potreban

Ljudima je čudno kad kažem da volim samoću.
Stalno mi postavljaju pitanje
- Ko te je povredio toliko?
i objašnjavaju da nam je svima potreban neko.
Ne razumete.
Imam nekoga,
imam sasvim dovoljno njih da se nikada ne osećam usamljeno.
Imam koga da zovnem kad mi je loše,
da me sluša,
posavetuje,
objasni,
nacrta,
vrati na noge.
Imam ljude koji me vole
i koje volim,
al’ ipak ne znam šta bih bez svoje samoće.
Prvu kafu pijem isključivo sama
sa prvom i poslednjom cigaretom tog dana.
Uveče volim da sednem,
razmišljam,
ćutim,
pijem sama svoje pivo
i slušam soul ili blues.
Mene ne zanima ko je šta obukao,
rekao,
ko koga ljubi,
ko sprema svadbu,
ko te je danas na ulici čudno pogledao..
Ne umem da učestvujem u takvim razgovorima.
Isključim se čim krenu.
Ne mogu više da slušam kako ti se dečko nije javio i kako sumnjaš da te vara.
Svaki dan isto.
Mesecima isto.
Kako ti ja tu mogu pomoći?
Dođavola, ne mogu čak da podnesem ni obične razgovore.
Ništa meni ne fali, samo mi se ne priča.
Volim svoju samoću.
Volim da ceo jedan dan ne razmenim nijednu jedinu reč ni sa kim.
Volim povremeno da zalutam u svoj svet i zanemarim ljude.
Sve je u redu sa mnom.
Ništa me ne boli.
Niko me nije povredio.
Samo mi nedostaje moj mir,
moja sloboda.
Treba mi par dana,
samo par dana
da nikoga ne vidim i ni sa kim da ne razgovaram.
U stvari, znam šta mi je.
Ispraznili ste me, ljudi.
To je problem.
Nemam više energije za vas.

Ne videti nečiju pravu vrednost ponekad mnogo košta.

Sreo sam je nakon 5 godina od mog poslednjeg osmeha posvećenog njoj.
Zapravo
Zabolelo me je
A mislio sam da neće..
Znate,
Izgledala je isto.
Znate kako…drugačije ali isto.
Bila je lepša,viša,smršala je i poslušala me je kada sam joj govorio da je lepša kada kosu veže visoko u rep.
Bila je…
Ma koga ja zavaravam.
Bila je i ostala najlepša.
Sudbina il’ ko zna šta li je,
sreo sam je u gradu u kom sam studirao.
U istom je,izgleda i ona studirala..
Suludo..
Čak ću je i na autobuskoj stanici sresti..
Pa..uvek sam je sretao tamo gde sam o njoj najviše i razmišljao..
Zapazila me je.
Video sam kako mi se približava..
Nedostajao sam joj. Sigurno.
‘Izvinite,imate li kredita za poruku samo da javim dečku da ću kasniti,zbog predavanja?’
I nasmešila se..
Bože,koliko mi je nedostajao taj osmeh..
Tek te oči..
Poželeo sam to da joj kazem.
Da joj kažem koliko su mi sivi dani bez nje i
zbog čega mi je svaki post na instagramu u sivoj boji.
Želeo sam da joj kažem zašto sam već
5 godina sam.
Želeo sam da joj kažem da mi je žao što sam otišao od nje,iako sam joj bio jednako potreban kao i ona meni..
Umesto toga rekao sam..
‘Naravno,samo izvoli.’
Gledao sam kako joj se oči cakle dok mu kuca poruku..
‘Odavde je,zar ne?’
Podigla je pogled sa telefona,pogledala me zbunjeno
'O čemu pričate?’
Nasmejao sam se…više nismo čak ni na ti..oslovljava me kakvim gospodinom,a bio sam joj sve…ili sam bar tako mislio.
'Tvoj dečko,odavde je?’
Opet onaj plamen u njenim očima..dođavola,voli ga.
'jeste..’
Nisam ništa odgovorio..šta sam pa i mogao..
Otkucala je poruku i vratila mi telefon.
'Hvala Vam puno,i izvinite na smetnji… nije Vam bilo moranje da date potpunom strancu telefon..izvinite još jednom’ okrenula se i pošla ka autobusu..
U trenutku je zastala,okrenula se ka meni
I rekla
'Oprostite,strašno me podsećate na nekoga koga sam poznavala..samo mi se činite kao mnogo bolji čovek od njega..
Oprostite ako sam vas pomešala sa njim slučajno..’
A onda je nastavila svoj put.
Nisam ni stigao da joj odgovorim a da me ona čuje..
Dok je odlazila
Dok je njena predivno uvijena kosa letela po toplom povetarcu
odgovorio sam dovoljno jako da me čuje
samo pas koji je tada bio pored mene..
Nema problema…nasmejao sam se..ti si meni opraštala mnogo gore stvari..
Još jednom pogledao u njenom pravcu
Video je kako se smeši onom psu koji je do pre dve sekunde bio pored mene
Volela je pse..
Voli ih valjda idalje..
Sećam se,jer je mog obožavala
Isto kao i on nju…
Isto….kao i ja nju.
Kroz glavu mi je prolazio svaki lep trenutak koji sam proveo sa njom..
A onda sam se setio momenta kada sam odlazio od nje misleći kako mi neće uopšte nedostajati..
Setio sam se koliko je plakala..
Rekla je..
'Doći će ti svaka moja suza glave. Ne brini..
Hvala ti što si mi bio lekcija..’
Tome nisam pridao značaj tada,ali..
Nema veze,i to je preživela..
Gledao sam svoju malu lepoticu kako ulazi u autobus..
Autobus zaborava..
Da li ću je ikada ponovo videti?
Ko zna..
Samo..
Bio sam klinac..
žao mi je što sam je izgubio.
Kasno je sada..
Svaku suzu si mi naplatila ludice..
Baš svaku..
-ultravioletna.(Teodora Vuković)

Za mene kažu da sam neverovatno teška, da previše tražim i imam te neke kriterijume koje niko ne može da ispuni.
Samo, moje granice se nisu postavile same od sebe. Neko mi je nekad pokazao da mogu da dobijem to što želim i da uopšte ne tražim puno. Neko je umeo uvek da me nasmeje, da mi odgovori na poruku nebitno da li ona stigne u sedam ujutru ili dva uveče i da li su sva slova u rečima u redu ili izmešana, da kaže tačno ono što mi treba a ne šta želim, verovao je u mene i kraj njega sam i ja verovala u sebe. Bodrio me je i imala sam želju da postanem bolja osoba zbog njega, zbog nas. Smirila sam se i po prvi put u životu nisam osećala kao da ću propustiti nešto zato što sam nečija, jer on mi je bio apsolutno dovoljan. Nije mu bio problem ni da mi da svoju jaknu kad se smrzava, ni da me prati do kuće iako živi na drugom kraju grada, ni da ostane budan zbog mene iako mu se oči sklapaju. Nije vikao, nikad, čak ni onda kad sam zaista preterala. Nikada nije činio da me bude sramota zbog nečega što volim, koliko god to glupo i smešno bilo. Bio je tu, kad god mi je bio potreban; čak i onda kad sam ga terala od sebe i mislila da ga ne zaslužujem. Tvrdio je da ne zna bolju osobu od mene, iako oduvek živim u uverenju da sam bezobrazna.
I znam da niko drugi nije on, da nikada neće ni biti, ali zaista ne mogu da se prepustim nikom drugom i izgleda da je zaista potrebno mnogo da prestanem da budem ničija i ponovo postanem nečija.


Možeš naći srodnu dušu, dobrog dečka, pravu ljubav, sve ono što liči na bajku o kojoj maštaju sve dobre devojčice. Ali ako negde na tom putu zalutaš, i naiđeš na nekog od čijeg ti pogleda zadrhti celo telo, nekog ko te oseća, nekog koga misliš, gotovo je. Ako te taj neko obuzima do ludila, a uzima do bola, gotovo je. Nije ti više potrebna bajka sa hepiendom. Potreban ti je taj neko kao istina, voda i sloboda. Kao neodeljivi deo tvoje duše. S.V.

Meni je jasna njena tuga
Ona pored svega što poseduje
Neosporne lepote, pameti, šarma
Jednostavno nema gde da se izrazi
Nedostaje joj pozornica vlastitog života
Da ima kome da otpeva svoju pesmu
Da se glupira, žali, smeje, pametuje
Bilo šta, samo da se oseća svoje

Sve je nekako skučeno oko nje
Da i ona sama postaje takva

Sve je nekako jeftino, jadno
A to je poslednje što želi

U stanju je sama da zaradi
Da se brine o sebi
U stanju je, zapravo, sve
Osim da bude srećna
Za to joj je potreban neko
Sa kim bi delila život, snove, emocije
A tog nekog nema

Samoća je dobra do izvesne granice
U početku i ponekad
Sve dok čovek ne vidi sa sobom šta želi i hoće
Ali posle se polako pretvara u pakao

Svaki novi dan
Kao neka nova kazna

Poznata mi je njena priča
Na trenutak su nam se okrznuli životi
Ništa lepše nisam grlio i ljubio od nje
Ali večito ima potrebu da beži
U strahu
A i nadi da je tamo negde čeka nešto bolje
Neko bolji

Zato nije htela mene
Zato nije htela mnoge druge
Zato neće nikoga
A želi ljubav više od svega

Moras prvo da se otmes, da te svi izgube, niko da te nema, moras od svakoga da odes i da sebi oprostis sto si ti otisao, sto te nigdje nema, sto nisi tamo gdje si potreban, moras da odes i da budes sam i vidis ko si, i onda sebi da oprostis sto si to sto jesi, i da oprostis sebi sto nisi sve ono sto si zelio da budes, i tek onda da se vratis, da se das onima koji su ti oprostili sto si otisao, koji su ti oprostili sto nisi ono sto su oni htjeli da postanes i koji su te prihvatili onakvog kakav si sada


-ezzio

Šta se dešava kada je žena previše dugo sama? Žena tada postaje samostalna. Ona se oslanja samo na sebe, veruje samo sebi, bodri samu sebe. Ta žena zna sama da promeni sijalicu, popravi računar, otvori teglu, promeni gumu, ubije bubu. Vremenom takva žena dobije dovoljno snage da sama izvuče krevet, podigne sto, okreči kuću. Žena sama sebi popunjava drugu polovinu. Ona više ne čeka, ona više ne mašta, postaje realna i postaje hrabrija nego pre. Ona sve sama zna i muškarac joj zaista nije potreban ni u jednom segmentu života, sem da je voli. Treba joj neko da je poljubi u čelo, da je zagrli jako, da joj pogledom popravi dan. Problem sada je jeste u tome što te žene muškarcima izgledaju potpuno zastrašujuće, izgleda kao da drže sve konce u rukama i izgleda kao da to mogu da nastave da rade same, dok je realnost ipak malo drugačija.
—  V.S. Balkan-Balkan

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić
Kada si ti otišao, otišao je i dio mene. Onaj dio koji je bio spreman boriti se za nekoga, nekada se taj dio imao za koga boriti, danas, nema za koga, bori se samo da preživi. Sjećaš se kako si rekao da nećeš otići? A tek naši nadimci, mogla bih cijelu bilježnicu ispuniti s njima. Dani kada smo jedva čekali da se vidimo, bar sam se tako ja osjećala. Za tebe nisam bila sigurna. Bio si ti više od običnog čovjeka. Svaka te htjela, svaku si mogao imati. Razumijem zašto si otišao. Nisam bila jedna od onih koje bi poludjele za tobom. Svoju ljubav tebi sam iskazivala pomalo. Znaš i sam. Ne premalo, ne previše. No očito nedovoljno kada si odlučio otići. Razumijem da je tebi potreban netko tko će ti dati isti čas 100% sebe.
—  ne-moze-bolje
Znate, samo… treba mi neko s kim bih nedeljom ujutru čitala novine u krevetu i, šta znam… neko ko će me zagrliti na kraju napornog dana.
—  Podseti me zašto mi je uopšte potreban frajer; Klodija Kerol

Pronađi jednu curu. Jednu. Onu o kojoj pričaš prijateljima, onu s kojom ne možeš ne razgovarati jer je razgovor s njom potreban poput zraka, onu koja zna sve tvoje tjne i znaš da ih nikome ne bi odala, onu koja te uvijek uspije nasmijati. Pronađi onu koju možeš zavoljeti i biti barem sedamdeset posto siguran da te neće ostaviti. Valjda to ima smisla.