prica

Iznenadio sam se kad sam je video. Ne samo što je svoju dugu, smeđu kosu skratila do ramena i ofarbala u crno, bilo je nečeg drugačijeg u njoj, u njenom pogledu. Usne su se smešile, ali on je ostao leden.
“Pa gde si ti?”, zagrlio sam je, a njene ruke su par trenutaka neprijatno stajale uz telo, dok me konačno nije potapšala po leđima.
“Hajde, nije prošlo toliko vremena otkako smo se poslednji put videli.”
“Zapravo, prošla je cela godina”, rekao sam odmaknuvši se.
“Zaista? Oh, nisam primetila.. Čekaš nekoga?”, gledala je u cvet u mojoj ruci.
“Da”, podigao sam ga, “sestru. Rođendan joj je.”
“Aha”, rekla je zapalivši cigaretu.
“Još uvek pušiš”, zvučao sam grublje nego što sam želeo.
“Niko mi nije dao razloga da prestanem”, nonšalantno je izgovorila.
Ona toga nikada nije bila svesna, ali njene reči su imale veoma oštre zube, koji, kada bi ujeli nešto, ne bi popuštale ugriz sve dok ne prokrvare sa svih strana. Ali, ranije bi njene oči tako glasno vikale ‘izvini’, samo, ovog puta i one su ostale sasvim hladne, čekao sam da nešto izleti iz njih i zabode se u mene.
“Zašto me gledaš tako?”, namrštila se.
“Šta ti se desilo?”, iskreno sam je pitao, na šta je ona samo podigla levu obrvu. “Drugačija si od osobe koju sam poznavao.”
“Oh, pa zar nisi pratio vesti?”, osmehnula se.
“Ne razumem..”
“Ubio si je. Ta devojčica koju si ranije poznavao, utopila se u svojim suzama kada si otišao. Plakala je dan i noć i niko se nije pojavio da je spase, a i sam znaš da nije umela da pliva. Udavila se u sopstvenoj boli. Vrištala je tvoje ime, ali ti je nisi čuo od šapata drugih.”
“Izvini”, bilo je sve što sam mogao da kažem.
“A, ne, ne. Hvala ti što si uništio osobu koja sam nekad bila, jer da nisi, nikad ne bih otkrila koliko jaka mogu da budem.”

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.