pristajem

Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? - kažem. Zar me ne čujete? - kažem. Ali moj lik ne ulazi u njihovo oko, ni moj glas u njihovo uho. Nema me.
Ili ja to snajam svoj nemogući položaj, koji iskustvo odbija? Jer, ja sam živ, ja hodam, ja znam šta tražim, ne pristajem da me nema. Mogli su me pretući, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo ljudi ubili bez razloga? Ali, zašto su napravili avet od mene, zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?
Hoću da budem čovjek, borite se sa mnom ljudski.
—  Meša Selimović

-Da smo skupa bar čitav dan i noć i tako tri vječnosti. Bar tri, bar toliko.
-Ja ne pristajem na manje od četiri.
-Eto onda trinaest, da zaokružimo.
-Samo? To me ne voliš više?
-Šesnaest beskonačnosti kroz koliko god hoćeš vječnosti i tako devetnaest puta dok ne otkaže mjerilo vremena i zapnemo u ništavilu ničega. Sami ti i ja bez vremena. Bez ičega što može izmjeriti moju želju za tobom.
f.s.

Pre par godina sam bila sa nekim kraj koga sam se stalno trudila da budem neko drugi. Ne bolji, drugi. Manje sam pila, jer on nije uopšte. Nisam izlazila toliko, iako sam ranije živela za petak. Nisam pričala sa drugim momcima, jer je on bio previše ljubomoran. Nisam bila sarkastična, jer on nikada to nije shvatao. Nisam čitala, iz ne znam kog razloga, iako su mi knjige bile spas. I ono, što sad doživljavam najgorim od svih, jeste da nisam pisala. Uopšte. On nikada nije bio moja inspiracija, a reči, koje su mi uvek dolazile same od sebe, ovaj put nikako nisam mogla da nađem. I on je mislio da me voli, stalno je to govorio, hiljadu puta dnevno i čekao da i ja to kažem njemu, što i jesam na kraju, iako ljubavi tu nikada nije bilo. Nismo mogli da se zavolimo, kad se nismo znali, uopšte.
Sve se završilo zbog jedne obične sitnice i na kraju mi je rekao kako sam suviše zlobna i pesimistična. Kako nisam sposobna da volim, već samo vučem ljude za nos i kako ću se kajati kasnije kad shvatim da sam izgubila njega, koji je kao hteo sve da mi pruži i koji me je kao voleo najviše od svih. I dugo, dugo vremena sam zaista verovala u to.
I onda, naravno, pojavi se neko ko trpi sve promene raspoloženja, izlive besa, razume sarkazam, ne govori često da me voli, ali ja to osećam i svi oko nas to vide. Neko zbog koga sam se trudila da budem najbolja verzija sebe. Ja, baš takva kakva sam, samo da potisnem tu negativnost i spustim zidine kojima sam okružena. Ali zavoleo me je zbog mene, ne zbog glume. I ono, valjda najbitnije, bio je i ostao moj nepresušni izvor inspiracije. I ne nedostaje mi on, koliko taj osećaj koji sam imala kraj njega, kao da sve mogu i da vredim za to više koje toliko jurim i da sam dostojna te ljubavi koju tražim.
Tri godine kasnije, on koji mi je toliko poljuljao veru i nadu, i dalje želi da se pomirimo i da mu se vratim. Samo, odrasla sam. Promenila se. I ne umem više da glumim i pravim se da sam nešto što nisam. I onda mi neko kaže da previše tražim, želim.. Da sam previše ovo, a premalo ono.. I ja shvatam da to nije to. Ako sam nekome mogla da budem sasvim dovoljna, znači da je moguće i da niko, niko ne može da me uveri u suprotno i vrati me na staro. Zato izvini što se ne vraćam i ne pristajem više na svašta, shvatila sam šta želim i šta mi treba i neću više srozavati sebe samo da, eto, ne budem sama.