prodje

Secanja

Odlucila sam da sredim neke stare kutije. U koje sam stavljala sve te neke stvari koje su mi bile drage, razne papirice, na kojima sam pisala neke datume, kojih se danas i ne secam, nisu mi jasni, ne mogu da se setim ni za sta su vezani.
Masa starih udžbenika iz srednje skole. A na njima potpisi nekih ljudi, koji su mi tada bili mnogo dragi. A danas ih skoro ni ne pozdravim. Odrasli smo, vise se ne razumemo kao u tim bezbriznim srednjoskolskim danima.
Delovi nekih ulaznica za razne zurke i koncerte. I secam se svake. Secam se koliko sam tada bila detinjasta i luda. Koliko sam volela sve te koncerte i zurke. I sve te ulaznice, nekad su bile zalepljene na zidu moje sobe, pa kako istekne godina i dodje nova, skidam ih i stavljam u kutiju koja je samo za njih.
A onda naletim na prvu ulaznicu sa prvog derbija koji sam gledala. Tad sam prvi put drhtala kao prut. Dok sam putovala za Beograd i izgubljena trazila stadion. Dok su me ljudi cudno gledali u crno belom dresu. Secam se da kad sam ugledala taj hram fudbala, srce je brzo kucalo. Secam se huka sa juga i naleta emocija.
U istoj kutiji nalaze se i prve zice sa gitare koje mi je kupio neko mnogo drag. Koje su vremenom se istrosile i pukle. Danas retko sviram, trzaj mi para srce. Danas te osobe vise nema. Negde sa neba nadam se da gleda.
Onda nadjem kasicice iz kafica, koje smo moja najbolja drugarica i ja redovno skupljale kad idemo pre skole u kafic. Danas ih vise ne skupljam, cak i ne pogledam da li ima kasicica kad narucim kafu. Danas pijem gorku. Danas, ona mi vise nije najbolja drugarica, posle mnogo godina.
U jednoj od kutija, nalazi se i veliki papir sa jednim datumom. Papirici na koje sam prepisivala njegove poruke. I secam se kako mi je tada bilo. Kako sam bila srecna. Danas, ni on vise nije moja ljubav. Danas smo odustali od nas. Izgubili smo snagu da se borimo.
Danas neki novi ljudi su oko mene. Danas neke nove ljude volim, volim neki novi vole mene. Danas se upravo bojim da i oni ne postanu samo secanje.
Tako se cudno osecam.
Kao da sam zarobljena između juce i sutra. A danas, nikako da uhvatim vazduh. Nikako da prodje. Nikako da se vratim u stvarnost.
I cudna su secanja. Posle njih covek se retko vraca u realnost.
I tezak je vazduh.
A moras dalje. Danas. Sad. Odma.

Ponekad poželim da mu budem
šolja jutarnje kafe kada otvori svoje nežne okice koje mogu satima da gledam
Poželim da mu budem
ono malo vode na dlanu
koja mu ostane posle tuširanja zbog linija njegovih dlanova
poželim da mu budem slika
U ramu
Koju gleda svaki put kada pored nje prodje
samo da ga svakog dana podseti da sam tu.
A najviše
Ponekad najviše
Poželim da budem njegov omiljeni parfem
uvek uz njega,na njegovom vratu
kosi
telu
uvek pored njega i nikad bez odvajanja
poželim,tako
da budem sve materijalno
opipljivo
što je uvek u njegovoj blizini,sa njim, pored njega
da mu budem sve i kroz te neke
glupe stvari
koje želim da budem
Jer iskreno ako sam išta više volela
Od njegovog divnog raspoloženja nakon popijene jutarnje kafe
Od njegove glatke kože nakon tuširanja
od njegovog zamišljenog pogleda u sliku na radnom stolu
I od njegovog mirisa koji nosi svuda sa sobom i po njemu je prepoznatljiv..
Ako sam išta više od toga volela
Onda
Ću vas zamoliti
Da me odvedete negde
Daleko
Bez njega
Mesecima,godinama,vekovima
da ga ne gledam,ne slušam,ne mirišem i ne volim
Zaključajte me
Ali jednu stvar
Nikada ali nikada nećete promeniti
Obećavam
I kunem vam se
Nikog tako nikad
Osim njega ne bih mogla da volim
Pa makar zaključana
U tamnici
Ili
Na pustom ostrvu
Uvek bi se moja
Svaka misao
Svodila na njega.. Voleću ga i onda Kada zalazak sunca više ne bude postojao I mrak bude jedino ono što mogu videti
—  ultravioletna. (Teodora Vuković)

“Sanjao sam nocas. Dosla si u jedan grad u mom snu. Grad u kome se budim da tebe docekam. Doputovala si kasno vozom. Kada si prisla rekao sam ti "Samo divni ljudi putuju vozom!” i ti si me onda zagrlila. A ja sam te pitao :“koliko zelis da ovaj zagrljaj traje?” Ti si odgovorila “puno!” Rekao sam :“Dobro. Vazi. Ali samo da znas, ovo je tvoj zagrljaj i kada prodje puno, onda cu ja tebe da zagrlim, isto toliko.”

Strah me je i da pomislim, koliko puta sam ga oterala od sebe, koliko puta sam ga povredila recima. A on se uvek vracao. Zapravo, nikad nije ni otisao. Pustao je da me prodje moje ludilo. Da me prodje strah. Da me prodje sve sto me muci. Onda bi dosao. Ponovo.
Koliko samo puta smo u isto vreme bezali jedno od drugog. I ponovo docekali jedno drugo sa rasirenim rukama. Prihvatali odlaske i radovali se povratku.
Strah me je i da pomislim koliko puta sam u tim danima kad nije kraj mene, zelela da bude tu. Samo da cuti. Ali da je tu. Pored mene.
Plasim se toga koliko volim. Plasim se da to ne izgubim. A ne znam da se promenim. Kazu da je ljubav kad prihvatis necije mane. Ako je tako, ovu ljubav onda ne mogu uporediti ni sa jednom drugom.

Pročitah jednom,divne li rečenice:
“Kako preživiš da ode neko kog jedinog imaš?”
To se ne preživljava.
To se zauvijek voli. 
Samo se u inat njoj uništavaš.
Noći provodiš za šankom i često puta pod njim.
Dani su jednolični. 
Ljubiš kojekakve usne samo da prodje želja za njenim.
Ali ne prolazi.
Svake sledeće te peku, bole, ubijaju. 
Ali nisu iste.
I sve što ti je u mislima jeste taj zagrljaj. 
Poslednji.
Najduži. 
Na svojim rukama još uvek osjećaš pramenove kose.
A po glavi kao ringišpil kruži taj miris njenog parfema.
I ne preživiš da ode neko kog jedinog imaš.
Samo nastaviš dalje.
Jeste teško, mučno, naporno.
Ali nastavi.
Ne osvrći se.
Ja jesam.
Patio sam, bio zaljubljen i volio. 
Volio više od sebe.
Volio i bio povrijedjen.
Volio i bio iznevjeren.
Volio i nisam bio voljen.
Ali nikad ne preživis da ode nekog kog jedino imaš.
Samo naučiš da živiš sa tim.
I samo još više voliš.
Kad tad će shvatiti da je pogriješio.
Kad tad će pokušati da ti se vrati.
Ali tad ćeš već biti nečiji.

Cekas bus, cekas odmor u skoli, cekas da prodje tuga, bol, cekas srecu, cekas ljubav, cekas da vidis nekog, cekas rodjendan, novu godinu, neki drugi praznik.. Cekas samostalnost, punoljetstvo, index, ljeto, zimu, dorucak, kisu, dugu..

Jednostavno cekas..
Cijeli zivot prodje u cekanju neceg hh :-)

Koliko je sjebano,pokusavati da se smejes,da izigravas ludilo
Da govoris da si dobro,i da ne boli.
Da slusas pesmu koja te itekako podseca na njega,ali kazes ‘ne,nema veze sa njim’
Koliko je sjebano kad ne mozes nikog da zagrlis u sred noci i isplaces mora suza.
Kad moras da prodjes pored osobe koju ne bi pustao ni da ti neko ponudi bogastvo
Koliko je sjebano kad svaku osobu vremenom odgurnes jer nemas snage da objasnjavas da nisi dobro

Stvari fale kad ih nemas a ne kupuje se novcem..

I sad bih dala sve ove proklete godine i ove dane.. novce i svijet odraslih za sve one prosle, one stare urezane u svaki dio mog postojanja.

Pa da me tako spakuju u neki avion, za let unazad. Pa da bar jos jednom osjetim onaj topao miris doma, porodice na okupu, sigurne ruke i bezbriznosti. Da bar jos jednom bosim nogama protrcim kroz kucu u zagrljaj svojih roditelja. Da ih gledam kako ispijaju jutarnju kafu i planiraju nas zajednicki dan, a ja se od srece kesim u uglu secije gdje sam kao mala uvijek voljela da sjedim. Kao pravim se da gledam tv, a svako malo pogled je upucen njima. Pogled na sretnu porodicu.. Pa da jos jednom dijelim sobu sa svojim bratom, da se svadjamo oko igrica, tv kanala i da mi se to cini najveci problem u zivotu. Da se smijemo glupim furkama i da mu prosipam neke fazone, jer ja sam starija, ja kao sve znam. Da prozivljavam sve one rijetke zajednicke trenutke, putovanja i vecernja izlezavanja. Kunem se, dala bih sve sto imam za one ljetne veceri ispred kuce u krugu svojih najdrazih.

Na ovaj dan prije sest godina sam izasla iz kuce u kojoj sam odrasla, iz doma..naseg doma, u kojem su ostale sve one velike, najvece uspomene. Oceve suze na pragu, dok sam izlazila zaboraviti necu ni da imam dva zivota. Bole toliko jako, kao da stojim upravo sada pred njima i gledam kako se slivaju niz to blijedo lice. Toliko godina je trebalo da prodje da bih shvatila jacinu bola njegovih suza. Mada se one ruku na srce nikad nece moci porediti s onim maminim..

Ehh sta bih sve dala da sam jos jednom ono malo dijete koje ima svoja dva roditelja pored sebe. Da se popuni ova ogromna praznina u grudima i da osmijeh bude stvaran. Da legnem u krevet mirne glave znajuci da me tu neko cuva i da me jutrom budi ocevo pjevanje kroz kucu dok se sprema na posao a mamin glas “Suti bolan, djeca spavaju”.. Ehh koliko samo ne znamo cijeniti prave trenutke i uzivati u njima. Koliko smo nekad prokleti i zelimo od zivota vise ne znajuci da nam je Bog podario ono najvaznije, slijepi pored ociju..

Hvala vam za sve sto ste ikada uradili za mene, za svaki napor i znoj. Za onaj osjecaj sigurnosti, za neprospavane noci radi mog mirnog sna. Hvala vam sto ste napravili od mene ovo sto danas jesam. Ako nista bar sam iz svega naucila jednu lekciju. Onu najtezu, zivotnu. Ako nista bar sam ojacala i postala hrabra izrazito jaka zena. Gdje god se nalazili ovog trenutka, buducih dana i godina, koliko god daleki bili uvijek ste tu s lijeve strane, u svakoj pori koze i treptaju oka. Vi i brat.

Volim vas najvise na svijetu.

Dž.

Dani

Kada hodaš ulicom na svojim visokim štiklama

Sa držanjem ruske balerine

I hladnoćom ruske šume,

Da li ti korak zastane

Kada slučajni prolaznik pretrči na crveno?

Da li te podsjeti na moj pijani moonwalk preko zebre

One noći kada je Muris svirao

A ti bila umorna?

Pa ti korak zadrhti

Ruska šuma oljeti

I zaplačeš?



Kada prolaziš pored cvjećare

Tamo kod kina Radnik pa malo dalje

Žureći kući da spremiš večeru

Da li se nešto pomjeri u tebi

Kada slučajni prolaznik izađe noseći ružu? 

Da li te podsjeti na ružu koju sam ukrao

Kada nisam imao dovoljno novca

Da je kupim

A ti bila tužna?

Pa ti pogled padne

Crvena ruža zasmrdi

I prećutiš?



Kada šetaš parkom u subotu

U jednoj od onih lepršavih haljina

Praveći se da ne postoje obaveze i posao

Da li ti zamiriše trava

Kada slučajni prolaznik naidje sa malim bijelim psom? 

Da li te podsjeti na Klempu

Koji je došao i lizao mi obraze

Dok smo ležali zagrljeni na travi

A ti bila sretna?

Pa ti proljeće zahladi

Doplove oblaci

I zadrhtiš?



Kada na ljeto odeš na more

Na neku novu plažu na kojoj prije nisi bila

Pa sa svitanjem otvoriš oči i tabane spustiš na pijesak

Da li te prodju trnci

Kada slučajni prolaznik protrči kraj tebe? 

Da li te podsjeti na buđenja sa otvorenim prozorom

I jutarnje trčanje pored plaže

Kada smo živjeli zdravo

A ti bila snažna?

Pa ti more presuši

Plaža ogadi

I zaboraviš?



Kada hodaš gradom držeći ga za ruku

Preko našeg trga s one strane rijeke

Sretna što si napokon sretna

Da li ti srce zastane

Kada slučajni prolaznik budem ja? 

Da li te podsjeti na obećanje

I ime djevojčice koja je trebala postojati

Kada prodje dovoljno vremena

A ti budeš moja?

Pa ti vrijeme zastane

On zasmeta

I oprostiš?

Pomislim na tebe idu suze. Prodje neko s tvojim parfemom idu suze. Gledam nase slike idu suze. Znas li zasto duso? ne ne znas al znam ja, nedostajes mi u svakoj sekundi jer te ludo ludo volim jer nikad nikog prije nisam volio ko tebe.. a ti to ne znas da cijenis al ima zena koje hoce bas to.
—  Crni Oblaci

Zelim da razmisljam o tome da ce sve jednog dana da prodje. Zelim da znam da ce jednog dana sve ovo biti jedna daleka proslost koje se mozda necu ni secati. Ne kazem ja da je ova sadasnjost losa ili bilo sta. Cak sta vise, volim noci ispunjene glasovima, osmesima, dobrom muzikom i picem. Nema u tome nista lose. Zelim da napravim najbolju verziju sebe. Da se okrenem k sebi. Cak i kad sve to prodje, zelim da se osvrnem i da, u tom trenutku, znam da sam volela sebe dovoljno da mogu da odsetam od necega sto me vise ne cini srecnom, dugujem to sebi. Zelim da znam da sam, u svemu sto sam zapocela, usla sa dovoljno strasti i ljubavi i meni ce to biti dovoljno.