prvog

i kako zavoljeti ikoga
ako su mi oči pune tebe
tebe i tvog osmijeha
i kako grliti nove ljude
ako moje ruke još uvijek
pamte samo tvoje dodire
kako kada čujem tvoje korake 
iako nećeš doći 
i kako da poslušam one savjete 
“kreni dalje" 
pa kako da krenem dalje ako si 
tu
on me nasmijava svaki dan
divna je osoba
netko koga bih zavoljela
nakon prvog osmijeha
ali nisam 
jer ti si slika koju nikada ne bih prestala gledati
jer 
duša mi je prepuna tebe
ti si i strah i sigurnost
i čežnja
i želja


i kako zavoljeti ikoga
ako su mi oči prepune tebe

—  potreba. 241116

Veceras sam je sreo poslije toliko godina, bila je lijepa kao od prvog dana. Srce je zalupao kao bubanj. Pogledala me, te oci su sjajile, gledala me kao prvi put. I tada sam znao da me nikada nije prestala volit. Bez obzira sto me unistila, sto me promjenila, bila je najbolja. Bila je najbolje od mene. Poslije nje sam postao hladan, oni koji su mi prilazili nisam ih pustao. Taj dan, smo znali da nasa prica nece imat sretan kraj. Jer nemozemo nastavit sada tamo gdje smo stali prije 10 godina. Promjenili smo se oboje, nismo oni klinci kao nekada. Rekla mi je “ Znam, da mogu vratila bi vrijeme” ali vrijeme se ne vraca i nikog ne ceka. Zagrlio sam je posljednji put, onako jako, pustila je suzu, obrisao sam je i poljubio sam je, i lagano sam je pustao. Sve dok se nismo udaljili. Opet smo se rastali.
Glupo prijatelju…

Novi_neko

“Pronađi me u pesmama o nama tu smo skriveni još od prvog dana i obraduj se meni k'o starome drugu, daću ti osmeh i isprati tugu…”

Ujedno ovom prilikom želim da uradim dve stvari. Prva je naravno da ti čestitam rođendan, a druga možda neočekivana, je da ti kažem neke,za mene, bitne stvari.

Želim ti iz sveg srca sve najlepše i sve najbolje, i svaka, pa čak i ona najmanja želja da ti se ispuni. Ti si divna devojka i zaslužuješ to. Puno sreće na fakultetu, u ljubavi, porodici, što više provoda, što manje sekiracije. Bez obzira na sve što se desilo nikada loše nisam gledao ni tvoje  ni tebe. Dragi ste mi i zauzimate posebno mesto u mom srcu. Ma šta god da se desi zauvek ću te po lepom pamtiti, sve ružne stvari sam i zaboravio. Bilo je predivnih trenutaka sa tobom i ti trenuci su mnogo dominantniji od ovih drugih.
Slobodno mogu reći da si do sada jedina devojka koju sam voleo istinski onako.

Trenutno ne mogu da opišem ovaj osećaj. Ne patim, nije mi teško, jer imam neki osećaj da si ti zauvek moja i da je to to, da nema šanse da budem s drugom. Takođe uopšte nisam ni ljubomoran, sve što vidim, sve što čujem ništa me mnogo ne dotakne jer u dubini duše si moja i to je to, ništa me ne zanima drugo. I volim i ne volim što se tako osećam. Ja ništa tu ne mogu, jače je od mene.

Mislim da je vojska dosta pomogla da se tako postavim. Ojačao sam psihički mnogo, na tebe sam mislim uvek slab, ali za nijansu sam jači sada.

Koliko puta sam kada mi je bilo najteže ovde sam hteo da ti pošaljem poruku neku, nešto, ali napišem, razmislim i obrišem… Stalno tako..

Ja znam da teško ikad može da bude nešto opet između nas , ali osećao sam potrebu da znaš ovo. Možda smo se sreli u najgorim godinama , da je bilo kasnije možda bi bilo nešto od nas. Ali ja ovaj osećaj ne mogu da promenim i ti si zauvek moja i potpuno sam siguran da više nego tebe ne mogu nijednu da volim. Zato si ti zauvek moja ma s kim bila, to da znaš i da se stalno sećaš ovog pisma iz vojske. Sutra se udaj, udaj se za godinu dana, za dve, nije bitno kad, ti ćeš uvek biti samo moja i niko te neće voleti kao ja, siguran sam. Budi srećna jer moraš biti stvarno posebna da bi te neko ovoliko voleo.


Zauvek tvoj.

—  mojaljubavnaprica.tumblr.com

Sad razmišljam kako ona treba da se porodi za mesec i po. Prvo dete. I koliko je… čudno.
Jer bila sam tu kad se poljubila prvi put, kad je imala prvog dečka, kad je prvi put spavala sa nekim, kad se prvi put stvarno zaljubila, kad se prvi put baaaš napila, kad se prvi put naduvala, kad je položila prvi ispit.. Grlila sam je kad je plakala, slavila svašta-nešto sa njom, vrištala po kafanama, pružala ruku da me stegne kad je neko bitan nailazio.. Toliko toga smo prošle zajedno. Živele smo zajedno gotovo dve godine i koliko je čudno kako sve to može da bude… tako nebitno.
Kako smo jednog dana tu i družimo se, razmišljamo o njenoj svadbi, pričamo o detetu, fakultetu.. I onda sutradan sve to samo nestane i nema ničega više sem tih uspomena koje mi više ne deluju kao moje.. Kao da se sve to dešavalo nekom drugom i kao da ona nikada nije ni bila deo moga života..
I kako se ona pomene, svi mi neprestano govore “Nisi ni svesna koliko ćeš se kajati.. Nebitno da l’ sutra, za koji mesec ili godinu boleće te što nisi bila tu…”
Ne znam hoće li ili neće, možda još uvek nisam sasvim svesna da nekoga, ko je trinaest godina bio tu, nema više. Ali znam da sad kad pogledam ne žalim ni za čim. Bilo je lepih stvari, bilo je ružnih stvari, kao u svakom međuljudskom odnosu. Izabrale smo drugačije životne puteve. Odrastale smo zajedno, ali ne i isto. I valjda je u tome stvari.. Prosto odrasteš i prerasteš neke stvari i ljude bez neke prevelike drame.. Sačuvaš uspomene, zaboraviš na ono loše, ali ne žališ i prosto… Odeš.

tako nekako, za ljubav

nekad nije dovoljno samo sto se volimo, znaaam da ruzno zvuci, ne mislim tako, samo.. hocu da si tu, ne samo da te ljubim i mazim ili da me drzis kad su sranja, nego da si tu uvijek, sta god da se desi da znas, tipa kad trcim po kuci trazeci 2 iste carape i lupim se malim prstom od namjestaj, pa skakucem na jednoj nozi, e tu mi trebas, da se smijes sa mnom ali da kazes i da ce proci, znas, fale mi sitnice s tobom koje je tesko imati kad je sve ovako kako jeste. kao da smo zavezani za neko drvo a oko nas krug od vatre koji se suzava pa ne znam za koga vise da se brinem i na sta da mislim. ustvari, kroz gravu prolaze momenti s tobom iako je to ukupno nekih 5 dana kad bi sve sastavili. i znam onda da te volim i da je to to jer dok gori ja mislim o tome kako me bilo stid gledati te u oci ispocetka, prvog poljupca, zagrljaja kad mi dodjes, prve noci skupa, blesavog tusiranja s odjecom, genijalnih videa.. volim te. to je to. ali nije mi dosta, mrzim sto sam sad ovakva, sebicna ili sta vec i ne znam da li je do toga sto si manje tu, ili zbog ovih problema ovamo, ili zbog toga sto nikad ne znamo sta ce biti sutra. nedostajes vise nego sto ces ikada biti tu i to je problem, ali mogu te cekati, uvijek cu, vrijedis debilu. a mozda je i problem ono “pricacemo uzivo” pa se sve oduzi, ne znam sta ti je u glavi i sta osjecas i to me ubija. kakvi su ti planovi? sta ti mislis o svemu? daj molim te odvoji se od svega na momenat, napisi mi sve, istresi sve. znam da se i ti bojis, pogotovo za mene, ali isto tako znam da si jak i da si prosao mnogo toga da bi sad bili ovdje i vidio si me u najgorem izdanju, dizao me s poda, ozivljavao me eeej. jak si. ali nemoj da skupljas stvari u sebi, necu da puknes. sta bih ja bez tebe, konac si sto me drzi, ucvrsti me molim te, pricaj mi, hocu da znam sta se desava u tebi
04/07/16 23:03
(sad mozda spavas tamo negdje 300km daleko, a ja zamisljam koliko bi samo bilo lijepo to vidjeti i zaljubljujem se iznova jos vise)

Šta se desi kad se sretnu srodne duše ?

Jednom davno, prije samog rođenja, odabrala si baš njega. Sa kojim je noć kratka za sve ono što jedno drugom želite reći. Čija te duša miluje ne dodirujući te. Koji u tebe vjeruje i tjera te da povjeruješ u sebe onda kada u sebe vjere nemaš. Kaže da si bitna. Njemu i cijelom svijetu.

Poznaćeš ga po duši koja treperi i sjaju u oku koji zaiskri kad se pojaviš. Po zagrljaju toliko čvrstom kao da ćeš mu kliznuti kroz prste. Od prvog susreta u ovom svijetu više ništa neće biti samo crno ili bijelo. Već cijeli spektar tonova, svaki sa novim osmjehom. Novom riječju. Novim dahom.
Trebaćeš ga kao vazduh bez kojeg ne možeš. Na čiji nedostatak se možeš navići. Bolno. Napola dišući. Ne gradi život bez onoga koga si odabrala jednom davno prije samog rođenja. Jer bez njega bit će naličan kuli od karata koja se dahom može srušiti. Ili samo jednim njegovim zagrljajem. Osmjehom. Lagahnim kao svitanje.

To je onaj sa kojim ti je dovoljno samo da budeš. I da ne morate baš ništa. Jer ste predodređeni za vječnost i ljubav koja vam zbunjuje razum. U koju se ništa smisleno ne uklapa. A veći smisao od toga ne vidiš.

Zbog njega ti um izgleda kao najgori mučitelj. A srce stvara najljepše note. I raste izvan granica pojmljivog. Duša ti titra isto kao prvi put kad ste se sreli i dotakli. Čak i deset… dvadeset godina kasnije. Isto, baš svaki put.

Poznaćeš ga po ljubavi. Jer rasteš kad ti priđe. I čini da se osjećaš voljenom, čak i kada ti to ne kazuje. Dok toga još ni sam svjestan nije.

Vrijedna si ljubavi. One koja gradi tvrđave. Leti preko planina. Koja čini da planeta bude divno mjesto za disanje udvoje. Ne pristaj na manje od toga. Ni zbog vremena koje prolazi. Ljudi koji ti govore da ti izmiče. Zluradih pogleda i govorkanja. Osjećanja da mu nisi dorasla. Ili ma čega drugog. Jer ste se dogovorili odavno… još prije rođenja. Da ćete stazom jedno kraj drugog hodati. I upijati svjetlost kao jedno biće..💙

Pa, ja sam katastrofa. Hodajuća katastrofa. Ja sam onaj trenutak kad pospeš šolju kafe svud po svom omiljenom vunenom puloveru. Ja sam onaj momenat pospanosti ujutru kad ustaneš na lijevu nogu. Ja sam onaj dosadni čuperak na vrhu glave, koji jednostavno ne stoji na mjestu, pola sata prije nego što se trebaš vidjeti sa prelijepom djevojkom. Ja sam ona jedna slušalica koja se pokvari, sedam dana nakon kupovine. Ja sam jedna strašna scena prvog horora iz djetinstva koja ti se stvori u mislima kad padne mrak. Ja sam onaj osjećaj zasićenosti, kad pjesmu slušaš stotinu i prvi put. Ja sam onih živcirajućih zadnjih dva postotka baterije. I blijeda tanka crtica wifi signala. Ja sam debela stara lektira od petstotina stranica koja ti se uopšte ne čita. Ja sam neispavanost zbog komarca koji te je čitavu noć budio. Ja sam nervoza pred ispit i sparina prije pljuska. Ja sam grozni zvuk školskog zvona i oštrog škripanja krede po tabli. Ja sam onaj gadni vozač autobusa koji te ne sačeka dok pređeš ulicu, iako si sav pokisao od iznenadnog ljetnog pljuska. Ja sam neslana šala i grč u nozi. Ja sam katastrofa. Obična katastrofa.
—  Niko ne voli Nas omražene ponedeljke.

Shvatila sam šta je ljubav onog trenutka kada sam vidjela kakav odnos imaju moja prijateljica i njen bivši momak. Bilo je to prvog maja. Sjećam se,ulazim u sobu,sve mi se ljulja,čaša sa štokom je u rukama. Gledam njih dvoje,jedno preko puta drugog-sjede na krevetu i gledaju se. Oči su im govorile više od hiljadu riječi. Bilo im je dovoljno da se gledaju da bi se njihova srca zadovoljila,spojila valjda. Ispila sam onaj štok ‘na eks’,izašla iz sobe i počela razmišljati. Znala sam da je to ljubav. Ona iskrena,neiskvarena. I sjetih se sebe. Ja nisam željela da se gledam sa njim,željela sam da osjetim ukus njegovih usana. E,to je požuda.

Decembar. Vreme praznika. (prvog) Snega. Raspusta. Radosti. Mesec koji deca najviše vole. A svi smo, ma koliko to pokušavali da sakrijemo maskama odgovornosti i ozbiljnosti, još uvek deca. U svakom od nas se krije dete. Ono koje se raduje. Iščekuje. Veruje. U dobro. U magiju. U čuda. DECEmbar. Mesec koji čeka da probudiš dete u sebi. Poveruješ u čuda. I obraduješ se svakom novom danu. Uživaš u magiji trenutka. Šta čekaš? Probudi dete koje si i podseti ga da se igra.

Istina je. Preboli se. Preboli se sve. Zavolis ponovo, nadjes novu srecu, zaboravis proslost. Ali ipak, ostaju u dubini duse uspomene. Uspomene ne moze niko izbrisati. Ostaje ta osoba, sa kojom si prvi put osetio ljubav, zelju da ostaris sa njom. Svega ces se secati uvek onih neprospavanih noci zbog ljubomore, prvih suza, prvih svadja i prvih pomirenja. Secanje na prvi sastanak i prvog poljubca sa tom osobom, prvih leptirica. I nekada kada budes cak imao i svoju porodicu, svoju decu. Uvek ces imati isti osecaj kada cujes ili izgovoris to posebno ime.

Druze ne cekam vise ni avione ni vozove, ne cekam vise ni nju. Otisla je, zasto da je cekam vise? Dovoljno sam ja nju cekao, dovoljno sam bio njen. Znamo i ja i ona da se prava ljubav ne spominje nikome. Nju, sve sto smo imali ostavljam za svoju tisinu. Zelim bit sretan, ali bez obzira koliko sam bio sretan sa njom i bez obzira koliko je volim, treba da krenem dalje. Ona je to uradila, ja nisam ali druze mora i moje vrijeme doc. Previse me ona imala, previse me puta ubila.
Mozda nekada u dalekoj buducnosti je sretnem i zaljubim se u nju kao od prvog dana, a do tada malena vidimo se uskoro sjecas se?
Zelim i ja prozivit druze zivot, nemogu provest citav zivot cekajuci onu koja nece doci. Vjeruj mi druze ona je moja vise nego bilo cija.
Nije bio prvi put da je otisla ali je bio prvi put da se nema kome vise vratit…

Zaboravi nebitne stvari. Pamti samo najlepse trenutke. Seti se prvog poljubca, mnostvo zagrljaja, kasnih setnji, svakog osmeha… i osoba koje su to doprinele.
—  Aurora
I eto vidi potrefilo se. Čekao sam te od prvog dana kad sam te vidio. Čekao, dok si ti još onako kao djevojčica lutala za nekim filmskim snovima. Čekao, čak i kad si bila moja al se slučajno izgubila u prevodu između ta dva svijeta što naši nazivaju prošlost i sadašnjost. Čekao i kad si znala koliko si isprljala taj bijeli tepih tuđim koracima i kad si dopustila da drugi lahotno ušeta u naše snove. Čekao sam ipak znajući da ćeš uvijek da navratiš u dobro poznatu ulicu ne brojeći korake. I eto sad opet kucas na dobro poznata vrata nadajući se da su podstanari isti. Žao mi je lutko, nemoj mi sada da pišeš o ljubavi, bar ne ti koja je ni u živom blatu ne bi poznala. Odoh sad sasvim slučajno da čekam tamo gdje sam uvijek čekao, možda uspijem da uhvatim tvoju siluetu kad ugasiš svjetlo.
—  A. D. “Grad u magli” (Ne objavljenja djela, str 129)