ranije

Ali, možda i ne možeš da budeš srećan nakon odlaska nekih osoba, bez obzira na to što si i ranije bio sretan.
Znaš, neko dođe i učini te mnogo radosnijim nego ikad pre, pokaže ti onu svetliju, lepšu stranu života, sve ono o čemu si oduvek sanjao, a nikad nisi mogao da vidiš. I onda ode i ti svet jednostavno ne možeš više da posmatraš istim očima. Sve ono što te je ranije uveseljavalo, sad te rastužuje.
Počinješ da se bojiš sreće, jer strepiš od dana kada će ti biti oduzeta. Postaješ varalica, sa osmehom na licu i strahom u grudima. 

Legnem u pola 4 popodne, probudim se skoro u 8 naveče, a da ne znam čak više ni u kom sam gradu. Snovi. Dugi, teški, živopisni. I onda shvatam. Jedino još u mojim snovima živi moja prošlost. Bivši momci, bivši prijatelji. Razgovori koje nikada nismo obavili. Pogledi koje nikad nismo razmenili. Stvari od kojih sam strahovala, a nikad mi nisu uradili. Stvari koje sam želela da uradim za njih, a nikad nisam uradila. Zbog ovakvih stvari ponekad mislim da živim dva života. Zbog ovakvih stvari mi je potreban neko da me mnogo ranije probudi.
Sad je počelo da joj sviće da je on drugačiji od bilo koga kog je ranije srela i da ne treba da je iznenađuje bilo šta što on čini.
—  Istinski vernik - Nikolas Sparks
Znam samo da se nešto promenilo u meni onog trenutka kada si ti u onom kafiću prasnula u smeh govoreći: - Sad izgledam kao sneško belić - jer ti je, kako si dunula, šećer u prahu s kolača prekrio lice. Nije to bilo ni srce ni pamet. U meni se stvorio neki nov prostor, kakav ranije nije postojao. U tom prostoru bila je praznina. Nemirna praznina, promišljena, koja je tražila da je popuni neko. 
A to si bila ti.
—  Suzana Tamaro - Zauvek

Sta bi ucinio kada bi ti rekli da te i dalje zelim istim zarom kao i prvog dana? Je l bi se vratio i ispravio greske ili bi se vratio i nastavio me povredjivati? Da, zelim te. Oprostila bih ti sve samo kada bih znala da nece biti kao ranije.. Ali ti znas. Ova devojcica je ostala zeljna tebe, ti to znas.. Ali se ne vracas….

Znaš, sinoć sam u glavi vodila još jedan razgovor sa tobom, ponovo sam ti rekla sve što nikad nisam, a ti još jednom nisi ništa učinio. Poslednja misao mi je bila: “Kako si samo patetična.”
Koji to osećaj prate simptomi kada ti drnda srce, noge ti se odseku, telo ti se trese, ostaješ bez daha, keziš se, lupaš gluposti i kasnije te je sramota zbog svega toga? Reci mi ako znaš, jer ja ne shvatam šta više osećam prema tebi..
Sećam se svakog razgovora koji sam ikada vodila sa tobom, sećam se svakog trenutka kada smo bili sami.. A ne želim. Kako to da sve zaboravljam, da sve obrišu godine samo tebe pamtim? A nisi ništa posebno, toliko puta sam čula onu “Možeš ti mnogo bolje”, al’ džaba sve kad nešto u meni neće da te pusti.
Znam koliko si iskren i direktan, znam koliko mi se to ranije dopadalo, a koliko me sada boli; jer reči su se promenile. Više nisi nežan i dobar prema meni, a ja ne znam zašto je tako.. A vreme se ne može vratiti.
Mislim da ne znaš koliko snage mi je potrebno da ti u pijanim noćima ne pošaljem poruku. Iznova i iznova mi dokazuješ da ti više nije stalo do mene, a ja.. kao da se nadam promeni, ili sam jednostavno mazohista..

Da.
Umeš da me nasmeješ.
Nisi kao ove ostale, sva izveštačena, ne igraš prljavo da bih poludeo za tobom, dovoljno je da te čujem kako dišeš, e, tad poludim za tobom, volim što mogu da tobom da šalim onako kako se obično šalim, a da me shvatiš pogrešno, jednostavno, najdivnija si devojka koju sam ikada sreo.
I samo žalim što te nisam sreo ranije.

“… ako otkriješ tajnu, postaješ deo tajne.

Ja sam ovog jutra opet lagala u snu. A laž ima miris.

Svak može da umre, ali svak ne može da se rodi. Oni najbolji ostaju nerođeni.

Poslednjih sedmica i moji snovi zaudaraju. Gusti kao kačamak i crni kao katran. A kroz njih teku ogromne količine vremena, kao reke ponornice, iako pri buđenju nisam starija no inače i ranije. Kao da postoje dva vremena u mom životu. Od jednog se ne stari nego se troši nešto drugo umesto tela. Karma? Jesu li naše telo i duša gorivo? Gorivo čega? Da li je vreme pogon na koji se kreće telo, a Večnost gorivo duše?

Jednina, tačka i sadašnji trenutak, eto od čega je sastavljen ceo tvoj mehanički svet i njegova računica.

U srcu ne postoji prostor, u duši ne postoji vreme…

SNOVI SE ZABORAVE ČIM PROĐEŠ KROZ NAJBLIŽA VRATA. OD NJIH TADA OSTAJE SAMO KOSTUR. ALI, KAKO ZABORAVITI JEZIK NA KOJEM SANJAŠ I S KOJIM SI ODRASTAO?

Ne znam da li znaš da se šume sele? Kada krenu, one polako i dugo putuju tražeći sebi bolje mesto. Najradije s jeseni polaze na put… Kao ptice. Ili kao čovek…

SNOVI NE STARE. ONI SU VEČNI. ONI SU JEDINI VEČITI DEO ČOVEČANSTVA…”
― Milorad Pavić

...

Treba znati podneti daljinu. Docekati ruke koje vas nedeljama prizivaju i vinuti se u zagrljaj kao da je prvi i poslednji. Treba nauciti svoje ruke da same brisu suze jer ce mozda one biti jedine tu, u tom trenutku. 
Treba znati sanjati a ne samo spavati. I probuditi se nasmejan cak i kad nema razloga. 
Treba nauciti prastati. Vreme ce nadoknaditi tugu. 
Docekati jedno lice sa osmehom i dodirnuti ruke zeljne topline. Spustiti glavu na rame koje ceka bas tu kosu da se razbarusti na njemu.. Osetiti onaj prepoznatljiv miris i znati da si bas na mestu gde trebas biti. Bas na tom ramenu, na tim grudima.. U tom narucju. 
Koracati ulicama drzeci ruku, istu onu ruku od ranije. I smejati se istim ocima i pogledu.. 
Treba podneti nedostajanje i poraz. Podneti ceznju. Odsutnost. 

Dovoljno dugo se ranije nalazila pod lupom, pod reflektorima nesigurnih ljudi.
Sada je samo želela njega.
— 

Liza Džuel - Ralfova zabava