poslati

Nađi nekoga,
zbog koga ćeš prestati pušiti,
manje piti,
više se smijati,
zbog koga će ti oči sijati,
da više uživaš u pjesmi,
u knjizi,
da naučiš da slušaš,
pa zavoliš,
da imaš kome poslati iskrenu poruku,
imaš s kim plesati,
da ti nedostaje,
da ne možeš naći savršenu haljinu za izlazak
pa mu kupiš novu majicu 
uzmeš njegov duks
da ti cijela soba miriše na njega,
da ga pamtiš po hodu,
po načinu na koji odlazi,
da mu ispričaš najmračnije tajne na vrhu neke zgrade,
da popijete pivo,
da se ljubite cijelu noć.
Da nikako ne dosadite jedno drugom.
Da pokusamo nesto novo :)

Prelistaću blog svake osobe koja ovo rebloguje i potom joj poslati poruku u kojoj će biti napisno moje vidjenje i misljenje o vlasniku/vlasnici istih i samim tim će mnogi dobiti follow. ☺
I koga briga što se ne poznajemo, vaš blog će mi dosta toga reći :))

Nadostajat će ti.
Onda kad budeš sam šetao vašim parkom.
Onda kad naručiš čokladni kolač,
a nema nje da naruči voćni.
Onda na dnu čaše.
Onda u noći sa subote na nedjelju
kad se budeš pijan vraćao kući,
a ne možeš joj poslati poruku da je voliš.
Nedostajat će ti. Sad ne znaš,
ali onda ćeš znat. I bit će kasno.
—  pricam ti o njemu
Nikada ga ne bih mogla zaboraviti samo tako. Uvijek bih došla prije dogovorenog i čekala ga, samo da do zadnje sekunde dok on ne bi došao bude sve kako treba. Nisam željela da me vidi raščupanu ili nenašminkanu, bojala sam se da mu se neću takva svidjeti. Potrudila bih se čak sakriti i svoj osmijeh jer sam mislila da nije dovoljno lijep. Sramila sam se kada bi mi rekao lijepu riječ, takva sam bila da nisam znala kako odgovoriti na takvo što. Uz njegovo prisustvo obično sam se neprimjetno tresla koliko sam bila sretna što je tu napokon. Svaki puta bi stigao poslati poruku kada bi se brojke poklopile, a ja bih kasnila. Imao je i zagrljaj koji liječi sve kilometre koji su stali između nas. Kratko rečeno imao je on sve, dok ja nisam imala ništa. Na kraju krajeva niti njega.
—  ne-moze-bolje
Greta

Upoznam nedavno djevojku u knjižari. Pokušavala je da nađe Momu Kapora ali ga nisu imali, pa je dalje nasumično gledala knjige tražeći korice koje bi je mogle zainteresovati. Izvini, rekla je. Znaš li ti gdje imaju Momu? Znam. Stvarno? Pa divno, tražim njegovu Unu već čitavu sedmicu ali me neće. Gdje ga mogu naći? Tu preko puta, na -1. Ako imaju još uvijek. I ja sam ga tražio, nisu imali ali je gospođa koja prodaje knjige moja prijateljica pa je naručila za mene. Gleda me kiselo. Ko je još prijatelj sa prodavačicom knjiga?

-Ja sam Greta i tvoj sam dužnik ako nađeš Momu.

-Dobro Greta, naći ćemo ga.

-Ideš sa mnom tamo na -1 kod tvoje drugarice. Sigurno će mi nabaviti Momu ako je ti zamoliš.

-Sigurno, ako ga imaju u Banja Luci. Od tamo je meni nabavila.

Izađemo vani i ćutke koračamo, dva stranca traže trećeg. Krajičkom oka pratim njen iščekkujući pogled i par pramenova kose koji se svakim korakom njišu prema usnama. Pređemo cestu pa uđemo u šoping centar. Pokretnim stepenicama sletimo na -1 i pravo kod moje omiljene prodavačice. Žena u tridesetim, vedrog osmijeha i kose olovkama vezane na vrh glave.

-Ah, moj omiljeni književnik. Gdje si ti do sad?

-Dobro jutro Majo, kako si? Ne stigoh ove sedmice od posla, izvini.

-Nema veze budalice, nek si ti meni došao. I to u lijepom društvu ovaj put. Ko ti je prijateljica?

Ubaca se sa strane između nas dvoje i pruža ruku preko pulta. Greta, drago mi je – reče uz klimav osmijeh. Kao da se zbunila. Obara pogled i vraća se korak unazad. Par sekundi je zagledala svoje cipelice a onda se pomjerila do police i jednim okom prelazila knjige a drugim pratila naš razgovor.

-Kako napreduje knjiga?

-Sporo, znaš mene. Napišem tri stranice pa izbrišem četiri i tako u krug. Ali biće, polako. Kako si ti?

-Budalice, moraš naći nekog da te čita. Ako ti budeš svoj jedini kritičar, nećeš nikad ništa napisati.

-Nećemo o tome, znaš kakav sam. Nego, trebam uslugu.

-Sve za tebe mili, kaži.

-Momo Kapor.

-Opet Momo?

Maja se nasmija a Greta hitrim korakom stade kraj mene.

-Koja ti treba?

-Una, imaš li?

-Na stanju nemam ali mogu nabaviti. Za kad ti treba?

-Za danas!, dobaci Greta kao da negdje nešto gori. Važno je da ga nađemo danas.

Maja nas gleda visoko podignutih obrva. Greta primijeti da je zagalamila više nego što je trebala pa stegnu svoj ruksačić uz grudi i zagrli ga oborenog pogleda. Kao djevojčica od osam godina.

-Danas je nemoguće ljubavi, žao mi je. Najbolje što mogu je za četiri dana.

-Onda za četiri dana, naruči a ja ću doći po nju.

Pozdravim Maju, obećam joj poslati neke stvari na čitanje i sa nervoznom Gretom izađem iz knjižare. Vani se proljeće već ubezobrazilo i iako je tek polovina Maja, neopisivo miriše na ljeto. Na ulici gomila prolaznika u žurbi, na sve strane lepršaju haljine i zvecka nakit oko vrata sarajevskih djevojaka.

-Postoji još jedno mjesto gdje možemo otići, ako je toliko bitno da je nađemo danas.

Greta ne odgovara. Negdje je odlutala mislima pa sam odlučio da je bolje da je pustim da se sama vrati kad bude spremna. Samo smo stajali tu pod suncem i ćutali.

Negdje u Sarajevu nas je čekao Momo i mi smo ga morali naći. Ono što tog popodneva međutim nismo znali je mala začkoljica sudbine. Nije bila suđeno da tog dana nađemo Momu, bilo je suđeno da nađemo jedno drugo.

Mislio sam da će zvati. Nije ona od onih što odustaju. Da će poslati za mnom vojske i sva romantična pisma. Da će se luđački boriti, da nikada neće prihvatiti kraj. Čak sam vjerovao da ću jedno jutro u novinama vidjeti svoje ime. Takva je ona. Ustvari, takva je bila. Sad me je pustila. Umorila se. To sam, do vraga, i htio. Nisam li?

Nedostaješ mi previše. Ne prođe dan, a da ne pomislim na tebe. Gde si? Kako si? Setiš li me se ponekad? Nedostajem li ja tebi u gluvo doba noći kad legneš da spavaš? Pomisliš li na mene kad prođeš pored mesta koja smo nekad zajedno posećivali? Nedostaješ mi da te zagrlim onako najjače kako samo ja umem. Da te ljubim i mazim. Jednostavno nedostaje mi sve vezano za tebe. Nedostaje mi moj iskren osmeh kada me sprdaš i zasmejavaš. Moj osmeh je duže vreme samo maska i pretvaranje da sam dobro. Ali…polako gubim snagu. Uveče kada legnem da spavam natapam jastuk suzama bola i tuge koju osećam jer te nemam više. Boli me činjenica da je kraj i da nikada više nećemo biti jedno. Ubija me pomisao na to da me više ne voliš i da ti nije stalo do mene. Zar nismo rekli zauvek? Sređujući nakit naišla sam na narukvicu koju si mi poklonio za rođendan i zajecala kao malo dete. Zaboleo me simbol na njoj koji se nije ispunio. Izgubili smo naše zauvek. Neću kriviti tebe za to, podjednako smo krivi. A mogli smo, samo da smo se borili jedno za drugo. Ljubavi je bilo, i previše, ali i ponosa i inata isto toliko. To nas je i uništilo. Ovo ti sigurno nikada neću poslati, ali pokušavam sebi da olakšam dušu pisanjem. Valjda će jednog dana biti lakše. Nadam se da si dobro i da si srećan onoliko koliko ja nisam. Volim te i voleću te dok god moje srce kuca.

Čudim se pomalo kakve mi ljudi gluposti šalju za početak konverzacije, ali i ja sam nekome slala da, ako može, poželi sreću mojoj drugarici pred prijemni jer joj on dođe kao neka detelina s četiri lista, ne bih li započela dopisivanje.. I valjda ništa nije dovoljno glupo za poslati ako ti se priča sa nekim..

Nije mi jasno da nakon 4 godine druženja, znači svaki dan zajedno, ono besties, kad završite školu ne možete poslati jebenu poruku barem jednom sedmično, zar vas stvarno ne zanima šta radi i kako je osoba s kojom ste bili nerazdvojni? Ne mogu vjerovati da je tako divno prijateljstvo se svelo na jednu poruku u dva mjeseca… Ljudi su pokvareni, i život, zaista, jeste sranje