poljubi

Šta se dešava kada je žena previše dugo sama? Žena tada postaje samostalna. Ona se oslanja samo na sebe, veruje samo sebi, bodri samu sebe. Ta žena zna sama da promeni sijalicu, popravi računar, otvori teglu, promeni gumu, ubije bubu. Vremenom takva žena dobije dovoljno snage da sama izvuče krevet, podigne sto, okreči kuću. Žena sama sebi popunjava drugu polovinu. Ona više ne čeka, ona više ne mašta, postaje realna i postaje hrabrija nego pre. Ona sve sama zna i muškarac joj zaista nije potreban ni u jednom segmentu života, sem da je voli. Treba joj neko da je poljubi u čelo, da je zagrli jako, da joj pogledom popravi dan. Problem sada je jeste u tome što te žene muškarcima izgledaju potpuno zastrašujuće, izgleda kao da drže sve konce u rukama i izgleda kao da to mogu da nastave da rade same, dok je realnost ipak malo drugačija.
—  V.S. Balkan-Balkan
Mr. Pravi...

Pravog nećeš prepoznati po hodu, po parfemu, po lepoti. Prepoznaćeš ga po načinu kako se ponaša kada je sa tobom, načinu na kojim ti drži ruku, po načinu koliko čvrsto te grli, po načinu koliko dugo jedva čekaš opet da ga vidiš, po načinu na koji te ljubi, po načinu na koji te gleda, po načinu kakav osmeh uputi samo tebi. Drugu nikad neće pogledati. Ako se okrene za drugom, nije vredan tvoje pažnje. Osmeh koji ti uputi treba biti jedinstven. Ne osmehuje se svakome kao tebi. Ne upućuje isti pogled tebi kao bilo kome. Kad te pogleda da se slediš. Kad te poljubi da vreme stane. Kad te zagrli, onako čvrsto, da osetiš da te neće pustiti, a ti poželiš da ne prestane nikad. Kad ti je hladno prebaciće jaknu svoju preko tvojih ramena iako si rekla da ti nije hladno jer mu je ipak draže da se on smrzava nego ti. Da se sa tobom šeta gradom, držeći te čvrsto za ruku i ponoseći se. Čim kaže “Vidimo se” odmah da ti fali. Neće bilo ko moći da te gleda nerazbuđenu, raščupane kose, kako se prevrćeš po krevetu dok te on ne zagrli. Sa pravim čak i obične stvari su zanimljive. Kad osetiš sve to, ostaje ti samo jedno. Ne puštaj ga. Ako te voli, ne puštaj ga. Ako te voli, druge su nebitne za njega. Ako te voli, kad se posvađate, želeće da ljubomorišeš da bi video koliko ti je stalo. Ako te voli, drugim momcima neće dati da ti priđu ni na koji način. Onaj pravi ti treba biti i drug i brat i momak. Kad imaš to sve u jednom, šta će ti bilo šta drugo? Iako je tvrdoglavi kreten ipak ga voliš, kao i on tebe. Nijedne pare nekog bogatog lika, neće moći da kupe iskrenu i pravu ljubav. Retko se to nalazi. I među nama devojkama i među muškarcima. Ali jednom, kad upoznaš neku osobu i osetiš sve ovo.. To je to. Njihov si. Zauvek.

Ko u sreću još da veruje, 
kad prokocka ono najdraže. 
Ko od duše uvek izgubi, 
tuđe usne kada poljubi. 
Dal’ ti falim moja malena 
il’ je drugi što sam bio ja. 
Sve što imam bih da zamenim, 
bar još jednom da te zagrlim. 

Opet žalim samog sebe 
sve su loše posle tebe, 
da te volim nisam znao 
sada bih ti život dao. 

—  Adil Maksutovic - Verni sluga

Dođi da zajedno gledamo u plafon
ovako beo i samo naš.

Gledam te prelepa si
smeješ se
opet se smeješ.
Opet nemaš pojma
da ja volim tvoju kosu
volim u njoj svaki miris
svaki miris u njoj ima svoju
vojničku stražu.

Dođi da zajedno pređemo sa “ti”
na usne.

Biću ja tu i sutra
da ti kažem da sam malo lud
i samo tvoj.

Zagrli me ponovo
kao onog dana
kada je sunce mazilo tvoje ruke
i voda bila u tvojoj kosi.

Poljubi me, samo sada,
i uvek, i možda opet.
Ne idi.
Ne idi dok te ponovo ne nasmejem,

Biću ja tu i sutra
da ti kažem da sam malo lud
i samo tvoj.
Biću tu, obećavam ti.

Rani septembar u Beogradu mirise na snove i slobodu i osmeh. Mirise na onaj trenutak pre sna kad pod jastuk gurnes svaku brigu i setis se koliko je svet jedno idiotski divno mesto. Ne brojim korake, ne citam nazive ulica, samo lutam i zaboravljam na to gde je odavno trebalo da budem. Podizem pogled sa starih, iznosenih patika i ona je bila tu. Znate kad kazu da je svet stao u trenutku kad su ugledali nekoga? Ne.. Na sekundu, imao sam osecaj kao da sam osetio istinsku brzinu kojom se svet okrece i juri, bez mene. Ja sam ostao na istom mestu. Sedela je na stanici, nasmesena, u kosulji koja je dosezala do kolena, sa knjigom u krilu. Pozeleo sam da se iza ugla pojavi neko i poljubi je, odvuce je daleko od mene, zeleo sam da ovu nejasnu zbrku misli neko pretvori u samo jos jedan trenutak, samo jos jednu lepu devojku na ulici, samo jos jedno “sta ako?”. Pozeleo sam da ima nekog da joj pozeli laku noc, nekog da je beskrajno mnogo gnjavi, nekog da je ljuti i posle je natera da zaboravi na sve. Pozeleo sam da postoji nesto, bilo sta da me spreci da otvorim svoja velika usta i izgovorim nesto preterano glupo.
“Izvini, je l’ ti treba nesto?”
Glupa, velika usta i glupi svet koji je prestao da se pomera i ja koji vec minutima stojim i gledam ka njoj i cutim.
“Ovaj… Ne?”
“Dooobro… Okej.”
I onda se nasmejala. I boze moj, bio je to mozda najlepsi nesavrseni osmeh koji sam video. I presirok i kriv i pomalo uplasen.. I ja koji i dalje stojim i cutim. Ja i taj osmeh. Seo sam pored nje. Definitivno ne treba da se smesi strancima.
“Je l’ smem da pitam za ime?”
“Imena su tako glupa i bespotrebna. Kakve veze ima kako se zovem? Uvek ista prica.. Ime, adresa, broj telefona. Pitaj me nesto da mi odvuces paznju sa ove knjige, pitaj me nesto toliko cudno da se uplasim toga zasto me stranac pita skroz sulude stvari.”
Ova devojka je potpuno, preslatko luda.
“Na sta mirise Beograd u ranom septembru?”
Par sekundi je zamisljeno cutala, kao da se trudi da smisli savrseni opis za nesto sto, u sustini, zapravo i ne postoji.
“Na slomljena srca koja opet vole, na novu sansu, na strance koji mile po Dorcolu. Mirise na povratke i nepoznatno, ali onu vrstu nepoznatog koja mami, koja te tera da cinis izuzetno glupe stvari..”
Ako ne bude prestala da brblja stvari bez smisla, poljubicu je tu i odmah, bez pitanja, bez razm..
“Na sta tebi mirise?”
“Mirise na… Ne znam. Menja se svaki dan.”
Pazljivo je posmatrala svaki moj pokret, razmatrajuci reci koje su izlazile isuvise lako. Suzenih ociju, gledala me je kao da pokusava da nadje neko dublje znacenje iza mog odgovora. Sasvim slucajno, spustio sam pogled ka njenim usnama i u trenutku zaboravio da ne znam ko je, da ne znam zasto pricam sa njom, da ne znam cak ni gde sam trenutno. Frknula je.
“Uopste nisi mastovit. I pritom, iako uzivam u poetskim razgovorima o mirisu ovog grada, red je da se predstavim. Una, drago mi je.”
“Pa, zar su imena bitna?”
“Ne, ali ko zna, mozda je tvoje ime presudno. Mozda imam neku tajnu fobiju, mozda ne zelim da se ikada obratim nekim sa tim imenom. Mozda mi je neko sa tvojim imenom slomio srce, mozda je to ime mog tate, sto bi bilo zaista bizarno.. I presudno.”
Nisam mogao da sakrijem smeh i zacudjen pogled.
“Dobro, Una.. Mnogo si razmisljala o tome. I, kako se zove decko koji ti je slomio srce?”
“Koji tacno? Ja sam ti beskrajni romantik. Bolesni romantik. Nikad mi nije dosta ni ljubavi, ni slomljenih srca.”
Precutao sam da sam ja uglavnom taj koji ih lomi. Precutao sam da neka devojka opet place sama i ceka poruku ili izvinjenje koje nece doci. Precutao sam da je bolje za nju da krenem i ostao sam tu da sedim, zalepljen za stanicu, nadajuci se nece uskoro naici njen bus, nadajuci se da necu morati da se pretvaram da idem u istom pravcu kao i ona.
“I, sto cutis ti toliko? Samo pitas, slusas i onda razmislj…”
“Mozda je bolje da odem?”
Ucutala je. Samo je cutala i posmatrala me kao da me poznaje dovoljno dobro da prokljuvi da li zaista zelim to ili ne.
“Slusaj, i ti i ja znamo da ne zelis. Zelis da sedis sa mnom i pricas o svemiru i zvezdama i da me pitas sta mislim da se nalazi posle smrti. Zelis da me slusas, da slazes sebe da se osecas kao da me poznajes citav zivot. I najvise od svega? Zelis da me poljubis, i konacno iz glave izbacis sve te glupe ideje da bih bas ja, od svih, mogla da te nateram da ostanes i zavolis.”
“Ti, cini mi se, ovo radis svako vece. Pricas sa strancima, trudis se da im citas misli, pravis se kao da poznajes one delove njih koji i sami ne znaju.”
“Mozda. A mozda sam upoznala isuvise mnogo muskaraca kao sto si ti. Svi su oni oboreni s nogu, ludo zaljubljeni, opsednuti. I onda otkriju neke delove mene koji se ne uklapaju u savrsenu pricu koju su smislili u svojoj glavi. Previse volim knjige, mnogo pusim, smejem se toliko glasno da privucem paznju svih oko sebe, cesto sam tuzna bez razloga, volim da budem sama.. Ili vec nesto. I onda ona zaludjenost preraste u nesto ruzno i bolno i zaborave svaki razlog zbog koga su i zeleli sve to. I onda je tu neka nova Una.”
Sve ovo govorila je sa hrabrim osmehom na licu, glumeci da je ne dotice, kao da se pomirila sa svim tim.
“I, sta ako ja bas zelim da upoznam tu Unu o kojoj pricas i sve te delove nje od koje drugi beze? Sta ako ja bas volim mane? Sta ako sam ja ceo zivot proveo sa drugim Unama? Sve su one bile… Divne. I, bez lazne skromnosti, sve su me volele. I sve su se smejale vrlo smerno, govorile su prave stvari, vodile beskrajne rasprave sa mnom o knjizevnosti i muzici, sve su bile naizgled.. Savrsene. I ja sam provodio dane razmisljajuci zasto ne osecam nista, zasto izbegavam one dve reci koje su one tako lako govorile. I, znas sta? Sve su bile dosadne. Nije bilo bas nijedne stvari koja me je izludjivala, nije bilo nikakvih razgovora koja su me terala da se zamislim, nije bilo spontanosti, suludih avantura, poroka, nije bilo nikakve..”
“A ja to imam?”
Bilo je glupo odgovoriti bilo sta. Poznavali smo se vrlo kratko, nisam se ni predstavio, nisam znao njenu omiljenu boju, nisam znao sta voli, niti da li mozda voli nekog. Ali, postojalo je neko obecanje ove noci i to jedno pitanje koje nisam mogao da izbacim iz glave.
“Pa, sto mi ne dozvolis da saznam?”

Ne valja jer nije ti.
Ne valja jer ne zna da odgovori na moje provokacije.
Ne valja jer ne zna kako sa mnom.
Ne valja jer ne ostaje da pričamo do jutra iako mu se spava.
Ne valja jer mi šalje previše poruka.
Ne valja jer mi se retko javlja.
Ne valja jer ne zna gde je granica.
Ne valja jer ne zna šta treba da kaže.
Ne valja jer mi ne priča da veruje u mene.
Ne valja jer mi ne šalje glupave pesme koje ga sećaju na mene.
Ne valja jer ne nastavlja i dosadne razgovore.
Ne valja jer se ne potrudi odmah da mi se javi.
Ne valja jer me ne ljubi u čelo.
Ne valja jer ne zna kad treba da me poljubi.
Ne valja jer mi ne traži da pevam iako nemam pojma.
Ne valja jer se previše izvinjava.
Ne valja jer me ne gleda na pravi način.
Ne valja..
Nijedan ne valja jer nije ti i ja ne umem da se pomirim sa tim.

Sjećam se da sam sve do 12 godine redovno oblačila svilene dimije sa košuljicom i šamijom i s nestrpljenjem čekala babo da se vrati iz džamije. Kad začujem petarde koje bacaju momci i djeca, istrčala bih iz kuće i u dvorištu babu dočekala, a moj osmijeh, od uha do uha, bi nekako postao još veći kad bih u njegovim rukama ugledala paketiće za mene i moje sestre. A onda bih se, obavezno, utrkivala sa mlađom sestrom koja će prva otići do djedove kuće i čestitat bajram. Ko prvi poljubi djedovu ruku i prinese uz čelo želeći mu mubarek bajram dobija veći bajramluk. Za pola sata bismo se tu svi okupili i ja bih im svima upućivala veliki osmijeh. A amidža bi uvijek prvi mene poljubio u ruku i on meni čestitao bajram i našalio se ‘hajd daj sad bajramluk’ a meni je ta šala uvijek bila smiješna, svaki bajram. I dok obiđemo fameliju na obje strane, i babinu i maminu, zaradi se oko 150KM bajramluka i na kraju drugog dana bajrama te obavezno boli stomak od slatka.

A sad…
Ja dok završim šminku i spremanje, babo već doš’o s bajrama, ne dočekam ga napolju k’o prije
I nema tolike bajram banke
I nema djeda
I ja sam stara za nošnju i da ljubim u ruke starije
I amidži više nije smiješna fora ‘hajd daj sad bajramluk’….

—  Da mi je, bar na kratko, osjetit radost bajram kao kad sam bila mala
Indije

Šapni mi orgazmom tajne
O Indiji i nirvanama
nek govore ti usne bajne
Cvjetnim, trulim ranama.

Skvrči se u neskladu
Dok miriše cimet bludom.
Oskvrni me u padu
Poljubi me Kristom , Judom.

Snena jutra sitrom zvone, 
Pod krošnjama našeg svijeta
Putenost u misli tone. 

Tisuć duša u dva ljeta
Zraku sunca u san gone
Ko što sjajni lotus cvijeta. 


_____________________________
- happy #worldpoetryday
21st March 2017