poljubim

Večeras bi bilo tako lepo zaspati sa tobom, dok se oboje, onako preumorni, trudimo da ostanemo budni i da što duže češkamo jedno drugo. Da mi greješ večito hladna stopala i uporno me pokrivaš iako je pretoplo kraj tebe. Da te teram da skloniš ruku, jer znam da ćeš se nažuljati, a ti uporno odbijaš. Da ti pričam o raznim, besmislenim glupostima dok ne zaspiš. Da mirišem tvoj parfem celo veče i da mi krevet sutra miriše na tebe kad odeš. Da me probudiš ujutru dok se trudiš da se izmigoljiš iz mog zagrljaja, pa se vratiš, poljubiš me za dobro jutro i miluješ me vrhovima prstiju dok ponovo ne utonem u san. Da me gledaš i smešiš se, pa onda sklopiš oči kad ja otvorim svoje i praviš se da spavaš dok te ne poljubim, pa me ti privučeš bliže. Bilo bi tako lakše ustati ujutru uz tebe i tvoj jutarnji glas koji me pita: “Kako si spavala?” i osmeh jer sam bila prvo što si ugledao. Sve bi to bilo lepo, samo da si tu.

Da ne plačem.

Da bude ponedeljak, da smo sneni, da ti peglam košulju, da ti miriše kosa, da delimo poljupce koji imaju ukus kafe, da udišeš oštar jutarnji oktobarski vazduh s prozora, da jako žuriš, da ti dodam tekst…

Da te poljubim za rastanak.
I da ne plačem.
Da te poljubim za kratak rastanak.
I da ne plačem.
Da te gledam kroz prozor.
I da ne plačem.
Da te volim.
I da ne plačem.

Imao sam 18 godina, a sjećam se kao da je jučer bilo kada sam prvi puta trebao da je poljubim, i da poljubim djevojku prvi puta u životu. Panika ravna terorističkom napadu. Sjećam se njenog prvog dodira, i koliko sam počeo da štrepim, kao curica, a izigravao sam pravu muškarčinu. Sjećam se i prvog “volim te”. Sjećam se i prve svadje..oko gluposti, naravno..gluposti koja je nama tad bila “kraj svijeta”. Sjećam se i prvog prekida…hinjski…inat…šta li.. Sjećam se i prvog intimnog odnosa s njom, njenog straha, i mog straha koji sam morao sakriti kako god znam, iako pojma nisam imao što radim…radio sam nagonski, pun ljubavi.. Zato valjda i pamtim. Sjećam se i naših prvih zajedničkih planova.. Naših izlazaka.. Ručaka.. Putovanja.. Sjećam se tih lijepih očiju. Sjećam se svih tih godina provedenih skupa.. Sjećam se i kada mi je rekla da je najbolje da se više ne čujemo.. Mislio sam da je nikada neću prestati voljeti, i da nikada više neću moći biti s nekim drugim. Sjećam se i večeri kad se udala. Svega se sjećam… Ne znam zašto. Ne mogu reći da je još uvijek volim, jer je ne volim. Stvarno ne. Draga mi je tamo negdje u ćošku duše, kao sestra. Kao dobar prijatelj. Ljubav je nestala odavno. Ostala su samo sjećanja. Ona je sada udana žena…i u ovakvim noćima, koje znam da će biti besane, i kada se prisjećam svega, pa tako i nje… Iskreno se zapitam…. Sjeti li se ona mene ponekad… Po ružnom? Po lijepom? Nažalost, nikada neću saznati. Ili na sreću.

Ona

Moj razum, moje ludilo

Nekada je hladna poput sante leda, mislim, nema ta pojma da gori. A već u drugom trenutku ništa toplije od njenog pogleda nisam video. Ne znam šta je, da l’ lebdi iznad oblaka ili trči po blatu.
Mogu da ljubim neku koja mi pruža večnost, što širi ruke bes pitanja i prihvata me. Neće mi biti draža od njenih prekrštenih ruku i gurkanja. Jednog momenta, mislim voli me, vidim iskre u njenim očima i osećam blizinu njenu kao nikada ničiju. Ne prođe ni tren, već je daleko i nemam je, vidim koliko je divlja. Divim se njenoj slobodi, a želim je za sebe. Sebično bih je zagrlio i odveo na mesec. Čuvao bih je međ svojim rukama, disao bih umesto nje, samo da je za sva vremena smirim. Ali toj nema mira, ona ne može na jednom mestu ni da sedi. Kako zna da me raspameti, zaustavi mi dah sa dve reči. Ljubim u snovima ta dva smeđa oka, u snovima ona ne prestaje da me želi. Zapravo me diže visoko, spušta zatim skroz do dna. Pokazuje mi nezamislive predele, pušta me u nov svet. Kaže ,,Mogu, ali neću’’, i iako iznerviran, hoću da joj poljubim usne. Čas je moja, zatim samo svoja, ubrzo nakon toga ona nije ničija. Poseduje je vetar, zatim onaj mrav na zemlji, uzdiše za okeanima i divi se kometama, pa opet utone u ništavilo. Kao da je neki prikaz. Malo je ima, malo nestane. Zaledi me, pa istopi, ne može da se odluči. Sunce joj je milo, ali i mesec, kome će pre? Osećanja ne razume, poseduje ih, beži im, trkaju se. Ko će pobediti? Slomila bi svoju omiljenu vazu i osetila žaljenje, a ne bi znala zašto. Zora joj se rodila u rukama, potom je zamenio mrak. Ne ume da razazna šta više voli. Ne zna ni da li voli. Šta je ljubav uopšte? Ne ume da shvati zašto joj srce brže kuca. Sačinjena je od milion teorija, čudnik navika, potpuno razumno nerazumna, skače po žici. Smeje se kada joj srce stane jer ne razume zašto je to uradilo. Za razliku od svih, njeno srce leti. Privukla me ta njena drskost, osmeh milog anđela, njena osećanja koja ne ume da iskaže. Čitav bi život ćutala, a opet bi rekla sve što treba. Ne zna ona ni šta sam joj, dvoumi se iz minuta u minut. Voli me najvećim srcem na svetu, a potom sam samo prašina na njenom putu.

Insta: obecao_si
-Sanja Mitrović

Jos jednom.

Jos jedna pijana noc.
Jos jedan trenutak moje slabosti.
Jos jedan momenat u kom me svaka pesma podseti na tebe.
Jos jednom ne znam da se izborim sa svim tim, tako sitnim stvarima o tebi, koja cine moj svet.
Jos jednom se plasim iskrenosti.
Jos jednom se bojim svih tih osecanja.
Jos jednom, te plave oci me bole.
Jos jednom se bojim da cu priznati da volim.
Jos jednom drhtim sva.
Jos jednom osecam potrebu da te zagrlim.
Jos jednom zelim da te poljubim.
Jos jednom zelim da si ceo moj svet.
Jos jednom zelim da taj osecaj ne prestaje.

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.

Ćaletova
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam. Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!
  • Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.
  • Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.
  • Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.
  • Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.
  • Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.
  • Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.
  • Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!
  • Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!
  • Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.
  • Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.
  • Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.
  • I zagrli majku nekad!
Hercegovka

Ima tome sigurno šest godina, možda i koji mjesec više, kada sam krenuo na fakultet i odlučio da budem inženjer, da drugog puta za mene niti ima niti ga može biti i bez obzira na to što su svi mislili da ću ja to sve lahko i da odlikaš poput mene ne bi smio imati problema ni sa kakvim fakultetom, ja sam već na prvoj godini svima dokazao suprotno pa kehn'o osam od deset predmeta. I dan danas mi ljudi ne vjeruju kad kažem da je za to kriva jedna djevojka.

Nisam dobar u smišljanju lažnih imena, koje god pokušam da stavim uz njen lik, niti joj stoji niti ima smisla, pa mi se sve čini da je vrijeđam tim nezgrapnim imenima – zato ću je prosto zvati Hercegovka. Krenulo je od neke njene prijateljice koju sam spletom okolnosti upoznao, od neke kafe na kojoj smo ni sam ne znam kako, nas troje došli na temu pisanja i knjiga, pa sam se usudio pred njima u kratkim crtama ispričati neku priču na kojoj sam tad radio, dosta lošu, neuredno oblikovanu, sa čudnim tinejdžerskim zapletima i krajem toliko crnim da mi se danas ta priča posebno gadi - ali ona je vidjela nešto u njoj, pa me dugo posmatrala stegnuvši oči poput Korejanke, skupila usne praveći grimasu ljute curice od sedam godina i rekla mi da sam neobičan. Bješe to prva djevojka koja je saznala da sam ja k'o biva nešto pisao i da sam, negdje iza sve te priče o matematici i inženjerstvu, krio ostatke umjetnika kojem ni roditelji ni propala država ne bi dozvolili da studira književnost i time se pokuša baviti. I bješe to baš taj trenutak kad je nešto u meni odlučilo da sam zaljubljen u nju.

Ne znam ni otkud mi na prvoj kafi nasamo, niti kako to da smo odjednom u šetnji Sarajevom. Sva ta sjećanja su mi negdje u magli, ni jedno nije potpuno. Znam samo da sam zurio k'o tele u njene oči i nisam umio sastaviti proširenu rečenicu kad me pita zašto je čudno gledam, pa bih pogled obarao na pod i šutao kamenčiće, trudeći se da što prije počnem neku priču o fakultetu ili ispitima.

Mislim da je uz mene zavoljela Sarajevo, i jedan čudan finski bend za kojeg tada niko osim mene nije znao. Vjerovatno će se po tome i prepoznati u ovoj priči pa pomisliti kako sam tad bio, a izgleda ostao i do danas, običan blesavko i šarlatan, klinac u tijelu muškarca, nijemi sanjar što nikad ne umije reći šta želi niti sebi dozvoljava da posegne za tim i ne daj Bože – bude slobodan.

Nisam puno uspomena sačuvao, zato vam ne mogu ispričati sve što bih želio. Nekako su sagorjele u meni, ili sam ih samo zatrpao drugim djevojkama koje su došle za njom, ubijeđen da je to jedini ispravan način da se čovjek nosi sa neuspjelim ljubavima, ali par je ostalo.

……………………………………………………………………………………………………………………………….

Sjećam se njenih širom otvorenih očiju dok sred Decembra sa tabije prvi put gleda Sarajevo. Jasno je vidim iz profila, kao da je sinoć bilo, dok stoji na zidiću nemoćna pred osmijehom koji joj bježi, gleda dole na moj grad i čini mi se da je sretna. To sam ja napravio, taj osmijeh. Ne pamtim ni put do tabije ni odlazak nazad – imam samo taj trenutak, neprocjenjivo vječan. 

Sjećam se zimskih kafa u Titi, mjestu koje je kasnije postalo moj sentiment, moja hamajlija oko vrata, vječita inspiracija i svijet u kojem je nastala ideja za makar pola stvari koje sam pisao. Sjećam se osmog marta i drugih momaka koji su joj uzimali plave ruže jer je odnekud procurila informacija da to posebno voli, a ja ostao vjeran sebi i pronašao najveću, najkrvaviju crvenu ružu u gradu, sjećam se kako mi je na stanici neka djevojka kroz osmijeh dobacila iz tramvaja: “jel ta ruža za mene, da izađem?”, a ja sav ponosan odmahnuo glavom i produžio ka mjestu na kojem smo se trebali naći, ljut na nju što se usudila i našaliti s nečim tako ozbiljnim. Sjećam se da je trebalo gomila mjeseci da joj kažem šta je ona meni, sjećam se da se ni tad nisam usudio izustiti ono „zaljubljen“, ali sam ispisao toliki tekst da nije mogla postojati dilema, a ona ga nije shvatila ozbiljno.

Sjećam se kako smo sutradan sjedili kraj rijeke a ja se pravio da se jučer ništa nije desilo, da nisam otvorio srce i da je sve uredu, da smo opet drugovi i da je taj moj nedostatak hrabrosti da je poljubim zapravo stvar odluke, nikako kukavičluk. I sjećam se, a ovo vam ne mogu garantovati, možda je neki dio mene to izmislio samo da mi bude lakše da zaboravim, sjećam se da me jednom, kada je prethodni momak prevario, zvala da izađemo i rekla da napokon razumije kome treba da posveti svoje vrijeme. Došla je u nekoj širokoj, lepezastoj suknjici, meni zastao dah dok je koračala prema meni a u glavi se rodila prva zrela šizofrenija kad me zagrlila.

Nakon te noći je nestala, valjda ljuta na mene što ništa nisam pokušao, možda i razočarana jer je očekivala više, a možda je prosto shvatila da sa mnom gubi vrijeme.

Par godina kasnije smo se sreli u jednom šoping centru, razgovarali i popili kafu ali to je bila neka druga ona, ni slična onoj koju pamtim.. jednako lijepa, jednako nasmijana ali se nikako nije uklapala u kalup kojeg je ostavila u meni. Možda sam je tada samo idealizirao a s godinama stavio na tron visoko iznad svih žena koje su mi koračale kroz život, ali mogao bih se zakleti da joj gram čarolije nedostaje…

Hercegovka je bila prva žena kraj koje sam pazio šta govorim, prvi osmijeh na kojem sam intenzivno radio. Činila je da se osjećam većim od ostalih onda kad nisam posebno vjerovao u sebe, a zar je muškarcu potrebno više od toga?

U jednoj ruci drzim cigaru i gledam je. Razmisljam. Zavisna sam od nje,i na neki nacin je volim. Ako uzmem upaljac i zapalim ,ona nestaje. I svaki put kad je privucem usnama da je ‘poljubim’ sve vise nestaje. I sto je vise 'ljubim’ ona vise nestaje.

Ne znam sta da radim.

Ona me podseca na tebe.

Ako krenem da je ljubim,nestace brzo,ali ako je samo gledam necu je ni osetiti.

Kada me pitaju da li mi nedostajes,
odgovaram sa kratko i jasno,
ne,
odmara mi se glava,
govorim,
jedva cujno
oslanjam se na to da sam promukla
da mi je tesko da govorim
pa zbog toga nisu culi moj odgovor na pitanje
a ustvari
samo
pokusavam znas,
da sakrijem to
da bi mi vise odgovaralo
kazem
da mi glava puca
da mi kljuca mozak
i da mi kidas zivce
svojim dugackim jezikom
i plitkim,ponekad,shvatanjem
i glupim forama
i radije bih
da eto
svakog dana
bijem glavu
nego da slusam
ovu tesku tisinu
bez tebe.
ovih dana je tako tiho
a tako bih da cujem tvoj glas
i poljubim tvoje usne
nadjacaj tu tisinu svojim umiljatim glasom
i kazi mi
samo mi kazi
da me volis kao pre
jer ja
jer bas samo to
i zelim da cujem
samo to moze da
srusi ovu tisinu od kad te nema
dodji mi
i pevaj mi
cekam te
i u pola noci da mi dodjes
Cekacu te
ubij ovu tisinu
molim te
samo je razbij
svojim lepim
glasom.


-ultravioletna. Teodora Vuković

Primjetila si kada sam otisao.
Cula si moje korake kako odlaze iz tvog grada, od tebe, iz tvog zivota. Ti koraci su toliko bili teski, koliko su samo odzvanjali cestom, ali ni ti ni ja nismo ucinili nista..
Ja nisam umjeo da stanem, da se okrenem i potrcim za tobom makar da te jos jednom poljubim..
Kao na stanici gradskog autobusa one zime prosle godine, sjecas li se?
O, kako se ne bi sjecala, samo se pravimo da sve polako tone u zaborav..
Primjetila si koliko sam komplikovan, da ponekad ne trpim ni sebe ni zbivanja oko sebe, da mi je sve komplikovano i tesko, ali nisi primjetila da sam te takav najvise, najljepse i najjednostavnije voljeo.
Primjetila si ti i da ti telefon cuti moje ime i da te sada neki drugi brojevi pozivaju da te pitaju kako si, kako si provela dan. Sada te druge poruke nasmijavaju i sa drugima dijelis svoje probleme i srecu.. primjetila si da nisam vise taj koji ce te pozvati posle ponoci i mrziti svoje cutanje, biti sa druge strane slusalice, slusati te kako spavas, ti si i tu uvijek bila u prednosti jer si ti ta, koja bi uvijek prva zaspala.
Sve je to bilo tako bolesno, a meni tako drago, jer drugog izbora nismo imali..
I primjetila si da sam sve srusio i da je sve zacutalo, nestalo, prestalo i ugasilo se..
Primjetila si i kad sam poceo da te lazem, da postoji neka druga zena u mom zivotu i cinilo ti se da mi ti nisi dovoljna.
Samo ti se cinilo, kunem se.
Primjetila si da sam tu nekako, uz tebe, ali ne reagujem, da ne cinim nista da bih te vratio.
Primjetila si mozda da sam htio da nastavim dalje.
Primjetila si kad sam bio ljut i kada su mi oci bile krvave od plakanja.
Primjetila si da, kada sam ti govorio da sam “okej” da nisam bio.
Primjetila si da mijenjam raspolozenje kada primjetim da se oko tebe motaju neki drugi ljudi..
Primjetila si svaku moju promjenu raspolozenja.
Samo nisi htjela da primjetis da sam uprkos svemu tome zelio da budem tu.
Primjetila si i kada sam bio umoran, tjerala si me da spavam, a ja sam se trudio ostati budan do kasno, samo da bih ti poklonio vise svoje paznje, vise sebe, jer uvijek mi se cinilo da je malo.
Nisi primjetila da sam nervozan kada te nema, da sam sjeban kada si ti sjebana i da sam najvise voljeo da te gledam kada ti to ne vidis
Nisi primjetila da sam te uvijek voljeo onakvu kakva jesi i da mi nije bio problem da volim svaku tvoju manu.
Da volim tvoj povisen ton, tvoje nerviranje, da volim kad se ljutis, ali kada si tu.
Nisi primjetila moje prazne flase na stolu, moje sveske, ne namjestenu posteljnu i sjebani odraz u ogledalu svakog jutra koje je svitalo posle tebe.
Nisi primjetila da mi stvari ne mirisu na zenske parfeme, ves na miris duhana i kafane, alkohola kojeg bih pijan prosuo po sebi.
Nisi primjetila moju prazninu, poruke od drugova koji me tjese da ce proci ali jebi ga, jos uvijek ne prolazi.
Nisi primjetila da idem spustene glave pored stranaca, da nemam volje nikome pozeljeti ni “dobar dan” ni “ laku noc”.
Nisi primjetila ni da u prolazu uvijek pogledam na autobusku stanicu ne bi li ugledao onaj prokleti peron, pa me u glavu udari ono prokleto sjecanje kada sjedim u autobusu, premjestam se s mjesta na mjesto, gledam na sat kad cu krenuti, koliko jos ima vremena do tvog grada, do tebe, da te ugledam.
I nisi primjetila da sam imao strah da ce to biti poslednji put, nisi primjetila koliko sam se plasio da ne ostanem bez tebe, bez tvog glasa, bez tvoje kose, ociju, usana, ruku..
Da, nabrojao sam redom sta najvise volim (kod) tebe.
Nisi primjetila da volim da posmatram tvoje pokrete ruku dok mi nesto objasnjavas, tvoje grimase dok mi nesto pricas, nacin na koji hodas, jacinu tvog smijeha…
Nisi primjetila sam da sam budan u mraku kraj tebe gledao u plafon, mrzio sekunde koje prolaze, da vrijeme samo jednu noc stane na hiljadu noci, pa nek te odnese zauvijek.
Lazem.
Nisam htio nikad nista da te odnese od mene.
Nisi cula moja vristanja.
Nisi na viberu uhvatila da ti pisem, pisem, pisem pa obrisem, jer ne bih vise da sjebavam sve.
Da rusim sruseno, da ponavljam receno, da mijenjam nepromjenjivo.
Nisi primjetila da su mi zelje velike, a da snage imam premalo..
Nisi primjetila da iz ove koze bih rado, ali ne mogu i da bih te ipak u toj istoj kozi poveo na kraj svijeta.
Nisi primjetila da se kajem.
I koliko sam sranje.
I koliko je sve sranje.
Nisi primjetila koliko je u meni jedno veliko “nista”.
Nisi zavirila u moja mastanja i vidjela da sam svaki trenutak planirao sa tobom.. a kazu da nista ne valja planirati.
I u pravu su.
A ja sam po prvi put u zivotu planirao.
A volim te.
Uprkos svima i svemu, ja tebe jos uvijek prokleto volim, ali ja to ne zelim da primjetim.

Ja bih sad da sam sa tobom, da si me odveo na mesto gde je najlepši pogled na grad, a iznad nas mesec. I da mi ti pričaš svoje priče, a da se ja smejem. Ja bih sad da smo zagrljeni, ležimo i gledamo u zvezde, a onda mi ti kažeš: ”Konačno sam i ja našao svoju zvezdu, zvezdu bez koje život ne mogu da zamislim.” A onda te ja onako snažno poljubim i zagrlim toliko čvrsto da se taj trenutak nikad ne završi. 

Jutro

Pokušavam da je probudim
Jer je kafa čeka
Kao i kroasan sa džemom od kajsije
Pola grada sam prešao zbog njega
A 6.43 ujutru je
Golicam joj tabana
I šapućem da bi trebalo da ustane
Ona mumla kako ne želi
Kaže ,,Samo još malkice’’
Poljubim je u rame
Pokrijem stomak ćebetom
I odem u dnevnu sobu
Čitam novine
Pojedem krofne
Gledam animal planet
10.20 je
Ona se pojavljuje na vratima
,,Zašto me nisi budio?!’’
Kreće ka kroasanu 
Pojede ga u dva zalogaja
,,Jesam’’ kažem
Sedne mi u krila
,,Kad bih se jednom probudila, pa da zajedno pijemo jutarnju kafu’’
Smejem se
Jer meni nema ničeg lepšeg
Od tog njenog sanjivog ,,Samo još malo’’

Svađamo se sve češće i češće. Svaki put padaju sve teže i teže riječi, ali onda pogledam u njene oči, duboke kao najdublji dio oceana i sve staje. Kazaljke se prestaju pomicati, srce kucati, pluća disati i nastaje tišina. Ona kao da priča nešto,ali moje uši ne čuju, oči gledaju njene i drugo ne postoji. Poljubim je. Staje sa pričom. Svađa staje. Srce ponovo počinje kucati, sat se pomicati, vrijeme teći, pluća disati i onda znam da sam živ, da je ona još tu i da nikamo ne ide. Da je još moja. Da će ostati moja.

Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Tijana Banović
Volio sam je druže. Volio sam je zbog onih najljepših luđačkih očiju, što su me satima znale gledati. Zbog onog najljepšeg mirisa kose i parfema na koji sam kasnije mirisao satima. Volio sam je zbog onog kad me zagrli najjače i nasloni mi glavu na rame. Ili zbog onog načina na koji se ljubila. Volio sam je zbog svakog ožiljka koji mi je na vratu ostavila i zbog svakog stiska ruke kad joj srce ubrza. Volio sam je što me shvatila i što joj ništa moje nije bilo strano. Volio sam je zato što su je svi voljeli. Volio sam je jer je znala da me sluša. Volio sam kad ispadne onako najslađa kada je poljubim u obraz. Volio sam je zato što je bila prva sa kojom me nije bilo stid proći kroz grad. Volio sam je što nikad nije dala na sebe. Volio sam je što je znala da opsuje ono momački, da se sjebu svi koji je čuju. Volio sam je zbog svake naše slike koja me sada tjera na plač kada je vidim, ili zbog svih naših pjesama zbog kojih gutam knedlu kada ih čujem, koje me prate stalno, a vješto ih izbjegavam. Volio sam je kada izdominira onim svojim šašavim smijehom. Volio sam je jer nije obraćala pažnju na druge, rekla je jednom da je moja i vjerovao sam joj. Volio sam je kad se zacrveni, ono biće što mu ništa tabu nije, znalo je da se postidi. Volio sam i ono kad se naljuti, znala me podsjetiti da treba da je cijenim. Volio sam što mi je bila žena, brat, drug i ljubav najveća u isto vrijeme. A sad druže volim je samo zato što mi je dala sve vrijeme ovog svijeta da shvatim koliki sam debil. Jer na kraju krajeva šta je ona, najbolja na svijetu, vidjela u meni.