poruk

o tvojim (ne)postojanjima

Sa mnom si iza svake ćoške,otvorenih vrata,svakog okna prozora. Tvoj lik je na svakom oblaku,tvoje lice u svakoj zvezdi. Tvoj hod u svakom drugom,pa čak i u onom koji ni malo ne liči na tebe. Ti si u svakom pešaku koji prelazi ulicu, svakom ko me doziva,svakom zvuku poruke. A nisi. Svaka majica liči na one tvoje,svake farmerice slične su onima koje nosiš,na način koji nosiš. Svaki usiljen,nepravilan osmeh podseća na tvoj. A nije. Svaki pogled…nije tvoj. Silueta,senka,naznaka…ti,a nisi. U svakom mirisu,gutljaju,svakoj slici,prizoru. Svakom punom i praznom prostoru. U svakom drugom, deo tebe. Prolaznik,poznanik,prijatelj,pozdrav…nema tebe. Ulica,bila duga ili kratka,okrenem se,pričekam da vidim da ne nailaziš. Da kažem “luda glavo! Pa ne prolazi on ovuda.” A nekada jesi! Svaka grupa momaka,glasan smeh u kojima nisi ti. Tmina,sivilo, ili pak,najšarenije nijanse..nemaju te za sebe. Izmičeš,pojavljuješ sa kratko…tu si ,jer ja nisam tamo. Drhtaj,pomak,iskorak…nisi ni svestan.

I nocas prosipam nedostajanje kad ne mogu da ti zaspim na grudima...

Nedostaju mi ona jutra u kojima bih cim otvorim oci uzela telefon da zajedno kukamo kako ne mozemo da ustanemo i koliko nas mrzi da se spremamo za obaveze koje nam predstoje, da ti kazem kako opet ne znam sta da obucem, a onda zakuljucimo kako bi ubili za jos 5 minuta sna, iako i ti i ja znamo da smo ustali 10-15 min ranije samo da bi mogli da si pozelimo dobro jutro i pricamo…

Nedostaje mi da te sretnem, odvojim se od drustva i pocnem da se smejem sa tobom, jer ako neko zna da nasmeje nekog, ti znas mene, kao i ja tebe. U pozadini bi se culi neki zavidni komentari tipa odakle se oni uopste znaju i slicno, ali koga briga za te lazne prijatelje, kad samo jedno drugom verujemo …

Neodstaje mi da ti saljem poruke onog trenutka kad se razdvojimo i da ti prepricam ko je sta rekao za tebe, pa da se zajedno smejemo njihovom neznanju…

Nedostaje mi da te nazovem, samo zato sto moram da ti kazem koliko sam se iznervirala i kako je profesorica neobjektivni debil, pa da onda raspravljamo kako mnoge stvari u zivotu nisu fer i kako nas okruzuje nepravda i tako sve dok se ja ne bi u potpunosti smirlia i ti nasmejao onako neodoljivo, decacki.

Nedostaje mi da se pozdravljamo pola sata, jer se necmo dopisivati narednih nekoliko sati jer idem do grada, a da mi ti usput postavis hiljadu i jedno pitanje s kim idem, gde idem, ko ce jos biti tu, a ja ti prvi put u zivotu strpljivo odgovaram, a onda te ironicno pitam jel gotovo ispitivanje i jel imam dozvolu da idem. Uvek su mi ta ispitivanja isla na zivce, ipak tvoja su mi bezgranicno simpaticna…

Nedostaje mi da mi kazes da ides na pivo, pa 20 min nakon sto se pozdravimo kreces da saljes slike praznih flasa, na sta ti uvek bacim neku prozivku samo da sakrijem koliko sam se istopila…

Nedostaje mi da mi posaljes neku glupost sa neta znajuci da ce me to nasmejati i da cu odusevljeno narednih pola sata komentarisati to sto si poslao…

Nedostaje mi da mi posaljes neka filozofska pitanja tipa: “Zasto ljudi ne zele da budu srecni? Zasto to uporno odbijaju?”. A onda par sati filozofiramo o ljudima, lazima, prevarama, vremenu u kojem zivimo, iskustivma i slicnom…

Nedostaje mi da te pitam da li verujes u ljubav, u onom smislu da sa jednom osobom mozes provesti ostatak zivota, a onda pocnem da se jezim od tvojih odgovora i prica. Retko ko moze, mada mogla bih slobodno reci i niko ne moze, da me najezi pricom o ljubavi, kao ti…

Nedostaje mi da me pijan probudis pri povratku iz kafane i onda narednih pola sata pricamo o nekim realno potpuno beznacajnim stvarima koje su nama, u tom trenutku, toliko bitne da ne mogu da docekaju jutro…

Nedostaje mi da zajedno pijemo rakiju, iako se svako od tih pijanstava zavrsi maglovitim secanjem i nezaboravnim pricama, koje se prepricaju samo odabranima, jer su previse drage i bitne da se prosipaju okolo…

Nedostaje mi da mi kazes da ti dam ruku i onda upletes prste medju moje, pa se zajedno divimo kako se savrseno uklapaju…

Nedostaje mi jos mnogo toga, ali nemam snage dalje da mislim i pisem o tome…

Ipak, najvise od svega mi nedostaje da priljubim svoje telo uz tvoje, a ti me onda privuces jos blize, iako mesta izmedju nas vec odavno nema i pogledom mi pokazes da bas tu pripadamo, sami, u malenom stanu, kroz cije prozore se probijaju prvi zraci prolecnog sunca, zagrljeni, nasmejani i konacno zajedno…

- U gužvi si, nema veze, čućemo se drugi put.
- Ma neka, reci slobodno šta treba.

To je njegov način da kaže stalo mi je do tebe. Volim te njegove poruke između redova. Takve sitnice mi stavljaju osmeh na lice…

tebi za rođendan

na ovaj dan treba poželeti najsrećniji rođendan i godinu @brownish-ocean-eyes ! zahvaliti za najboljeg prijatelja,podršku,svo ono vreme koje je bilo zajedničko. sve šetnje,telefonske razgovore,poruke,savete,šale,smeh i priču <3 jedna si ti <3