predel

Na onome bregu

Na onome bregu što je nad životom
tražio sam mesto gde stanuje sreća,
i išao dugo okružen lepotom
iz predela snova u predele cveća.


I ja sam se peo, uzdizao gore,
mislio sam da si na najvećem visu,
i da pleteš ćveće, donosiš bokore,
da si sva u cveću i samom mirisu.


Ali ta je slika prevučena prahom,
i stoji k’o spomen minulih obmana:
ja joj katkad priđem sa tugom i strahom
kao dragan dragoj posle mnogih dana.


Vladislav Petković Dis

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vratim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

—  Miroslav Antić