prijateljski

Vrhunac poverenja je spavati sa nekim.Ne mislim seksualno nego ljudski, prijateljski, bratski.Kada ti neko veruje i uspava se pored tebe.Dozvoli ti da se ušuškaš pored njega,sa ti zaspi na grudima, ramenu,ili ti njemu.
To je čista ljubav.Kada ne smišljaš kako nekoga da skineš,i kada ne gledaš u njemu telo.Nego biće željno topline, pažnje, bliskosti.Nekoga sebi ravnog.Koga toliko voliš i ko ti je toliko drag.Da te raduje svaka sekunda sa njim,da ti je stalo da mu bude toplo i lepo.
Zato je sam taj čin zajedničkog ležanja,Ili spavanja nešto najlepše na svetu.Kada osetiš zaštitu u nečijem zagrljaju,da brine o tebi.Ima nešto posebno u svemu tome.Zato ljudi spavaju sa psom, mačkom.Sam taj proces uspavljivanja pored nekoga nosi u sebi nešto fascinantno,najveće moguće poverenje kao vrhunac intimnosti,bliskosti.
Tu se ispoljava najlepše u čoveku.Potreba da voli i bude voljen,prihvaćen,zaštićen.
Što je čovek udaljeniji od sebe,teže pušta ljude uz sebe.Otuda takva glad za nežnošću,pažnjom,toplinom.

O maloj devojcici

Vrlo dobro se secam tog deteta.
Imalo je to dete osmeh na licu, onaj pravi, onaj od srca, onaj koji zraci.
Pruzalo je to dete svima prijateljski ruku.
Otvaralo je to dete srce pred svima. I sve ih pustala u srce.
Bilo je to dete srecno.
A onda, ljudi su poceli da rezu njeno srce, deo po deo.
Osmeh su pokusavali na sve moguce nacine da skinu.
Na neki nacin, uspeli su, nema vise tog osmeha, nema vise tog otvorenog srca.
Sad se to dete zatvara pred svima. Ne pruza vise ni ruke kao nekada. Osmeh je lazan, a nocu su suze na njenom licu.
A fali tako malo, da to dete neko shvati, da mu pruzi prijateljski ruku, kao sto je i ona nekada svima tako ruke pruzala.
A znam da to dete je jos uvek tu, negde, samo treba malo strpljenja, malo volje i borbe, pa da se to dete probudi.
I ne pokusavaj buditi to dete, ako ne zelis da ga cvrsto drzis i ne pustas. Ne diraj, ako ne znas da cuvas.
Molim te, samo ne diraj!

‘prijatelji’

24. jun 2017. ,,Jesi li za ples?’’, upitao me. Svira neka balada i ja drhtim od same pomisli da ćemo biti u ‘stiskavcu’ koji on ismeva inače. Ne bi me čudilo da krene da igra neki svoj ludi ples u sred pesme. ,,Naravno’’, kažem i stavljam čašu fensi vina na sto. Pružam mu ruku, i on me vodi ka podijumu. Prepoznajem pesmu kada reči krenu, ,,Stvari lagane’’. Njegove ruke su na mojim bokovima, a moje na njegovim ramenima. I u tim trenucima, mi smo mnogo više. Mnogo više od ljudi, mnogo više od muškarca i žene, mnogo više od prijatelja, mnogo više od ljubavi. U tom momentu smo večni, gotovo da mogu da čujem kako nam srca kucaju u istom ritmu. Ne smeta meni to inače, to što smo prijatelji. Zvanično.. U ovakvim trenucima znam da smo mnogo više, mnogo više od svega što ljudi u ovoj prostoriji mogu da zamisle. Jer ljudi ne razumeju, oni to ne mogu. 
Kako oni da znaju da taj tvoj pogled nije prijateljski? Kako oni da osete koliko nežno dodiruješ moj obraz? Kako oni da čuju ljubav u tonu tvog glasa? Kako oni da vide prave dubine tvojih očiju? Kako oni da razumeju da ne moram da ga ljubim, da bih ga zaista ljubila?
Ja čujem i ono što on ne izgovori, jer kada ćutiš čuje te samo onaj ko te voli.
Ja njega dodirujem bez dodira, jer dodiri su nešto tako nadprirodno.
Ja njega ljubim i bez pritiska svojih usana na njegove, jer to je večno.
Zato smo mi prijatelji.
U očima tih ljudi.
Jer nismo kao oni.
I ne držimo se za ruke.
Ali držimo se srcima.
Zar to nije bitnije?
Taj poljubac u moje čelo je veća izjava ljubavi od svih pesama ikada.
Ljudi nikada neće razumeti.
Oni su previše isti.
Zato smo mi prijatelji.
Jer nismo kao oni.
I ne kažem kada ga predstavljam: ,,moj dečko’’.
Ali kažem ,,Todor’’.
Jer on je to meni.
Todor.
I to što je on meni je više od svih ,,momaka’’ na ovom svetu.
Jer ne moram da ga nazovem mojim da bih znala da to jeste.
Nastavljamo da se vrtimo na podijumu. Osećam kako zemlja stoji u mestu. To su ti neki naši trenuci, kada i zemlju zaustavi silina naše tihe ljubavi.
-Sanja Mitrović, @obecao_si

Priča o Iris - dio drugi

-Ajmo unutra, ne možeš ovako.

-Neću jebote, kog ću vraga tamo?

-Pa red je valjda.

-Slušaj Saša, nek’ ide sve u tri redne materine – ja se unutra ne vraćam.

-Dobro brate, ajd’ samo prestani psovati za promjenu, prolaze ljudi. Šta ćeš onda, da stojiš tako u košulji na -15 i glođeš tu cigaru k'o dabar? Sad bi dobio upalu pluća, da ih kojim slučajem imaš.

-Nije mi hladno, griju one votke ko sam đavo.

-OK, recimo da ti vjerujem. Al’ opet bi bilo lijepo da se vratimo u kafanu, malo ga je retardirano da petnaest ljudi unutra slavi rođendan čovjeka koji nije tu.

-Tebi izgleda uzalud ponavljati. Neću brate unutra, jedino me mrtvog možeš tamo unijeti. Znam da mi je rođendan i znam da su svi došli da proslavimo k'o ljudi, ali ja ne mogu da je gledam za stolom pored. Jednostavno ne mogu.

-Jel ti kapiraš da je prošlo četiri godine kako niste zajedno i da je normalno da će naći nekog drugog?

-Nek’ nađe deset drugih što se mene tiče, nemam problem s tim. Ono s čim imam problem je da ga dovodi u moju kafanu za moj rođendan i samo što mu ne sjedne u krilo. Namjerno, sto posto. Ne znam zašto ali je namjerno, kurva.

-Ček’ ček’, da vidim jesam li dobro shvatio: tvoja je teorija da je ona četiri godine nakon vašeg prekida uspjela da sazna u kojoj kafani i za kojim stolom ti slaviš rođendan, dođe prije svih nas s tim fraerom i čeka da se pojaviš da ti to nabija na nos? Pa dobro jesi li ti normalan?

Nije imao odgovor. Samo je povlačio dim cigarete svako deset sekundi, trudeći se da prikrije drhtanje tijela stalnim kretanjem lijevo-desno. Ja sam kasnio na rođendan iako nikad ne kasnim ni na šta… mora da je sudbina uvalila revizore u tramvaj samo da mi ukradu dovoljno vremena. Pred kafanom sam zatekao Alena, u bijeloj košulji i crnim farmerkama psuje samom sebi u bradu. Reče mi kako je samo izjurio kada je vidio s njim. Unutra mu je ostao i sako i kaput, u džepu sakoa telefon i novčanik.. i sada stoji tu na sred ulice skupljajući hrabrost da se vrati unutra i sudari s njenim pogledom. Kao da je tamo prijeki sud koji će da mu izriče paklenu kaznu, nije mogao da sabere misli i shvati kako pravi budalu od sebe.

-OK, evo začepit ću sa svojim idejama. Slušam šta ti predlažeš.

-Predlažem da ti uđeš unutra, uzmeš moje stvari i da se zajedno ispalimo odavde. Ekipi slaži nešto, tipa da se desio neki smrtni slučaj il’ neko sranje. Ako im kažeš istinu, proganjat će me i ismijavati ostatak života. Eto, to predlažem.

-Dakle radije ćeš ostaviti sve te ljude na cjedilu nego se pozdraviti s njom? Prošlo je toliko godina budalo, nije vrijedna.

Kao da mu je tijelo poskočilo kada sam to rekao. Kao da sam stao na minu i čuo onaj klik pa sam ne pomjerivši ni mišić, u tišini čekao eksploziju. Okrenuo se ka meni i krvavih očiju počeo da mi viče u lice.

 -Kako me nerviraš jebote, pogledaj me. Jel ti ja ličim na nekog ko razumno razmišlja? Ne mogu ja s njom da razgovaram, ne mogu da je gledam samu a kamoli sa drugim muškarcem. Ja sam htio da je ženim čovječe, ja sam uplatio medeni mjesec i gravirao naše inicijale u burme. A ona je spavala s običnim ološem dok sam ja organizovao najromantičniju prosidbu u gradu. Ti znaš sva ta sranja i opet zaboravljaš. Ne mogu Saša, srce će da mi se raspadne na sedam stotina dijelova samo kad me pogleda i izgovori mi ime. I ja ću da umrem tu pred njom, umrem od sramote jer bih je ovog trenutka primio nazad nakon svega što mi je uradila. Krvi bih joj dao jebote, četiri godine je prošlo i svaku sam noć legao mrtav i ustao mrtav. Svaku, bez jednog izuzetka. I šta će mi kog vraga rođendan kad nju nije briga? Tu je sva sretna, nije ni primijetila da sjedim za stolom pored. Nije ni mogla primijetiti kad se nije skidala s njega. Ne mogu ja Saša, shvati me, sjediti pored nje. Ne mogu jer ću ili sebe da ubijem bolom i alkoholom, ili njega najtežom flašom koju nađem. Prijateljski ti govorim, za sigurnost svih ljudi u lokalu je bolje da se ja tamo ne vraćam.

 -Uredu, rekoh nakon što sam ćutao ono što se meni činilo kao sama vječnost vremena. Daj mi par sekundi da smislim šta ću reći i idem unutra.

Izvadio sam svoj novčanik iz unutrašnjeg džepa kaputa, iz njega uzeo nešto novca a novčanik premjestio u hlače, zatim skinuo svoj kaput i dao ga Alenu skupa s novcem. „Imam ideju“, rekoh kao da sam upravio otkrio toplu vodu. „Obuci ovo a ja idem unutra. Ako se ne pojavim za deset minuta, pozovi taksi i idi kući. Mislim da nije pametno da budeš sam tako da ću probati da lažiram telefonski poziv i izvučem se, svakako tamo imam tvoj kaput tako da smo obojica pokriveni… a ti njima sutra objašnjavaj šta se desilo. Pošteno?“

“Pošteno”, reče i zagrli me kao rođenog brata. Suznih očiju je klimnuo glavom i obukao moj kaput. Dva broja velik ali može proći.

 Ušao sam u kafanu pa sjeo na njegovo mjesto, nakon što sam se pozdravio sa svim tim ljudima. I zaista, stol pored mene njegova plavuša je bila malo previše opuštena sa likom koji mi najviše liči na nogometnog huligana tek puštenog iz zatvora. Pravio sam se da ih ne vidim, ispušio cigaretu i baš kada sam htio da lažiram poziv i napustim mjesto, telefon je zazvonio.

-Ej Saša, ja sam.

Šta kog vraga, pomislim. Nepoznat broj a sa druge strane linije Alen. Prvo mi je palo na pamet da je nekom ukrao mobitel ali on onako smotan bi samo mogao popiti batine. I prije nego što sam stigao išta pitati, opet je progovorio.

 -Slušaj, upoznao sam nekog pred kafanom nakon što si ušao. Upravo te i zovem sa njenog telefona, pošto sam ja svoj izgubio u tramvaju maloprije, sjećaš se. Uglavnom, idem popiti kafu s njom a ti i ja se nađemo za dva sata kod vječne vatre, može? OK, vidimo se.

 I prekide, prije nego što sam i stigao da procesiram šta se desilo. 

Upoznao je nekog. Ide piti kafu s njom. Kod vječne vatre za dva sata. Dobro.


 Ako on nije najveća budala u gradu, neka mi neko glavu skine. Nisam se mogao oteti ideji da me slagao i da je uzeo novac koji sam mu dao, pa svratio u prvu kockarnicu i sve stukao na aparate. Ne bi mu bilo prvi put. Dobro, vjerovatno nije čim želi da se nađemo kod vječne… 

Misli su mi iskakale u glavi jedna za drugom dok sam polako koračao ka dogovorenom mjestu. Uspio sam blago popraviti čitav nered koji je ostavio za sobom, ali je par ljudi definitivno zamjerilo njegov odlazak i pročitalo moje impro laži. 

Prešao sam semafor kod Pingvina i našao Alena kako se u mom kaputu grije pored plamena. Okrenuo se ka meni sa osmijehom širim od Čaršije i zagrlio me svim što ima.

 -Jebem ti život šta mi se desilo.  Ajmo u Seltik, moram ti sve ispričati. Zove se Iris i aaaaaa! 

-Ajmo.

 "Prošlo je par mjeseci od kada su se zadnji put sreli. Blistala je u crnoj haljinici, čekajući ga na starom mjestu misleći da će se ponovo zaljubiti kada je vidi. Iz daljine je prepoznala onaj najljepši klošarski hod koji bi mogla prepoznati u masi muškaraca. Pružio joj je ruku i poljubio u obraz, onako prijateljski jer su i izašli tako, kao stari prijatelji. Sjeli su na klupu i pričali o svemu, smijali se glupostima, a on … Primijetio je da ne nosi više crveni lak na noktima, ni crveni karmin, koji nije skidala dok ga njegove usne ne obrišu; primijetio je i to da se i ona puno promijenila. Crna kratka haljinica je otkrivala ono što je godinama sakrivala od sviju, pa i od njega. Primijetio je da je ona sada postala jača. Bar na riječima dok je s njim. Noć je tekla polako uz sjećanja iz prošlosti i dana kada su bili sretni. Rekao je da nije zaboravio sitnice, da se sjeti nekih gluposti; zadržala je suze i nasmiješila se,boljelo je, jer voljela ga je. Šutila je cijelo vrijeme, a onda je djevojčica progovorila iz nje, rekla mu je da ga još voli, da želi ponovo samo sreću s njim. Šutio je sad on. Poljupci su rekli više od riječi, a znala je i ona, imao je on planove druge, sa drugom ženom; priznao da ne zna šta želi od života i da joj, uprkos svemu, želi sreću s drugim. Ona je željela sreću, ali samo s njim. Suze su joj same krenule niz lice, poželjela mu je sreću i da ostvari ono što želi, ali da se nikada više ne pokaje i ne zove je, jer, ako se nekad pokaje, tad će biti kasno. Kaže, umirala je od bola, suze nije znala da sakrije, nije mogla biti više jaka; poljubila ga prijateljski jer, tako su i izašli, zar ne? Odustala je, kaže, samo neka je on srećan, biće i ona.
Imam osećaj da je jedan od težih i strašnijih grehova kad lažeš onoga koga voliš da nemaš nekih većih emocija prema njemu, da se ponašaš romantično jer si ti prosto takva i da to nema veze s njim. Da želiš da mu je stalo do tebe samo prijateljski, kao do osobe. Da nisi zaljubljena. Svašta sam radila, svašta sam grešila, ali kunem se, ovo mi je jedan od većih grehova. Prema sopstvenom srcu.