postaviti

Želim da podijelim ovo sa svima vama, a sada ću reći i zašto.
Kao prvo, ja ne radim u javnoj kući, ali izgleda da dotični misli da radim. Djevojke na tumblr-u, kao i na ostalim društvenim mrežama prolaze kroz ovakve iste ili slične situacije, zbog nekih momaka koji MISLE da su NEKO I NEŠTO. U biti, oni su NIKO I NIŠTA. Nijedna djevojka ne zaslužuje da je neko pita ovakvo nešto. Ovo je poniženje. Svako ko je, iole, normalan neće nikad postaviti ovakvo pitanje. Prvenstveno ja (a tako i sve ostale djevojke) ovo smatraju uvredom i poniženjem. MI ne zaslužujemo da budemo tretirane na ovaj način, ili da se na bilo koji dr. način, na nas gleda kao na seksualni objekt.
Drugo, ako ti je već do toga, brate mili, plati si neku kurvu, pa je jaši do mile volje.
Mene, kao nevinu djevojku, koja se čuva za braka, ovo posebno i pogotovo nervira.
JA (KAO I OSTALE DJEVOJKE) NISAM DOŠLA NA TUMBLR DA ME NEKO PITA ZA SEX. DOŠLA SAM DA DIJELIM SVOJE MIŠLJENJE, SA SVIMA VAMA S KOJIMA SE MOŽE NORMALNO PRIČATI. DOŠLA SAM DA DAM SAVJET, UKOLIKO ZNAM NEŠTO I DA POMOGNEM NEKOM UKOLIKO TREBA POMOĆ. PA DA I SKLOPIM PRIJATELJSTVO, AKO JE I TO MOGUĆE. Možemo jednostavno da pričamo o knjigama, o muzici, o svemu mogućem. Ali brate pitati nekog za sex??? Da je bilo uživo, odvalila bi mu toliku šamarčinu, da nikad ne bi ni pomislio više da pita neku djevojku za to.
Fuj, fuj, fuj.
OVO NIJE OK, OVO STVARNO NIJE OK.
S KIM JA SVE DIJELIM VAZDUH…. PONEKAD ME SRAM ŠTO SAM LJUDSKO BIĆE UOPŠTE, ZBOG OVAKVIH OSOBA.

Je l’ znate šta je iritantno?
To što mogu proći ulicom sasvim normalno obučena i opet čuti neki glupavi komentar poput “I tata bi sine” ili što će se neko pojaviti ispred mene, ili će buljiti onako neprijatno i javiti se: “Ćao, ćao”, unoseći mi se u lice. Ili što će neko proći pored mene i reći “Lepa si”, misleći da mi čini uslugu, a u stvari je to mač sa dve oštrice. Ako ne odgovorim, odmah će uslediti glupi komentari, a ako se zahvalim, odmah će pomisliti da hoću nešto više.
Tužno je što se nekad bojim da se sama vraćam kući posle ponoći, jer nikad ne znaš na koga možeš da naiđeš. Što moram da izbegavam svaku prečicu, jer nema osvetljenja i da idem okolo, ulicom i opet strahujem da li će se pojaviti neko. Što se stalno dešava da neko iznenada zaustavi auto i pozove me da mu se pridružim, pa viče za mnom kad produžim dalje. Što ubrzavam korak svaki put kad čujem da neko ide iza mene, jer ne smem da se okrenem i pogledam ko je.
Iritantno je što će ti svako postaviti pitanje: “Imaš li dečka?” Ako kažeš da ga nemaš, evo, oni se automatski nude! Zašto nekoga možeš da odbiješ samo potvrdnim odgovorom na to pitanje? Zašto me ne pitaš koji je razlog što sam sama? Šta ako ne želim nikoga? I zašto, za ime sveta, jebeno misliš da želim tebe? Zašto je svako moje očigledno “Ne” shvaćeno kao “Da, samo nastavi da navaljuješ. Popustiću!”? Da napravim bilbord i obojim ga najdrečavijim bojama sveta, da li bi onda neko shvatio NE kao NE?! Zašto meni treba da bude neprijatno ako prosto ne želim da budem sa tobom, a ti to ne shvataš? Zašto sam loša ja, koja ti svakim svojim odgovorom i potezom, pokazujem da nisam zainteresovana, a ti se, jadan, toliko trudiš?
Hoće li nekad neko shvatiti da mi ne imponuju komentari poput “Uh, šta bih ti radio!” ili bilo šta seksualne konotacije, jer to nisu komplimenti. To jebeno nisu komplimenti, jer ja tebi ne bih radila ništa. Ne bih te čak ni dotakla, kad je to nešto “najlepše” što možeš da mi kažeš. I, šta je sa svim onim “nadimcima” poput mačkice, slatkišu, bombonice, mediću?! Zašto neko misli da je to pravi pristup? Kako je nekome to uopšte simpatično? Nemoj me zvati ni dušo, ni srećo, ni ljubav, jer mrzim to. Imam svoje ime i ne želim da me zoveš nijednim već isklišeiranim i otrcanim nadimkom koji je sigurno na stotine puta prešao preko tvojih usana, jer nisam ništa od toga. I sasvim sigurno mi nisi ništa da bi me oslovljavao tako.
I kako to ja mogu da shvatim da neko samo želi da budem tu, da pričamo, jer mu prija i to je to, a ti ne? Ako sve protumačiš pogrešno, iako nema nijednog singala “za”, zašto sam opet ja kriva jer si ti “friendzoned”?! Zašto je svaka tvoja greška moja krivica, jer “žene to inače vole i ženama to prija”? Znaš šta? Postojimo i mi kojima se ne sviđaju ljigavi komentari koje nam neko upućuje dok prolazimo ulicom; koje ne dižemo ego odbijajući vas, jer na prvom mestu ništa nismo uradile da bi iko, sa imalo mozga, uopšte pomislio da smo imalo zainteresovane; kojima ne prijaju dodiri, zagrljaji, a kamoli poljupci od ljudi koje smo faktički malopre upoznale.
Je l’ ovo mizoginija ili sam željna pažnje i sve ovo mi zapravo prija samo se foliram? Jer sve što u stvari želim jeste da se osećam bezbedno koračajući bilo kuda po ovom svetu i da moje “Ne” konačno znači “Ne!” Je l’ tražim previše?

Máš prostě takové dispozice, s tím nic neuděláš. Máš hubený pas, ale zadek ten tlustej máš. Máš moc tlustý nohy na to vzít si takové šaty. Máš druhou bradu když se takhle podíváš. Nejez to takhle večer. Je pozdě na jídlo. Budeš tlustá. Hubený holky se nikomu nelíbí. máš tlustý tváře. Velký lýtka. Moc tlustá na to jak si vysoká. Musíš být hubená a budeš jako modelka. Má to hodně kalorií. Zhubni špeku. Zasedneš mě. Kolik vážíš ?  

Každá a mnoho dalších vět, jste vypustili ze svých úst, moje rodina, nejlepší kamarádi. A vy se divíte, že se nemám ráda ? Divíte se, že nejsem spokojená se svou postavou ? Ano vy jste řekli tyhle věty, vy jste mě dokopali k tomu se nesnášet se. Lidi kteří jsou mi nejblíž mě zničili.

Co je vlastně dokonalost? Kdo je ten ideál dokonalého člověka? Když někdo řekne, že je dívka dokonalá, co si pod tím představit? Že je krásná? Hubená? Má krásné vlasy? Nebo je chytrá? Či vtipná? Existuje univerzální ideál dokonalosti? Kdo to určuje? Kdo jsou ty modelky s Dokonalou postavou? Kdo jsou ty osobnosti s Dokonalou povahou? Kdo ti lidé jsou? Převlékají se? Anebo je převlékáme my, fanoušci? Neexistuje ideál dokonalosti. To kouzlo dokonalosti je v tom, že nikdo není dokonalý a přesto si jednou všichni najdeme někoho, pro koho dokonalí budeme. Jak kouzelné…

anonymous asked:

Vec neko vrijeme zelim ti postaviti pitanje,no ne znam kako poprilicno je zakomplicirano Uglavnom pitat cu te neki drugi put. Svidja mi se tvoj blog,najveca inspiracija je bas tada kada si u ljubavi ili kada zalis,tugujes za njom... P.S Kazu da vrijeme lijeci sve, to je tocno djelomicno. S vremenom sve prodje ako nadjes nesto dovoljno zanimljivo da obuzme tvoje misli.

Ne ustrucavaj se, cekam na to pitanje.
Meni je vrijeme pomoglo, tako da se slazem u potpunosti s tobom. Veliki pozdrav :)

Nevidljivim prijateljima

Ne poznajemo se. Nismo se rukovali niti gledali jedno drugom u oči dok izgovaramo imena, a opet postojimo. Taj je osjećaj drugačiji od svih ostalih. Poruke na ekranu potpisane njenim imenom imaju veću moć nego stvarne riječi ljudi koji se godinama nazivaju mojim prijateljima.

Bio sam dječak koji je tek počinjao pisati svoje prve rečenice na nekom čudno nazvanom anonimnom blogu. Tu negdje se pojavila. Radoznala djevojka sa druge strane mojih tekstova željela je znati više o čovjeku iza napisane patetike, pa me uvukla u priču o Urbanu i nekim starim rok bendovima. Mi smo kao slušali istu muziku i pažljivo sastavljali poruke sa sve jednim zarezom na svom mjestu. Od tad su prošle godine.

-Halo, čuješ li me?

-Izvini, čujem. Sletih sa teme na trenutak pa otud ćutanje..

-Nema te tri stoljeća, i onda ćutiš kad nazoveš - blesane. Da čujem, gdje gori?

-Ne gori nigdje. Mislim gori ali tinja, standardno. Nema nekog novog požara kojeg trebaš gasiti, sve je mirno k’o ona tišina pred veliki vjetar.

-Opet postaješ pisac preko telefona, smori čovječe. Zabavljaj me.

-Da te zabavljam? Imaš momka za te stvari, opet će da ga opali posesiva pa da ispituje ko je tip kojem stalno nešto kuckaš. Da ne spominjem ako vidi moju “profilna iz teretane“ sliku na viberu.

-Imaš i ti djevojku pa mene voliš, šta sad? A za sliku nemoj da brineš, zna moj dragi da volim stomačić. A i nisi ti toliki fraer, znadeš?

-E čuj znadem. Poželio sam tu tvoju fristajl blesavost, djevojke u Sarajevu je uglavnom nemaju. Humor je nekako izvještačen a svaka je kao dama sa kojom moram paziti kako se šalim i šta ću reći. Ne smijem ni opsovati a da ne zavrte očima.

-Zato fino dođeš u moju provinciju da te pokažem jaranicama. Samo pokažem, ništa više. Ha Ha. Sad nazad na temu, nemoj da misliš da sam zaboravila. Šta te muči?

K'o detektiv za moje paranoje, sa stotinu kilomerata će postaviti dijagnozu, namlati me kritikama kao da sam klinac a onda me zezati kako sam smotan i ne znam sa ženama. Pa će da skrene temu na nešto tipa izraz lica njenog mačka dok ga gnjavi u krilu i sve će biti uredu.

-Eno ga opet, razmišlja. Halo književnik, heej. Djevojka željna pažnje s druge strane telefona. 

-Uh izvini, razmišljam nešto oko faksa. Ništa važno. Uglavnom nemoj da brineš, ne muči me ništa. Veza dobro ide, samo sam ponekad ljubomoran. I nemoj tamo da mašeš glavom, nisam toliko. Fakultet skoro gotov, ja zdrav i nasmijan. Eto, vidiš da sam normalan.

-OK, recimo da ti vjerujem. Svakako ćeš sutra da se iznerviraš pa da me ugnjaviš mojim omiljenim pričama.

-Đubre malo. Ajde sad, bježi. Javim se ovih dana ako te uspijem dobiti. Čuvaj se.

-Naravno, ‘noć.

Spustio sam mobitel i slušao odjek mog disanja. Kofer je bio uredno spakovan. Pasoš i novac na stolu, soba spremljena. Otpio sam još jedan gutljaj sada već toplog piva i pomislio kako bi bilo lijepo zaspati zajedno sa normalnim ljudima. Uskoro će zora, postoji neko koga moram vidjeti.

Kako je samo užasno kada riječi koje dopiru iz tvoje glave, koje se cijede sa tvog srca, budu napisane ovdje na tvom tumblr-u samo da bi ti neko drugi ukrao iste te riječi i izrezao tvoj url te jednostavno napravio kao da je to došlo od njih. MOLIM VAS ako vam se sviđa citat ili neki napisani tekst od strane bilo kojeg divnog čovjeka koji to piše, nemojte odrezati njihov url i postaviti kao vaše. Boli. I nikako nije uredu.