predel

Ona

Moj razum, moje ludilo

Nekada je hladna poput sante leda, mislim, nema ta pojma da gori. A već u drugom trenutku ništa toplije od njenog pogleda nisam video. Ne znam šta je, da l’ lebdi iznad oblaka ili trči po blatu.
Mogu da ljubim neku koja mi pruža večnost, što širi ruke bes pitanja i prihvata me. Neće mi biti draža od njenih prekrštenih ruku i gurkanja. Jednog momenta, mislim voli me, vidim iskre u njenim očima i osećam blizinu njenu kao nikada ničiju. Ne prođe ni tren, već je daleko i nemam je, vidim koliko je divlja. Divim se njenoj slobodi, a želim je za sebe. Sebično bih je zagrlio i odveo na mesec. Čuvao bih je međ svojim rukama, disao bih umesto nje, samo da je za sva vremena smirim. Ali toj nema mira, ona ne može na jednom mestu ni da sedi. Kako zna da me raspameti, zaustavi mi dah sa dve reči. Ljubim u snovima ta dva smeđa oka, u snovima ona ne prestaje da me želi. Zapravo me diže visoko, spušta zatim skroz do dna. Pokazuje mi nezamislive predele, pušta me u nov svet. Kaže ,,Mogu, ali neću’’, i iako iznerviran, hoću da joj poljubim usne. Čas je moja, zatim samo svoja, ubrzo nakon toga ona nije ničija. Poseduje je vetar, zatim onaj mrav na zemlji, uzdiše za okeanima i divi se kometama, pa opet utone u ništavilo. Kao da je neki prikaz. Malo je ima, malo nestane. Zaledi me, pa istopi, ne može da se odluči. Sunce joj je milo, ali i mesec, kome će pre? Osećanja ne razume, poseduje ih, beži im, trkaju se. Ko će pobediti? Slomila bi svoju omiljenu vazu i osetila žaljenje, a ne bi znala zašto. Zora joj se rodila u rukama, potom je zamenio mrak. Ne ume da razazna šta više voli. Ne zna ni da li voli. Šta je ljubav uopšte? Ne ume da shvati zašto joj srce brže kuca. Sačinjena je od milion teorija, čudnik navika, potpuno razumno nerazumna, skače po žici. Smeje se kada joj srce stane jer ne razume zašto je to uradilo. Za razliku od svih, njeno srce leti. Privukla me ta njena drskost, osmeh milog anđela, njena osećanja koja ne ume da iskaže. Čitav bi život ćutala, a opet bi rekla sve što treba. Ne zna ona ni šta sam joj, dvoumi se iz minuta u minut. Voli me najvećim srcem na svetu, a potom sam samo prašina na njenom putu.

Insta: obecao_si
-Sanja Mitrović

xxviii

Nikada se nisam
Zaljubila ovako spontano
Ovako potpuno

Više
Nego li prvi put
Više
Nego ikada

Sve u poredjenju
Sa ovim
Je bleda slika sivog mora

A ti si me uvukao u okean
pokazao
njegove misteriozne
nedodirljive predele
Kao što si me privukao u zagrljaj

I dok plivam
ka neistraženim
dubinama abisa
Pronalazim sebe
srećnu

Svaki tvoj pogled
me tera da
Zaranjam sve više
i više
u ovu živopisnu
oluju osećaja

I čini se da ću otkriti novi svet
Baš tu
U tvojim olujnim očima
U tvom okeanskom zagrljaju.

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vratim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

—  Miroslav Antić
Na onome bregu

Na onome bregu što je nad životom
tražio sam mesto gde stanuje sreća,
i išao dugo okružen lepotom
iz predela snova u predele cveća.


I ja sam se peo, uzdizao gore,
mislio sam da si na najvećem visu,
i da pleteš ćveće, donosiš bokore,
da si sva u cveću i samom mirisu.


Ali ta je slika prevučena prahom,
i stoji k’o spomen minulih obmana:
ja joj katkad priđem sa tugom i strahom
kao dragan dragoj posle mnogih dana.


Vladislav Petković Dis