potreban

Ne videti nečiju pravu vrednost ponekad mnogo košta.

Sreo sam je nakon 5 godina od mog poslednjeg osmeha posvećenog njoj.
Zapravo
Zabolelo me je
A mislio sam da neće..
Znate,
Izgledala je isto.
Znate kako…drugačije ali isto.
Bila je lepša,viša,smršala je i poslušala me je kada sam joj govorio da je lepša kada kosu veže visoko u rep.
Bila je…
Ma koga ja zavaravam.
Bila je i ostala najlepša.
Sudbina il’ ko zna šta li je,
sreo sam je u gradu u kom sam studirao.
U istom je,izgleda i ona studirala..
Suludo..
Čak ću je i na autobuskoj stanici sresti..
Pa..uvek sam je sretao tamo gde sam o njoj najviše i razmišljao..
Zapazila me je.
Video sam kako mi se približava..
Nedostajao sam joj. Sigurno.
‘Izvinite,imate li kredita za poruku samo da javim dečku da ću kasniti,zbog predavanja?’
I nasmešila se..
Bože,koliko mi je nedostajao taj osmeh..
Tek te oči..
Poželeo sam to da joj kazem.
Da joj kažem koliko su mi sivi dani bez nje i
zbog čega mi je svaki post na instagramu u sivoj boji.
Želeo sam da joj kažem zašto sam već
5 godina sam.
Želeo sam da joj kažem da mi je žao što sam otišao od nje,iako sam joj bio jednako potreban kao i ona meni..
Umesto toga rekao sam..
‘Naravno,samo izvoli.’
Gledao sam kako joj se oči cakle dok mu kuca poruku..
‘Odavde je,zar ne?’
Podigla je pogled sa telefona,pogledala me zbunjeno
'O čemu pričate?’
Nasmejao sam se…više nismo čak ni na ti..oslovljava me kakvim gospodinom,a bio sam joj sve…ili sam bar tako mislio.
'Tvoj dečko,odavde je?’
Opet onaj plamen u njenim očima..dođavola,voli ga.
'jeste..’
Nisam ništa odgovorio..šta sam pa i mogao..
Otkucala je poruku i vratila mi telefon.
'Hvala Vam puno,i izvinite na smetnji… nije Vam bilo moranje da date potpunom strancu telefon..izvinite još jednom’ okrenula se i pošla ka autobusu..
U trenutku je zastala,okrenula se ka meni
I rekla
'Oprostite,strašno me podsećate na nekoga koga sam poznavala..samo mi se činite kao mnogo bolji čovek od njega..
Oprostite ako sam vas pomešala sa njim slučajno..’
A onda je nastavila svoj put.
Nisam ni stigao da joj odgovorim a da me ona čuje..
Dok je odlazila
Dok je njena predivno uvijena kosa letela po toplom povetarcu
odgovorio sam dovoljno jako da me čuje
samo pas koji je tada bio pored mene..
Nema problema…nasmejao sam se..ti si meni opraštala mnogo gore stvari..
Još jednom pogledao u njenom pravcu
Video je kako se smeši onom psu koji je do pre dve sekunde bio pored mene
Volela je pse..
Voli ih valjda idalje..
Sećam se,jer je mog obožavala
Isto kao i on nju…
Isto….kao i ja nju.
Kroz glavu mi je prolazio svaki lep trenutak koji sam proveo sa njom..
A onda sam se setio momenta kada sam odlazio od nje misleći kako mi neće uopšte nedostajati..
Setio sam se koliko je plakala..
Rekla je..
'Doći će ti svaka moja suza glave. Ne brini..
Hvala ti što si mi bio lekcija..’
Tome nisam pridao značaj tada,ali..
Nema veze,i to je preživela..
Gledao sam svoju malu lepoticu kako ulazi u autobus..
Autobus zaborava..
Da li ću je ikada ponovo videti?
Ko zna..
Samo..
Bio sam klinac..
žao mi je što sam je izgubio.
Kasno je sada..
Svaku suzu si mi naplatila ludice..
Baš svaku..
-ultravioletna.(Teodora Vuković)

Za mene kažu da sam neverovatno teška, da previše tražim i imam te neke kriterijume koje niko ne može da ispuni.
Samo, moje granice se nisu postavile same od sebe. Neko mi je nekad pokazao da mogu da dobijem to što želim i da uopšte ne tražim puno. Neko je umeo uvek da me nasmeje, da mi odgovori na poruku nebitno da li ona stigne u sedam ujutru ili dva uveče i da li su sva slova u rečima u redu ili izmešana, da kaže tačno ono što mi treba a ne šta želim, verovao je u mene i kraj njega sam i ja verovala u sebe. Bodrio me je i imala sam želju da postanem bolja osoba zbog njega, zbog nas. Smirila sam se i po prvi put u životu nisam osećala kao da ću propustiti nešto zato što sam nečija, jer on mi je bio apsolutno dovoljan. Nije mu bio problem ni da mi da svoju jaknu kad se smrzava, ni da me prati do kuće iako živi na drugom kraju grada, ni da ostane budan zbog mene iako mu se oči sklapaju. Nije vikao, nikad, čak ni onda kad sam zaista preterala. Nikada nije činio da me bude sramota zbog nečega što volim, koliko god to glupo i smešno bilo. Bio je tu, kad god mi je bio potreban; čak i onda kad sam ga terala od sebe i mislila da ga ne zaslužujem. Tvrdio je da ne zna bolju osobu od mene, iako oduvek živim u uverenju da sam bezobrazna.
I znam da niko drugi nije on, da nikada neće ni biti, ali zaista ne mogu da se prepustim nikom drugom i izgleda da je zaista potrebno mnogo da prestanem da budem ničija i ponovo postanem nečija.

Moras prvo da se otmes, da te svi izgube, niko da te nema, moras od svakoga da odes i da sebi oprostis sto si ti otisao, sto te nigdje nema, sto nisi tamo gdje si potreban, moras da odes i da budes sam i vidis ko si, i onda sebi da oprostis sto si to sto jesi, i da oprostis sebi sto nisi sve ono sto si zelio da budes, i tek onda da se vratis, da se das onima koji su ti oprostili sto si otisao, koji su ti oprostili sto nisi ono sto su oni htjeli da postanes i koji su te prihvatili onakvog kakav si sada


-ezzio

Kada si ti otišao, otišao je i dio mene. Onaj dio koji je bio spreman boriti se za nekoga, nekada se taj dio imao za koga boriti, danas, nema za koga, bori se samo da preživi. Sjećaš se kako si rekao da nećeš otići? A tek naši nadimci, mogla bih cijelu bilježnicu ispuniti s njima. Dani kada smo jedva čekali da se vidimo, bar sam se tako ja osjećala. Za tebe nisam bila sigurna. Bio si ti više od običnog čovjeka. Svaka te htjela, svaku si mogao imati. Razumijem zašto si otišao. Nisam bila jedna od onih koje bi poludjele za tobom. Svoju ljubav tebi sam iskazivala pomalo. Znaš i sam. Ne premalo, ne previše. No očito nedovoljno kada si odlučio otići. Razumijem da je tebi potreban netko tko će ti dati isti čas 100% sebe.
—  ne-moze-bolje

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić
Orah

- Djed mi je pričao kako na ovom mjestu nema žive duše već neko vrijeme. Tamo iza stijene, nekih par sati hoda od vikendice, ima samo neka senilna baba. Drži par ovaca i od toga živi.

- To može biti samo baba Mira, prijatna ženica. Ostala je bez muža prije tri godine pa se vratila da živi tu u selo gdje su oboje rođeni. Ima tu par vikendica koje su obnovljene pa se zna desiti da neko dođe na par dana ali jedino je baba Mira stalno tu.

- Tužno je tako živjeti ako mene pitaš.

- Zavisi, njoj vjerovatno život kakav drugi ljudi vode nije potreban. Kad razmisliš, od kad je bila mala djevojčica pa do prije koju godinu, cijeli je život posvetila jednom čovjeku. Onda se probudila jednog jutra i njega više nije bilo. Stavi se u njenu kožu - kuda bi ti sa sobom?

Ništa nisam rekao. Samo sam ćutke gledao kako se krošnje drveća u djedovom voćnjaku sapliću i miješaju međusobno. Bližio se prvi mrak pa je vjetar mirisao na uspomene i romantiku… Negdje u šumi čuo se cvrkut ptica a onaj tihi huk lišća i rastinja kojeg sam se kao mali bojao, sada mi je vraćao dječačke uspomene. Tada sam imao tek desetak godina. Došao bih preko ljetnog raspusta kod djeda i tu provodio čitav mjesec. Navečer bi uz fenjer skupa čitali neki od starih romana iz njegove kolekcije, brojali zvijezde ili pričali o vremenima kada nije imao nijednu sijedu. Jutra bi donijela miris pokošenog sijena i planinskog potoka, a dani prolazili u poslovima u voćnjaku ili ljenčarenju na suncu. Ponekad, kada bi djed zaspao ili se zadubio u neku od knjiga, odlazio bih u šumu. Nikada nisam zalazio duboko ali sam je često posmatrao sa kraja poznate staze.

Gledao sam kako na rubu svijeta do kojeg moj pogled dopire nestaju oblici i svjetlost… tamo negdje u mraku ostajao je svijet obojen dječijom radoznalošću. Često bih zamolio djeda da idemo šetati šumom ali on bi samo ćutke odmahnuo glavom i nastavio gladiti bradu. Kad sam imao koju godinu više, objasnio mi je kako su tamo minska polja i tragovi minulog rata, pa je bolje držati se poznatih staza. Bio je isti čovjek i u šumi i životu. Nije volio raditi stvari koje nije razumio pa se držio poznatih puteva svih devedeset i kusur godina.

- Ovdje je nekada bilo mnogo ljepše, izgovorih sklopljenih očiju. Bar je tako izgledalo očima djeteta. Mjesto je imalo dušu, karakter… ne znam ti to opisati ali sada je sve nekako blijedo. Ni boje nisu kao nekada.

- Možda, stvari se mijenjaju s vremenom. A možda si ti taj koji se promijenio.

- Za jednog studenta ekonomije, dobro ti ide filozofija. Otkud ti ovdje uopšte?

- Donijela nas nostalgija mog oca. Prije par mjeseci mu je umro djed, a on se rodio baš negdje ovdje pa je otac odlučio da je jedino ispravno da ga tu i sahrani. Kasnije je osjetio neku povezanost sa ovim mjestom pa smo napravili vikendicu i eto, tako. Nego ajde da prošetamo preko brda gore, moraš mi pričati šta ima u tom tvom Sarajevu.

Njen osmijeh je u sebi imao nešto poznato… kao da sam ga već negdje vidio iako nisam. I kao da smo već vodili ovaj razgovor. Iako nismo. Roj svitaca koji poludi u stomaku kad god mi dodirne ruku pokušava nešto da mi kaže ali mi muškarci smo često suviše glupi da bi slušali insekte.

- Hoćeš da odemo do baba Mire? Moj tata kaže da je ona najtužnija osoba koju je ikad vidio. Ti i ona bi se trebali odlično slagati.

- Opa, provincijalka sa smislom za humor. Nisam tužan, samo me ovo mjesto svaki put podsjeti na djeda pa nekako zaboravim na riječi. Kao da mu ćutanjem odajem poštovanje, takav me neki osjećaj uzme.

- Čekaj, pričao si mi mnogo o djedu. Gdje je baka u svemu tome?

- O tome ćeš morati pitati mog starog, ja se nje baš slabo sjećam. Umrla je kad sam imao možda pet godina. Stari kaže da je djed dvije godine svaki dan sjedio pod orahom kojeg su njih dvoje skupa zasadili, i pisao poeziju u neki crni rokovnik. A kada je završio, više nikada tu nije sjeo. Nije volio da ga posjećuju a i kada bi došli, on bi uglavnom ćutao. Onda je mati jednog ljeta predložila da mene pošalju kod njega na selo, računajući da će mi dobro doći da osjetim i takav način života. I eto, tako. U početku smo uglavnom obojica ćutali, a onda me jedne večeri našao kako na balkonu čitam njegov crni rokovnik i tu negdje smo postali bliski.

- Ah, pa to mi moraš pričati. O čemu je pisao u rokovniku?

- O prošlosti uglavnom. Bio je tu i poneki crtež planinskih pejzaža ili dvoje ljudi koji se drže za ruke dok sjede pod drvetom. Pravi mali dnevnik može se reći. I vidiš, ni jednom nije baku pomenuo imenom… uvijek je pisao “mila“ kada joj se obraćao. Nije bilo nekih nasumičnih priča jer je čitav rokovnik bio napisan kao jedno veliko pismo njoj. Pričao joj je kako se osjeća, kakav je rod voća te sezone i kako je orah svake godine sve širi. Poneka stranica bi imala tragove umrljane tinte, kao da su neke kapljice pale po papiru, a na svakoj su stajali njegnovi i njeni inicijali. Možeš pročitati ako budeš htjela, uvijek ga nosim sa sobom.

- Obavezno, rekla je nasmiješivsi se, svratit ćemo do tebe na kraju šetnje. A onda me opet uzela za ruku i krenula preko livade. Luđakinja, pomislim. Kako to da joj nikada ne zafali osmijeha?

……………………………………………………………………………………………………………..

U spavaćoj sobi je cijeli zid bio prekriven prašnjavim policama pretrpanim knjigama, samo je jedna uska polica na sredini bila skoro prazna. Na njoj jedino crni rokovnik i pored njega pero umotano u vezenu maramicu. Rekla je kako nikad nije vidjela sobu sa toliko duše, i skoro svaku knjigu koju je mogla dohvatiti, dodirnula je prstima. Uzela je rokovnik sa police i prišla prozoru sobe, držeći ga stisnutog uz grudi. Na trenutak je zaćutala.

Prozor je gledao na veliki voćnjak iznad kojeg se provlačilo par tankih zraka sunca koje bi svakog časa mogle utihnuti. Daleko iza voćnjaka, tamo u svijetu u kojem živi baba Mira, sunce je tiho nestajalo za debelim brdom. Okrenuvši se prema meni, pogledala me kao djevojčica koja je upravo smislila neku vragoliju, i sitnim korakom potrčala prema hodniku vodeći me za ruku.

Pratio sam je pazeći da glavom ne zakačim neku granu drveta ili se ne spotaknem pa izblamiram, a ona je jurila nasmijana i odlučna. Srce je lupalo kao mahnito i jedva sam vidio kuda idem. Napokon, izašli smo na čistinu. Na sredini voćnjaka veliki orah i u njegovom stablu, jedva primijetno udubljenje kojeg su oblikovala djedova leđa tokom godina. Odmori se, rekla je pogledavši me ozbiljno kao da mi naređuje. I sjeo sam tako na hladnu travu naslonivši leđa na mjesto gdje su nekada bila djedova.

A ona se samo nasmijala, pažljivo prebacila kosu preko jednog ramena i sjela ispred mene naslonivši mi se leđima na grudi. U krilu je držala djedov rokovnik otvoren na prvoj stranici, i počela čitati na glas. Sunce je već zalazilo i spuštalo noć na voćnjak, a na odlomljenom vrhu grane oraha visio je fenjer. Djed je mislio na sve, pomislim uz osmijeh.

Noć je bila topla, jedna od onih u kojima se sklopljenih očiju može zaspati u sigurnim rukama. Žućkasto svjetlo fenjera padalo je na stranice i njene prste na njima. Negdje u daljini cvrkut ptica i poznati huk lišća i rastinja iz šume… negdje u meni djedov nasmijani lik dok njen mekani glas izgovara posljednje riječi zapisane u rokovniku.

“Mila, neka se naša ljubav ponovo dogodi.“

Šta se dešava kada je žena previše dugo sama? Žena tada postaje samostalna. Ona se oslanja samo na sebe, veruje samo sebi, bodri samu sebe. Ta žena zna sama da promeni sijalicu, popravi računar, otvori teglu, promeni gumu, ubije bubu. Vremenom takva žena dobije dovoljno snage da sama izvuče krevet, podigne sto, okreči kuću. Žena sama sebi popunjava drugu polovinu. Ona više ne čeka, ona više ne mašta, postaje realna i postaje hrabrija nego pre. Ona sve sama zna i muškarac joj zaista nije potreban ni u jednom segmentu života, sem da je voli. Treba joj neko da je poljubi u čelo, da je zagrli jako, da joj pogledom popravi dan. Problem sada je jeste u tome što te žene muškarcima izgledaju potpuno zastrašujuće, izgleda kao da drže sve konce u rukama i izgleda kao da to mogu da nastave da rade same, dok je realnost ipak malo drugačija.
—  V.S. Balkan-Balkan

Znamo mi. Nije ovo među nama ljubav. Niti nešto što će da traje. Ali svejedno si mi potrebna, kao što sam i ja potreban tebi. Pa sve dok traje, imamo se na neki pogrešan način. I to nam je dovoljno.

Legnem u pola 4 popodne, probudim se skoro u 8 naveče, a da ne znam čak više ni u kom sam gradu. Snovi. Dugi, teški, živopisni. I onda shvatam. Jedino još u mojim snovima živi moja prošlost. Bivši momci, bivši prijatelji. Razgovori koje nikada nismo obavili. Pogledi koje nikad nismo razmenili. Stvari od kojih sam strahovala, a nikad mi nisu uradili. Stvari koje sam želela da uradim za njih, a nikad nisam uradila. Zbog ovakvih stvari ponekad mislim da živim dva života. Zbog ovakvih stvari mi je potreban neko da me mnogo ranije probudi.
On je najsrećniji čovek na svetu zato što ima tebe, Rosie, ali te ne zaslužuje, a ti zaslužuješ mnogo više. Zaslužuješ nekoga ko će te voleti svakim otkucajem srca, nekog ko će svake sekunde razmišljati o tebi, nekoga ko će se svake minute svakoga dana pitati šta radiš, gde si, s kim si i jesi li dobro. Potreban ti je neko ko će ti pomoći da ostvariš snove i zaštiti te od onoga čega se bojiš. Potreban ti je neko ko će te poštovati, voleti svaki deo tebe, posebno tvoje mane. Trebalo bi da budeš sa nekim ko će da te usreći, usreći te tako da poželiš da zaplešeš na oblacima. Nekoga ko je pre mnogo godina trebalo da iskoristi priliku da bude sa tobom, ali se uplašio i bojao da pokuša.
Više se ne bojim, Rosie.
—  Na kraju duge; Sesilija Ahern
Tata, vrati se! Splest cu svoje duge kose u pletenice! Obuci cu sve one roze haljine i pretvarati se da nisam odrasla. Pretvaraj se da sam dijete jer i dalje si mi potreban. Tata, vrati se! Pretvarat cu se da ne znam kako si slab i govorit cu svima:“Moj tata je jaci od tvoga!” Pretvarat cu se da volis mene, a ne da volis piti. Tata, vrati se bacit cu cigarete i stavljat cu olovke i pretvarati se da pusim, da otpuhujem dim. Tata, vrati se! Pretvarat cu se da si jedini muskarac koji me uhvatio za ruku. Tata, zasto se ne vratis? Bit cu opet dijete samo voli me. Nemoj nestajati! Tata, case te ne vole, case se slamaju kao i ja. Tata, vrati se i voli me…
—  A. G.

Pronađi jednu curu. Jednu. Onu o kojoj pričaš prijateljima, onu s kojom ne možeš ne razgovarati jer je razgovor s njom potreban poput zraka, onu koja zna sve tvoje tjne i znaš da ih nikome ne bi odala, onu koja te uvijek uspije nasmijati. Pronađi onu koju možeš zavoljeti i biti barem sedamdeset posto siguran da te neće ostaviti. Valjda to ima smisla.