posete

-Prijatelji?
-Uvek.
Ti, ja, mesec koji se
nežno pokrio oblakom,
i laž.
Znali smo oboje,
da kad jednom izadjemo
iz našeg sveta,
nećemo ga više nikad posetiti,
ni kao prijatelji.
Evo baš u ovo vreme smo
izgubili jedno drugo iz vida.
Evo baš u ovo vreme
šetali smo oboje gradom,
u suprotnim pravcima,
i plakali,
brisajući lice dlanovima,
zbog prolaznika.
Evo baš u ovo vreme smo
slomili krila jedno drugom.
Evo baš u ovo vreme smo
poželeli da se nikad nismo upoznali.
Evo baš u ovo vreme su se
zalupila vrata ljubavi.
Bili smo proterani.
Bili smo sami.
Bili smo razočarani.
I u isto vreme željni da vidimo šta
se krije u životu
u kojem nismo
vezani osećanjima.
Evo baš u ovo vreme smo
se rastali.
Evo baš u ovo vreme rekoh
sebi da sam skot,
rekoh tebi da si budala.
Evo baš u ovo vreme smo
se zagrlili,
i ja te rukama zarobih,
i stegnuh jako,
dok je mesec strgao
sa sebe oblak.
Evo baš u ovo vreme poslednji put
izgovorih da te volim.
Evo baš u ovo vreme
izgovorismo laž:
-Prijatelji?
-Uvek.
—  psihoticno-sarkasticna.tumblr.com