pustinja

Ne idi..
Ne sad.
Ne ovako.
Ne kad sve ima smisla.
Plašim se.
Samoća je demon.
Ti tjeraš demone.
Ne idi.
Ne sad.
Trebaš mi.
Boli.
Haos u mislima.
Rijeke u očima.
Mrakovi u srcu.
Pustinja u duši.
Ne idi.
Ne ti.
Ti me u život vratiš.
Ti trebaš da budeš tu.
Ti mi značiš.
Ne idi.
Kada prodjem ulicom, čujem razne komentare, klinke viču kako bi mi delile šamare, a kada se okrenem-iza mene pustinja se stvori, na moje pitanje “šta reče?“ niko ne sme da odgovori… I zato mi dorasle niste,nabijem i vas i vaše ulične modne piste!

Probudiš se jednom tako.
Otvoriš oči.
Osvrneš se oko sebe.
I shvatiš da nemaš ništa.
Da si uzalud potrošio vrijeme.
Da si uzalud potrošio sebe.
Da te ništa ne veže.
Da si usamljen.
Da imaš gomilu ljudi oko sebe.
Da si potrošio emocije.
Da su izlapili osjećaji.
Da su dani monotoni.
Da sve podsjeća na prethodno.
Da si prazan.
Da boli neka pustinja u tebi.
Da te nešto razara iznutra.
Da ti fali neko, od nekada davno.
Da si jednom davno volio.
Da si izgubio sebe.
Da si izgubio volju.
Da si izgubio snagu.
I tad će se prelomiti u tebi nešto.
Shvatit ćeš da se nešto mora promijeniti.
Da se neko mora promijeniti.
Taj neko ćeš biti ti.
Bit ćeš svjestan da je u tebi ostalo dovoljno snage da nastaviš dalje.
Da izguraš do kraja.
Otjeraj lažne ljude.
Skloni lažne emocije.
Lažan osmijeh.
Kreni ispočetka.
Skidaj masku.
Polomljen si.
Izdrži.
Nastavi.
Hodaj.
Moraš.
Ne troši emocije.
Ne daj sebe, za pogrešne ljude.
Kad ti bude najteže, neko će da ti pruži ruku.
Tako ćeš upoznati one prave.
Njih čuvaj.
Njima vjeruj.
Tako ćeš početi živjeti.
Vremenom, probudićeš se sa osmijehom.
I shvatiti da za nešto živiš.
Da nekoga imaš.
I da je sve sa razlogom.
I bit ćeš sretan.