razumeti

Želim da ti kažem..

Želim da ti kažem da si najčudnije biće koje sam do sad upoznala i ne verujem da ću ikada upoznati čudnije. Težak si, kao osoba i kao karakter, jako te je teško razumeti, ma koliko god se ja trudila, težak si. Imaš iskrene oči i najlepši osmeh na svetu. I znam da mrziš ove bljuvotine i izlive emocija i romantike, ali želim da znaš kakav si s moje tačke gledišta. Želim da znaš da si mi se uvukao pod kožu, brzo i za kratko vreme, da si jedino predivno biće, kojem treba ljubav i pažnja, sva pažnja ovog sveta. Volim tu tvoju dozu agresije i besa, koja se budi kad popiješ, volim tvoju drskost i muškost. Volim to što se maksimalno trudiš da budeš dobar čak i kada pričam gluposti, volim što si mi sve do sada rekao iskreno. Volim tvoja promenljiva raspoloženja iz male mace koja se mazi i češka do besnog i ljutog. Volim tvoje mjaukanje i volim tvoj smeh. Cenim tvoju brigu prema meni i upozorenja koja mi daješ. Volim to što te boli kurac za sve što se dešava oko tebe. Cenim to što si mi se otvorio i što si pustio suzu preda mnom i cenim to što svojim stavom i svojim karakterom dokazuješ ustvari koliko si veći muškarac i od onog što je duplo i stariji i iskusniji od tebe. I cenim da sam ti nabacila mali smešak na lice, jer nema ničeg lepšeg, nego da te ovakva poruka zatekne kad se probudiš, možda je čak nećeš ni pročitati do kraja, ali znam da maksimalno rizikujem jer ti govorim sve ovo, jer se uglavnom beži od ovakvih devojaka, a trči za onima što ih ne zanimaš, ali eto, želela sam da ti dam do znanja, da imaš mene, uvek.

Čitam priče ljudi koji su se voleli, ali se rastali. Kako i godinama posle nisu pronašli nove ljubavi. Ali i dalje ne razumem, ako se dvoje ljudi vole zašto ne bi počeli iz početka. Da li stvarno može da bude kasno za pravu ljubav?
Osećam neizmernu usamljenost.
Kao da nikog više nemam pored sebe.
Nema nikoga ko će stvarno saslušati, a kamoli razumeti. Znam da sam u potpunom haosu, ali volela bih da neko može da shvati moj haos, da proba da živi sa njim.
Možda i nemam previše preteranih razloga da bih tugovala, ali svakako osećam nepojmivu samoću i bol. Svakom čoveku u životu je potrebna ljubav, a ja ne osećam da me bilo ko voli.
Tu je taj jedan dečko koji je stvarno dobar i uvek pokušava da mi da savet, ali on nije dorastao tome da se bori sa mnom i mojim osećanjima. Nekad mi je potrebno samo da me zagrli, a on je kilometrima daleko.
Osobe koje su mi drage uvek imaju nekog važnijeg, nikad nisam imala osećaj da bi me bilo ko birao prvu, i moram vam reći da taj osećaj uopšte nije lep.

Kaj sem smešen. Sedaj, na torkov večer, tu nekaj hodim gor in dol po stanovanju, mimogrede zlagam neke majice s stojala za perilo, na ves glas nabijam I Only Said in sem ob tem malo jezen sam nase. Zakaj? Ker sem do sedaj že najmanj trikrat, nazadnje najbrž kakšni dve leti nazaj, poskusil poslušati Loveless. Ga “razumeti”. Pa ni šlo. Preveč čudno, obskurno, nedostopno se mi je zdelo vse skupaj. In sem si rekel, okej, ni vsa glasba za vsakega, naj bo še tako legendana in kultna in priznana. Mogoče Loveless pač ni zame. V to sem bil prepričan še, ko sem nedolgo tega s skepso sprejel Isn’t Anything. Ampak, kaj pa, če sem se zadeve samo napačno lotil? Če sem mogoče zloadal in poslušal mp3 v 128 kpbs? Ali pa če se mi je pri preprosto zataknilo pri To Here Knows When? Ne bi me čudilo, če bi bil namen tega komada prav odvrniti naključne poslušalce, ko tam ves razvlečen in zamotan tiči v prvi polovici albuma, kot da ni nič. Potem, za njim, pa naenkrat vse tako lepo brni in prasketa v čudovitih kitarskih sinusoidah. Lebdeče vokalne melodije tako lahkotno plavajo čez polja svetlobe, transformirane v zvok, in sprejemajoče dvigujejo roke k nebu. Nekje nad oblaki pa se v vsej svoji neočitni, v brk smejoči, zvočni zid prebijajoči slavi prikaže mojster Shields in reče: “Kdo si ti, ki se boš delal, da ne maraš moje glasbe? Fakof.” In se obrne in gre. Najbrž igrat kitaro.

[8 / 1991]

poslušaj: I Only Said

Sklonite se od ljudi koji vole novac i vlast. Oni će vas prvom prilikom izdati zbog jednog od ova dva. Njima cilj uvek opravdava sredstvo. A vi ste samo sredstvo do cilja. I nikada nećete razumeti otudjenost takvih ljudi od ljudskosti, jer su njihove duše okoštale i otupele za ljubav prema bližnjemu.“

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do posljednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.

—  Pablo Neruda
23.1.2016 - when my dog died

Draga Beti. Nikoli nisem pomislila, da se bo tako razpletlo, nikoli slutila, da bom v takem položaju. Zakaj si šla tako hitro… tega ne bom mogla nikoli razumeti. Nikoli. TI, najbolj nedolžno in neokrnjeno živo bitje, kar sm ga kdajkoli spoznala. TI, prijazna psička, ki je vedno delila pozitivno energijo in nas nasmejala. TI, ki si mi dajala upanje, ko sem mislila, da ni smisla v ničemer. TI, ki me nikoli nisi zatajila, ko sem bila žalostna, vedno si se naslonla name z vso težo, objemajoče, ter me z gobčkom polupčkala po celotnem obrazu dokler se nisem začela smejati. TI, neverjetno bitje, največje Sonce, najlepša stvar, ki nikogar ni mogla pustiti brezbrižnega. Za vedno boš z mano. In v meni.

Želim si, da bi vesolje namesto tebe vzelo mene. Nikoli se ne bom sprijaznila s krivico, ki se dogaja po vsem svetu. Vsaj ena misel me pomirja, in sicer, da sem spoznala, da je lažje biti mrtev kot biti bližnji umrlemu. Ti ne trpiš, verjamem in VEM, da se imaš lepo v nekem drugem kraju in da dobivaš vse, kar si zaslužiš. Jaz sem še vedno tu, trpim, ker te ni in ker me je strah, strah smrti, prebolevanja, krivice, nenadnosti in samega sveta. Vedi, da ti pošiljam vse svoje atome hvaležnosti in ljubezni. 

Rada te imam. Tega ne bo nihče in nič nikoli spremenilo. In verjemi, da to drži za vse, ki so imeli kdajkoli to čast, da so te spoznali. V mislih te objemam in cartam, nikoli ne izpustim. Ne vem, komu bom odslej dajala kekse in s kom bom tekala po travnikih, vem le, da tebe ne bo nihče nadomestil, nikoli, nikoli.