prati me

Za mene kažu da sam neverovatno teška, da previše tražim i imam te neke kriterijume koje niko ne može da ispuni.
Samo, moje granice se nisu postavile same od sebe. Neko mi je nekad pokazao da mogu da dobijem to što želim i da uopšte ne tražim puno. Neko je umeo uvek da me nasmeje, da mi odgovori na poruku nebitno da li ona stigne u sedam ujutru ili dva uveče i da li su sva slova u rečima u redu ili izmešana, da kaže tačno ono što mi treba a ne šta želim, verovao je u mene i kraj njega sam i ja verovala u sebe. Bodrio me je i imala sam želju da postanem bolja osoba zbog njega, zbog nas. Smirila sam se i po prvi put u životu nisam osećala kao da ću propustiti nešto zato što sam nečija, jer on mi je bio apsolutno dovoljan. Nije mu bio problem ni da mi da svoju jaknu kad se smrzava, ni da me prati do kuće iako živi na drugom kraju grada, ni da ostane budan zbog mene iako mu se oči sklapaju. Nije vikao, nikad, čak ni onda kad sam zaista preterala. Nikada nije činio da me bude sramota zbog nečega što volim, koliko god to glupo i smešno bilo. Bio je tu, kad god mi je bio potreban; čak i onda kad sam ga terala od sebe i mislila da ga ne zaslužujem. Tvrdio je da ne zna bolju osobu od mene, iako oduvek živim u uverenju da sam bezobrazna.
I znam da niko drugi nije on, da nikada neće ni biti, ali zaista ne mogu da se prepustim nikom drugom i izgleda da je zaista potrebno mnogo da prestanem da budem ničija i ponovo postanem nečija.

Pustio sam te prebrzo. A nisam htio, stvarno nisam. Samo sam ja čovjek koji je stvoren da unistava sve što jednom dotakne. Gdje god da se pojavim, prati me loša sreća. Milion puta sam htio da te nazovem, i sada se kajem što nisam. Možda bi mi pomogla da promijenim svoj život. Znam da si jednom htjela, ali ti nisam dopustio ni blizu. Bojao sam se da me ne zamrziš. Možda se sada i ne sjećaš kakav sam bio. Ko zna, možda imaš nekoga koga nije bilo strah da te čuva. Tražio sam te po mnogim gradovima, ali nisam našao ništa. Zaboravila si mjesta na koja smo trebali da idemo zajedno. Pomišljao sam, možda si sa nekim tamo u tom nekom gradu pa ćemo se sresti. Prokleto sam želio da te sretnem, makar to bio i neko koga voliš.

Odavno se više ne radi o tebi,
Ne radi se ni o nama.
O onome što je bilo nekada sa nama.
O onome što više nikada neće biti.
Tu bol sam kao brodolom preživio,
Stigao na meku plažu i osnovao novi život.

Ovo se radi o meni,
O purpurnom nebu,
Koje me prati u snu i u javi.
Radi se o istini,
Radi se o tom da više ne volim.
Niti mene itko i usudi se voliti,
Ni pitati za ljubav ili grijeh.

Radi se o tome da se vrtim u krug.
Evo čini mi se,
Već vjekovima i godinama.
Da ova moja prokleta plaža,
Više nije tako meka.
I ovo moje nebo,
Je boju purpura spustilo,
Kao masku,
I pokazalo se crno i jadno.
Isto kao ja.

Uistinu se ne radi o tebi,
Već o onome što smo imali.
I već dugo nisam imao to,
Jer ja ne volim više.
Niti mene itko i usudi se voliti.

Meni ne treba puno

Samo netko
Da mi prstom prati luk leđa
Da me uhvati oko struka
i umiri dlan na udubljenju iznad mojih kukova
Da stavi bradu na moje rame dok mi leži na leđima
Da mi ljubi vrat dok gledam lažne zvijezde na stropu
Da mi se igra prstima

Da legnem do njega
Brojim mu točkice po licu
Upirem kožu i gledam blijedi trag svog prsta
Držim ga za ruku

Da ležimo jedno na drugom
Da ispreplećemo noge 
Da se gledamo u oči, lice na licu
Da me škaklja trepavicama
Da spavamo
Mi i ništa drugo

Pričaću vam jezikom deteta kog više nema. (Priča je istinita, i ovo je priča samo jednog dečaka a koliko je još njih koji ovo i slično proživljavaju?! On više nije živ, ali njegov glas živi kroz njegovu porodicu.)


Ja sam dete. Dečak sam.
Išao sam u osnovnu školu.
Ja sam neko ko je imao porodicu, oca i majku, i sestru. Ja sam neko ko je imao rodbinu, drugare i drugarice, komšije i poznanike.
Ja sam neko ko je imao život.
Imao sam. Verovao sam da su svi ljudi dobri, bio sam lakoveran, naivan, mislio sam da one zveri iz bajki samo tamo i postoje. U bajkama. Pogrešio sam. Zveri su postojale i medju ljudima. Ali idalje sam verovao da svaka priča ima srećan kraj. Pogrešio sam.
Među mojim vršnjacima našao se i on koji me je ucenjivao. Jednom me je spasao kada su me napali, zahvaljivao sam mu, govorio sam mu da sam njegov dužnik. I postao sam to. Uvek sam mu bio dužan. A za šta? Za nešto što je on iscenirao, za nešto što je on smislio. Ti dečaci su bili njegovi drugovi, sve je bila gluma, sve je bilo iscenirano. Nisam to tada znao, sada znam. Došlo je vreme da mu uzvratim i pomognem. Trebao mu je novac. Govorio sam mu da nemam tolike pare, on je bio uporan i govorio kako ga ne zanima, kako je sad njemu potrebna pomoć. Skupio sam.
Jednom. I drugi put. I… I svaki sledeći. Svaki put suma novca bila je sve veća. Na kraju je počeo da me ucenjuje i presreće. U školi, van škole. Čak mi je jednom banuo i kući. Lagao sam roditelje za šta će mi novac, izmišljao bih da sam video neke dve majice koje su skupe ali mi se jako sviđaju, zatim bih od tog novca otišao i kupio u nekoj jeftinoj radnji dve majice, a ostatak novca dao njemu. Mom “spasitelju”, mojoj noćnoj mori.
Postao je senka koja me prati, stalno je tražio još i još… Ucenjivao me. Mislio sam da će jednoga dana prestati. Pogrešio sam.
Nikome nisam pričao o tome. Nikome. Moja najbolja drugarica je primetila da sa mnom nešto nije uredu. Tog dana priznao sam joj sve i rekao joj šta i ko me muči. Bio sam rešen da već sutra završim sa tim i stavim tačku na to. Bio sam rešen da mu kažem da mu više neću davati novac i da više ne mogu ovako. Rekao sam to i njoj, mojoj najboljoj drugarici. Ona me pitala: “Ali šta ako te napadne? Šta ako pobesni? Nemoj da ideš sam!”
Rekao sam joj da ne brine, i da me u pola dva nakon časova čeka na školskom terenu da joj ispričam kako je prošlo. “ Ne brini, šta mi može, jedino ako dobijem batine, neće me ubiti. ”
Pogrešio sam. Ubio me.
Jednim metkom iz pištolja. Ne sećam se ničeg. Samo magle, njegovog besa u očima i njenih reči: “ Čuvaj se. ”

Znam da si došla.
Gledao sam te. Odozgo. Video sam kako si žurila da se što pre nađemo, jedva si čekala da me vidiš. Nisi trebala takvog da me vidiš, nikada. Nisi. Trebalo je da me pamtiš živog, nije ti trebalo da me vidiš kako ležim u lokvi krvi, mrtav.
Pala si u nesvest.

Gledam te odozgo, i moje roditelje, gledam vaše suze za mnom, pa se i ja rasplačem i… Kiša padne.
Gledam i njega i sve se nadam da će ipak pokazati trunku kajanja.
Grešim opet. Ne pokazuje grižu savesti.
On je na slobodi, a gde sam ja?
Znam gde nisam. Nisam sa vama.
Verovao sam da ja sam mogu da rešim taj problem. Da sam barem nekome rekao.
Vi ste sada svi zajedno u ovome i borite se za pravdu. Borite se protiv njega. I protiv “para vrti gde zakon neće.”
On idalje nastavlja po svome. Sada muči neku drugu decu. Da li je i za njih metak spreman u slučaju da pokušaju da mu se suprotstave?
Gledam ih. Ćute, pognute im glave, pogled im je izgubljen, nemaju miran san… Gledam ih.
Oni ćute kao što sam i ja.

Kako da im kažem da ne ćute?
Kako kada sam i ja ćutao?
Sada bih da vrištim.
Šaljem im znakove sa ove strane ali oni ne žele da ih protumače, pripisuju to lošem vremenu.
Tek onako kroz strah sete se mene. Ja sam bio njihov vršnjak, bio sam njihov drug. Bio sam.

I ti što čitaš ovo možda sam bio tvoj drug,
I ti što proživljavas ovo možda sam i tebi bio drug,
i ti što poznaješ nekog kome se to dešava i ti si nečiji drug,
i ti što činiš ovako nešto, kome si ti drug?

Ja sam verovao da će se sve završiti dobro. Završilo se. Ali kobno.
Ja sam ćutao. Verovao sam da će jednom proći. Pogrešio sam.
Ne prolazi.
Vidim sada s ove udaljenosti koliko je njih kojima se dešavalo isto što i meni, vidim koliko njih, mojih vršnjaka trpe fizičko nasilje.

Ja sam ćutao. Ja sam neko ko je imao život.
Verovao sam da će jednom prestati.
I prestalo je. Prestalo je sa mnom.
Ubili su me.

Ja sam ćutao. Nemoj i ti!

ne znam za vas ali dino jelušić je jedna od bitnijih ličnosti mog djetinjstva i neću vas lagati, ali malo sam ponosna na sebe jer me prati lik na instagramu kojeg prati i dino, ali on ne prati dinu nazad I KAKAV JE OVO PARALELNI SVIJET KAK SE OVO DESILO

anonymous asked:

sto kazes na masovnu pojavu amaterskih make up artista i na to kako pretvore cure u transvestite

Ako me itko prati dulje od dan-dva zna koliko volim tranđe i koliko cijenim tu supkulturu, tako da ne mislim pljuvat po njihovim vještinama.

Drag šminka proizlazi iz tehnika koje se koriste kod kazališne šminke, koje funkcioniraju na pozornici i pod adekvatnim osvjetljenjem.

Meni to na dnevnom svjetlu i u svakodnevnim uvjetima nije lijepo, pogotovo na ženskim licima koje već imaju crte koje drag umjetnici nastoje postići.

Neće ti Lisa Eldridge trljati highlighter na vrh nosa. 

Nikad nećete vidjeti Mary Greenwell, jednu od najcijenjenijih vizažista našeg doba, da “bejka”s nesnosnom količinom laura mercier translucent pudera ispod očiju, ili da bi očistila područje ispod konture obraza.

Meni se sviđa njezina filozofija make up-a, to jest, da bi on trebao biti dio tvog lica, da bi se trebao stopiti s njim. Ona nanosi ruž takvom tehnikom da manekenka izgleda kao da se rodila sa žarko crvenim russian red usnama.

Gledam yt tutorijale već deset godina, i u zadnje vrijeme ništa više ne mogu naučiti, gotovo svi samo repliciraju iste suhoparne tehnike koje funkcioniraju samo na kameri i na popeglanim insta licima.

Mislim da je potreban kolektivan rehab sa lookvima divnih ljudi poput Bobbi Brown, Francoisa Narsa, Charlotte Tillbury, pokojnog Kevyna Aucoina, Lise Eldridge, i ljudi koji istinski znaju svoj posao.

Plavo mastilo

Znam da ovo pismo nikad nećeš da pročitaš. Nije da ga tebi pišem, samo se pravim da je tako.

Sunce je već davno zašlo i noć je hladna. Sa starog radija se čuje ista pesma satima. Nisam u stanju da utišam misli, ni tebe, ni muziku. Noćaš me tišina plaši. Plaši me i krevet u koji treba da legnem, plaši me i ova čaša. Strah mi je obuzeo telo i suze su u očima. Voleo bih da stvari nisu ovakve, da ne teram sebe da patim za sobom. Zapravo, lažem.

Ne teram se, jednostavno si prečesto u glavi. Bio si moj pojas za spasavanje. To je moj problem. Ti si mi hiljadu problema + glavobolja + nesanica + svaki razlog za kvazitugu. Ne pitaju me više o tebi. A i što bi?

Završio sam tu priču. Čitali su je mnogi. I hvalili me. Iskreno, plašim se da je pročitam ponovo. Plašim se da prođem kroz neke delove te knjige. Plašim se bola. A opet nadam se da će knjiga, tj. da je knjiga dovoljno dobra da osvoji mnoga srca, da će biti knjiga koja se polkanja za rođendan uz najdivnije posvete. Nadam se da će dospeti do još nekog sa kim se ne znam, niti me prati na društvenim mrežama. Želim da ta priča uspe. I ne, nije to naša priča. Nije to priča o nama. Postoje samo delovi koji su se desili i zakamuflirani su. Svejedno, ti ne čitaš. Neće do tebe da dođe. Ne bih ni voleo da dođe. Zapravo, bilo bi me briga i da dođe. Najiskrenije. Shvati je kako hoćeš. Mrzi me, voli me, osuđuj me, pitaj se da li sam lud, da li sam normalan. Pitaj se koji se kurac sa mnom desio. Reći ću ti nešto. Sad bi ovde trebala da ide rečenica koja poentira celo pismo ali nema je. Sve što bih ti rekao bilo bi ti nebitno. Voleo bih da nisam čekao, da nisam davao prilike da se pokažeš. Voleo bih ali kasno.

Kažu da nakon svega ostaju samo sećanja. Ne znaju da sam sećanja stavio na papir i da su nestala iz glave. Ne znaju da papire svesno ne čitam. Bolje je ovako kad samo znam datume i kad se tih dana pravim lud i ignorišem brojeve na kalendaru. I još jedna tužna činjenica - vodka ne zna da uteši, bar mene ne. A lažem ljude da u njoj vidim spas. Lažem, jer je manje pitanja kada misle da si uništen nego kad nastaviš dalje. A ja svakako ne želim da im pričam o tebi.

Bledo sećanje moje, voleo bih da zaborav može da te uzme ali ti si otrov čiji tragovi delovanja ostaju vidljivi dugo posle toga. Sreća pa ništa ne traje zauvek.

I ne znam koliko dugo još ću nas tražiti u sjenkama drugih parova, koliko ću lutati ulicama zamišljajući da te držim za ruku, koliko puta još treba da kažem gotovo je, zaboravila sam bez da se opet tebi vratim.. Ne znam koliko puta još treba da premotam sve ono što te ne čini dobrim u mojoj glavi, koliko puta da kažem da mi ne trebaš, da me nisi ni volio, koliko puta bez da te opravdam na kraju za sve, ne mogu to više.. Znam da je moglo sve, mogli smo i mi imati sjenku ljubavi da nas prati kad god me zagrliš na ulici, kad god kao budale hodamo i smijemo se Bog zna čemu, znam da smo mogli, kad su svi, imali smo i mi pravo.. Htjela sam da me zagrliš pred svima, da kažeš ona je moja, nikom je ne dam, da me povučeš sebi, a da znam da sam sigurna i voljena. Htjela sam da budem tu kad god ti budem potrebna, da se zezamo pred tvojim prijateljima, da se i svađamo, a da znam da iz toga izađe dobro rješenje. I ne znam šta više da čekam, šta mogu drugo osim zaborava, jer tebe odavno nema i ne trudiš se, a ja bih samo tebe, samo ti da mi držiš ruku…