pokriven

Znaš da mrzim obećanja. Osećam da su to laži koje ti ljudi govore, da bi ti bilo bolje, ali niko ne veruje u njih, niti se trudi da ih ispuni. Kao na primer kad ti neko kaže: “Biću tu” ili “Znaš da možeš da računaš na mene” i onda se jednog dana sve u tebi slomi i nisi sposoban ni za šta drugo do da ležiš u krevetu pokriven ćebetom i jecaš, jer ti ljudi više nisu deo tvog života. Ili kad ti neko kaže da će te voleti zauvek, pa ga vidiš u parku kako je drži za ruku i šapuće joj nešto na uvo. Verovatno joj daje isto to lažno obećanje kao i tebi. Ili kad se neko zakune da više neće pričati o stvarima koje ti smetaju pa ih onda u afektu pomene.
Ne želim da mi govoriš kako nikad nikog nećeš voleti više od mene, da ćeš se javiti čak i onda kad prestanemo da pričamo, kako nikoga više nikada nećeš odvesti na to mesto ili kako nijednoj drugoj nećeš pevati tu pesmu.
Znaš da mrzim obećanja, ali potrebno mi je jedno. Želim da budeš iskren sa mnom; da me gledaš u oči i kažeš da me ne voliš više, da je gotovo, da si našao drugu, da više nisam prioritet… Reci bilo šta, koliko god me zabolelo, samo nemoj da pustiš da verujem da ti je stalo ukoliko to nije tačno.
Pokaži mi da si zaista drugačiji kao što pričaš da jesi.