prisustvo

Kada me zaboli imam potrebu da ti kažem samo jedno
Voli me, ništa drugo
I budi tu
Ne ostavljaj me
Tada mi nije do saveta
Sve ih već znam napamet
Nije mi ni do priče
Sve smo već toliko puta rekli
Samo budi tu
Tvoje prisustvo
Glas
Lepota
Dodir
Ne gledaj na sat
I ne pričaj kako te neko čeka
Kako žuriš, negde, nekome
Samo budi tu
Da mogu da osetim tvoje biće
Ramena
Tvoj miris
Da mogu da stavim ruke ili glavu
U tvoje krilo
I da ćutim
Znajući
Da u kosmosu postoji neko ko je sa mnom
Sa kim dišem zajedno
Hoću kada te gledam
Da vidim da si uz mene
Hoću kada te slušam
Da čujem da me razumeš
Hoću kada te grlim
Da znam da me osećaš
A ne da si tamo negde, sa nekim
Ne odrađuj ovo naše što imamo
Ne shvataj to kao moranje ili obavezu
Nemoj
Ako je tako
Onda idi…
Ako je isto kao i sa drugima
Onda budi sa drugima
A ne sa mnom
Moram da verujem da smo drugačiji
Bolji
Posebni
Jer ako nismo onda smo prokleto isti
I naša patnja je ista
I naša sreća je ista
Život i snovi
Ako je tako
Onda bih mogao da budem sa bilo kim
I ti bi mogla da budeš sa bilo kim
A ja to ne želim
Želim ono najlepše
A i ono drugo
Da dam tebi
Ako misliš da to svako zaslužuje
Misli to slobodno
Samo znaj da ti i ja, onda, ne zaslužujemo jedno drugo
—  Stefan Simić
Nasumične misli na gomili

Smetaju li vam svi ti nasmijani prolaznici na ulicama

Da li vas iznervira kad sretnete nekog koga jedva poznajete pa se pozdravite

I taj vas čovjek pita

Sva moguća privatna pitanja i načinje teme koje

I sa dragim prijateljima

Izbjegavate?

Otkud ljudima pravo da njuše

Našim životima?

Da li vas ljuti to što moraju znati kako vam ide fakultet

Ima li išta od ljubavi

Gdje ste pošli

I sa kim?

Da li u busu osjetite poglede ljudi

Kao da mogu namirisati da nešto nije uredu

Da vam baš i nije ugodno u sopstvenoj koži

I onda namjerno nastavaljaju da zure

Pa vam u stomaku raste

Onaj osjećaj

Onaj čudni kamen od spužve što kupi svaki gram dobrog raspoloženja

I u jednom trenutku se unutarnji mir pretvori

U nervozu

Pa bi radije bili sami negdje na livadi dugoj tri stotine kilometara

Bez i jednog drveta

Čovjeka

Ovce ili

Insekta?

Da li vam se nekada desi da vidite potpunog stranca u tramvaju

I da pomislite

Kako bi vam godio dodir njegove ruke

Na obrazu ili

U kosi?

Da li ste ikad došli do te faze usamljenosti?

A onda

Samo par sekundi kasnije

Nakon što izađete na ulicu i udahnete

Odjednom vam smeta prisustvo svega i svakoga

Pa se pitate šta nije uredu s vama?

Da li vam se svaki put kad vidite čovjeka sa psom na ulici

Više svidi pas nego čovjek?

I poželite da ga pomazite i pričate s njim

Samo da ta ljudska spodoba

Nije tu?

Da li su i vama smiješni svi ti ljudi

Na ulicama

Svi ti ljudi što koračaju nasmijani i glasno

Pričaju o životu

I nebitnim detaljima poput

Nove emisije na pinku ili

Cijene toalet papira

U Konzumu?

Da li i vi mislite da je sreća droga

Koja čini da

Godine prolaze brže i da

U galami

Trošimo vrijeme na

Pogrešne stvari?

Da li je bolje uživati u životu

Zaista uživjeti

Pa umrijeti i

Biti zaboravljen

Za par godina

Kao da nikada nismo

Postojali?

Ili je bolje misliti o

Svim tim stvarima o kojima ti sretnici

Nikada neće

Pa od njih oblikovati

Svoje opsesije

U nešto stvarno i opipljivo

Što će ostati

I zvati se

Umjetnost?

Jer

Ne postoje srećni umjetnici.

Svako ko stvara nešto

Od ničega

To je čovjek kojem nešto fali

Pa to nešto pokušava da stvori

Od sebe i

Svoje šuplje 

Unutrašnjosti.

Da li je bolje biti

Srećan

Ili vječan?

Da li se i vama desi da gledate ljude u šopingu kako

S toliko važnosti biraju

Komad tkanine kojeg će

Nositi na leđima

Pomislite li da su budale i da

Nije bitno kako

Izgledamo?

Da li je i vama smiješno to što se

Više trudimo

Da se dopadnemo drugima i da

Njima budemo

Lijepi?

Da li je i vama sumanuto da postoji toliko

Centara za uljepšavanje

Prodavnica svega i svačega

Za našu

Vanjštinu

A tako malo mjesta na kojima se

Može kupiti

Svoja unutrašnjost?

Da li i vi mislite da bi trebalo gledati nebo i građevine

Prolaznike

Pločnike

Kese koje na vjetru lebde zrakom

Prodavače kokica i

Pse lutalice

Dok šetamo gradom ili

Idemo na posao?

Da li i vi mislite da prolazimo životom

A da ne primijetimo

Stvari koje bi činile da se

Osjećamo bolje?

Umjesto toga gledamo

Njih

I zavidimo ili

Mrzimo?

Ili pak ismijavamo i

Komentarišemo i

Od života pravimo

Sranje od emisije

Pravimo tolk šou

Jebeni rijaliti

U kojem je svako

Nesretan

I to nije važno sve dok drugi misle

Da nije.

Da li se i vama čini da bi trebao

Bolje živjeti

Samo što ne znamo

Kako?

Nikada ga ne bih mogla zaboraviti samo tako. Uvijek bih došla prije dogovorenog i čekala ga, samo da do zadnje sekunde dok on ne bi došao bude sve kako treba. Nisam željela da me vidi raščupanu ili nenašminkanu, bojala sam se da mu se neću takva svidjeti. Potrudila bih se čak sakriti i svoj osmijeh jer sam mislila da nije dovoljno lijep. Sramila sam se kada bi mi rekao lijepu riječ, takva sam bila da nisam znala kako odgovoriti na takvo što. Uz njegovo prisustvo obično sam se neprimjetno tresla koliko sam bila sretna što je tu napokon. Svaki puta bi stigao poslati poruku kada bi se brojke poklopile, a ja bih kasnila. Imao je i zagrljaj koji liječi sve kilometre koji su stali između nas. Kratko rečeno imao je on sve, dok ja nisam imala ništa. Na kraju krajeva niti njega.
—  ne-moze-bolje

Danas sam je video. Onako u prolazu…nakon mnogo vremena, slučajno. Ne nije me ugledala. Izgleda da je davno prestala da oseća moje prisustvo, da se okrene iznenada i ugleda me kako joj prilazim sa leđa, da me predoseti…ali izgledala je srećno i drago mi je zbog nje. Vreme ne voli heroje, pogotovo don Kihote… Nedostaješ ti mala breskvo!

Vraćam sećanja
Prelistavam uspomene
To leto kad je sve pocelo
Bila sam srećna
Nisam ni sanjala da ću da te zavolim
Ali jesam
I znam, nisam to pokazivala onako kako je trebalo
Odlazila sam i vraćala ti se
Nisam mislila da će ti to dosaditi
I ne krivim te sto jeste
Kome ne bi
I ako me mrziš, ne krivim te
Nisam cenila tvoje prisustvo
Zato sada prezivljavam tvoje odsustvo
Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima ja pricam o njoj.. O ljubavi koja je u meni probudila osecaje za koje nisam znao ni da postoje.
-Sve je to pocelo sasvim slucajno,na neki nacin i spontano,znate onako, savremeno,preko drustvenih mreza. Ona se meni javila pitaj Boga sto,ali nase dopisivanje je iz dana u dan teklo sve vise i vise,do one granice dok se jedno,a mozda i oboje,nismo ‘zaljubili’. Uopste nije bilo bitno sto je ona neke 4 godine mladja od mene bilo je bitno da je budila neke savrsrne osecaje u meni samim tim sto sam video na ekranu ispisano njeno ime i onaj broj koji oznacava  broj poruka koje su stigle. Samim tim sto je njeno ime bilo ispisano na ekranu usne su se same izvijale u osmeh,nije bilo bitno da li je poruka neka posebna ili ona najobicnija,osmeh zbog nje uvek je bio tu.A onda,odjednom je doslo vreme kada  ja vise nisam bio siguran u svoja osecanja i kada sam se  udaljio od nje.. Ne znam zasto,ali mislio sam da je tako bolje za oboje. Dani su prolazili,a od nje ni traga ni glasa.. Ponekd se i javljala,ali sam samo gledao kako da je iskuliram.. A niko osim mene i Boga ne zna koliko mi je nedostajala i koliko mi je trebala,a ja sam bio ponosna muska budala i naravno nista povodom tog nisam uradio. Za vreme koje ona nije bila pored mene shvatio sam da ustvari ne mogu bez nje,da sam se previse vezao za nju i .. Da jr volim,onako kako nikad pre nikog nisam..Posle mesec,dva,mozda cak i tri poceli smo da se dopisujemo ponovo,i polako se sve vracalo na staro. Priznao sam joj sve,àli naravno da mi nije verovala posle svih gluposti koje sam radio.. Nekako sam je ubedio da sve sto sam joj tada pricao da je onako kako sam stvarno mislio i mi smo se pomirili,verujem da u tom trenutku nije bilo srecnije osobe od mene.. Kako je vreme odmicalo tako je  i dolazio dan kada smo trebali da se vidimo,prvi put posle skoro godinu dana. Vece pre nego sto sam trebao da odem hvatala me je velika trema,prolazilo mi je 1001 pitanje kroz glavu
tipa 'sta ako joj se ne svidim,sta ako ne dodje?’ Itd.,ali na kraju sam se  ipak nekako smirio i zaspao. Trebao sam oko 10 da krenem na bus,oko 8 da se probudim,a probudio sam se u 5.40. Bilo mi je zao da je budim i ako je trebala da ustane za nekih sat ipo,i izdrzao sam da je ne budim. Vreme putovanja do Beograda nije bilo ni malo lako
,milion osecaja u meni,1001 pitanje u glavi,1001 razmisljanje,nisam znao sta cu sa sobom.. A onda kada sam dosao,kada sam je ugledao palo je olaksanje,tad smo se zagrlili jako kao rodjeni trajalo je nekoliko minuta,lepseg osecaja nije bilo. Ona onako savrsena,nebo plavih ociju,svetlosmedje kosice,promenila je moje gledanje na svet i na ljubav. Sve sto mi je bilo crno od tada pretvorilo se u belo,sve sto nije imalo smisla dobilo je smisao,sve sto je delovalo nemoguce sada deluje moguce,sve sto sam nisam mogao sam sada mogu sa njom.  Dok sam sa njom osecam se kao da letim,kao da sam na sedmom nebu. Njeno prisustvo je postala moja navika,jednostavno navikao sam kada je tu tkd kada je nema nema ni mog osmeha,sve je prazno i pusto bez nje. Ona se u mom zivotu pojavila kao jedino svetlo u svoj tami.
-Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima,ja pricam o svojoj maloj plavookoj devojcici koja me je naucila sta je ustvari ljubav,sta ustvari znaci voleti i sta znaci biti voljen,sta znaci ceniti ono sto imas. Kao sto rekoh,dok se drugi zale na svoje probleme,ja o svojim problemima ni ne razmisljam,jer upravo mali plavooki andjeo mi pomaze da zaboravim na sve probleme i pgledam onu stranu zivota koju ona svojim postojanjem cini savrsrnim.
—  D.V.
Kada se dvije duše zaljube, ne postoji ništa osim čežnje koja ih zbližava. Prisustvo se osjeća kroz držanje ruke, slušanje glasa i osmijeha na pogled. Čak i kroz jednostavan dodir. Duše nemaju kalendar ili sat, niti shvaćaju pojam vremena ili daljine. Ono što znaju je osjećaj da je to ono pravo kada su zajedno. To je razlog zašto vam neko nedostaje toliko kada nije tu oko vas. Vaša duša osjeća njihovo odsustvo…ne shvaća da je odvojenost privremena.
—  Lang Leav
Poslednje zbogom

Proslo je vise od dve godine kako sam ga poslednji put videla, do ova dva meseca. Sada shvatam koliko je svet mali kada ti to nije potrebno, a za svo to vreme sam zelela da ga vidim. Sada kada je to nepotrebno na njega naletim kada se najmanje nadam.

Volela bih da smo ostali prijatelji, da se cujemo ponekada. Da mozda i ponekada popricamo, jer to je ono sto mi najvise nedostaje kod njega. Dugi razgovori i neprestano dopisivanje, nesto sto nikada necu zaboraviti. Prvi poljubac i verovatno prva ljubav koju nikada necu zaboraviti, kao ni to kako smo na jako glup nacin zavrsili.

Proslo me je sve, mozda je bilo potrebno vreme, ali sam sigurna da nista vise ne osecam prema njemu. Ne znam da li je on mene ikada zaista i voleo, to verovatno nikada necu ni znati. Verovatno nikada necu ni saznati da li je na mene pomislio i jednom, da li je nesto pomislio i danas kada sam prolazila.

Ubija me najvise njegovo misljenje, ono mi ipak posle svega i znaci. Mozda on ne, mozda ja njemu ne. Ali misljenje o tome kakva sam osoba, za to bih ubila da saznam. Mozda nikada necu priznati nikome, ali nedostaje mi. Ne na onaj nacin, ali nedostaje mi nejgovo prisustvo u mom zivotu, mada navikla sam bez njega. Smesno je samo sto je poceo opet da se pojavljuje bas kada se najmanje nadam.

Ne znam da li prevrne ocima kada me vidi ili mozda pomisli nesto ruzno, nesto sto bi me povredilo. Ali znam da ga nikada necu zaboravti, nikada necu zaboraviti dobisivanja, vidjanja i razgovore koje smo krisom vodili da nas niko ne cuje.

Volela bih kada bih imala priliku da mu jos jednom kazem poslenje zbogom i srcno i pozelela bih mu sve najlepse, ono sto i sebi zelim. Znam da zasluzuj sve najbolje i znam da on nikada nece zaista nestati.

Ipak je to prva ljubav, kao sto i svi kazu da se ona nikada ne zaboravlja
.

Strah me tvoje daljine. Vrlo skoro će nas dijeliti sve ono što nas je do sada spajalo. Tvoje prisustvo bilo je moj izvor sa kog sam crpio snagu. Ne znaš ti to, ali tvome liku prilično dugujem i ono što jesam. Ti si moje svjetlo, dok mrak prijeti sa svih strana. Uskoro će nestati i posljednja iskra. Žao mi je. Mrzim rastanke. Nisam neko ko patetiku iskazuje naglas. Neću pokazati. Al’ ću u sebi da poludim.

Njeno prisustvo mogu da uporedim jedino sa ljetnom kišom. Jer volim kišu i super mi je šetati dok pada bez obzira što ću poslije da se smrznem i budem mokar do kože. I sa njom je uvijek tako, uvijek mokar do kože i sretan zbog tog. Sve je uredu dok je tu iako je imala običaj da me pusti da se smrznem i razbolim poslije.
—  A. D. ( Stihovi Za Nju )
Povratak - dio treći

Nije zvučala iznenađeno, čak naprotiv. Sasvim je mirno prihvatila moje ime i glas s druge strane linije pa me srdačno pozdravila. Dogorili smo se naći u osam na neutralnom terenu, u nekom novom kafiću blizu pozorišta kako bih preuzeo pozivnicu - i to je sve. Bez drhtaja u glasu ili emocija koje bih mogao da naslutim, odgovorila je na moj poziv kao na poslovnu obavezu. Hladno, skoro nezainteresovano.

Slagao sam samog sebe da mi to ne smeta. A smetalo mi je, naravno. Kako je moguće da sam postao samo još jedan telefonski poziv ni po čemu poseban ili drugačiji?

Mora da su godine provedene van Sarajeva od mene napravile snoba. Počeo sam podsvjesno misliti da sam bitna faca oko koje se vrte životi drugih ljudi a sada, ovdje, u gradu kojem sam nekada davao svoje srce, prvi put osjetih da sam postao jedan od ljudi koji su mi se nekada gadili. Važno obučen u skupu odjeću, prepotentan u razgovoru i ubijeđen da ne postoji žena koju ne mogu imati, nađoh svoju davno izgubljenu dušu nakon što začuh zvuk prekidanja veze i tišinu gdje je nekada bio njen glas. U toj tišini sam zamrzio muški ego i sve što ima veze sa vražijom samodopadnošću ugrađenom duboko u naše karaktere.

Došao sam u kafić desetak minuta ranije i čekao je. Bio sam uredno obučen, kao za regularni radni dan. Sive hlače, bijela košulja i sat kojeg sam od Agmunda dobio za unaprjeđenje. Cupkao sam nogom, popio svoje piće i naručio drugo. Ta me nervoza podsjećala na fakultetske dane i onih par minuta pred ispit, kada bi me njena poruka „genije moj, vjerujem u tebe“ spustila na zemlju i dala snagu. Toga više nije bilo.

—————————————————————————————————

Nije se mnogo promijenila. Kosa joj je nešto duža, nijansu svjetlija. Oči sijaju jednako kao i prvog dana kada smo se sreli, biserni zubi iza usana zategnutih u osmijeh i jednostavna crna haljina do koljena. Prepoznao bih je i u najvećoj gužvi pijan i nadrogiran, znam taj pogled. Tek kada je progovorila, vidjeh da su djevojka koju sam ostavio u Sarajevu, i djevojka koju sam večeras našao, različite osobe.

U njenom glasu nije bilo nesigurnosti. Nije grizla usnu, nije svako malo namještala kosu i nije provjeravala telefon. Nije obarala pogled dok govori niti se bojala reći istinu. Puno je bolje slušala i jasnije govorila. Samouvjerena, bila je svjesna svojih kvaliteta bez da pati od potrebe da ih drugi priznaju. I ni na jedan jedini trenutak je nije poljuljalo moje prisustvo pred njom. Kao da sam samo još jedan gost njenog vjenčanja.

Nije mi smetalo. U početku sam bio zatečen činjenicom da je moja Anja postala žena, da u njoj nema ni traga zaljubljene djevojčice koja bi sebi dozvolila da plače pred bilo kim ali kako je noć tekla, u meni se rađao ponos. Nakon svega što je prošla, isprativši me iz svog života sakupila je dijelove slomljenog srca i izgradila ga ponovo. Ovaj put jačeg, teže osvojivog i punog ljubavi prema sebi. Postala je poslovna žena. Zanemarila je dječije snove koje smo imali pa na njihovom temelju izgradila advokatsku karijeru. Bila je u vrhu jedne od jačih advokatskih kuća u Sarajevu i bavila se korporacijskim pravom. Rekla je i da živi na posljednjem spratu novog nebodera u starom gradu, stan je dobila od firme. Sretna je uglavnom, ima sve što joj je potrebno.

Nisam je pitao ništa o čovjeku za kojeg se udaje. Morao je biti impresivan i važan kada je uspio probuditi ljubav u nekom poput nje. Istina je da sam se bojao da čujem da je bolji od mene. Nije to bila pakost, nisam ja želio da bude pored nekog ko nije uspješan ili ravan njenim kvalitetima… želio sam sve to za nju, ali sam se osjećao bolje ako ne znam ništa o njemu.

Prva stvar koju me pitala bila je: „Pišeš li i dalje?“. Pišem, samo nikada ljubavne pjesme. Prestao sam kada sam potrošio sve uspomene koje smo imali i od tada pišem površne romane i kratke priče. Nisam joj to rekao, naravno, ali su to riječi koje su bile sa druge strane ploče koju sam joj pustio. Neke stvari nije morala znati. Ispričao sam joj o Norveškoj, Agmundu i poslu kojim se bavim. Jedino Aleksandru nikada nisam pomenuo, niti je ona pitala imam li nekoga. Za mene je ta skrivena informacija bila kao veliki zalogaj koji držim u ustima dok pokušavam žvakati nešto drugo, a njoj čini se nije bila potrebna.

Rekla je da je svadba u nekom restoranu iznad zoološkog vrta. Ima tek pedesetak zvanica i ne žele da od toga prave išta glasno ili glamurozno. Samo porodica i bliski prijatelji. I ja, čovjek iz prošlosti. Nije pokazivala emocije. Svako pitanje je bilo upućeno kao od novinara koji informacije bilježi na diktafon skriven negdje u džepu, svaka riječ savršeno adekvatna i odmjerena. A ja sam umirao negdje unutra.

Pozivnica je bila jednostavna i elegantna, sa njihovim imenima na prednjoj strani, nekim sitnim detaljima, datumom i citatom Hessea na pozadini. Kada je počela čitati takve stvari? 

Zurio sam u taj komad papira dugo nakon što je otišla. Premjestio sam se za šank, popio još par pića i zapalio cigaretu. Nakon svih ovih godina, prvi put se osjetih sam u Sarajevu. Doduše, samo na trenutak, tok misli mi je prekinuo glas čovjeka iza mene.

-“Jebote, šta je ovo Miljacka izbacila.“

Okrenuh se i vidjeh Alena. Najboljeg prijatelja sa fakulteta i jedinog čovjeka kojem sam, pored Anje, vjerovao. Širokog osmijeha i još širih ramena, zagrlio me kao rođenog brata i naručio turu pića smjestivši se za šank pored mene.

-“Otkud tebe čovječe, ti si posljednja osoba koju bih ovdje očekivao. Kad si stigao?“

-“Jutros nekad. Lutam po gradu cijeli dan, gledam šta ste radili dok me nije bilo. Kako si, čime se baviš?“

-“Dobro brate, vazda dobro, znaš mene. Radim k'o programer, počeo neki svoj biznis sa par drugara. Ništa spektakularno ali guramo. Ti, čujem rasturaš po Norveškoj? Ni traga ni glasa od tebe, drugi ljudi mi prenose informacije. Šta se desilo?“

-“Duga priča prijatelju, o tome dok popijem još koju. A posao ide dobro, progurao sam se u jednoj kompaniji. To ti je Dejo vjerovatno pričao, bio je par mjeseci na obuci u istoj zgradi sa mnom. Pričao mi je o tebi.“

-"Ma ja, ko će drugi. On ti je sad u Skoplju, nećeš vjerovati. Oženio se, ima kćerkicu. Bio sam tamo prije par mjeseci… dobro je, šta znam. Gura i on neki svoj poslić.“

-” ‘ajde drago mi je, dobar je Dejo momak. Razletili smo se po svijetu ko šišmiši, samo ti braniš boje Sarajeva. Zavidim ti.“

-“Onda da se zamijenimo ako mi zavidiš? Ne seri, pola grada bi dalo desnu ruku da je na tvom mjestu. Kako su ti starci, nisam ih dugo vidio?“

-"Dobro su, napokon su savladali tehnologiju skajpa pa se gledamo počesto. A nisam ih još uživo vidio, večeras ću do njih da ih iznenadim. Ne znaju da sam stigao.“

-"Čekaj jebote, ako ne znaju da si stigao, šta radiš onda u Sarajevu?“

Gledali smo se dvadesetak sekundi, popili po gutljaj piva i čekali da mu dođe u glavu. A onda je provalio.

-"Neeemoj da me zajebavaš. Zvala te?“

-"Zvala me.“

-"Čekaj čekaj čekaj, jeste li vi u kontaktu ikako? Ja sam je viđao po gradu, usput se pozdravimo ali nikad te nije spomenula niti je govorila da se čujete.“

-"Nismo. Dođe mi mejl prije par dana da se udaje i da bi voljela da budem tu, to je sve. Ne znam ništa više od toga.“

-"Sereš? Čudno da te zove nakon svega što se desilo. Skoro godinu dana niko nije znao ništa o njoj nakon što si otišao. Nestala je s društvenih mreža, preselila se i promijenila broj telefona. Prije možda godinu dana sam je počeo viđati opet, ali to nije više ta djevojka. Samo da je vidiš, ne bi vjerovao.

I onda smo se opet gledali dvadesetak sekundi, ja ne želeći da odgovorim a on ne želeći da pita. A onda mu je moj pogled otkrio ono što je vjerovatno već osjećao.

-"Saša, jel ti mene zajebavaš? Ozbiljno te pitam, koji kurac? Četiri godine, niti se kome javljaš niti daješ znakove života. Nisi joj pisao, nije ona tebi. Ostavio si apsolutni nered kada si otišao… i sad dođeš u Sarajevo i prvo nju zoveš. Ne znam, ne razumijem zašto si došao. Stvarno misliš da ćete jedno drugom donijeti išta dobro na toj svadbi?

-"Ne znam jebiga. Morao sam biti tu jednostavno, ubij me ali ne znam reći zašto.“

-"Kad god kažeš jebiga, to znači da su neke emocije goleme tu. Zaboravljaš da ti znam tikove idiote, jel je to voliš?“

-"Jebiga.“

I onda ćutanje dobrih dvadeset minuta. Par tura žestine, dva piva i utakmica na TV-u. Barselona se igrala sa nekim amaterima a mi svako par minuta samo psovali sudiju. Pomislim kako je ovo način da se prepozna dobar prijatelj. Nakon četiri godine bez kontakta, sjedimo za šankom u tišini i dobro nam je. Dugo se nisam tako osjećao.

-"Slušaj Saša“, reče odjednom ozbiljni Alen. „Možda je bolje da ne dolaziš na svadbu. Samo ćeš se sjebati.“

-"Neka ću, moram biti tu. Moram ih vidjeti.“

-"O tome i pričam.“

-"Šta o tome pričaš. Čekaj, jel ti znaš tog tipa?“

"Znam.“

-"I?“

-"I čovjek je pisac. Ili pjesnik, kako već. Tvoje je visine, imate istu bradu i čitate iste retardirane japanske pisce. Studirao je isti faks kao ti, ali mu nije išlo pa se počeo baviti pisanjem i sad je k'o neki boem. Ima objavljene dvije knjige, ali nisu nešto posebno zapažene. Piše sjebane ljubavne stvari, poeziju i sva ona sranja za koja sam tebi govorio da će jednom da te ubiju… 

Saša, prijatelju, ona se udaje za tvog dvojnika.“

Nisam imao prave riječi, samo je nekakav stisak u meni cijedio dušu i svaki dah iz nje. Rekao sam Alenu da moram da idem, i samo izašao iz kafića ne obazirući se na njegove riječi i viku iza mene. Znam da sam izgledao kao poremećeni manijak ali da sam ostao, nešto loše bi se desilo. Morao sam biti sam. 

Lutao sam ulicama skoro sat vremena a onda krenuo prema neboderu u starom gradu. Nisam čekao lift, srce je bilo i suviše nervozno za jedno takvo mučenje. Istrčao sam uz stepenice do posljednjeg sprata i tako mokar i zadihan zalupao na njena vrata.

Sedeo je preko puta mene. Nisam zelela da ga pogledam. Samo na trenutak sam videla te plave oci. Sve je pocelo ponovo. Onaj glupavi osecaj u stomaku, secanja su se vratila. U trenutku kad sam dosla sebi, od prvobitnog soka, okrenula sam glavu na drugu stranu.
Dodjavola ovo mi nije trebalo. Sigurno je primetio to. Tresla sam se kao da je u prostoriji bilo minus stepeni, a onda bi me oblio hladan znoj.
Pokusavala sam da zanemarim cinjenicu da mi drugarica vec par minuta nesto govori, trebalo mi je vremena da se vratim u normalno stanje.
Bol koji sam osecala od udaraca po ruci vec nisam mogla da zanemarim. Vec duze vreme me je udarala kako bih se okrenula i cula sta mi govori.
-Sta je?- upitah sasvim uznemireno.
-Gleda te- ponovo se vratio osecaj koji je samo na trenutak nestao.
-Sto bi to trebalo mene da zanima?- pokusala sam da odgovorim sto smirenije.
Nasmejala se, znala je kako se osecam.
-Idem na svez vazduh, ovde me prisustvo nekih ljudi pomalo gusi.- Odgovorih.
Ne cekajuci njen odgovor pozurila sam prema vratima i izasla van.
Sedela sam na stepenistu i pokusavala da shvatim sta mi se desilo. Zasto posle toliko vremena opet osecam isto prema njemu, zar ga nisam prebolela?
—  Blesava-devojka ( ,,Kazu ljubav")
Moja najljepša uspomena i moja bol.
Još uvijek me u dugim noćima grije njegovo nevidljivo prisustvo, saznanje da negdje živi, priča, smije se, da je bar on sretan.
—  “Naše međutim je rat”-Nura Bazdulj Hubijar

Noć poslije te svađe, umirao sam. Zapravo, poželio sam da umrem. Svi bar jednom doživimo to nedefinisano stanje. Sjediš u mraku, dišeš, razmišljaš i patiš. Nekako, čovjeku se nagomila svega. Kap ti prelije čašu. Inatiš se sam sa sobom. Želiš da je pozoveš, ali šta ako se ne javi? Ako ne podigne tu prokletu slušalicu? Malo ti fali da eksplodiraš, a još manje da okreneš njen broj. Plašiš se. Veoma se plašiš. Drhti ti ruka. Prstom miluješ telefon. Sklapaš oči. Unaprijed si spremio govor, što je i normalno, ljudi to obično rade kada im je stalo. Isplaniramo detalje pa dopustimo da nam sve propadne zbog nedostatka snage. Najteža stvar na svijetu je pobijediti sopstveni ponos. Znali smo to oboje. Zato smo i tugovali, svako u svojoj sobi. Daleko jedno od drugoga.
A onda sam odlučio. Pozvaću je. Svakako nemam šta izgubiti. Uzimam telefon, srce ubrzano kuca, zvoni:
- Halo?
- Izvini.
Od toliko riječi, ja sam baš rekao izvini. Ni sam ne znam zašto. Naprosto, osjetih potrebu da to kažem. Nakon par minuta obostranog ćutanja, nastavili smo:
- Jesi dobro malena?
- Onako, bilo je i boljih dana.
Potom je glasno uzdahnula uz prisustvo blagog osmijeha. Bio sam ubijeđen da plače. Krišno. Te suze jednostavno niko nije smio vidjeti. Smatrali bi je slabićem, iako nije. Uostalom, ponekad moraš plakati kako bi se osjećao bolje.
- Plačeš?
- Ma ne budalo, prehlađena sam.
- Pokrij se. Hladno je napolju.
- Svejedno mi je.
- Mogu li te ja pokriti?
- Možeš.
- Mogu li milovati tvoju kosu dok spavaš?
- Da.
- Hvala ti.
I tako, razgovarali smo prilično dugo. Dva ili tri sata neprekidnog
razgovora. Riječ na riječ, osjećaj na osjećaj, emocija na emociju. Što se mene lično tiče, ne bih se protivio i da je potrajalo zauvijek.
Međutim, umor je odradio svoje. U jutarnjim satima, preknuli smo priču i otišli na spavanje. Bar sam tako mislio. Sve dok telefon ubrzo nije zavibrirao.
Pisalo je: “Hvala tebi, volim te”.

Volim to da radim. Da ubeđujem sebe i druge da mi je najbolje samoj, da mi ne treba niko i da mogu bez problema da se nosim sa svim što mi život nametne.
Šteta samo što postoje noći poput ovih kada, ma koliko god se trudila, ne mogu da zaspim. Fali mi nečije prisustvo, nečiji zagrljaj ili stisak ruke i pitanje: “Zašto si budna ovako kasno?” Treba mi neko da me ušuška, sklupča se kraj mene i šapne mi da će sve biti u redu ili ostane budan sa mnom do izlaska Sunca, jer zna da mi nema spavanja u noćima poput ovih kada me tuga uzme pod svoje. Ne želim da me pita šta mi je, jer ne umem to da objasnim. Nekada prosto nema reči kojima bih mogla da opišem ovaj osećaj, kao da gubim sve konce u rukama i puštam svoj život da teče daleko od mene. Ponekad dobijem napad panike, počnem da se tresem i gušim čekajući kraj, ne napada, već svog života, jer tad mi se čini da jedino smrt može da prekine sve moje teskobe.
Slaba sam. Ne umem ja da volim kad nisam voljena, želim kad nisam željena, borim se kad nisam potrebna.. Ako, makar i na trenutak osetim da to među nama više nije to, povlačim se i ti, nesvesno, polako počinješ da me gubiš, a što je još gore, ja počinjem da gubim samu sebe. Ćutim i dopštam tišini i besmislenim razgovorima da se ubace između nas sve dok se konačno ne udaljimo telom i dušom.
Onda dođe novi dan, pa još jedan sve dok ti konačno ne primetiš da nešto sa mnom nije u redu, ali tada je već kasno za povratak. Davno smo se mi odvojili.
Treba mi neko da me shvati i uteši, a ja tog nekog nikako ne mogu da pronađem. Sve osobe, za koje sam mislila da mogu da mi pomognu, bile su pogrešne, a ja se sve češće pitam da li tražim previše..
Vi, koji tvrdite da vam ne treba niko, ne zavaravajte sebe. Čovek nije stvoren da živi sam.
—  N. D.
Sanjala sam te ponovo. Sve je izgledalo kao da je stvarnost, tvoje prisustvo i tvoj zagraljaj je bio toliko stvaran da od tada zivim u zabludi da nas je ipak nesto spojilo, da smo ipak nakon toliko vremena zajedno. San je toliko uticao na mene, da imam osjecaj da si ipak moj, samo moj!