prica

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

“Stvar je u tome što ne mogu više. Ne ovo. Ne ovako. Počinjem da se osećam loše, a ti bi trebalo da si pozitivni aspekt u mom životu.”
Piše, pokazuje aplikacija. Udišem i izdišem duboko, jer nema smisla plakati više.
“Možemo li bar da popričamo?”
“Upravo to radimo”, mahinalno odgovaram.
“Ne ovako. Uživo.”
“Možemo”, ispuštam izdah koji telefon ne može da prenese.
“Dođi.”
“Neću da dođem tu da pričamo. Ako želiš da izađemo negde - u redu, a ako ne… jebiga.”
“Dobro. Onda ću doći po tebe pa ćemo ići negde, je l’ to okej?”
“Jeste.”
“15?”
“Važi.”
Odlazim u kupatilo i samoj sebi ponavljam u ogledalu: “Jaka si. Nećeš plakati. Izdržaćeš. Nebitno je. Stvarno je nebitno.” Pokušavam da se našminkam, jer to je moja najbolja odbrana od suza. Krvave oči je lako opravdati, ali ne i tragove koji skidaju puder i rumenilo i ostavljaju crno oko očiju. Moj mehanizam odbrane gotovo pola života, a ljudi misle da da mnogo marim oko izgleda. Bacam još jedan pogled na sebe, klimam glavom - onako, nemam pojma što - i izlazim iz stana. Osvrćem se oko sebe, ali ga ne vidim nigde. Zapravo ni ne znam odakle će doći, a to me vraća nekih godinu dana unazad kada sam ga isto tako čekala i olrenula se na drugu stranu kad sam shvatila odakle dolazi. Strah, šta znam. Telefon ne zvoni, a ovaj put ja ne šaljem ništa.
Vrti se, ali kola ne gleda. I odjednom mi pada na pamet da nema pojma o kolima i da ne zna da su ovo moja. Trubim, na šta ne obraća pažnju. Isuviše je odlutala negde. Naposletku okrećem krug, stajem tačno ispred nje i otvaram suvozačeva vrata - Hajde. Jedva primetno se mršti i već očekujem odbijanje uz neke sulude teorije zašto neće ući, ali ipak izdiše duboko - onako bolno, ne onako kako volim - i ulazi unutra.
“Neću te ni taći”, obećavam, “Samo sam želeo nešto da ti pokažem.”
“Znam”, kaže, “Dobro. Nadam se da nije daleko.”
“Jedno 5 - 6 sati, ali šta je to za tebe..”
Ponovo uzdiše. Ponovo ne onako kako treba. Vozimo se ćutke, što je čudno, jer gotovo da nema trenutka kada ona ne priča, onako entuzijastično.. Kao da je sve moguće.

Nervozno vrtim narukvicu oko prstiju ne usuđujući se ni da ga pogledam, ni da mu kažem bilo šta, iako osećam da se on neprestano okreće i gleda u mene. Tišina nije neprijatna, samo čudna. Nikad pre nismo bili ovako tihi dok smo ćutali. Jedino što se čuje je njegovo povremeno tapkanje po volanu kad nas uhvati crveno.
“Još malo pa smo tu”, kaže, na šta ja podižem glavu i osmehujem se. Bože, koliko je lep. Ponekad mrzim sebe što ne mogu da prestanem da zurim u njega kada ga pogledam. Pa iznova i iznova proučavam njegov profil. Čvrsta vilica, pravilan nos, kosa tamna, gusta, uredno pošišana, kao i uvek i verovatno isto onako mirišljava i mekana kao svaki put do sada. Nije obrijan, zbog čega još više poželim da moje jagodice sada pročavaju njegovo lice. Ponovo. Sve dok ne zapamtim svaki pedalj, svaku neravninu..
Okreće se i kaže: “Stigli smo”, i osmeh mu se pojavljuje na licu kada shvati da me je trgao iz sanjarenja. Pogled mu postaje blaži, a na obrazima mu se formiraju jamice, koje bih isto tako dodirnula, a njega približila sebi..
“Pazi, znam da sam lep, ali mislim da će ti se više dopasti da pogledaš desno.” Okrećem glavu kao po komandi i vidim grad, ceo grad ispod nas!
“Ovde dolazim da mislim.. Izađi, još je lepše napolju. Poneo sam ćebe… Dva”, žurno dodaje kada ga pogledam. “Sedi na haubu.. Ili..”
“Nemoj”, kažem.
“Prerano?”
“Možda.”
Ali u pravu je. Prizor je divan. Ispod nas svetla grada, a iznad sjaj zvezda..
Dobro. Bar je progovorila. Pali cigaretu, iako je rekla da je prestala. Jebiga, valjda sam joj sad više nemir nego spokoj. Izdiše dim. Ponovo onako bolno.
“I?”, pitao, “Hteo si da pričamo?”
Skoro sam zaboravio što smo došli ovde. “Ti si ta kojoj nešto smeta. Mislim da je okej da ti budeš u napadu, a ja u ofanzivi.” Koluta očima, ali joj se uglovi usana malo izvijaju.
“Samo.. Ne osećam se okej. Nisi učinio ništa. Dobro, to verovatno i jeste srž problema. Kao da si nestao, a ja samo čekam i čekam i čekam..” Ćuti, ali ja ne progovaram ništa. Ako krenem prestaće. “Pomalo me plaši sve..”, nastavlja, “Jer se osećam tako slabom. I onda sve krene.. Da ti nisam dovoljna, nikako. Razumem da svima treba samoća. Menj prvoj.. Samo..”, glasić joj podrhtava, “Ja tebe nikad ne bih mogla da izolujem od sebe.” Pali cigaretu. Ovo je izgleda sve što ću dobiti večeras.

Ustaje sa haube, prilazi ivici i gleda grad. Čujem kako diše. Okreće se, dolazi do mene i povlači me za noge ka sebi. Naslanja čelo na moje i mrda glavu tako da nam se nosevi povremeno dodiruju.
“Ne želim da te izgubim”, kaže prigušeno, “Ne mogu… Ali bojim se da ti se neće svideti ono što budeš videla. Plašim se da te ne povredim”, stavlja šake oko mog vrata i odmačinje me. “I kakva je to priča da nisi dovoljna? Dovoljno šta? Jedina osoba kojoj nisi dovoljna si ti, razumeš?” Klimam glavom.
Ne prestaje da me gleda, a ja osećam kako mi se usne mahinalno puće i samo čekaju njegove.
Ponovo spušta glavu. “Nemaš pojma koliko bih to voleo da učinim. Šake mu prelaze preko mojih ramena, klize niz ruke i konačno hvataju moje. “Tako male, nežne, krhke.. A opet tako snažne.”, shvatam aluziju, a on ljubi jednu, pa drugu, pa svaki prst posebno, jer “Svaki deo tebe je bitan. Svaki”. Ponovo mi prelazi uz ruke i zaustavlja se na vratu. Ljubi slepoočnice, čelo, nos, obraze.. Izaziva me.
“Je l’ sve u redu?”
“Ne želim da se kriješ”, kažem mu.
“Dobro. Nema bežanja više. Ni mog, ni tvog. Tu sml. Okej?”
“Okej.”
Odmačinje mi glavu kako krenem ka njemu i govori mi da otvorim oči: “Jebeno lepa”, smeje se i počinje da me ljubi.
U redu je. Tu sam. Gde treba da budem. Gde želim da budem. Sa kim hoću da budem.

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.

“Gde odlazi ljubav kada sve prođe?”, eksiram još jednu čašicu ne usuđujući se da ga pogledam.
“Ne znam..”, kaže, “Tu je, gotovo je osećaš i onda jednoga trenutka ispari, kao da je nikada nije bilo.”
Zurim u neku neodređenu tačku i pitam se oseća li da je nema više. Ili je to samo kod mene slučaj. Emocije su veoma zajebana stvar, koliko god znao nekoga, nikad do kraja ne možeš da dokučiš šta misli ili oseća u tom trenutku. Možda se njemu ovo rastojanje čini idealnim, a meni je ‘pak previše - kao da ni nije tu, pored mene. Verovatno ni ne primećuje da se svakog dana smejem sve manje i da su čak i pogledi koje mu upućujem drugačiji. Možda ni ne oseća zid koji sve češće stavljam kad pričamo i hladan ton i dubok glas koji imam svaki put kada pokušavam da oteram nekoga od sebe. Možda nikad nije ni primetio da imam posebnu nijansu glasa za svaku emociju koju izgovorim, ili da retko kada imam neutralni izraz lica dok pričam sa ljudima, a sada je tu sve češće. Slabije grlim i kraće, jer odjednom počinje da mi smeta njegov ulazak u moj lični prostor, iako ranije nisam mogla da ga se zasitim. Bole neke reči koje kaže, a on to čak ni ne shvata, pa se izvinjava zbog nečega desetog. Sve manje sluša i još užasnije pamti, a ja bih knjige mogla da pišem tačno ga citirajući.
Sitnicama sve počne i završi. Kao prvi osmeh, sjaj u oku, “javi se kad dođeš kući”, “hajde da podelimo ovo”, dodiri, poljupci u čelo za laku noć.. I onda odjednom ništa. Jedno veliko ništa, jer sad sam kao tu i u redu je, a ja ne mogu biti dalje od njega.
“Mislim da pamtiš vrlo dobro da je bila tu, samo se pitaš gde je nestala, zašto, kako.. Jer nikad nije trebalo tako da bude, a desilo se.”
“Neće se desiti. Prestani da brineš toliko.”
A ja stavljam lažni osmeh, gutam sve što bih mu rekla i sprečavam suze da kanu.
“Desiće se”, izgovaram, “a ti nećeš ni primetiti..”

Jednoga dana će se nevine dječije igre pretvoriti u divlje zabave pune alkohola i cigareta. Ono dobro društvo sa kojim si se igrala muzičkih stolica će te nagovoriti na prvu cigaretu i prvo piće, a kasnije ti zabiti nož u leđa. One cvijetne suknjice i barbike u ruci zamijeniti će crnina i boca pive. Sve one pjesme koje sada obožavaš i uz koje plešeš zamijeniti će pjesme u kojima se spominju kurve, alkohol, droga i seks. Dani će se pretvoriti u noći. Jednoga dana, kada ti se brat oženi i dobije svoje potomstvo, prestati ćeš mu biti broj jedan i njegova mezimica. Pomiri se s tim. Onaj koji je ostavio tebe, majku i tvoga brata se ne vraća. U redu je ljubiti djevojčice, postoje i takve djevojke. Jednoga dana ćeš zavoljeti jednu prelijepu djevojku i možda, ali samo možda će i ona voljeti tebe. Mama će biti u pravu za svakog momka, svi su bitange. Nemoj farbati kosu prije osamnaeste. Te djevojčice kojima si okružena ti nisu prave prijateljice. Upiši se na časove gitare radije nego violine. Nemoj se šišati na kratko u osnovnoj, imaš dobru kosu. Kreći se više i jedi zdravo, da ne bi plakala kao tinejdžerica. Nastavi sa plesom jer ti je to strast i ne odustaj kada krene prva prepreka. Češće brani i pomaži bratu, i on će se boriti za tebe. Budi malo ozbiljnija ali ne daj da ubiju dijete u tebi. Kada ti brat odseli, posjećuj ga često. Uči. Uči. Uči. Škola će ti uvijek biti potrebna. Ne uzimaj k srcu uvrede koje ti upute idućih osam godina. Nemoj se rezati kada pomisliš da nisi vrijedna života, jer jesi, zaslužuješ mjesto na ovome svijetu. Srednja škola će biti bolja od osnovne. Ovo su stvari koje bih voljela reći sedmogodišnjoj sebi.
—  Za dan kada je djetinjstvo prestalo… Stvari koje bih voljela da sam znala sa 7 godina. - Amela Ibrahimbegović
Mama, rešila sam da danas budem skroz iskrena.“ "Ako, ćerko. Dobra je iskrenost.” “Presoljen ti je ovaj kačamak.” “Ako ti se ne sviđa uzmi i pravi sama!” “Ali, mama, samo sam bila iskrena. Rekla si da je to dobra stvar.” “Ako nemaš da kažeš ništa lepo, nemoj ništa govoriti.”
“I, kako ti se sviđaju ove čizmice? Juče sam ih kupila”, pitala me je Marija čim me je ugledala. “Pa, iskreno, meni se baš i ne sviđaju. Suviše šljašte za moj ukus.” “Lepo kažeš. Za tvoj ukus. Meni su prelepe”, odsečno reče i ubrza korak.
“Tijana, izađi da odgovaraš.” “Nisam spremna, profesorka.” “A zašto, moliću?” “Bila sam preumorna, nisam mogla da se fokusiram.” “Kakav je to odgovor? Mogla si barem izmisliti neki bolji razlog!” “Ali, profesorka, rekli ste da cenite iskrenost, i da će nam, ako budemo iskreni, nespremnost biti oproštena.” “Sedi, jedan.”
“Samo da si videla kakav je Mesi go zabio! Ma ne go, golčinu! Pa ceo stadion mu je skandirao, čak se i naša zgrada orila. A tek ono dodavanje, pa s razlogom je najbolji!” “Dušo, sve je to super, ali mene zaista ne zanima fudbal, niti znam išta o njemu.” “I ko posle koga ne sluša?! Ja tebe ispoštujem svaki put, makar se pravi, ako ništa!” “Ali ja pričam o onom korisnom za oboje.” “Pa i ovo je korisno! Pokušavam da te informišem, da ti pokažem koliko je fudbal u stvari zanimljiv! Ma, neću ni da se trudim, ne zanimaš me.”
“Opet mi se javio. Šta da radim?” “Ne odgovaraj. Ne moraš da potrčiš svaki put kad ti se obrati. Hajde, Ivana, možeš ti i bolje.” “Ali ja njega volim.” “Kakve to sad veze ima? Koliko puta on tebi nije odgovorio i šta sve..” “Ne pričaj tako o njemu! Nije on toliko loš. Odgovoriću mu.”
“Tijana, zanima me tvoje mišljenje o ovom teksu.” “Ne, tata, nemoj molim te. Dobro je, sigurno je dobro.” “Čemu takva reakcja, mila?” “Iskrenost je precenjena. Ceo dan pričam samo istinu i svi se ljute na mene, a ovako pričaju kako ne treba da ih lažem.” “Vole ljudi iskrenost, ali samo onda kad im se istina sviđa.” “Ali to onda nije iskrenost..” “Za njih jeste, dokle god im pričaš ono što žele da čuju. Nije stvar u istini, već u ljudima. Kad im kažeš istinu koju ne žele da čuju, misle da si ljubomoran, da im želiš zlo, jednostavno je tako u ljudskoj prirodi. Ali, ne očajavaj, nisu svi takvi, treba naći one koji će shvatiti da i kritikom želiš da im pomogneš. Teško ih je pronaći, jer su to najbolji ljudi, oni će ti uvek dati istinu za istinu. Zato, ćero, nastavi da budeš iskrena. Dobra je to stvar.

Negde na kraju setiš se početka i onih lepših, srećnijih dana. Ne znam, ali verujem da zapravo želiš da ubediš sebe da nemaš razloga da odeš, da će sve biti u redu - bolje. Ali šta ja znam. Oduvek sam previše mislila, to i ubije sve u meni.
Smešno ti je i boli te u istom trenutku ono “mislim da se zaljubljujem u tebe” i nemoć da prestanete da se smejete čak i onda kad nije prigodno. Ubiju te neki planovi i snovi koji se neće ostvariti. Ali, hej, zašto si sanjala uopšte? Zar te niko nije naučio da sve ima svoj rok trajanja? Posebno sada, kada si uglavnom zamena za nekoga ko je otišao ili opcija dok se ne pojavi neko bolji.. Uporno spuštaš svoje zidove pogrešnima misleći da su pravi, pa ih onda podigneš još više, sprečavajući svakog novog da dođe do tebe. Boli te što pamtiš toliko, pa se sećaš svake stvari koju ti je ikada rekao: od onoga šta mu je rekla prva devojka sa kojom je spavao do onoga šta mu ne da mira uveče da sklopi oči. Bole te neispunjena obećanja koja si toliko očekivala i kojima si se toliko radovala. Samo, opet zaboravljaš da nisu svi kao ti: ne obećavaju sa namerom da ispune to što kažu; čak ni ne pamte, samo je to trebalo reći u tom trenutku. Bole te neke prećutane reči i stvari koje niste doživeli, a trebalo je. Boli te nerazumevanje, nepričanje, život, on, prazna šaka, izostajanje zagrljaja, kratki poljupci, kraj.. Boliš i samu sebe, jer naposletku, svi smo krivi.

Inače nemam običaj da prepričavam neke događaje isl., ali ovo naprosto moram da podijelim.😇Maloprije, dok sam stajala u redu u Dm-u ispred mene je bila neka strankinja. Slušam ja nju i mislim kako ima predobar akcenat i tako bacim pogled na ono što je kupila. Neke super kjut stvarčice za bebu, kreme, ulje isl. i pomislim blago njenoj bebici. Izlazim iz Dm-a i vidim da je te stvari zapravo poklonila ženi koja prosi s malom bebom. 🙊Ne samo da mi je ovim gestom uljepšala veče, već i vratila nadu u ljudsku dobrotu. Baš kao sto je Meša Selimović rekao: “Više je dobrih ljudi na svijetu, nego zlih. Mnogo više! Samo se zli dalje čuju i teže osjećaju. Dobri ćute.” ☺☺