poznajem

Opisala bih te kao najveseliju, a u isto vrijeme i kao najodvratniju osobu koju poznajem. Ta tvoja ličnost me oduvijek čudila. Vječito sam bila pod nekom strepnjom kad mi prilaziš, kad pišeš i kad me zoveš, pitala sam se, šta će sada biti. Šta god je bilo, bilo je iznenađenje. Ili dobro ili loše. S tobom se ne može ništa očekivati, a ja sam toliko toga očekivala. I to me je ubilo. Zbog toga sam propala.
—  slatkicahh

VRIJEDI PROCITATI!


Imam jednog prijatelja. Poznajem ga od prvog razreda. Bio je najbolji dečak u školi, jer se na svakom odmoru igrao žmurke sa mnom i pratio me je kući kada me je bilo strah da idem sama. Kasnije mi nije bio više toliko drag. Prestao je da ide sa mnom kući i igrao je fudbal sa drugim dečacima tokom odmora. Kada bi me ugledao, okrenuo bi se i pričao sa svojim prijateljima. Kada sam imala jedanaest godina moji roditelji su se razveli. Nisam želela da to kažu mojim prijateljicama.Međutim, moja majka me nije mogla gledati tako tužnu, pa ga je pozvala. Došao je i ostao celi vikend. Ležali smo na krevetu i gledali TV, plakao je skoro onoliko koliko sam i ja. Svaki put kada ne bih plakala tokom neke reklame, dozvolio mi je da pojedem po jednu kuglu sladoleda od čokolade. Posle toga je opet išao sa mnom svaki dan kući. Godine su prolazile. Bio je sa mnogim devojkama, s kojima se i rastavio, ali sam ja uvek bila ona koju je po noći otpratio kući. U trećem razredu srednje škole, tokom časova matematike, sedela sam kraj njega. Buljila sam u njega i njegove zelene oči. I u tom trenutku shvatila sam, zašto mi je majka uvek govorila da su oči ogledalo duše. Tada sam poželela da mi bude nešto više od druga, iako sam znala da on to ne želi. Sledeće godine učestvovao je u školskoj pozorišnoj predstavi. Sedela sam u prvom redu i smeškala mu se, dok je stajao pod svetlima pozornice. Izgledao je neverovatno lepo i sretno – uzvratio mi je osmeh. U tom trenutku opet sam poželela da budemo nešto više od prijatelja, ali sam znala da on to jednostavno ne želi. Nekoliko sedmica nakon toga jedna od mojih prijateljica postala mu je devojka. Svi su pričali kako su odličan par, jer je i ona bila isto tako lepa i popularna kao i on. Ali sam ja bila ona koju je svako veče vozio kući. Tako smo jedno veće ostali malo duže u autu -pričao mi je kako je to najbolji period u njegovom životu. Pogledala sam u njegove zelene oči i znala sam da je istina to što govori. Poželela sam da ja budem ta zbog koje ima najbolje vreme u svom životu. Želela sam da budemo više od prijatelja, ali sam znala da on to ne želi. Sledeći dan u školi morali smo pisati sastav na temu „Prva ljubav“. Znala sam o čemu želim pisati, ali nisam mogla. Kada sam pogledala svog najboljeg prijatelja kako se smeška mojoj prijateljici, poželela sam da ja budem ta o kojoj bi pisao u svom sastavu. Imala sam želju da budemo nešto više od najboljih prijatelja, ali sam naravno znala da je to nemoguće. Moja prijateljica me je nazvala nekoliko sedmica posle toga da mi kaže da ju je ostavio. To veće sedeli smo jako dugo u autu. Pričali smo o našim prijateljima, o školi, muzici… Rekao mi je da moju prijateljicu nikad nije volio. Poželela sam u tom trenutku da meni kaže kako me voli. Htela sam da budemo više od najboljih prijatelja, ali sam znala da on to ne bi želio. Vreme je prolazilo. Odlučio je da nakon mature ide u Kanadu na godinu dana. Na oproštajnom slavlju mi je rekao kako sam njegova najbolja drugarica. Pogledala sam u njegove prelepe zelene oči i poljubila ga u obraz. Htela sam da mi kaže kako me ustvari voli i da želi da budemo više od najbolji prijatelja, ali sam znala da on to ne želi. Vreme je prolazilo… Kada se vratio, rekao mi je kako je u Kanadi upoznao devojku i da se želi ženiti. Upoznala sam je. Kada me je pitao šta mislim o njoj, odgovorila sam da mislim da je jako lepa. A on je meni na to uzvratio da je našao ljubav svog života. Opet sam poželela da budemo više od prijatelja, ali sam znala da on to ne želi. To veče me je zadnji put vozio kući. Tokom venčanja sedela sam u prvom redu, a on je ponovo stajao pod svetlom kao u pozorišnoj predstavi, samo što su to ovaj put bila svetla u crvki. Izgledao je prelepo i sretno. Nasmejala sam mu se, a on je uzvratio. Pogledala sam u njegove zelene oči i znala sam da je iskren. U tom trenutku poželela sam da ja stojim ispred oltara sa njim. Želela sam da mi bude više od najboljeg druga, ali sam i znala da on to ne želi. Nakon venčanja moj najbolji drug se preselio sa svojom ženom u Kanadu. A ja sam ostala… godine su prolazile. Danas opet sedim u crkvi… na njegovoj sahrani. Saznajem da se već nakon nekoliko godina razveo od svoje žene. Naša bivša nastavnica drži govor i spominje kako je oduvek znao divno da piše. Onda počinje da čita jedan deo njegovog sastava, koji smo pisali, dok smo išli u četvrti razred srednje škole: „Moja prva ljubav: Nikada nisam pogledao tu djevojku a da nisam imao želju da joj kažem koliko je volim. Pogledam u njene predivne zelene oči i poželim da joj budem više od najboljeg druga, ali znam da ona to ne želi.“…

- Još te volim 

- Dobro - nasmijala se ljubazno.

- Samo dobro? 

- Pa šta trebam reći? - upitala je zbunjeno

- Ne znam. Da i ti mene još voliš, ili da ti treba vremena da mi oprostiš, ne znam…nešto.

Podigla je glavu i pogledala me. Njen pogled je bio prazan, bez ljubavi, bez mržnje, bez tuge, bola, sreće…prazan.

- Jesi ti poremećen? - upitala je hladno - Nakon svega misliš da bih te opet zavoljela? Molila sam te da, preklinjala da ne ideš. A ti? Ti si me odjebao, odjebao iz života, iz srca, iz svega. Oprostila jesam i zaboravila jesam. I tvoje greške i tebe. I to je to. Za mene više ne postojiš. Samo si stranac, ne poznajem te. Jebeš ljubav kad za nju moram moliti, i jebeš ljude kojima godine trebaju da shvate svoje greške. I zato samo “dobro” jer ništa više nemam reći. 

Volio bih da znam da je sve ovo laž, i da je sve ovo ponos. Ali nije. Njoj ponos nikad nije bio prepreka do ljubavi. Meni jeste. Izgleda da nije istina ono što kažu “Nikad nije kasno za ljubav” jer evo ja sam zakasnio.

Ne sjećam se više kako je to voljeti te. Vidjeti u tebi samo najbolje. Dječaka koji me nasmijavao i kad sam bila najtužnija. Dječaka u čiji osmijeh i duboke tamne oči sam se zaljubila. Ludo i samo onako kako se jednom u životu voli. Okrenem se prema njemu, a on me već gleda sa već spremnom šalom za koju je siguran da ću se smijati, pa makar nateklih i umornih očiju od neprospavane noći tuge, zato što sam znala da taj osmijeh i te oči neće biti nikada moje, koliko god se trudila. I uvijek tako. U pozadini čujem, još uvijek, meni onaj najprepoznatljiviji glas na svijetu kako izvaljuje neku šalu na koju bi se i najtužniji nasmijao. I onako sav sretan, pogleda me upitno, podigne one obrve i izvije usne u osmijeh i čeka da mu se nasmijem, što sam uradila svaki put. He Bože, toliko ga ne poznajem,a toliko imam osjećaj da mi je najbliža osoba na svijetu. Onaj koga znam, onaj koga želim više od svega na svijetu, onaj koga volim više od mene same. A nikad nije znao. Ali ako bi pogledi govorili, i najveća budala je mogla zaključiti da bih dala život za njega, bez obzira na sve suze isplakane radi mene same, jer proklinjala sam sebe i sad se proklinjem što ga volim i što u svakom sljedećem tražim njega i što me niko ne može iskreno nasmijati osim njega. Naučio me da ne cijenim nikog ko me ne može nasmijati, znajući da samo on to može, osudio me na godine tuge i površnih krađa tuđih muških srca, a on je uzeo moje,onog trena kada me pogledao i nasmijao se.

- Znaš šta najviše volim kod tebe?
- Šta?
- Tvoju mirnoću. Onu tišinu kad slušaš druge. Ne poznajem nikoga ko je tako tih dok drugi govore.
—  Marisa De Los Santos - Ljubav je ušetala
Ne želim ovakvu polovičnu ljubav. Želim da zaspim pored muškarca kojeg volim, da dišem isti vazduh kao i on, da njegovo lice vidim kad se probudim. Želim da budem najvažnija stvar u njegovom životu. Želim da ga poznajem do detalja, da mogu celog da ga istražim, da mogu sve da ga pitam.
—  U okovima nevere - Tes Stimson

“Voliš li me i dalje?”, pitao je kad smo konačno ostali sami.
Pogledala sam ga, a kroz glavu su mi brzinom svetlosti prošli svi naši zajednički momenti. Osmehnula sam se, baš kao osoba koja se seća, polu spuštenih kapaka i pogleda zagledanog u daljinu; u neko lepše vreme.
“Je l’ to da?”, ponovo je pitao.
“Ne.. Ne volim te. Tog tebe sada ne volim, jer ga ne poznajem. Možeš mi pričati priče kako si oduvek bio takav, ali nisi. Ranije si bio najbolja osoba koju sam poznavala, a danas.. Danas si isti kao svi. Ko te promenio toliko?”
“Niko”, nervozno je odgovorio, “Oduvek sam bio ovakav, ti si ta koja greši.”
“Nisam.. Osoba koju ja volim je dobra, brižna, iskrena, zabavna, smirena..”
“Dakle, voliš me?”, prekinuo me je.
“Volim starog tebe. Volim onu osobu koja si nekad bio. Volim onog čoveka koji me je voleo i želeo sve da radi sa mnom. Ovog sada ne poznajem, ali već vidim da mi se neće nimalo svideti. Uostalom, nije bitno volim li te, ili ne kad je sve tako davno završeno. Ostaje nam samo da se sećamo i pitamo se gde smo pogrešili, jer se više nikada nećemo ponoviti.”