preboleo

Ali kako znaš da si nekoga preboleo?” Protrljala je zakrvavljene oči.
“Jednostavno znaš.” Nagnuo se napred i napunio im čaše. “Jednoga dana na radiju čuješ pesmu koju ste oboje voleli i ne rasplačeš se. Probudiš se jednog jutra i oni nisu prvo na šta pomisliš, a ni poslednje pre nego što noću zaspiš. Ne vidiš više njihovo lice kad sklopiš oči, ili u gomili kad šetaš ulicom. I kad te neko nasmeje, ili rasplače, ne poželiš da to podeliš s njima.” Uzeo je džoint od nje, stavio ga između usana i snažno povukao. Ali ugasio se. “Zaboraviš njihov telefonski broj, možda čak i njihov rođendan i vašu godišnjicu, ali nikad ne zaboraviš njih.
—  Aleksandra Poter, Luda ljubav
Ali kako znaš da si nekoga preboleo?“
"Jednostavno znaš. Jednog dana na radiju čuješ pesmu koju ste oboje voleli i ne rasplačeš se. Probudiš se jednog jutra i oni nisu prvo na šta pomisliš, a ni poslednje pre nego što noću zaspiš. Ne vidiš više njihovo lice kad sklopiš oči, ili u gomili kad šetaš ulicom. I kad te neko nasmeje, ili rasplače, ne poželiš da pričaš sa njima. Zaboraviš njihov telefonski broj , možda čak i njihov rođendan i vašu godišnjicu, ali nikad ne zaboraviš njih.
—  Luda ljubav; Aleksandra Poter
Da li ja treba da razmišljam hoće li me lik prema kojem sam pogrešila tri godine pre, a on to izgleda i dalje nije preboleo, upucati nekad na ulici, ili tu prosto nešto nije okej?

“Još te nije prošao, zar ne?”, pitala me je dok smo sedele na ljuljaškama i pile pivo, “Ne okrećeš tako glavu od nekoga koga si preboleo i ne piješ toliko osim ako ti neko nedostaje.”
Tužnjikavo sam je pogledala i nekontrolisano sam počela da sležem ramenima i odmahujem glavom: “Ne mogu.. Probala sam, trudila sam se, ali ne mogu. Nekako mi se čini da nešto tako ne možeš lako da preboliš..”
“Šta konkretno?”
“Činjenicu da si nekome dao najbolje od sebe, a on je opet otišao. Počneš da sumnjaš da tvoje najbolje nije dovoljno dobro da zadržiš nekoga kraj sebe.”

Ali kako znaš da si nekoga preboleo?” Protrljala je zakrvavljene oči.
“Jednostavno znaš.” Nagnuo se napred i napunio im čaše. “Jednoga dana na radiju čuješ pesmu koju ste oboje voleli i ne rasplačeš se. Probudiš se jednog jutra i oni nisu prvo na šta pomisliš, a ni poslednje pre nego što noću zaspiš. Ne vidiš više njihovo lice kad sklopiš oči, ili u gomili kad šetaš ulicom. I kad te neko nasmeje, ili rasplače, ne poželiš da to podeliš s njima.”
Uzeo je džoint od nje, stavio ga između usana i snažno povukao. Ali ugasio se.
“Zaboraviš njihov telefonski broj, možda čak i njihov rođendan i vašu godišnjicu, ali nikad ne zaboraviš njih.
—  Aleksandra Poter, Luda ljubav