razumeti

Život mi je toliko lepši kad se ne čujem i ne viđam sa nekim ljudima da nikad neću razumeti zašto mi je toliko teško samo otići od njih…

Gledas, a ne vidis.

Slusas, a ne cujes.

Izgovaras, a ne pricas.

Povredjuju te, a ne osetis.

Pokusavas da razumes, ali ne ide to tako lako. Izgubljenu proslost retko ko razume.

Praznine se ne popunjavaju bilo cime. Boli kada nemas cega da se secas.

Kada od secanja ostanu samo ljusture, bez ijednog osecanja.

Kada shvatis da si bespomocan. 

Kada si prazan.

Zajebano je druze.
Kada stvari koje si najvise voleo, postanu stvari koje najvise mrzis.
Kada ljudi koje si najbolje znao, postanu stranci.
Kada iskreni osmeh, zamenis laznim
Kada osecanje srece, zamenis osecanjem tuge.
Kada datume koje si pamtio, pokusavas da zaboravis.
Kada mesta gde si nekada bio srecan, sada izbegavas.
Kada volis, a bojis se to da pokazes.
Kada suze brises sa lica samo da ih niko ne bi video, jer nece razumeti te suze.
Kada teras ljude od sebe, samo zato sto su te neki ljudi davno povredili.
Kada muziku slusas, a uz svaku pesmu bi mogao plakati.
Kada svi misle da si najjaci, a tebi samo treba da te neko zagrli.
Zajebano je to druze.

U principu se bojim da ćeš me upoznati, onako skroz, kao što niko nikad nije. Da ćeš saznati sve moje banalne strahove, shvatiti da stalno nosim masku pred drugima i da je sve ono što kažem kroz šalu zapravo istina, zato što se plašim da niko neće razumeti. Da još uvek nisam sasvim zadovoljna sobom i da se potresam zbog mnogih stvari, samo ćutim. Da sam izuzetno komplikovana i puna kontradiktornosti. I da ti se, ono što saznaš neće dopasti. Da nećeš zavoleti mene, pravu mene, kad konačno skinem sve svoje maske, nego da će ti se svideti ova imagionarna ja, kakvom se stalno predstavljam i kakva veruješ da sam.

Menjala si usne,
menjala si krevete,
tešila si se da su oni ti,
oni koji ćete razumeti,
koji će te voleti,
poklanjati ruže i bombonjere,
ali kao da je sve u tome,
kao da to tebe stvarno osvaja,
to su ti zablude koje traju mesec ili dva,
a onda kad dobiju tvoje telo,
onda od prinčeva postaju gadovi,
pa se setiš mojih pesmama,
pa se setiš mojih glupih šala
i toga sam te čisto i iskreno voleo,
samo nisam umeo kao oni,
da tražim od tebe ono što fizički umeš da mi daš,
jer ja sam te pamtio po kosi,
ja sam te pamtio po ludostima,
ja sam te pamtio po bliskosti,
i niko me nije ljubio onako nežno kao ti,
i niko nije znao onako da me grubo vređa kao ti,
ja sam ludak,
ja sam poremećen,
ja ne postojim,
a ne znaš koliko te i jesam ludački voleo,
postojao sam zbog tebe
i voleo svoje postojanje zbog tebe,
a ti sad lutaš od ruke do ruke,
lutaš od kreveta do kreveta,
gledaš i u oči i ne pronalaziš sebe,
i onda ostaje samo prazna hladna postelja,
ostaju tragovi samo jebene strasti po tvojoj koži,
ostaješ sama i govoriš kako su svi isti,
a ja tako isti kao i oni,
pijan te dozivam i častim neznanca turama pića,
pričam mu o tebi i tvojoj kosi,
pričam koliko sam te voleo i koliko sam te razumeo,
takođe koliko sam te sjebao i koliko mi je žao,
a ti prazna kao i ja lutaš od usana do usana,
od kreveta do kreveta.
Ostaješ sama kao ja,
ostaješ prazna kao i ja,
ćutim te, ćutiš me,
i tako prolaze sati,
prolaze minuti
i dokle ćeš,
dokle ću,
dokle tvoje nove propale ljubavi,
dokle moje prazne flaše,
pesme o tebi,
noći o tebi,
dokle sve o tebi,
dokle ti,
dokle ja,
i dokle ova prokleta ljubav
koju sebi ne priznajemo?

Ne pitaj

Ne pitaj me kako sam kada mi je casa pri dnu. Ne pitaj me sta se to desilo sa nama. Ne pitaj zasto nismo zajedno.
Jer necu znati da odgovorim.
Umesto reci, suze ce mi poteci.
Tad ne znam da sakrijem ono sto osecam. Tad ne znam da nabacim lazni smeh. Tad suze govore. A to neces razumeti.
A onda ces me pitati zasto placem.
A ja cu reci “onako”. A to “onako” zaboli me svaki put kad ga izgovorim.
Jer ne mogu sebe slagati, a ne mogu ti pricati o nama, jer bi me to slomilo na hiljadu delova.
Ne pitaj zasto se ne mirimo.
Jer ponosni smo mi, dva samoziva kretena, kojima je lakse da jedno drugo povrede, nego da ovo drugo shvati da ga volimo. Ne moze to niko razumeti, nekad cak ni mi ne razumemo. Ali se drzimo toga, da jedno drugo ne zelimo, a ne damo jedno drugom da se otkacimo.
Samo me ne pitaj o nama. Vec previse svega je u meni.
A neces razumeti ni tisinu, ni reci koje izgovorim.
Zato ne otvaraj temu o nama.
Ne, kad mi je casa pri dnu.

Jesam te voleo

,,Jesam je voleo.
Čudnim zagrljajima i nespretnim rečima.
Razgovorima i poljupcima u nosić.
Osmesima i tajnim pogledima.
Znam da je sumnjala, ta nesigurna devojčica u ovom opasnom svetu. Sumnjala je u sebe, mene, pravu ljubav, svet, lepote i život.
Ona je sumnjala.
A ja nisam bio baš dobar sa rečima.
Čoveče, ona je volela reči.
Bile su njene igračke.
Magičnim rečima mi je šaputala dugo u noć.
A ja nisam bio baš dobar sa rečima.
Grlio sam je više nego bilo koga.
Mislio sam da će čuti to.
Pričao sam joj što drugima nikada nisam.
Mislio sam da će razumeti to.
Osmehivao sam joj se najiskrenije.
Mislio sam da će primetiti.
Gledao sam samo u nju, ma pored koga bio.
Mislio sam da će i ona baciti pogled.

Jesam je voleo.
Kunem se da na mom srcu postoje samo njeni otisci.
Ali ona nije videla dalje od reči.
Pa, razumem je. Ipak su bile one njena prva ljubav, prva strast. I znam da joj je trebao neko ko ume da stavlja čarobni prah na izjave ljubavi. Ja to nisam bio. Niti ću ikada biti.
Često me pospana zapitkivala: ,,A kako me voliš?“ Pravio sam se da spavam.
Jer rečima nisam mogao da opišem silinu talasa ljubavi prema njoj.
Reči bi samo skrnavile njenu posebnost.

Ona je mislila da lažem.
Da ćutim jer je ne volim.
Često je plakala.
Vikala na mene i gurala od
sebe.

I znao sam da nam je poslednji dan kada joj je rekla da joj je dosta.
Pitala me imam li šta da kažem, nešto što do tada nisam. Rekao sam ,,Kako god ti želiš” i ona je odjurila od mene.
Sledećeg dana sam joj napisao pismo. I poslao.
,,Mislio sam da ćeš čuti. Ljubav u mojim zagrljajima i očima. Moje srce koje je kucalo u ritmu tvog daha. Mislio sam da ćeš čuti. Ne voli se samo rečima. Jesam te voleo"- instagram: @obecao_si, S.M.
Nadam se da vam se dopada.😄

Sto sedamnaest nedelja

Jedno putovanje.
Ona i ja.
Koje je počelo, eto tako.

Volim da se vratim malo
da vidim tragove
da vidim šta sam napisao
da vidim koga sam voleo da vidim šta me je slomilo
i zbog čega sam otišao.

Umem da odem i na njene početke
i da vidim kakva je bila pre
da vidim da li su joj oči drugačije nego ove sada
da joj poljubim prvi korak

Njena prva prošlost
pre sto sedamnaest nedelja. Nisam bi tu.

117. nedelja 

Nikad me nemoj pitati šta vidim u tebi
jer ja ne vidim u stvari ništa
ali ti to nećeš razumeti.
Ja sa tobom sve želim da osetim.

74. nedelja

Njena arhitektura i moje reči to bi bilo lepo spasenje.

Tako lepo nećemo promeniti svet
ali baš me briga.

62. nedelja

Ima ta jedna fotografija
pre šezdeset i dve nedelje
ona je na litici
gleda na more i tamo je neki čamac ne znam o čemu misli.

“Vodi me u muzeje i svoja kolena.” rekoh jednom dok je kupovala kiflu.

48. nedelja

“Da odemo u Sremske Karlovce
da pobegnemo na dan iz kuća
čak slažemo gde idemo ako nas uhvate
a možda ipak odemo u Prag jer nikada nisi bila.” -

rekoh u jednom pismo 
koje nikada nisam poslao
nisam znao adresu njenu.
Znam samo da nikada nije bila u Pragu.

44. nedelja

Volim kad šetamo
i onda sednemo negde gde se deca igraju i voze trotinete
pa odem
po sladoled
i vratim se
a njoj jesen svuda
a ona se smeje.

35. nedelja

Nikada nisam znao
koliko voli plafone i lustere
i ovaj jedan život
bih mogao da provedem
gledajuću je
kako je srećna zbog lepog i prostaranog plafona
blistavog lustera
i još nekih mojih reči.

33. nedelja

Gledam je
i jesen i zima
i svako godišnje doba
svako vreme
u njoj je.
Zato mi je draga.

24. nedelja

Lice i koža
postaju vatra.
Ali kakva je ovo vatra
nikada nisam video
ovako čistu vatru?

19. nedelja

Zanima me kada vidim tvoj život
šta je to.
Ja samo želim neke odgovore
ne plaši se
neću ja ništa više
samo neke odgovore
da mi bude lakše da shvatim
da tvoje postojanje
i moje ruke
sada jesu jedno trenutno sada.
Treba mi odgovor
da znam da li smo se stvarno tako lepo našli.
Treba mi odgovor
da znam da ovo putovanje nije moja uzaludnost
i sreća
i bol.

17. nedelja

O mahovini ona
kao ja o njoj.

11. nedelja

Ako želiš da znaš
ja sam samo malo proputovao
da bih video malo lepote
tvoje oči
i kosu sa cvećem.

Pronašao sam prošle vekove
i divne ruke.

8. nedelja

Ta jedna oluja
kada se neko pored koga nam srce beže kuca
zavrti
i vrti
i smeje.

5. nedelja

“Ljubav” je tako slaba reč
kada pogledam način na koji živiš ovaj život.

1. nedelja

Poslednja stanica njene stvarnosti.
Ona sada negde spava
a ja sam završio ovo putovanje.
Nikada nisam ovo želeo
samo sam želeo malo da je posmatram a da ona ne zna
a eto
ja sam se vezao.
Tako jako.

Prošle su dve godine. Sedamsto trideset dana, a ja i dalje čuvam poruke iz noći koja je promenila sve između nas. Sedam sati dopisivanja i “laku noć”, iako je već odavno svanulo. Čitam ih, ponekad, kada se potpuno izgubim u svom putu i zamišljam šta bi mi on sada rekao, da i dalje pričamo. Kojim rečima bi mi sad ulio nadu i još jednom me ubedio da sam mnogo bolja nego što mislim da jesam? Da li bi mi rekao da nije istina da povredim svakoga ko mi se približi, već samo ljude koji ne znaju da me nateraju da uvučem svoje bodlje? Da li bi mi rekao da pokušam sa njim, jer je možda taj novi osoba koja on nikada nije mogao da mi bude? Da li bi mi rekao da mu je krivo zbog načina na koji se naš poslednji razgovor završio i činjenice da smo ispali užasni jedno prema drugom, iako smo pre toga bili najveća podrška jedno drugome. U stvari, znam da on meni jeste. Bojim se, stvarno se bojim da nikada više neću pronaći nekoga sličnog njemu, ko će razumeti moje prećutano, ko me neće ispitivati zašto toliko pijem i pušim i terati me da prestanem, već će mi lepo istrgnuti čašicu iz ruke i ugasiti tek zapaljenu cigaretu. Bojim se da ni u čijim očima više neću moći tako jasno da vidim ljubav. Bojim se da niko neće umeti da me gura da idem napred, kao što je on to činio. Bože, stvarno se bojim, užasno se bojim ovog sveta i života bez njega, iako, za svet, on nikada nije bio moj, niti smo nas dvoje bili mi.

paradoks je reč koju nikad nećeš razumeti

Maglovito, puno oblaka, dim, pepeo i gorko
Rulja oko mene, sramne note davno ispevane pesme
Ekstaza, plešu, plešu tu pred mojim očima
Samo neka nestanu!
Eto, više ne vidim horizont!
Natupa bura, u meni sve drhti-
ponovo postajem sićušna prikaza i mogu videti samo svoju senku

Polako bledi, vidim, na zidovima oko mene
mešaju se siluete davno naišle ljubavi i tuge,
velike tuge koja sve obuzima i sve pred sobom ruši

Čujem glasove,
čujem vrisak,
vidim suze,
okrećem se,
istrčavam,
bežim,
nestajem,
od uspomene, od iluzije tog crnog oka, od tebe,
od sebe

Nemi film pred amnom,
sve one reči koje ostadoše da vise u vazduhu-moje,
i sve one grube, teške, mračne- tvoje,
sve to ponovo slušam,
sve to ponovo preživljavam,
opet osećam onu rupu u grudima
nešto me seče na pola,
razdire me,
boli,
srce voli a glava se ne da

Eto, i ta noć bez sna iz pesme,
jedno sećanje na onu u kojoj si me držao i mazio,
jednu retku u kojoj si ti mene voleo ali onako ćutke, nespretno;
ta noć o kojoj pevaju i kojoj su pevali
moj je opijeni mozak otreznila,
dušu otključala,
aktivirala dugme za uzbunu
jer je požar već uveliko goreo unutra

Ta noć,
u kojoj sam te zamišljala i za tobom čeznula,
ta noć u kojoj sam sanjala da si tu
i da tvoji prsti čvrsto stežu moje,
ta prokleta noć u kojoj sam maštala i nadala se,
samo onom tvom osmehu, onom tvom “Uželeo sam te se”,
samo jedna noć u kojoj sam opet shvatila
da je ravnodušnost ipak relativna stvar
da onda, kada neko nedostaje, on to čini tajno,
podmuklo,
tako da ne primetiš

I onda popiješ,
zaigraš,
podje ti suza,
jedna, druga, i ode sve bestraga!

Takva su vremena da ni nedostajanje više ne može prestati,
ni izgubiti se,
i šta god da kažeš i dalje ostaje da sam tako luda,
glupa, opijena
ne alkoholom- nego tobom,
obitavam u nekom imaginarnom svetu gde savršeno funkcionišemo,
u onom gde mogu svima da kažem da sam tvoja

A ovako,
šapućem to onda kada niko ne čuje,
krijem se po nekim ćoškovima tvoje pažnje,
radujem ti se i dalje
brojim dane sve do onog časa kada ću te opet videti

Čak mi nedostaju i oni momenti
oni kada te besna pogledam
i počnem da ponavljam da si najveći skot kojeg sam upoznala,
najgora gnjida koju znam,
moralna nakaza,
da te podsetim da si destruktivan,
po mene opasan,
da zbog tebe zaboravljam,
da zbog tebe napuštam,
zbog tebe se smejem,
i tebe bih ubila, sada kada bih mogla

I tako u tom magičnom krugu,
kao neku krpenu lutku u nekom trećerazrednom pozorištu,
upravljaš mojim mislima,
mojom stvarnošću,
pokrećeš i zaustavljaš,
raspametiš i smiriš,
obraduješ i rastužiš,
ljubiš me i ljubeći me daviš

Gušiš u meni sve ljudsko,
sve pravo,
sve iskreno,
pretvaraš me u karikaturu,
činiš da pomislim da sam loša,
možda čak i gora od tebe.

I ostaješ djavo, ostaješ jeza, a ostaješ i moj.

Treba mi neko zbog koga ću jedva čekati sutra. Treba mi neko kome ću uvek moći da otrčim kad sve izgleda izgubljeno. Treba mi neko sa kim ću uveče vikati, skakati po ulicama onako da nas ljudi gledaju, ali nam to uopšte neće biti bitno. Treba mi neko sa kim ću ležati na zemlji, gledati u nebo i pričati o svim glupostima koje mi padnu na pamet, o svim strahovima i nesigurnostima. Treba mi neko ko će me razumeti, koga ću ja razumeti, neko ko svojom pričom može popraviti sve. Treba mi neko dovoljno čudan kao ja, dovoljno nesiguran u mnogo toga, a opet dovoljno lud da proba sve zajedno sa mnom. Treba mi neko ko će me čekati posle škole i otići sa mnom negde daleko od svih. Treba mi neko sa kim ću putovati svugde, da mi vidimo sve i sve da vidi nas. Treba mi neko ko će svojim zagrljajem zaustaviti planetu...ceo univerzum...sve.

Ispunjava me inteligencija nekih osoba. Razgovor sa nekim ko će razumeti moj sarkazam i glupe šale. Razgovor o snovima i smislu života. Razgovor sa nekim ko se ne boji da razmišlja i preispituje sve. Razgovor u kom se trudim oko svake reči, da bude interesantno, da se dopadne(m).
Želim to. Ali i toliko toga drugog. I ako ta srodna duša zaista postoji, onda će imati sve, zar ne? Ili ću uz pomoć te osobe naučiti da ne mora neko imati sve da bi bio sve.
Kada bih samo znala..

Možeš mi hiljadu puta reći da sam lepa, ja ću se opet pogledati u ogledalo i videti nešto što mi se ne sviđa.
Možeš mi iznova i iznova ponavljati da sam pametna, ja ću opet napraviti grešku i posumnjati u sebe.
Možeš mi svakodnevno govoriti da ti se sviđam i da me voliš, a ja ću se opet plašiti da me lažeš i da će te jednom sve proći.
Možeš mi objašnjavati neke stvari hiljadu puta i ja ću ih razumeti, ali nikada neću poverovati u njih.
Samu sebe sputavam u sreći. Sumnjam i tamo gde ne treba, tražim laži čak i kad mi istina igra pred očima i to sam ja. Nikad sebi neću biti dovoljna - uvek ću loviti savršenstvo. Svaljivaću krivicu na sebe, iako nisam ništa pogrešila. Nedostajaće mi ljudi koje je odavno trebalo da pustim. Strahovaću da ne vidiš sve što ja vidim kad se pogledam. Verovaću u pogrešne stvari, jer one lepše zvuče. I neću umeti da se menjam, ali ću ćutati. Staviću osmeh na lice i praviću se da sam srećna.