pristajem

Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? - kažem. Zar me ne čujete? - kažem. Ali moj lik ne ulazi u njihovo oko, ni moj glas u njihovo uho. Nema me.
Ili ja to snajam svoj nemogući položaj, koji iskustvo odbija? Jer, ja sam živ, ja hodam, ja znam šta tražim, ne pristajem da me nema. Mogli su me pretući, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo ljudi ubili bez razloga? Ali, zašto su napravili avet od mene, zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?
Hoću da budem čovjek, borite se sa mnom ljudski.
—  Meša Selimović

-Da smo skupa bar čitav dan i noć i tako tri vječnosti. Bar tri, bar toliko.
-Ja ne pristajem na manje od četiri.
-Eto onda trinaest, da zaokružimo.
-Samo? To me ne voliš više?
-Šesnaest beskonačnosti kroz koliko god hoćeš vječnosti i tako devetnaest puta dok ne otkaže mjerilo vremena i zapnemo u ništavilu ničega. Sami ti i ja bez vremena. Bez ičega što može izmjeriti moju želju za tobom.
f.s.

Da sam te pitao nešto o umjetnosti,
dao bi mi iscrpno izvješće pročitano
iz knjiga. Michelangelo.
Znaš mnogo o njemu.
Životno djelo, političke aspiracije,
on i Papa, seksualnu orijentaciju,
sva djela. Ali ne bi mi znao reći kako
miriše u Sikstinskoj kapeli.
Nikad nisi tamo stajao i
gledao u taj divan plafon.
Vidio to.


Kad bih te pitao za žene,
da bi mi popis najdražih.
Možda si i ševio par puta.
Ali ne možeš mi reći kakav je
osjećaj buditi se kraj žene
i osjećati se doista sretnim.
Ti si težak dječak.


Da te pitam o ratu, nabacivao
bi mi se Shakespeareom.
“Još jednom u obranu, prijatelji!”
Ali nisi bio ni blizu rata.
Nikad nisi držao najboljeg prijatelja
u krilu i gledao ga kako
zadnjim dahom traži tvoju pomoć.


Da te pitam o ljubavi,
citirao bi mi sonet.
Ali nikad nisi gledao
u ženu i bio potpuno ranjiv.
Da ne znaš nikoga tko je
ravan njenim očima.
Kao da je Bog spustio
anđela na zemlju samo za tebe.
Koja će te spasiti pakla.
Ne znaš kako je to biti njen anđeo.
Voljeti je, Proći s njom sve.
I rak.


Ne znaš kako je spavati na
stolici dva mjeseca u bolnici,
jer doktori vide u tvojim
očima da se vrijeme posjeta
ne odnosi na tebe.
Ne znaš što je pravi gubitak.
To se događa samo kad nešto
voliš više od sebe. Sumnjam
da si ikad nekoga tako volio.


Kad te pogledam ne vidim
inteligentnog, samouvjerenog muškarca.
Vidim napuhanog klinca koji
se usrao od straha.
Ali ti si genijalac, Wille.
To nitko ne poriče.
Nitko ne može razumjeti
tvoju oštroumnost.


Ali ti misliš da znaš sve o
meni jer si vidio moju sliku.


Rasuo si mi život u komadiće.
Ti si siroče, zar ne?
Misliš da znam koliko ti je
život bio težak, kako se osjećaš,
tko si, zato što sam
pročitao Olivera Twista?
Po tome mogu spoznati tebe?


Osobno me nije briga, jer sve
što od tebe čujem mogu pročitati
u nekoj knjizi.
Osim ako ne želiš pričati o
sebi, o tome tko si.
Tada sam fasciniran.
Tada pristajem.
Ali ti to ne želiš, zar ne?
Užasnut si onime što bi
mogao reći.


Ti si na potezu, šefe.

—  Iz filma Good Will Hunting (1997)

Jedan od najdražih osjećaja u vezi njega je ono moje jutarnje, nesvjesno uzimanje mobitela, čitanje njegove poruke još u polusnu i pritom slučajno odbjegli osmijeh.
Znam da će mi to najviše nedostajati ako nekada više ne bude bilo nas i sigurna sam da ću često jutra započinjati nadajući se da ću vidjeti njegovu poruku i da će me ona razbudjeti.. 

No svejedno pristajem na rizik.

,,a tebe sam volio’’

,,Da čovek ne poveruje’’- govori dok joj igraju grudi. Smeši se, zatim raširi ruke i one se nađoše oko mog vrata. Ja mlitavim rukama jedva uspem da je zagrlim. ,,Baš’’- je sve što uspevam da izgovorim. ,,Posle koliko godina?’’- pita. ,,Ne znam’’- kažem, a dobili biste kada biste se kladili da znam u dan da vam kažem koliko je prošlo. Poziva me da prošetamo po parku, ja pristajem, toliko željan njenog prisustva i toliko užasnut istim. Govori mi o svojoj novoj ideji koju treba da prezentuje na poslu, o tome kako je bilo u Italiji (nekada smo zajedno maštali da šetamo tim ulicama), govori i govori, dotakne se i politike i starih dana. Odgovaram joj nekako, pristojno, onoliko koliko mogu. Njeno prisustvo mi i dalje muti um. Zaboravljam da dišem. ,,Zašto si došla?’’- napokon pitam. ,,Ne znam. Samo sam rezervisala kartu i sela u avion. Pokušavala sam da razumem, gledajući iz onog sna u nebesima. Samo sam došla. Ne, nisam sigurna da li sam želela da te vidim ili je to stara navika, ali znala sam da ćeš biti ovde. Nešto me povuklo. Znaš onako, prosto te povuče. Tamo gde nešto zna da ćeš biti srećan’’- brzo izgovara, baš kao ranije. Smešim joj se i gledam je. Mogla bi da me pita zašto ja nikada nisam otišao, ali je oduvek grlila moje demone bolje nego ja. ,,A zašto si otišla?’’ Ćuti. Njene setne oči me gledaju, stari sjaj se nazire. ,,Tako je trebalo da bude’’- i i ona i ja smo svesni da je to najgluplji odgovor na svetu. Ali neka je, ionako bi me bolelo da kaže bilo šta drugo. Dobro, svakako me boli, ali ajde sad.. Nastavljamo da šetamo i kao da osećam svaku našu staru stopu urezanu u ovaj grad. Na kraju, ona ljubi moj obraz i govori mi da nije želela da odnese išta sa sobom, te je tako ostavila mene. Srce, koje mi je i onako u komadima, napukne još koji put. ,,Gdje je ta kap što je prelila čašu, što te naterala da odneseš, sve što sam volio, a tebe sam volio’’, citiram joj stihove moje omiljene pesme. ,,Dobro je da je u prošlom vremenu’’- ćutimo. Vidim joj leđa i znam, nikada je više neću videti. U tom velikom praznom razgovoru završila se naša ljubav, koja je postojala i u svoj našoj razdvojenosti. Dve nedelje kasnije, sedam u avion.  Eto, onako. Daleko. Nekim drugim ljubavima. Mora da ih ima, zar ne? instagram: obecao_si, Sanja Mitrović

Pre par godina sam bila sa nekim kraj koga sam se stalno trudila da budem neko drugi. Ne bolji, drugi. Manje sam pila, jer on nije uopšte. Nisam izlazila toliko, iako sam ranije živela za petak. Nisam pričala sa drugim momcima, jer je on bio previše ljubomoran. Nisam bila sarkastična, jer on nikada to nije shvatao. Nisam čitala, iz ne znam kog razloga, iako su mi knjige bile spas. I ono, što sad doživljavam najgorim od svih, jeste da nisam pisala. Uopšte. On nikada nije bio moja inspiracija, a reči, koje su mi uvek dolazile same od sebe, ovaj put nikako nisam mogla da nađem. I on je mislio da me voli, stalno je to govorio, hiljadu puta dnevno i čekao da i ja to kažem njemu, što i jesam na kraju, iako ljubavi tu nikada nije bilo. Nismo mogli da se zavolimo, kad se nismo znali, uopšte.
Sve se završilo zbog jedne obične sitnice i na kraju mi je rekao kako sam suviše zlobna i pesimistična. Kako nisam sposobna da volim, već samo vučem ljude za nos i kako ću se kajati kasnije kad shvatim da sam izgubila njega, koji je kao hteo sve da mi pruži i koji me je kao voleo najviše od svih. I dugo, dugo vremena sam zaista verovala u to.
I onda, naravno, pojavi se neko ko trpi sve promene raspoloženja, izlive besa, razume sarkazam, ne govori često da me voli, ali ja to osećam i svi oko nas to vide. Neko zbog koga sam se trudila da budem najbolja verzija sebe. Ja, baš takva kakva sam, samo da potisnem tu negativnost i spustim zidine kojima sam okružena. Ali zavoleo me je zbog mene, ne zbog glume. I ono, valjda najbitnije, bio je i ostao moj nepresušni izvor inspiracije. I ne nedostaje mi on, koliko taj osećaj koji sam imala kraj njega, kao da sve mogu i da vredim za to više koje toliko jurim i da sam dostojna te ljubavi koju tražim.
Tri godine kasnije, on koji mi je toliko poljuljao veru i nadu, i dalje želi da se pomirimo i da mu se vratim. Samo, odrasla sam. Promenila se. I ne umem više da glumim i pravim se da sam nešto što nisam. I onda mi neko kaže da previše tražim, želim.. Da sam previše ovo, a premalo ono.. I ja shvatam da to nije to. Ako sam nekome mogla da budem sasvim dovoljna, znači da je moguće i da niko, niko ne može da me uveri u suprotno i vrati me na staro. Zato izvini što se ne vraćam i ne pristajem više na svašta, shvatila sam šta želim i šta mi treba i neću više srozavati sebe samo da, eto, ne budem sama.