propalo

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

Nakon što sedam dana provedeš u krevetu, bez šminke, u majici tri broja većoj, jedva prepoznaš ženu iz ogledala dok na sebe navlači usku crvenu haljinu, pušta gustu kosu i staje na štikle. Ima crveni ruž na usnama i malo maskare na tamnim očima.
“Nekad iz ovih komada nisi izlazila i jedino što te brinulo bilo je kako ustati ujutro, kad ćeš vjerovatno i ovu noć zaglaviti i stići baš tada. Sada je navlačiš tako, bezvoljno, razmišljajući koliko ima do 2h da se može iskrasti kući.” - Jer 2h ujutro je mjera. Niko te puno ne smara da ostaneš i opravdanje sa sutrašnjim obavezama može da prođe. U 2h ujutro, svako svoje mori, i drugari i drugarice popuste tebe.

Stavljajući posljednje kapi parfema na tijelo i bacajući ga u smeće, dala sam sebi obećanje. “Isto ovako, lagano i hladno, bacit ćeš i smeće iz svoga života.” Kad nešto više nema svrhu, zašto čuvati? Da te podsjeća kako je jednom “služilo”? Ne, hvala. Sjećanja iz glave dovoljna su za tri života, a ja ipak imam samo jedan. Kad predugo ostaneš sa smećem, počneš i ti da smrdiš.

Tek što sam napravila nekoliko koraka Brčanskom, shvatila sam da sam večeras ipak trebala uzeti taksi. Kad vrijeme brzo teče, sve manje boli. Tamo gdje su minute sati, kao u ulicama koje znaju vaše korake, film u glavi je stari aparat. Dođe do krajnje tačke i odmah se počne vrtiti nazad. Na početak. U Bulevaru sam im se nasmijala. Momak se davio hamburgerom, čokoladom i sokom, a djevojka pored njega vrištala je od smijeha, dobacujući mi: “Vidiš li s kim sam ja u vezi?” Bar mi se čini da je to rekla, jer je posljednje riječi izgovorala iz njegove dukserice u koju je povukao. Klimnula sam glavom, kao, da, znam ovu sliku, imala sam jednog istog takvog.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim da večeras ipak neću čekati dva ujutro. I da večeras, ipak, neću nikom mirisati, a sebi zasmrditi. Sa sobom se ne igra inat. Ni onda kad ti je do grla svega, ni kad jedino želiš da osjeti kako je prodati sve što nije imalo cijenu i nazvati se tuđom. Ne… Za sreću ponekad treba stotinu suza, ali sreću nikad ne gradiš na suzama. Svojim ili nečijim. Život je kao bumerang. Tek kad pomisliš da je ovaj krug bio dobar, dočeka te da pokaže da je sve bilo uzalud i bezvrijedno što si činio. Zabave mnogi, onako kako tebi treba, samo jedno i jednom u ovom životu te zavoli. Takvog kakav stvarno jesi. Bar je tako govorio neko moj, pričajući kako zbog toga trebamo čuvati nas. Nadam se da danas bolje čuva sebe.

Ulazeći u zgradu, čitala sam poruku od prijateljice. Piše mi: “Žao mi je za propalo veče. Lijepo spavaj i jedva čekam da ponovo budeš najbolja sebi i svima.” - Žalila sam jedino propušten zagrljaj za nju, osobu koja se toliko trudila nacrtati mi osmijeh ili, naprosto, pokazati mi koliko je ljubav bitna kad nalete ovakvi dani. I da se ljudi koji te vole nikad neće moći porediti sa onim koji ti tek s vremena na vrijeme prave zabavu i možda bi mogli da te zavole kad te upoznaju do kraja. Možda, da…

Kuckala sam po mobitelu i skidala istovremeno štikle. “Bilo bi ovo propalo veče da se nisam vratila. Ništa se ne radi na silu, a kajanja sam dovoljno nakupila u ovom krugu. Šminka i lažan osmijeh pokriju sve za druge, ali umjetnost je šta ćeš sa samim sobom. Majica tri broja veća nekad je dobra opcija. Kad u njoj opet budem izgledala odlično, zamisli kakva ću u ovoj haljini da budem.”

I dok sam poskidala sav lažni sjaj sa sebe, bilo je 2h. Sad svi možemo na spavanje. Neki čiste savjesti, dosljedni sebi, drugi… Drugi, nečemu što nije ljubav, poštovanje i dato obećanje za vašu sreću.

Nekad samo ćutiš i slušaš i trpiš. Kažeš sebi: “Godine su u pitanju, ne vredi da sve padne u vodu.” Ali onda stvari kreću da se skupljaju.. Kap po kap dok čaša ne počne da preliva i ti više ne možeš da izdržiš. I onda se pitaš: “Čemu?” i “Zašto da se trudiš da budeš dobar prema nekome ko to ne zaslužuje i misli da samo on biva povređen u celoj situaciji.” I onda jednostavno digneš ruke.. Baciš u vodu sve te godine, sve uspomene, sve planove i želje, jer neki ljudi nikad neće odrasti i neće se promeniti. Neki ljudi su navikli da gledaju sebe i ne pitaju se da li je tebi u redu, zašto si uradio to što jesi. Neki ljudi se prosto ne trude da razumeju, ili ne umeju to da rade. Neki ljudi nisu sposobni za normalne razgovore, ne znaju da slušaju, ili neće i drže se svoga, iako je pogrešno.
I shvatiš da nije vredno, da ne treba da trošiš svoje živce i svoju snagu i da nisi ti taj koji treba da se kaje i da prevrćeš po glavi zašto je sve, eto tako odjednom, propalo. I shvatiš da sve puca, samo tako. Da su neka prijateljstva još toksičnija po tebe od ljubavi. Da je davno trebalo da staviš tačku na sve. Da ništa ne uspeva ako se samo jedno trudi.
I onda, iznenada, neko kome si nekad pričao sve postane neko sa kim ne želiš da progovoriš više u životu.

Imala sam drugaricu,zapravo sestru,bile smo bliske,prebliske. Nismo mogle jedna bez druge…Dijelile smo sve,tajne,hranu,krevet,pa cak i decke. Odrasle smo skupa,naucile svasta jedna drugu,radile ludosti koje smo mogle raditi samo skupa. Bilo je divno,nisam vidjela kraj. A onda je sve propalo,naglo. Ona se promjenila,ja sam se promjenila. Ne prepoznajem ju vise,a ni ona mene. Pocele smo gubiti kontakt,udaljavati se,nebi se cule vise danima,falila mi je,a opet nije.Zasto se to dogada? Zasto ljudi gube kontakt i ne mogu ga uspostaviti opet? Zasto ne mozes u zivotu stisnuti ‘replay’ i sve ponoviti. Nikada to necu shvatiti.
—  Myhead

Pomislio sam, bas nas je krenulo
samo tebe sam u belom video
sa ovog puta nikad ne bih skrenuo
ali sve se to zbog tebe srusilo

Ne zovi me, ne pisi mi
za mene ne postojis ti

Ref.
Kada pomislis da cuvam te u grudima
i da posle svega jos si jedina
bolje da do deset izbrojis u sebi tad
ti nisi vise nezamenljiva

Kada pomislis da cuvam te u grudima
i da je makar malo nade ostalo
ja zaboraviti necu da si drugog ljubila
zato, duso, pisi propalo

Pratio sam te, a ti zalutala
da li vrag je krio tvoje tragove
toliko toga ti si mi precutala
ali sve se sazna kasnije il’ pre

Ref.

Zato, duso, pisi propalo