzio se.
Gledala sam ga sa tugom u ocima,posmatrala kako je moja ljubav nosila neke facijalne ekspresije kao i njegov najbolji drug. Ocekivano. Nasmesila sam se. Podsecao je na njega..
-I pored toga,verujem da te nije zaboravio. Vidim ga ja,gubi se on s vremena na vreme. Bila si jedina devojka o kojoj je meni ikada pricao. Znam da te je voleo. I znaj da..ovo nije kraj.
Ucinicu ga srecnim,ali ne smes da ga zaboravis. Imam osecaj da je on trenutno zakljucan u svom svetu ali da ste pravi i da cete se,ako zaista jeste,naci za par meseci,godinu,ko zna?
Oglasilo se zvono skole. Suza vise nije mogla da mi ostane u oku. Potekla je. Slivala mi se niz obraz.
Njegov drug me je pogledao,ubrzo se uozbiljio i obrisao mi suzu sa lica.
-Vidi..samo..nemoj da ga zaboravis. Ovakva ljubav nije cesta. A ja cu uciniti sve sto mogu. Veruj mi.. nasmesio se,zagrlio me je i otisao na cas.

Ne brinem..tiho sam odgovorila. Znao si da budes tu kad ja nisam bila..zato ce se i smejati sa tobom,umesto sa mnom.
Opusteno,bar znam..
Bar znam da je srecan.
-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Kratka biografija

Nije važno
kako se zovem.
Rođena sam
jednog kišnog dana
u sred leta.
Mama kaže da su svi
bili iznenađeni.
Kišom,
ne sa mnom.
Kiši nije mesto
u sred leta.
Bila sam debela beba,
ćelava do svoje
treće godine
i mama mi je rekla
kako su svi mislili
da sam dečak.
Zato oduvek imam probušene uši.
Kad sam malo porasla
gotovo me nije ni bilo.
Volela sam plavu boju,
jer su sve druge devojčice
volele rozu
i želela sam da budem
advokatica
dok su svi sanjali
o glumi
i pevanju.
Volela sam da nosim
dva repića,
kao Pipi
sve dok mi
jedan dečko,
meni potpuno nepoznat
nije rekao
“Kako ti imaš klempave uši”
Nikada više
nisam nosila
dva repića.
Sviđao mi se neki dečak
smeđih očiju,
plave kose
i najlepšeg osmeha na svetu.
Sretnem ga nekad u prolazu
ćelavog,
tužnog,
izgubljenog
i on uvek nosi
duge rukave.
Mislila sam da nisam lepa
i da je lepota
jedino što se računa.
Mrzela sam sve koji mi priđu
i kovala neke
teorije zavere
jer sebi nisam bila dovoljna.
Danas opet
pada kiša.
Volim boju trule višnje,
čisto onako.
Ne znam šta ću biti
kad porastem.
Volim i nekog visokog
i crnog
sa najlepšim osmehom na svetu.
Volim i sebe.
Sebe od pre,
sebe danas
i sebe sutra.
A ako to ne valja
ostaću crna ovca
do kraja života.

Ne videti nečiju pravu vrednost ponekad mnogo košta.

Sreo sam je nakon 5 godina od mog poslednjeg osmeha posvećenog njoj.
Zapravo
Zabolelo me je
A mislio sam da neće..
Znate,
Izgledala je isto.
Znate kako…drugačije ali isto.
Bila je lepša,viša,smršala je i poslušala me je kada sam joj govorio da je lepša kada kosu veže visoko u rep.
Bila je…
Ma koga ja zavaravam.
Bila je i ostala najlepša.
Sudbina il’ ko zna šta li je,
sreo sam je u gradu u kom sam studirao.
U istom je,izgleda i ona studirala..
Suludo..
Čak ću je i na autobuskoj stanici sresti..
Pa..uvek sam je sretao tamo gde sam o njoj najviše i razmišljao..
Zapazila me je.
Video sam kako mi se približava..
Nedostajao sam joj. Sigurno.
‘Izvinite,imate li kredita za poruku samo da javim dečku da ću kasniti,zbog predavanja?’
I nasmešila se..
Bože,koliko mi je nedostajao taj osmeh..
Tek te oči..
Poželeo sam to da joj kazem.
Da joj kažem koliko su mi sivi dani bez nje i
zbog čega mi je svaki post na instagramu u sivoj boji.
Želeo sam da joj kažem zašto sam već
5 godina sam.
Želeo sam da joj kažem da mi je žao što sam otišao od nje,iako sam joj bio jednako potreban kao i ona meni..
Umesto toga rekao sam..
‘Naravno,samo izvoli.’
Gledao sam kako joj se oči cakle dok mu kuca poruku..
‘Odavde je,zar ne?’
Podigla je pogled sa telefona,pogledala me zbunjeno
'O čemu pričate?’
Nasmejao sam se…više nismo čak ni na ti..oslovljava me kakvim gospodinom,a bio sam joj sve…ili sam bar tako mislio.
'Tvoj dečko,odavde je?’
Opet onaj plamen u njenim očima..dođavola,voli ga.
'jeste..’
Nisam ništa odgovorio..šta sam pa i mogao..
Otkucala je poruku i vratila mi telefon.
'Hvala Vam puno,i izvinite na smetnji… nije Vam bilo moranje da date potpunom strancu telefon..izvinite još jednom’ okrenula se i pošla ka autobusu..
U trenutku je zastala,okrenula se ka meni
I rekla
'Oprostite,strašno me podsećate na nekoga koga sam poznavala..samo mi se činite kao mnogo bolji čovek od njega..
Oprostite ako sam vas pomešala sa njim slučajno..’
A onda je nastavila svoj put.
Nisam ni stigao da joj odgovorim a da me ona čuje..
Dok je odlazila
Dok je njena predivno uvijena kosa letela po toplom povetarcu
odgovorio sam dovoljno jako da me čuje
samo pas koji je tada bio pored mene..
Nema problema…nasmejao sam se..ti si meni opraštala mnogo gore stvari..
Još jednom pogledao u njenom pravcu
Video je kako se smeši onom psu koji je do pre dve sekunde bio pored mene
Volela je pse..
Voli ih valjda idalje..
Sećam se,jer je mog obožavala
Isto kao i on nju…
Isto….kao i ja nju.
Kroz glavu mi je prolazio svaki lep trenutak koji sam proveo sa njom..
A onda sam se setio momenta kada sam odlazio od nje misleći kako mi neće uopšte nedostajati..
Setio sam se koliko je plakala..
Rekla je..
'Doći će ti svaka moja suza glave. Ne brini..
Hvala ti što si mi bio lekcija..’
Tome nisam pridao značaj tada,ali..
Nema veze,i to je preživela..
Gledao sam svoju malu lepoticu kako ulazi u autobus..
Autobus zaborava..
Da li ću je ikada ponovo videti?
Ko zna..
Samo..
Bio sam klinac..
žao mi je što sam je izgubio.
Kasno je sada..
Svaku suzu si mi naplatila ludice..
Baš svaku..
-ultravioletna.(Teodora Vuković)

Nemam vise nista s’ njom.
A imao sam.
Imao sam jedan januar i prvi snijeg.
Nepoznat grad 23:00h i cekanje u tom gradu.
Prvi poljubac i prvi zagrljaj.
Imao sam ludilo u grudima kada mi se osmijehne.
Imao sam tu srecu da je drzim za ruku.
Prvo dijeljenje zajednickog jastuka, grijanje ispod dekice i drhtanje u glasu kada sam prvi put rekao da je volim.
Imao sam povratnu autobusku kartu, a tako mi se nije vracalo od nje.
Imao sam prste u njenoj kosi i tragove njenih usana po mom vratu.
Imao sam kafu na stolu koja se ohladila, koju je ona spremila iako to najbolje i ne umije..
Imao sam noci pune tisine koju smo kvarili poljupcima.
Imali smo planove da ostarimo zajedno, a sada starimo na dvije strane svijeta.
Sada je ova zima glupa i ruzna, mnogo je hladnije zbog nje.
Hladno je oko mene, a jos hladnije ispod mog kaputa.
I sada ce je neko drugi da ceka u zavijanom parku, ispisivat ce njeno ime u snijegu i setati sa njom duboko u noci. Nece se plasiti nicega sa njim i moci ce sve.
Sada okrecemo glavu jedno od drugog, sada zelimo da se ne znamo i imamo ovaj januar jedno bez drugog.
Sada, sada nas dvoje nemamo vise nista.
—  Jedan januar.
Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

Mladost je to, znam. Lude noći pijane, alkohol i provodi. Kratka haljina, duboki dekolte… Ma je**š dušu, bitno je da dupe imaš… Loši momci, adrenalin i ožiljci, ujedanje, sex iz potrebe, a ljubavi nigdje… Ma nek’ je i malo glup, ali nek’ je lijep… Šta te briga što piše “neznam”, što ne vjeruje u Boga i što si trofej. Ti blistaš… Prihvatila si da si trofej. Ti ne treba da budeš školovana, zar ne? Tvoje je da budeš lijepa. I briga te, znam. Jednom se živi. Da sam ti to tad rekao nasmijala bi se, rekla bi da sam zaostao… Ti si neko i nešto, oduzimaš dah. Gaziš po ljudima, ismijavaš muškarce. Kad te vide, dive ti se… Nemoj slučajno da te starost upita gdje ti je mladost bila. Pusti ostale. Daj sebe, svoju čast. Ko još broji muškarcima… Zar ne? 21. je vijek, nemoj da zaostaješ… I šta je sad lutko? Godine prošle? Ti bi ljubav, srećo? Ti bi pametnog muškarca, ti bi romantiku, ti bi 30 kvadrata, vino, filmove i nečije rame? Ti bi gospodina, a ložila se mala na loše tipove? Ti bi sad da grliš rukama, a ne kao nekad nogama? Ti bi da neko sad prelazi po 200 kilometara da te vidi na 2 minuta? A da li vrijediš? Ti bi da te neko voli zbog tebe, ma nemoj… Šta imaš da ponudiš? Tijelo istrošeno, ljepotu prolaznu? Život nije fer, zar ne? I kako su one “ružnije” od tebe sretnije, one koje nisu pratile modu i trendove? Dođavola, kako je sad svaka kojoj si se smijala uspjela? Eh da je lijepa moja bilo pameti do kadije k'o od kadije, sad bi bila i voljena i poštovana, žena i majka… Čast i poštenje, čednost i stid, dobra žena i dobar muškarac nikad ne izlaze iz mode… A ti? Prošla… Svega 4-5 ljeta trajala…
—  discipline-the-heart
:(

Sedeo sam u razredu i posmatrao devojku pored
sebe. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam
njenu dugu kosu i zamišljen izraz na licu. Želeo sam
da bude moja, ali ona me nikada nije gledala na taj
način i toga sam bio svestan. Posle predavanja
zamolila me da joj dam beleške jer nije bila na predavanju. Dao sam joj ih. Rekla je ’’hvala’’ i
poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, hteo sam joj
reći da ne želim da budemo samo prijatelji, ali bilo
me je previše strah, ni sam ne znam zbog čega.
Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon.
Javim se, i na drugoj strani čujem njen uplakan glas govoreći mi da joj je dečko slomio srce. Pitala me je
da li bi mogao doći do nje jer ne želi biti sama. I
naravno, odmah sam došao. Sedeli smo na kauču,
jeli čips i gledali romantične filmove. Gledao sam
njeno tužno lice, ali uprkos žalosti bila je prelepa. I
želeo sam je samo za sebe. Kasnije je rekla da je umorna i da želi reći, pogledala me u oči, rekla
’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali opet me je obuzeo strah, ne znam zbog
čega. Sledeće godine smo imali ples. Veče pre je
došla kod mene i rekla da joj se partner razboleo.
Ni ja nisam imao partnerku tako da smo odlučili plesati zajedno kao najbolji prijatelji. Kada se
čarobno veče završilo, stajali smo na njenom pragu.
Gledao sam je kada se nasmehnula i pogledala me
njenim prelepim očima. Rekla je ’’hvala, bilo je
prelepo’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali previše sam se bojao da bih je mogao izgubiti. Prolazili su dani, meseci, i tu je bio dan
kada smo diplomirali. Gledao sam kako se popela
na binu da bi pročitala svoju diplomu. Bila je
prelepa. Pre nego što smo pošli kući došla je kod
mene, zaplakala a ja sam je zagrlio. Onda je sela
pored mene i rekla: ’’Ti si moj najbolji prijatelj, hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
joj ne želim biti samo prijatelj, da želim nešto više,
ali nešto mi nije dalo. Sedim u crkvi, moja drugarica
se udaje. Gledam je kako stoji pred oltarom i bila je
lepša nego ikada. Gledam kako govori ’’da’’ i pri
srcu mi postalo teško. Želeo sam da bude moja, ali ona voli drugog i toga sam bio svestan. Znao sam
da me nikada neće gledati kao njega. Pre nego što
se odvezla sa svojim mužem u novi život prišla mi
je, zagrlila me i rekla ’’hvala što si došao’’… Hteo
sam joj reći da je volim i želim za sebe, ali neki duh
u meni mi nije dao. Prošlo je mnogo godina i sada gledam u sanduk devojke koja je bila moja najbolja
prijateljica. Kada su čitali njen dnevnik koji je pisala
dok je bila studentica, pročitali su i ove reči:
’’Gledam ga i želim ga za sebe. Ali on me nikada
neće gledao kao ja njega i toga sam svesna. Hoću
da mu kažem da ne želim da budemo samo prijatelji, ali ne smem, bojim se da ga ne izgubim.
Toliko bih volela kada bi došao do mene i rekao mi
da me voli’’….’’Kako bih voleo da sam to i uradio’’
pomislio sam i zaplakao…

Posle nekog sasvim nebitnog razgovora, zaćutao sam, pogledao je i rekao: ‘’Volim te baš, znaš li?’’
Nasmijala se, nije ništa rekla.
Spustila je pogled, skupila se uz mene i zagrlila me jako, kao da ne želi nikad da je pustim.
Ćutao sam i ja.
I shvatio.
O da, zna ona.
Itekako da zna.

“Ako se već vraćaš u 7 ujutru, kupi svojima doručak. Ustani u 3. Doručkuj ručak. Ošišaj se. Nacrtaj nešto. Nek bude očajno. Zakači na zid i pravi se da je nešto fenomenalno. Nahrani lutalicu ispred zgrade. Kreni ranije. Idi peške. Idi bajsom do grada. Idi vozom negde i izbaci glavu. Napravi kupku. Kupi celu koficu iz KFC-a. Pojedi sve (ako možeš). Reci tati da ga voliš. Kupi mami cveće. Iznenadi ljude. Zasadi origano. Ili peršun. Ili nešto što ti voliš. Reci šta voliš. Pitaj šta drugi vole. Pričajte šta volite. Reci joj da ti se sviđa. Niko ne čita misli. Kupi nove cipele. Idi u bioskop. Ne sedi za kompom. Učlani se u biblioteku. Kupi manji broj farmerki. Idi u teretanu. Obuci te farmerke. Idi na sve moguće festivale. Kupi nove cvike. Pošalji prva/prvi poruku. Padni na prijemnom. Padni još jednom. Padni i sa bajsa (nemoj sa terase). Volontiraj kad nisu poplave i smak sveta. Veruj u vanzemaljce. Napravi kolač. Jedu ti se jagode zimi? Nađi ih. Nema tople vode u bojleru? Kupaj se hladnom. Nemaš pare? Pozajmi. Dobićeš uskoro. Nema mleka? Idi kupi ga. Kupi i za sutra. Kupi i kafu. I doručak. Ne samo sebi. Idi negde autostopom. Nauči novi jezik. Kupi novu posteljinu. Promeni omekšivač. Časti društvo. Idi bos po travi, ne u parkiću na Karaburmi. Kupi najveću lubenicu. Zamoli nekog da ti pomogne. Vodi ljubav na krovu. Kupi kućnog ljubimca. Daj mu ime po tvom omiljenom piscu/glumcu/reditelju/pevaču. Pokušaj da ne umre za dva meseca. Uradi tattoo. Pošalji pismo. Javi se baki. Pitaj stariju komšinicu ili komšiju je l’ im treba nešto u prodavnici. Sredi orman. Operi prozore. Nemoj da budeš kučka prema njemu. Ili šta god prema njoj. Maši ljudima iz busa. Idi zimi na bazen. Kupi sebi dva sladoleda. Jedi kinesku. Kupi ešarpu na ulici. Kupi limunove umesto soka. Napavi limunadu. Idi u pozorište. Govori PRIJATNO. Govori HVALA. Govori NAZDRAVLJE. Zagrli nekog. Pokloni stvari. Treba ti pomoć? Traži. Plači. Plači još više. Viči. Vrišti. Plači i od smeha. Najlepše su bore od smejanja. Nauči da igraš šah. Kupi novi parfem. Ogledaj sve sezone neke serije. Vozi se zimi, noću. Nauči da skijaš. Putuj negde. Ne jedi tamo u meku. Ne kupuj tamo u New Yorkeru. Jedi tradicionalnu kuhinju. Kupi na ulici nešto. To nije Beograd. Napij se (pokušaj da ne izgubiš obuću, odeću). Idi na pijacu. Nauči omiljenu pesmu na pamet. Izrecituj mu je u krevetu. Idi na karaoke veče. Piši dnevnik. Biće zanimljivo čitati ga za 20 godina. NIKAD NE ODUSTAJ OD LJUDI. Od života. Od ljudi, od prijatelja, od porodice, od svega što ti se sviđa. Od njega. Od nje. Poljubi ga. Poljubi je. Reci koliko ti se sviđa. Nek’ ide život. Reci koliko misliš na nju/njega. Sve vreme. Reci koliko ti je sad lakše što si to rekao/rekla (ustvari nije, ali jebiga). Čekaj odgovor. Doživi mali srčani udar dok čekaš odgovor. Ako je pozitivan, uradi sve što želiš. Ako je negativan, nemoj da izlaziš mesec dana, krij se. NENENENEEE. Nemoj da se kriješ. Nemoj da ćutiš. Pričaj šta voliš, šta želiš. Voli i želi. Nemoj da odustaneš od ljudi i života!”

Kada sam ponovo ozivela osecaje

Nakon godinu dana od raskida srela sam ga sasvim slucajno u kaficu koji smo zajedno posecivali dok smo bili zajedno..

Samo sto je on cekao svoju devojku,a iz istog razloga sam tamo dosla i ja,da cekam svog decka.
Sedeo je preko puta mene.
Na mestu gde smo se poljubili prvi put.
Da li se toga seca?
Ja se toga odlicno secam. Nismo bili bas ni deca,a nismo bili ni zreli za vezu. Ali smo se voleli. Ljubav se prosto oseca i ljubav ne zna za reci poput ne znam i ne mogu.
Uhvatio mi je pogled.
Nasmesila sam se,sto od melanholije,sto od toga sto izgleda isto tako lepo kao i dok smo mi jos bili mi.
Pogledao je prema vratima.
Kasni.
Pogledao je na sat.
Pokretima usana mi je rekao ‘Ona verovatno i ne dolazi.’ Prevrnuo ocima i nasmejao se.
Nasmejala sam se grohotom zbog tog njegovog prevrtanja ocima jer to nikada nije umeo da uradi a da pritom ne bude nekako smesno a i u isto vreme i slatko.
Prstom mi je pokazao da mu pridjem,bas na isti nacin kao i uvek,bas kao da nije toliko proslo. Mamio me je pogledom a ja sam mu se ponovo predala.
Samo sa osecajem krivice.
Ipak,resila sam da budem hladna.
Prisla sam uz komentar ‘Dobar dan gospodine.’
Nasmejao se. ‘Uvek hladna kao led. Bas onakva kakva sa mnom nikad nisi bila.’
Stomak mi se prevrnuo od njegovog pogleda. Osecala sam se tako bespomocno pod njegovim recima,a toliko je proslo.
Istina je,za neke prave nas,mozda ima vremena. A i za neke prave ljubavi,osecaj nikad ne umire. Ipak, ne smem da mu se dam. To je to. Proslo je toliko..
‘Zamislila si se,plava zvezdo?’
Glas mi je zadrhtao.
‘Nisam’, rekoh uz osmeh, samo mi je drago sto te vidim.
'Sedi,da popijemo kafu. Cekas nekog?’
Dok sam stavljala torbu na stolicu,bas onu istu koju sam,eto slucajnosti dobila od njega,odgovorih mu 'Da,ali,nije bitno.’
'Svidja mi se ta torba..’ ocima mi se nasmejao. Lep je kao i ranije. O cemu razmislja dok mi ovo govori? Toliko pitanja a nijednog odgovora.
'A ti,cekas li nekoga? I zasto ne dolazi?’ Upitah ga kroz bojazljiv osmeh.
'Cekao sam.. ma znas,devojka sa kojom sam neko vreme. Nego,poceli smo da se svadjamo i to..kapiras me.’
'bolje nego bilo ko.’ Izletelo mi je..
'Ovaj,izvini…’
'Ne,zaista si u pravu. Uvek si me najbolje poznavala i razumela..’
Neprijatna tisina. Nedostajanje u vazduhu. Pogledi puni nade. Ali opet,nijedno od nas ni rec o nama da progovori. O nama se,ponovo ćuti.
'Imas li ti nekog,ili si ovde dosla da se prisetis starih dana?’, rekao je kroz smesak.
'Imam…imam od skoro..’
Prekinuo me je u pola recenice samo da bi me pitao ono zbog cega sada i sedimo za istim stolom.
'Plava zvezdice,volis li ga?’
E sada krece prava havarija. Znojila sam se. Usne su mi se neprekidno spajale i odvajale u pokusaju da izgovorim to. Medjutim samo sam mu odgovorila sasvim suprotno od onoga sto je istina.
'Da.’
Nakasljao se u pokusaju da sakrije iznenadjenost.
'Shvatam. Nadam se da si srecna…’
Tad sam vec zelela da odem. Sto sam i pokusala. Uzela sam torbu,i u pokusaju da zaustavim iznenadnu ledenu kapljicu koja se slivala niz moje lice,uhvatio me je za ruku.
'Saslusaj me. Ona nije ni nalik tebi. Trazio sam tebi slicnu i naleteo na nju koja je imala skoro sve iste osobine ali nije bila ti. Lutao sam,nervirao sam se,zalio sto sam te pustio. Znam da sam kriv. Ona nema nista tvoje i ti…..’
Samo sam zelela da prekine jer ne zelim da mu se vracam ni na koji nacin jer me je bolelo.
'Prekini. Ti i ja odavno nismo mi. Zavrsimo ovu dramu. Oboje znamo da se nece dobro zavrsiti…’
'Slusaj.’ Uzima olovku i zapisuje neki broj…svoj broj. 'Nazovi. Kada nemas koga,pozovi. Kada nemas s kim,imas mene. Kada sve ladje potonu,tu sam. Samo nazovi.’
'Ali sta ce to….’
I u tom,tako vecnom trenutku,u kafic ulazi moj decko.
'Zbogom.’ Govorim mu. 'Vreme za nas ne moze da stane i vreme nikog ne ceka. Gresili smo ali ti si pogresio. Sada odlazim.’
S mukom sam se pokupila i krenula ka svojoj ljubavi. Ne,verovatno ne pravoj,ali bar istinitoj.
Shvativsi da,i pored toga sto,ono sto je u srcu zapecaceno,ja to moram pustiti.
Vreme je pravo,ali mi nismo.
Bas kao sto smo nekada pravi bili mi,ali vreme nije bilo.
Gresiti tako snosi velike posledice.
Nama su te posledice donele kraj.
Okrenula sam se,poslednji put u nadi da cu ga videti onakvog kakvog ga pamtim.
Srecnog i nasmejanog.
Mog najlepseg decaka.
S tugom u ocima,
Videh samo coveka koji nakon mog odlaska,sedi za polumracnim stolom,povlaci dim za dimom i ispija prepunjenu casu dok su pored njega slomljene flase.
A na ruci stoji tetovaza..
Jedna mala plava zvezda sa imenom mojim..

-ultravioletna. ( Teodora Vuković )

Ona je voljela ruže, ja sam volio nju. Satima smo sjedili na toj drvenoj klupici u parku. Mnogo je voljela kišu, a ja sam volio kapljice na njenom licu, njenu mokru smeđu kosu. Ona je voljela miris trave, ja sam volio miris njenog vrata kada mi priđe da me nježno poljubi u obraz. Voljela je i ljubavne romane, a ja sam volio taj njen čar dok ih prepričava do najsitnijeg djelića. Voljela je i šarene haljine, ja sam volio njena mala koljena. Volio sam njene pokrete, njeno treptanje dok me pokušava odljutiti iako je stvarno bilo nemoguće da se bilo tko na nju ljuti. Željela tišinu, i ja sam šutao. Željela je malo vremena, malo prostora. Željela je otići u neki drugi grad i započeti novi život. A ja, ja joj nikada nisam rekao koliko sam želio nju.
—  Alhemičarka
Mom prijatelju S.I.

Stojim pred siti centrom, čekam Japanca. Baš Japanca, pravog. Čovjek je prošle sedmice lutao mojom mahalom u pokušaju da pronađe put do releja na vrhu Pofalića i malo se izgubio. Na njegovu sreću, naišao je na mene pa sam nekako uspio da uvežem njegov japansko-englesko-bosanski i odvedem ga do mjesta na koje želi da ide. Čovjek je fotograf, a nekad je studirao historiju pa se kroz studije bavio bivšom Jugoslavijom i ratom koji je devedesetih ovuda protutnjao. Helem, došao je u Sarajevo da slika neka značajna mjesta koja još uvijek nose ožiljke rata, pošto u Japanu priprema izložbu na tu temu.

Nakon što sam ga odveo do mjesta koje je htio da slika, dao mi je svoju vizitku. Ovih dana moramo popiti piće – kaže. Volio bi da još razgovaramo i da mu pokažem neka manje poznata mjesta za koja većina turista ne zna. Okej, kažem. Dam mu broj telefona i ostavim ga da se bavi svojim poslom.

Par dana kasnije je nazvao. Idemo na pivo sutra u tri. Okej, idemo na pivo u tri.

Sutra oko dva sata smo ona i ja prekinuli. Negdje oko dva i petnaest, hodam Vilsonovim poput pacijenta koji je pobjegao iz operacione sale a anestezija nakon velike operacije još nije popustila. Ljudi me gledaju i znaju, vidim im na licima. Srce mi udara puno jače nego što standardi biologije dozvoljavaju a vid mi je zamućen. Od jutra nisam ništa jeo a onda sam natovario čitav taj emotivni stres na leđa i sad manje-više izgledam kao mrtav čovjek. Ništa bolje se ni ne osjećam.

Japanac dolazi za petnaest minuta. Ruka mi se trese. Šta se kog vraga desilo s nama? Prvu godinu smo bili savršeni a onda smo u neka doba skapirali da smo sve vrijeme bili pogrešni. Zamisli to. To ti je isto kao da tek nakon godinu-dvije shvatiš da nosiš tuđu košulju, a uvjeren si da je tvoja.

Dođe Japanac, tu se mi izgrlimo i pravac kafe Tito. Naručim nam pića i pričam mu o ratu u Bosni. Pričam mu pravu priču, onako kako je to moj otac doživio i onih par fragmenata koji su meni ostali u sjećanju. Ja sam se rodio nekoliko mjeseci prije početka rata ali imam negdje u pozadini sjećanja par scena iz devedeset pete. Nisu to čitka sjećanja, samo pojedinačne slike ali znam da su se desile, osjećam to u sebi.

Pričam ja Japancu sve to, konobar donosi nove čaše čim se stare isprazne. Japanac hvata bilješke a ja u pozadini svoje priče razmišljam, kao da su u meni dva čovjeka. Jedan upravlja mozgom i govori o svim tim mjestim i dešavanjima u Sarajevu, poput autopilota.. a drugi, pravi ja, unutra analizira detalje našeg prekida.

Oke, morali smo se rastati. Nije išlo kako treba već dugo, bio sam sjeban k'o nikad prije i morao sam napraviti rez. To i dalje ne mijenja činjenicu da se osjećam odvratno. To ti je isto kao da imaš nekog dragog prijatelja u komi. On živi na aparatima, ne osjeća apsolutno ništa i doktor kaže da je na tebi da li ćeš ugasiti aparate i pustiti ga… Ma koliko ta odluka boljela, ma koliko ga ti želiš zadržati, unutra znaš da je prava stvar pustiti ga da ide. Okej, malo morbidno poređenje ali shvataš šta želim da kažem – zašto na silu držati u životu nešto što je već mrtvo?

I tako ja ugasim aparate i pokušavam da smirim svoju savjest. Neki čudni glasovi unutra galame kako ja nisam toliki fraer da ću moći brzo naći istu ili bolju od nje, neki drugi glas dobacuje kako ću vječno ostati sam a jedan tamo u daljini tiho šapuće da ima zgodna plavuša za stolom preko puta.

Borim se sa svim tim ruljama u meni, trudim se da ih nadglasam pričom o tome kako je most Suade dobio ime i šta se tu zapravo desilo ali Japanac je nanjušio da nešto nije uredu. Nemoguće da je do alkohola, bio sam takav i kad smo tek sjeli i počeli sa turama.

Pita me šta nije uredu. Ja mu kažem. Japanac pita da li želim da razgovaram o tome. Ne želim, iako bih vjerovatno trebao. Okej, želim ali mi je neugodno sa potpunim strancem otvarati moj privatni život. Ic okej, kaže Japanac uz osmijeh.

Ispričam mu. Kako smo prekinuli jer smo morali da prekinemo i kako me sad strah da ovo sranje od osjećaja nikad neće prestati. Bojim se da ću uvijek da se kajem.

On ima trideset osam godina. Brada mi je pala do poda kad je to rekao jer čovjek ne izgleda starije od dvadeset pet u vrh glave. Džaba, imat trideset osam. Jebote, da mi je japanske gene. 

U tih svojih trideset osam, nikad se nije ženio.

Pitam ga zašto. Kaže da je bolje da mi ne priča. Bulšit, kažem ja njemu i naručim nova pića. Pričaj mi!

Japanac nazdravi, popije par gutljaja i kaže mi da je prošao haman istu stvar kao ja. Samo gore. Volio neku djevojku sa kojom je odrastao, bili dobri drugovi i zaljubili se. Nekad u dvadeset trećoj, manje više. Bili zajedno skoro tri godine ali veza bila loša. Hiljadu problema, od roditelja koji su bili protiv njih, preko novca do činjenice da je on htio da ostane i studira a ona da putuje svijetom. I tako ti Japanac prekine.

Do danas je promijenio desetak djevojaka. Nikad nju nije prestao voljeti. Sada je u vezi sa nekom curom iz njegovog rodnog grada, zajedno su već tri godine ali neće da je ženi. Putuje tako svijetom svako malo, ona ga nekad čeka kući a nekad ide ss njim – i kaže da je sretan.

Kako to jebote sretan, a nikad onu prvu nisi prestao voljeti?

Kaže da ne kapiram lajf. To tako ide, godine počnu da prolaze brže nego što čovjek misli da će da prolaze i u neka doba se osjetiš usamljeno. Započneš neke nove priče, nađeš neke manje ljubavi ali udobnije za živjeti. Nađeš nešto što je dobro za tebe pa makar to ne volio.

Vidi, nastavlja Japanac, jednostavno je. Ako je ona bila tvoja prava ljubav, nikad je nećeš zaboraviti. Volit ćeš je dok te ima pa makar je nikad opet ne imao. Ono što ti niko ne kaže je da se tako može živjeti, i to sasvim lijepo. Nije ljubav jedina stvar na svijetu koja stane u srce. 

A ako nije ona prava, za par godina ćeš imati neke drage uspomene i srce će početi da njuši neke nove ljubavi. Život opet ide dalje. 

Hoće da mi kaže da nikad niko nije umro od ljubavi.

Dobro je živjeti sa dosta para, ali može se i kad ih imaš malo. Teže je ali se može. Dobro je voziti udoban nov auto, ali može se i gradskim prevozom ili pješke. Teže je ali se može. Tako je, kaže, i sa ljubavi. Dobro je voljeti jednu ženu čitav život i imati savršenu vezu ali ako toga nema, život opet ide naprijed. Nađeš nešto drugo.

I tu se mi posvađamo. Zamisli sad scenu: on pijan, ja pijan. Njegov engleski katastrofalan, moj umjereno do pretežno oblačan. I mi se u kafiću u četiri popodne svađamo o smislu ljubavi. 

Na kraju je odustao, rekavši da u životu nije sreo tvrdoglavijeg čovjeka od mene, ali je uvjeren da ću jednom realnije gledati na život. Doći će ko biva vrijeme u kojem neću ovoliko sanjati, vrijeme u kojem ću život vidjeti kao ono što jeste: puno radno vrijeme sa dosta sranja i ponekim ugodnim danom, a prestati ga gledati onakako kako ga sad vidim: kao mapu do skrivenog blaga.

—————————————————————————————————–

Prošlo je pola godine. Japanac je imao svoju izložbu, zove me na skajp i kaže da je izdominirao. Sala bila puna, raja oduševljena slikama i malenim pričama koje je ispod svake otkucao – one priče koje sam mu ja diktirao. Okačio je, kaže, i moj portret.

Pitam ga šta je napisao ispod slike, a on mi šalje tu sliku u cjelosti. Ispod piše, citiram:

„Posjetio sam trideset i sedam zemalja svijeta i tek u Sarajevu našao posljednjeg zaljubljenika u ljubav. Prijatelju, nadam se da si bio u pravu. S.I.“

Skoro da sam se rasplakao. Zahvalim mu tri stotine puta, kažem da mi nikad niko nije ukazao toliku čast a on se ponaša kao da to nije ništa. Pitam ga za vezu – i dalje isto. Putovali su skupa u Beograd, kaže. Divan grad. Kasnije su vidjeli i Budimpeštu, malo ih nervirao mentalitet ljudi tamo i na kraju se vratili u Takamacu. Sve je isto kao ranije. Ne misli se ženiti a ona ne želi biti nečija mlada. Stvari su uklopljene tako da su oboje zadovoljni onim što imaju.

Pita kako sam ja.

Dobro, kažem. Vratio se treninzima, počeo raditi, prestao piti, prestao pušiti. Japanac nije impresioniran, želi znati šta je sa ljubavi. Jesam li se promijenio, da li sam imalo bolje ili je postalo teže.

Kažem da je dobro. Izlazim, nalazim neke djevojke, neke druge nalaze mene. Ljubav nisam tražio a ni ona izgleda za mene ne pita.

Japanac pita da li sam to odustao i jesam li spreman priznati da je bio u pravu.

Nisam, fak ju brader, kažem mu. Japanac se nasmije. I dalje sam budala, prijatelju. Jedna pogrešna veza to neće promijeniti. Ne patim, zna mi tu i tamo zafaliti ali mislim da sve više blijedi. Imam neke nove snove i neke nove hobije. U srcu se otvorilo mjesta za stvari koje sam s njom morao zapostaviti i sada je tamo dole velika buka. Radim sve i svašta, volim mnogo toga.

Oke, recimo da si bolje, veli on. Reci mi jel sad opet tražiš ljubav ili si spreman tako živjeti?

Okolo naokolo, uporno hoće da dokaže da je u pravu. Ne znam, kažem mu. Ne znam ni sam šta tražim, znam samo da sam u ovom traženju te čudne stvari kojoj ne znam oblik, pronašao sebe.

To je dobro, kaže Japanac. Naučio si biti sretan čovjek.

Ovo je sreća, pitam? Nema ništa više od ovoga?

Za neke od nas nema, kaže mi. A mnogi moraju pristati i na manje.

Šta me pokušavaš naučiti, upitam ga zbunjeno?

Pokušavam te naučiti da u svakom trenutku svog života budeš sretan. Hoću da znaš da tvoju sreću ne čine drugi ljudi nego ti sam. Jako je važno da to znaš. Može se bez svakoga, može se i bez ljubavi. Ne govorim ti da moraš bez ljubavi, govorim ti da ćeš preživjeti i ako je ne nađeš. Razumiješ?

Mislim da razumijem, kažem. Govoriš mi da je dobro tražiti ljubav, ali da u toj potrazi također naučim biti sretan? Govoriš mi da je putovanje jednako važno kao i destinacija – pitam ga.

Tako je, kaže uz osmijeh. Veri gud.

Kad ćeš u Sarajevo, upitam ga samo da promijenim temu.

Nakon što ti dođeš u Japan, spremno dočeka. U pravu je, fakat ću morati. Obećam mu da ću štediti novac i da ću ga jednog dana posjetiti.

Povedi i djevojku, kaže. Do tad ćeš već naći nekoga.

Ofkors, rekoh. Zahvalim mu se na japanskom, on meni na bosanskom i prekinemo vezu.

Ostanem te noći dugo razmišljati. Čovjek nekad ne vidi drvo od šume. Te noći shvatim da sam u suštini srećan čovjek koji samo ne umije s tom srećom rukovati. Uzmem papir i napišem pismo Japancu. U tom pismu mu objašnjavam kako ću zahvaljujući njemu voljeti svaki sljedeći dan mog života. U tom pismu mu napišem neke nove priče o lijepim mjestima u Sarajevu. O mjestima koja su nikla nakon rata, koja ne znaju ništa o bolu i patnji i na kraju dana, ne žele ni znati. Ispričam mu o novoj sreći koja niče ovim gradom nakon što je svijet mislio da je uništen, znam da će shvatiti da ja zapravo govorim o sebi.

Prošlost je stvar prošlosti. Uvijek će postojati njeni spomenici, neke ruševine koje podsjete na boli koje su nekada baš na tom mjestu ujedale… ali svake godine, poneka ruševina nestane i na njenom mjestu se izgradi nov neboder. Malo po malo, gradom niču jedna po jedna lijepa stvar, sve ih je više. Vrijeme radi svoje i svaki čovjek, ako to umije, može odabrati da bude sretan.

Jednom ću doći u Japan. Jednom ću ponovo voljeti.