rakije

Za one ljubavi što večeras nisu u restoranima, kinima ni hotelima. Za ona imena koja čak niti na papirnatoj rezervaciji u zadimljenoj birtiji ne mogu stajati jedno uz drugo. Iz milijun razloga. Čiji dlanovi neće mirisati na ruže, a dah gasiti svijeće, čija gola bedra nisu u crvenom, klišeiziranom donjem rublju. Za one ljubavi koje šutimo. Svima, pa i sebi. Priče što su prekinute bez kraja i tako osuđene da zauvijek žive. Momenti koji nam bilo kad i bilo gdje od srca mogu načiniti izudaranu, punu rupa pikado tablu. Rečenice što su izgovorene samo jednom i nikad se više neće vratiti. “Bojim se sebe kad sam kraj tebe. Da mi kažeš da skočim s mosta, uradio bih to.“ Osjećaj kojeg jutrima redovno ispireš iz usta, kao nekad peračice odjeću na rijeci. Uzalud. Sjećanja koje svake noći kidaš u glavi kao poster sa zida kojeg si prerastao. Džaba. Za sve one što su oko sebe izgradili zidove, hladnije od najhladnijeg stećka, da bi ih se i Mak Dizdar prepao. Zbog trenutaka ludila, nježnosti i strasti, kad sve do podneva nisi mogao raspoznati šta je bio san, a šta stvarnost. Kad ste kao osuđenici na smrt koji se sreću prvi i zadnji put. I imate na raspolaganju samo usne i dvije minute. Za one ljubavi što postoje samo u mrklom mraku, daleko od svega i svih, tamo između pišanja i spavanja, kad se sretnemo sami sa sobom u zrcalu. Pa se naslonimo na lavabo da nas održi na nogama. A oči nam čatrnja koja se prelijeva poslije olujnog juga. Sebi nije dobro lagati. Jer nema tog Valentinova, filma ili knjige…Jok. Ovo traje kad sve prestane. Kad se spusti zastor u kinu, kad prođe dugi popis glumaca na mračnom platnu, kad se u žamoru raziđe publika i navuče zadnja naramenica grudnjaka u zadnjem redu, traje i kad iziđeš na cestu, na vjetar, na mrzlu zimu, traje kroz sva godišnja doba dok hodaš do stana, traje s kim god legneš i kad god se probudiš. Gdje god se probudiš. U djetinjstvu su nam visoku temperaturu i groznicu gasili mokrim čaršafom i rakijavim čarapama. Ali taj ?…jači je od kompletne narodne medicine, moderne farmacije i rakije. Ko nije doživio, zdrav je i sretan čovjek.

Dodji. Sedi pored mene na pod. Otvori flasu rakije. Naspi nam prvih nekoliko tura u case. Predjimo na flasu. Otvori i drugu. Pred jutro mi konacno otvori svoje srce i dusu. Pricaj mi tako pijan i pospan sve sto nikada nikome nisi. Mozda te tada shvatim. Mozda onda mozemo da nastavimo tamo gde smo stali, a nismo smeli da stanemo…

Mladost je tu
Da praviš greške i učiš na njima,
Da poljubiš mnogo momaka i ne zapamtiš im ime,
Da ideš pijana ulicom i vrištiš: “Što mi ovo radi? Jebaću mu sve!” kad te dečko prevari,
Da igraš u klubu sa drugaricama kao da vas niko ne gleda,
Da poljubiš neku devojku,
Da eksiraš rakije i piješ nespojivo,
Da se posvađaš sa svima koje ne gotiviš,
Da umesto u školi vreme provodiš u obližnjem kafiću,
Da se sprijateljiš sa konobarima i taksistima,
Da ležiš sa dečkom na klupi i gledaš zvezde,
Da sa tim istim dečkom svakog vikenda dočekuješ svitanje,
Da se ušunjaš u kuću u sedam ujutru,
Da se napiješ toliko da ne znaš za sebe iako nije damski,
Da prevariš dečka čisto eto da vidiš kakav je osećaj,
Da budeš ona treća i rasturiš neku vezu,
Da upoznaš njegovu sadašnju devojku iako ona zna sve o tebi,
Da joj se smeškaš,
Da se posvađaš sa nekorektnim profesorom,
Da plačeš zbog ljubavi,
Da ostaviš nekog,
Da neko ostavi tebe,
Da se besciljno vozikaš sa drugaricama,
Da se grebeš za cigare,
Da se posvađaš sa drugaricama,
Da se udaljiš od prijatelja iz detinjstva,
Da vodiš pijane filozofske razgovore sa strancima,
Da budeš sa nekim njegovim drugom,
Da šaljete jedno drugom bezobrazne poruke,
Da se dopisujete do ranih jutarnjih sati,
Da šaljete jedno drugom najguplje stvari, jer nemate više o čemu da pričate, a ne želite da prestanete,
Da piješ mnogo kafe, prevrćeš šolje i gataš sa drugaricama,
Da daš pare nekoj babi da ti gleda u šolju,
Da ne užinaš jer čuvaš pare za izlaske,
Da te momci časte pićem,
Da budeš sa nekim starijim,
Da budeš sa nekim malo mlađim,
Da konačno smuvaš bar jednu simpatiju iz detinjstva,
Da eksperimentišeš sa šminkom,
Da izlaziš po splavovima,
Da znaš svaku pesmu,
Da kraj reke pevaš sa drugarima uz gitaru,
Da nekome kažeš šta bi mu sve radila,
Da bežiš od pravih i biraš pogrešne,
Da se dereš u kafani kad puste tvoju pesmu,
Da ideš na svaki koncert,

Mladost je tu da je se stidiš dok traje, a smeješ joj se kad prođe.

Za one ljubavi što večeras nisu u restoranima, kinima ni hotelima. Za ona imena koja čak niti na papirnatoj rezervaciji u zadimljenoj birtiji ne mogu stajati jedno uz drugo. Iz milijun razloga. Čiji dlanovi neće mirisati na ruže, a dah gasiti svijeće, čija gola bedra nisu u crvenom, klišeiziranom donjem rublju. Za one ljubavi koje šutimo. Svima, pa i sebi. Priče što su prekinute bez kraja i tako osuđene da zauvijek žive. Momenti koji nam bilo kad i bilo gdje od srca mogu načiniti izudaranu, punu rupa pikado tablu. Rečenice što su izgovorene samo jednom i nikad se više neće vratiti. “Bojim se sebe kad sam kraj tebe. Da mi kažeš da skočim s mosta, uradio bih to.“ Osjećaj kojeg jutrima redovno ispireš iz usta, kao nekad peračice odjeću na rijeci. Uzalud. Sjećanja koje svake noći kidaš u glavi kao poster sa zida kojeg si prerastao. Džaba. Za sve one što su oko sebe izgradili zidove, hladnije od najhladnijeg stećka, da bi ih se i Mak Dizdar prepao. Zbog trenutaka ludila, nježnosti i strasti, kad sve do podneva nisi mogao raspoznati šta je bio san, a šta stvarnost. Kad ste kao osuđenici na smrt koji se sreću prvi i zadnji put. I imate na raspolaganju samo usne i dvije minute. Za one ljubavi što postoje samo u mrklom mraku, daleko od svega i svih, tamo između pišanja i spavanja, kad se sretnemo sami sa sobom u zrcalu. Pa se naslonimo na lavabo da nas održi na nogama. A oči nam čatrnja koja se prelijeva poslije olujnog juga. Sebi nije dobro lagati. Jer nema tog Valentinova, filma ili knjige…Jok. Ovo traje kad sve prestane. Kad se spusti zastor u kinu, kad prođe dugi popis glumaca na mračnom platnu, kad se u žamoru raziđe publika i navuče zadnja naramenica grudnjaka u zadnjem redu, traje i kad iziđeš na cestu, na vjetar, na mrzlu zimu, traje kroz sva godišnja doba dok hodaš do stana, traje s kim god legneš i kad god se probudiš. Gdje god se probudiš. U djetinjstvu su nam visoku temperaturu i groznicu gasili mokrim čaršafom i rakijavim čarapama. Ali taj osjećaj…jači je od kompletne narodne medicine, moderne farmacije i rakije. Ko nije doživio, zdrav je i sretan čovjek.

Draga Jelena, evo sad sam cula pesmu koja je bila “nasa” - “Jos i danas zamirise tresnja” , ne usudjujem se da je slusam cesto, vec tek nekad s vremena na vreme skupim hrabrosti pa je pustim. I onda se tebe setim. Setim se tvojih plavih ociju, duge ravne kose, najiskrenijeg i najcistijeg osmeha koji je ulepsavao svaki tmuran dan. Pre mesec dana ti je bio 20. rodjendan, 3. rodjendan koji nismo proslavili jer ti nisi vise medju nama. Jos uvek zbog secanja na tebe u kafanama u nasem gradu pijem Dunju koju si toliko volela, to su litre i litre rakije popijene za tebe mila. Tvoj broj, u imeniku stoji mi jos uvek, cesto gledam u njega i dodje mi da te pozovem, a znam da bih samo cula “Telekom Srbija…”. Zadnja tvoja poruka meni je bila “Dobro sam Basi, kad budem izasla iz bolnice videcemo se”. Dva dana posle nje si otisla. Ne mogu da izbacim iz glave sliku sahrane, ne mogu da izbacim iz srca taj osecaj tuge i besa sto te vise nema. Ne mogu da zaboravim recenicu tvoje Sladje, pored kovcega “Vidi sine, dosli ti drugari.” Ne mogu. Moram da ti priznam da izbegavam susret s njom, svaki put kada je vidim negde, onako tuznu, jadnu, punu bola koji nikada nece proci, pozelim da vrisnem. Svaki put kada vidim Katarinu cudan osecaj me obuzme, toliko licite, toliko ste iste. Ista kosa, gradja, stil oblacenja, isti osmeh..

Draga Kiwe, jos uvek cuvam tvoju gumicu za kosu koju si mi dala na splavu prilikom jednog izlaska, iako ja vec neko vreme ne vezem kosu, jer je suvise kratka. 

Draga Pahuljo, jos uvek cuvam sve ceduljice iz osnovne skole na kojima smo se dopisivale. 

Draga, otkad tebe nema Tamara, Jovana, Trifke, Kum i ja, sad jedva da komuniciramo. Bude tu neko “cao” u prolazu i “kako si” i to je sve. Ti si bila karika koja nas je spajala, sad kao da se bojimo da jedni drugima pogledamo u oci. U svakom nasem malom usputnom razgovoru stoji jedna bolna tema, koja se toliko glasno cuti da ta tisina postaje neizdrzljiva.

Voli te Basta, zauvek.

17.

Nevidljivi leteći ćilim kao da nas nosi kroz najprometniju ulicu grada, jer, kao da lebdim(o).
Tvoja ruka preko mojih ramena
Po prvi put
Pogledi prolaznika koji nas prate
Skeniraju, rastavljaju na delove
“Pa šta ce njih dvoje zajedno?” - kao da misle

I zaista, niko se ne bi nadao.

Jedna davna želja ugašena nesigurnošcu
Rasplamsana mesecima kasnije
Uz pivo
Dim cigarete
I slučajne prijatelje

“Možemo li da pričamo? Mislim da ti nešto dugujem.”
Da;
Da, duguješ mi
Ali dugujem i ja tebi
Jer, nisam bila iskrena.
Ne potpuno
Ne sasvim
-
Tvoja plava košulja prebačena preko jastuka u mojoj dnevnoj sobi
“Pa zašto si se zaboga obukao toliko formalno?”
“Da bi me brže naterala da se skinem.”
Oduvek si znao šta da kažes.

Jedno prijatno jesenje veče
Ljuljaške u parku i razgovor koji traje satima
Rakija sa poslednjih 200 dinara u džepu, recitovanje poezije i trkanje do kuće
Ponedeljak uveče.
Nikada mi nisi poslao taj snimak.

Ostao je u tvom telefonu
Kao i gomila naših slika
Koje nemam
Jer ti nije bilo dovoljno stalo
Da mi ih pošalješ

Još uvek mislim na ono sto mi je palo na pamet, kao opis tebe
“Moja šolja čaja i čašica rakije u isto vreme.”
I zaista, kad god te vidim
Bez obzira na dane koji su prošli
Još uvek imam ukus u istima
Onog piva koje nas je zbližilo
Čaja koji smo delili jer nismo imali novca da naručimo dva
Te rakije

Ali, najviše od svega,
Opor ukus razočarenja.

Različito mi doživljavamo intimnost i bliskost.
Ja želim prvo dobro da te upoznam, da mi se otvoriš i kažeš svoje želje, maštanja, snove, strahove. Moram da znam šta te trza iz sna, uz koju pesmu ti dođe da razbiješ čašu, koliko kašičica šećera stavljaš u kafu, kojem filmu se uvek vraćaš, u kojem kafiću je dovoljno da samo da se pojaviš i da znaju šta da ti donesu, kad izlazi nova epizoda tvoje omiljene serije, kako si upoznao svog najboljeg druga, šta uvek može da te nasmeje, a šta te rastužuje, i još milion sitnica. E tek onda mogu i fizički da ti se predam.
Ti se fizički još i predaš nekoj, ali ove sitnice ne otkrivaš nikom. I to kad kažem nikom ne mislim nikom osim najboljem drugu ili nekoj devojci. Ne! Kad kažem nikom mislim da se ti ne otkrivaš čak ni samom sebi. Ne smeš čak ni sebi da priznaš šta te trza iz sna, pa spavaš u zagrljaju neke devojke samo da ne bi bio sam. Ne smeš da kažeš koja pesma te podseća na neku ljubav pa ti dodje da na nju popiješ flašu rakije, a onda je razbiješ i povrediš samog sebe. Ne, ti ne dopuštaš sebi da tako voliš. Ne, ti ne želiš da se probudiš pored one koja će ustati pre tebe da ti skuva kafu bez mleka i sa dve i po kašičice šećera. Ne, jer ona zna nešto o tebi, ona te voli, a ti bežiš od toga, sećaš se. Ne ti ne smeš da pogledaš svoj omiljeni film sa njom, jer šta ako te nekad taj film podseti na nju, na vas, a ti si sam protiv svih, zar ne? Ne ti ne želiš da još neko ide u kafić koji to voliš, da još neko prati seriju koji i ti pratiš jer ti moraš da ishejtuješ sve ono što drugi ljudi gotive. Ne, ti ne pričaš o svojim prijateljima, jer umeš da budeš toliko sebičan da je to neverovatno. Ne, ti nikada nikome ne priznaješ svoja osećanja, jer ako ih ne priznaš, možda ubediš druge ljude da ih nemaš…
Da, različito mi doživljavamo sve to, zato i ne možemo zajedno, ali šta nam to onda ne da ni da se već više odvojimo…