prica

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Jednoga dana će se nevine dječije igre pretvoriti u divlje zabave pune alkohola i cigareta. Ono dobro društvo sa kojim si se igrala muzičkih stolica će te nagovoriti na prvu cigaretu i prvo piće, a kasnije ti zabiti nož u leđa. One cvijetne suknjice i barbike u ruci zamijeniti će crnina i boca pive. Sve one pjesme koje sada obožavaš i uz koje plešeš zamijeniti će pjesme u kojima se spominju kurve, alkohol, droga i seks. Dani će se pretvoriti u noći. Jednoga dana, kada ti se brat oženi i dobije svoje potomstvo, prestati ćeš mu biti broj jedan i njegova mezimica. Pomiri se s tim. Onaj koji je ostavio tebe, majku i tvoga brata se ne vraća. U redu je ljubiti djevojčice, postoje i takve djevojke. Jednoga dana ćeš zavoljeti jednu prelijepu djevojku i možda, ali samo možda će i ona voljeti tebe. Mama će biti u pravu za svakog momka, svi su bitange. Nemoj farbati kosu prije osamnaeste. Te djevojčice kojima si okružena ti nisu prave prijateljice. Upiši se na časove gitare radije nego violine. Nemoj se šišati na kratko u osnovnoj, imaš dobru kosu. Kreći se više i jedi zdravo, da ne bi plakala kao tinejdžerica. Nastavi sa plesom jer ti je to strast i ne odustaj kada krene prva prepreka. Češće brani i pomaži bratu, i on će se boriti za tebe. Budi malo ozbiljnija ali ne daj da ubiju dijete u tebi. Kada ti brat odseli, posjećuj ga često. Uči. Uči. Uči. Škola će ti uvijek biti potrebna. Ne uzimaj k srcu uvrede koje ti upute idućih osam godina. Nemoj se rezati kada pomisliš da nisi vrijedna života, jer jesi, zaslužuješ mjesto na ovome svijetu. Srednja škola će biti bolja od osnovne. Ovo su stvari koje bih voljela reći sedmogodišnjoj sebi.
—  Za dan kada je djetinjstvo prestalo… Stvari koje bih voljela da sam znala sa 7 godina. - Amela Ibrahimbegović

Negde na kraju setiš se početka i onih lepših, srećnijih dana. Ne znam, ali verujem da zapravo želiš da ubediš sebe da nemaš razloga da odeš, da će sve biti u redu - bolje. Ali šta ja znam. Oduvek sam previše mislila, to i ubije sve u meni.
Smešno ti je i boli te u istom trenutku ono “mislim da se zaljubljujem u tebe” i nemoć da prestanete da se smejete čak i onda kad nije prigodno. Ubiju te neki planovi i snovi koji se neće ostvariti. Ali, hej, zašto si sanjala uopšte? Zar te niko nije naučio da sve ima svoj rok trajanja? Posebno sada, kada si uglavnom zamena za nekoga ko je otišao ili opcija dok se ne pojavi neko bolji.. Uporno spuštaš svoje zidove pogrešnima misleći da su pravi, pa ih onda podigneš još više, sprečavajući svakog novog da dođe do tebe. Boli te što pamtiš toliko, pa se sećaš svake stvari koju ti je ikada rekao: od onoga šta mu je rekla prva devojka sa kojom je spavao do onoga šta mu ne da mira uveče da sklopi oči. Bole te neispunjena obećanja koja si toliko očekivala i kojima si se toliko radovala. Samo, opet zaboravljaš da nisu svi kao ti: ne obećavaju sa namerom da ispune to što kažu; čak ni ne pamte, samo je to trebalo reći u tom trenutku. Bole te neke prećutane reči i stvari koje niste doživeli, a trebalo je. Boli te nerazumevanje, nepričanje, život, on, prazna šaka, izostajanje zagrljaja, kratki poljupci, kraj.. Boliš i samu sebe, jer naposletku, svi smo krivi.

Inače nemam običaj da prepričavam neke događaje isl., ali ovo naprosto moram da podijelim.😇Maloprije, dok sam stajala u redu u Dm-u ispred mene je bila neka strankinja. Slušam ja nju i mislim kako ima predobar akcenat i tako bacim pogled na ono što je kupila. Neke super kjut stvarčice za bebu, kreme, ulje isl. i pomislim blago njenoj bebici. Izlazim iz Dm-a i vidim da je te stvari zapravo poklonila ženi koja prosi s malom bebom. 🙊Ne samo da mi je ovim gestom uljepšala veče, već i vratila nadu u ljudsku dobrotu. Baš kao sto je Meša Selimović rekao: “Više je dobrih ljudi na svijetu, nego zlih. Mnogo više! Samo se zli dalje čuju i teže osjećaju. Dobri ćute.” ☺☺

I


Subota, pet sati ujutru i telefon ispod mog jastuka koji ne prestaje da vibrira. Onako sanjiva tražila sam ‘otkaži’ na ekranu. Očigledno sam zaboravila da isključim alarm iako je ispitni rok gotovo i konačno više nema buđenja pre petlova. Telefon ne želi da sarađuje sa mnom, tako da mi prikazuje samo crni ekran uz neprestano vibriranje. Odjednom, telefon se smiruje, ekran se uključuje i pre nego što uspem da shvatim da me je zapravo neko zvao, na ekranu se pojavljuje naša fotografija od pre tri godine. Jedna od retkih koje imamo. Pijani smo. Ljubim ga u obraz, a on se smeje. Jednu ruku digao je u vazduh i pokazuje palac, dok me je drugom zagrlio oko struka i privukao bliže sebi. Naposletku, prevlačim dugme 'odgovori’ i javljam se: “Da?”
“Jesam li te probudio?”
“Jesi.”
“Izvini.. Samo.. Hteo sam da ti čujem glas..”
“Zašto?”
“Dugo nisam..”,tiho mi odgovara.
“Eto, ispunila ti se želja..”
“Da..”
“I tako..”
“Izvini..”
“Za šta sad?”
“Zato što sam te probudio.”, odgovara posle dugog ćutanja.
“Nema veze. Zaspaću ponovo.” Smeje se. “Nemoj.”
“Ništa nisam rekao”, pravda se.
“Nisi ni morao.” Posle pola minuta čujem uzdisanje sa druge strane. “Šta je sad?”
“Nedostaješ mi..” Sad sam ja ta koja ćuti. “Halo?”
“Tu sam.”
“Voleo bih da te vidim..”
“Ne znam..”
“Biću u devet na stočiću, ako rešiš, dođi”, prekida vezu ne sačekavši moj odgovor.
Spuštam telefon pored sebe svesna da neću uskoro zaspati. Video me je to veče kako se vraćam kući mučeći se sa koferom. Prišao je nudeći se da mi pomogne, a ja sam ga odbijala uprkos konstantnom navaljivanju. Par minuta kasnije drugovi su počeli da ga zovu, a ja sam to iskoristila kao idealnu priliku da uđem u taxi i pobegnem od njega. Godinu dana nismo uputili jedno drugom nijednu jedinu reč. Godinu dana sam prelazila na drugu stranu ulice ili birala duži put samo da mu se ne bih javila. Već godinu dana ljubi samo nju. Mislila sam da sam izbačena iz njegove životne priče i da me je prekrio velom zaborava, ali ovo veče mi je pokazalo da nije tako. Zbog dva razgovora od desetak minuta osećanja su mi ponovo pomešana, principi opet poljuljani i po svemu sudeći, granice će još jednom biti spuštene.“

“Verujem da ti dugujem izvinjenje”, kažem, “ili više njih”, dodajem nakon njegovog podsmeha.
“Šta će to pomoći? Misliš da će biti kao pre?”
“Ne… Znam da neće… Samo ne želim da me pamtiš takvu, kao nešto što nisam. Samo sam… Ne znam… Bila izgubljena i uplašena i povredila te.”
Ćuti.
“Plašila sam se da zavolim, da pripadam… Znaš, koliko god se fizički menjao, čovek nikad ne zaboravi sve nesigurnosti koje je vukao sa sobom godinama. Tu su sve. Strah od odbijanja, strah da ću biti ona koja više voli, više sebe da - pa bude uništena na kraju, strah da će neko probiti moju fasadu i shvatiti da nisam takva kao što se predstavljam, da je sve to tirada… Strah da nisam dovoljna, da nisi srećan, da zaslužuješ više od mene…”
“Tirade. Ponovo”, jedino je što kaže.
“Zato što više nije bitno”, pokušavam da zvučim jako.
“Zato što je trebalo ranije da kažeš, da. Pomogao bih.”
Osmehujem se. “Znam da bi. Tu je i problem.”
“Ne razumem te…”
“Ni ja sebe”, prekidam ga jer me strah šta bih čula dalje, “Ali se nadam da ću uskoro odrasti dovoljno, da ću se srediti i umeti da te volim kako zaslužuješ. Nadam se da ćeš biti tu…”
“I ja se nadam”, govori jedva čujno, a ja na momenat prekidam svoj monolog dok se ne saberem, “A ako ne… Želim ti sve najlepše, iskreno, zaslužuješ to.”
Klima glavom. “Zbog mali. Čuvaj se i srećno.”
“Zbogom. Čuvaj se i ti” - za mene mislim, ali ne izgovaram.
Nekad odeš i odande gde si poželjan zato što se bojiš da će doći vreme kad ne budeš, da neće shvatiti, da ćeš uništiti nekoga koga voliš.. Hiljadu verzija, a svaka gora od prethodne. Izvini što odlazim.

Htela sam da skinem sve svoje maske pred tobom, da ti pričam kako sam zaradila koji ožiljak, a ti se smeješ, jer sam previše smotana. Htela sam da ti puštam svoje omiljene pesme, a ti me povučeš da igramo, iako one baš i nisu predviđene za to. Htele sam da sedimo na mojoj omiljenoj livadi sa kartom zvezda i lampom kraj nas i tražimo sazvežđa po nebu. Htela sam da sa haube tvog auta gledamo grad ispod nas. Htela sam da na krovovima dočekujemo i ispraćamo Sunce. Htela sam da budeš prvi degustator mog kuvanja. Htela sam da sedimo na plaži sa flašom vina i gledamo uzburkano more. Htela sam da te volim. Htela sam da budeš samo moj. Htela sam da ti budem dovoljna. Htela sam…

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.

Oproštaj od prve ljubavi

Kao i uvek, stavila sam youtube na autoplay i počela da čitam neke bezvezne članke po internetu. Čisto gubljenje vremena, ono: kako da znate da li mu je stalo do vas? (sudeći po članku, prilično); sa kojim horoskopskim znakom se najbolje slažete u krevetu? (piše da smo najgori mogući spoj. ha, netačno!); rešite se celulita za deset dana (zašto ja ovo čitam, ja čak ni nemam celulit). I tako, krajnje običan dan. Pevušim pesmicu za pesmicom, dok ne postanem svesna reči jedne od njih
“i niko neće znati nikada
sve naše korake i uske ulice,
strah poljupca”
I vraćam se par godina unazad, kad smo tek raskinuli, a ja svakodnevno slušala ovu pesmu i nadala se da “sanjamo isti san, al’ trenutak je pogrešan”. Tako naivno, tako ja. Tih dana (dobro, meseci. mooooožda godina) sam u glavi imala hiljadu i jednu verziju kako mi šalje poruku, izvinjava se, traži da se pomirimo.. Ne odmah sutra, ni u relativno kratkom vremenskom periodu, već za neku godišnjicu. Našu, nečiji rođendan, pet godina mature.. Ili neki slučajan susret kad ponovo zalutamo u isti grad. Nekad bih se naljutila na sebe što sam slaba toliko, pa bih ga odbila u nekoj od tih maštarija i onda, čuda li, opet se nervirala jer znam da to ne bih uradila. On je bio sve što sam želela tada i mislila sam da bih mogla da budem srećna samo ako je on uz mene. Viđala sam ga u svemu i svuda, stalno i činilo mi se da ga nikada, nikada neću zaboraviti i da ću ga voleti, zauvek, ali
“Tako je čudno, zar ne
sad kada gotovo je
i više ne znaš
više ne znam te”
Jer tokom tog “on, on i on” perioda rekla sam sebi da bi verovatno valjalo da poradim malo na sebi, da budem bolja osoba kada se ponovo sretnemo, neko ko ga je vredan. I uspela sam, ali na način koji nikako nisam očekivala. Postala sam bolja - sebi. Shvatila sam da sam oduvek bila srećna i da mi on nije bio neophodan za to, samo bi mi bilo lakše da je tu, ali onda nikada ne bih naučila da uživam u svojoj samoći. Bile su lepe sve te maštarije, mnogo divnih stvari sam napisala zahvaljujući njemu, ali nisu bile ostvarive, jer jebiga, naše je davno prošlo. Sebe sam previše držala u prošlosti i očekivanjima budućnosti sa njim da bih se posvetila onome što se dešava sada i opet, čak i kad bih pustila nekoga u svoj život, sve je to bilo isuviše prividno, jer svakome bih tražila mane i poredila ih sa Njim, jer on je u mojim očima bio neko hodajuće savršenstvo. I to bi, naravno, ubrzo propalo, a ja bih ponovo bila povređena i skršena i vraćala se idealizovanju njega. Dok stvarno nisam dopustila nekom drugom da uđe u moj život (okej, i njega sam poredila, ali nije baš odustajao, čim je bio korak bliže pozitivnoj osi) i kako je vreme prolazilo shvatila sam da je moj najveći problem bio što su naše poslednje reči bile “videćemo se” i ja sam se toliko vremena držala za tu, naizgled bezazlenu laž koju izgovaraš iz kurtoazije. Da, odavno mi je bilo jasno da se Mi nećemo ponoviti i da je njegova uloga u mom životu završena pre mnogo, mnogo vremena samo je meni falio kraj, koji nikada nećemo imati, zato ga i pišem sada. Mirim se sa svojom prošlošću i propalim (tinejdžerskim) snovima (prve ljubavi), jer sve je u redu, sve ide kako treba. Zaljubiću se ponovo, verovatno i patiti i sve je u redu, dok nastavljam dalje.
“Samo prošetaću kradom
nekad tvojim gradom
i to, to biće sve”
Jer u početku me je bolelo svako “naše” mesto i setila bih se svakog poljupca i nežne reči kada bih prošla tuda. Povremeno bih zastala i počešala uglove očiju, ali sad stvaram nove uspomene (zapravo ih stvaram otkako nisi deo moga života, samo nisam bila svesna toga) i hvala na svemu, ali vreme je da te stvarno pustim.
“I sećanje na sve
što se desilo nije”
( Eva Braun - Tako je čudno, zar ne )

Beograd nije samo glavni grad naše zemlje.
Beograd nije radio stanica, zgrada tv produkcije, veliki šoping centar, javne ličnosti, splavovi. Kalemegdan, zajedno sa Savom i Dunavom.
Beograd je prošlost, budućnost, sadašnjost, najviše.
Beograd je stara pesma sa radia, ex yu rock grupa, uz koju se skače do iznemoglosti.
Beograd je stanica sa koje se čeka poslednji autobus, a izgleda da si baš zakasnio, pa te čeka dug put kući.
Beograd je kućna žurka kod desete osobe, koju ni ne poznaješ, ali znaš da će tamo biti onaj neki tvoj.
Beograd je naselje. Beograd su zgrade, posebno oronule, stare. Koliko li su generacija ispratile?
Beograd je tuga, Beograd je i sreća.
Beograd je stari film koji se prikazuje u nedelju popodne, dok sediš u krugu svoje porodice i jedete pitu od jabuka, a meteorolozi najavljuju
kišu i mestimično promenljivo vreme.
Beograd je rečenica ‘kako se nekad živelo lepo!’.
Beograd su novoosnovane grupe, mladi ljudi, bubnjevi i vokali. Koncerti i vriska ‘koliko je ovo dobar zvuk!’.
Beograd je doček Nove Godine jedne sredovečne dame koja u svojoj sobi, baš kod prozora, puši cigaretu, u novom kompletu, sa čašom vina u ruci. Sama.
Beograd je pun ljudi. Beograd je sam.
Beograd može da stane u zagrljaj ono dvoje zaljubljenih što se grle ispred pozorišta. Može da stane na terasu osvetljenog stana koji gleda na obližnji park, kroz raširen veš i neupotrebljive stvari. Beograd stane u kese umornih ljudi u kasno vraćanje svojim domovima. Beograda ima u autobusima i tramvajima, pogledima i uzdasima.
Beograd je u dobroj knjizi koju ne ostavljaš. Beograd je u pesmi koju ne zaustavljaš.
U Beograd se ne odlazi, iz Beograda se ne vraća.
U većini slučajeva, Beograd se oseća.