ponosan

Teško je. Teško je učiti. Teško je trenirati. Teško je čistiti. Teško je raditi. Teško je, ali kad odratiš to nešto “teško” i osvrneš se i kažeš u sebi “To! Uspio sam!” - e to je sreća. Hej čovječe! Naučio si, dobio si dobru ocjenu. Trenirao si, izgledaš i osjećaš se super. Počistio si, okruženje ti je lijepo. Radio si, kupio si sebi i svojima potrebne stvari.
Zato zapamti : Ne zadovoljavaj se malim stvarima. Teži ka višem.
Čovjek si, možeš sve.
Ćaletova
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam. Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!
  • Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.
  • Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.
  • Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.
  • Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.
  • Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.
  • Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.
  • Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!
  • Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!
  • Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.
  • Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.
  • Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.
  • I zagrli majku nekad!
Ne miješajte razočaranu sa ljutom ženom.
Ljuta se odljuti i kad ode da je vratite imate neke šanse.
Razočarana žena kad ode, da se vrati šanse su ravne nuli.
— 

Mikail Mihajlov

Razočarana žena je izgubila svoje bitke i nema snage više

Postoji jedan stariji čovjek koji mi skoro svakog dana stegne ruku i kaže “moje poštovanje dečko, kako si?”.
Od svih pobjeda i uspjeha u ovom životu, na taj sam najviše ponosan.

Posle nas ja sam ostao sam.
Nastavio sam budan da sanjam.
I dalje idem na naša mjesta, plašim se svakog sutrašnjeg dana kada noću plačem nad našim slikama.
Nimalo nisam uspio…
A pored tebe prođem hrabar i ponosan.

Pismo s druge strane okeana

Draga moja,

Pišem ti s ove strane života, gdje nema nikog osim mene i par pijanica koji su jednom vjerovali da mogu biti književnici ili ako ne to onda – srećni ljudi. Neki od njih imaju i po pet stotina stranica, neki su izdati u Beogradu a neki u Sarajevu. Nisam ih tražio niti su oni tražili mene ali sam ih sretao lutajući po antikvarnicama, pa bi me svojim prašnjavim koricama koje smrde na kafanski mem privlačili i šaptali mi kako razumiju. Tako je počela moja ovisnost o polovnim knjigama.

Prošlo je šest godina kako sam posljednji put bio u knjižari. Nije to stvar principa, cijene ili neke moje ogađenosti kapitalizmom… samo sam otkrio da je u knjigama koje je neko drugi već čitao, pa ih izgubio, prodao ili ostavio na klupi u parku, ostalo bar 10 od onog 21 grama njegove duše. Još ako na knjizi postoji posveta, crtež ili bilo kakva poruka na bilo kojoj od stranica – ne pitam za cijenu, moram je imati. Mislim da bi ti se svidjele neke od njih. Doduše, često se desi da fali stranica ili da je neki važan pasos umrljan alkoholom, progoren cigaretom ili je preko cijele stranice nacrtan samo čitaocu jasan amblem. Kako god, tako oštećene i stvarne, sve te knjige su historija nečijeg života, trag nečeg što je jednom bilo važno pa je zaboljelo ili nestalo. Svaka od tih knjiga je jedno slomljeno srce jer kad pročitaš sve te posvete i poruke – zapitaš se šta se moralo desiti pa da tako velike riječi završe u prodavnici uspomena.

Napisat ću ti neke od njih, čisto da znaš s čim imaš posla. Ako se jednom vidimo, ako dođeš u Sarajevo ili pak mene vjetar nanese u tvoj grad, ponijet ću ti knjigu u kojoj se nalazi posveta koja ti se najviše svidi. To će biti moj poklon tebi, prva opipljiva uspomena nakon svih ovih godina. Odlučiš li se odgovoriti na ovo pismo, na poleđini sam ti napisao adresu na kojoj me možeš naći. Piši mi o svom životu, o braku i prvim koracima tvoje kćerkice. I piši mi, ako u ovom neredu nađeš nešto za sebe, koju od posveta bi željela imati? Neću ti govoriti nazive knjiga, to će biti najljepša čarolija ovog poklona. Nećeš znati šta dobijaš, ali ćeš znati šta je taj poklon značio njegovom originalnom vlasniku. Zar to nije čudno? Kao da ti poklanjam dio nečijeg života. 

Da pređemo na stvar, posvete su s druge strane papira. Ostani dobro,
Saša.

  


-Sve je moguće. Čekam te u zemlji čuda.


 -Bukowski je jednom napisao da se ni bolji ljudi od njega nisu složili sa životom. Ovo je za tebe buntovniče.


 -Mojoj Mariji na drugom kraju svijeta. Ako ova knjiga nađe put do tebe, neka te pronađe srećnu i šapne ti da neko u Sarajevu misli na tebe. Čuvaj se.


-Kao čovjek koji živi u prošlosti, uvijek sam se bojao novogodišnje noći. S tobom sam naučio živjeti za budućnost a prošlost ostaviti vatrometima. Srećna nova anđele, čekaj me.

 

-Nikad nisam znala napisati pristojnu rođendansku čestitku. Znaš mene, smotana sam s riječima ali moja je ljubav besmrtna. Jednom ću ti napisati savršenu čestitku i ti ćeš reći da sam ti ukrala posao. Srećan rođendan, dok čekaš… I dalje te volim pjesniče!

 

-Mojoj majci, za godine u kojima samo ona zna kako je uspjela.

 

-Simpatičnoj djevojci sa sedmog sprata. Izvini što sam prosuo kafu po tvojim cipelama.

 

-Koeljo kaže da je dovoljno vjerovati da anđeli postoje. Jebeš vjerovanje, ti si moj živi dokaz. Srećno nam petnaest mjeseci i sedam dana veze. Tvoj blesan.

 

-Izvini, nisam znao da te volim. Sretan put.

 

-Naučila si me biti bolji čovjek, zato mislim da ja trebam tebi nešto pokloniti. Znam da ne voliš Ruse ali ovaj će ti pričati o tebi. Sretan ti moj rođendan.

 

-Tata bi bio ponosan na tebe mila.

 

-Srećan dan zaljubljenih čupo. Znam, nije februar ali on je za obične ljubavni. Uvijek tvoja, Milica.

 

-Čestitam glavonja. Bio si katastrofalan student a sad ćeš bit’ još gori doktor. Nek’ je sretno tvojim pacijentima! Vole te braća.

 

-Esmi, dok čeka da joj napišem pravu knjigu.

 

-Naš sin mi je jučer rekao da sam papučar kad sam tražio ideju za poklon. Sve ove godine sam zaljubljena budala, šta radiš od mene? Sretna godišnjica žuta.

 

-Strancu koji pronađe ovu knjigu – Danas budi srećan, život tako brzo prolazi a ja bih dala sve samo da mogu vratiti vrijeme i reći mu da ga volim. Nauči živjeti stranče, ako mi dozvole pazit ću te s nebesa. Uskoro odlazim.

                                               Nevena, mart 2004

Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Tijana Banović
Nazvala me da pita kako sam. Odgovorio sam nikad bolje. Prešutio sam mnogo toga. Uostalom to pitanje je bilo višak, kako se osjećaju ostavljeni, prevareni, izdani i razočarani. Prešutio sam.
“Nikad bolje, hvala na pitanju” - možda je očekivala da je pitam kako je ona, nisam. Uvijek tvrdoglav i ponosan do neba. A želio sam da znam kako je. Da znam da je dobro. Čak i nakon svega.
Ali znaj nešto, još uvijek čuvam naše mjesto
preko noći družim se sa mostom, Dravom i zvijezdom
i ponosan sam na tebe jer znam, uspjet ćeš u svemu
i kad ti propadne dan samo pusti ovu pjesmu
Ovo je poklon za sve ono što si meni bila
za svako sjećanje i osjećaj da srce imam
meni je trenutno teško ali nekako ću se snaći
znaš me, kad je najteže, uvijek sam najjači
I ne daj svoje tijelo nekom ‘ko ga ne zaslužuje
jer jedna si od onih koje treba da se poštuje
čuvam tvoje stvari ako poželiš se vratit
mada znam da nikad ne ćeš al’ ne mogu srce bacit
—  Outsider - Ruke Gore Za Kraj

1. Tvoje telo je savršeno. Celulit, strije, ožiljci, pege, male grudi, velike grudi, obline…. Sve je to savršeno. Svaki koji ti kaže da tvoje telo treba da bude veće, manje, zategnutije, drugačije nego što jeste ne treba da bude u tvom životu.

2. Ako imaš osećaj da mu nisi dovoljno dobra, da uvek treba da budeš bolja, zanimljivija, drugačija od onoga što jesi velika je verovatnoća da on nije dovoljno dobar za tebe.

3. Ti si slobodna osoba. Ti možeš da radiš šta god želiš sa sobom i svojim životom. Kontrolisanje nije ljubav.

4. Ako ti kaže da će te ostaviti ako ne uradiš ono što on želi - ostavi ti njega. Uslovljavanje nije ljubav.

5. Ako već na početku osećaš da ne možeš da mu veruješ onda to osećaš sa razlogom. Poverenje treba da postoji a ne da se stiče.

6. Uvek veruj svojoj intuiciji. Bez obzira šta ti on, srce, um ili drugi kažu. Tvoja intuicija uvek zna bolje.

7. Ti treba da znaš svoje mesto u njegovom životu. Ako nisi sigurna gde ti tačno pripadaš na njegovoj listi prioriteta vreme je da on bude precrtan sa tvoje liste.

8. Ako imaš utisak da moraš da se takmičiš sa drugim devojkama kako bi ga zadržala uz sebe, idi. Ti zaslužuješ da budeš sa nekim ko će biti ponosan što je sa tobom. Ti zaslužuješ da budeš sa nekim ko bi i među milion njih opet izabrao tebe.

9. Ti si savršena baš takva kakva jesi. Ti nisi suviše zahtevna. Ti zaslužuješ sve što želiš. Ako on misli drugačije onda on ne zaslužuje tebe.

10. I opet: veruj svojoj intuiciji. Veruj tom tihom glasiću koji ti govori ono što treba da znaš. Slušaj ga. Ma koliko čudno i bolno zvučao ponekad. Svi smo povezani. Veruj svojoj intuiciji.

—  recisumojeigracke