pokreni se

Dok sam se muvala po prostoriji, pogled mi je skrenuo na tv i tamo, ni manje ni više, već turska serija. O moj Bože, kako ubediti ljude da ne gledaju te serije? Uostalom, ko sam ja da sudim drugima? U čemu je razlika između španske, srpske, meksičke, turske, američke i indijske serije? Upokušaju da otvorim svoj um za različito, zastala sam i pažnju na seriju obratila. Ni slutila nisam da će me turska serija naučiti i podsetiti na veoma bitnu lekciju života.

Scena: baba uspavljuje unuka. Priča mu priču. Priču koju ja do tada nikada čula nisam. Priču koja mi je u par minuta – sve objasnila.

Živele dve zmije u šumi. Jedna zmija je imala 40 glava i jedan rep. Druga, pak, jednu glavu i 40 repova. U šumi je jednog dana izbio požar. Sve životinje su se uzbunile i počele da beže tražeći spas i boreći se za opstanak. To je učinila i zmija koja je imala jednu glavu i 40 repova. Usput je srela zmiju sa 40 glava i jednim repom kako nepomično stoji. Upitala ju je zašto ne beži kao i ostale životinje. Ova joj je odgovorila: “Ne mogu da se odlučim. Jedna glava mi kaže da idem na istok, druga na zapad, treća na jug, četvrta mi kaže da ostanem, peta mi kaže da krenem za vama i tako redom. Od toliko glasova i izbora ja ne znam koji da poslušam i gde da idem i zato stojim.” Druga zmija je posavetuje da se što pre odluči i pokrene pa nakon tih reči i sama ode dalje. Zmija sa 40 glava i jednim repom je i dalje nepomično stajala, premišljala se, vagala, neko vreme paralisano stajala a zatim – izgorela.

Gledala sam u ekran iako se scena već odavno završila. U glavi sumirala lekcije i dopuštala da ono nešto u meni rečeno prepozna. Mala lekcija Univerzuma. A glasi ovako:

ANALIZA JE PARALIZA

Pomeri se. Pokreni se. Zaista nije toliko bitno da li ćeš pogrešan izbor napraviti. Samo ga napravi. Korakni. Od svih glasova koje čuješ u glavi, onih koji te podstiču i onih koji te koče i ubeđuju da ne znaš i ne možeš i da opasno je….Od svih puteva koji pred sobom vidiš, onih koji te vode nizbrdo i uzbrdo, onih ravnih, prašnjavih, sitnim kamenom ispunjenih… Od svih mogućnosti i opcija koje su ti date, izaberi jednu. Sebe spasi. Stajanje te ničemu ne vodi. Analiza je paraliza. Odluči se i – kreni. Sve i da pogrešiš – ne brini. Na pravi put ćeš biti vraćena uvek. Samo (se po)kreni.

Problem sa nama u ovim godinama jeste što mislimo da imamo previše vremena. Vremena za učenje, ljubav, prijateljstvo, pa čak i za sam život. Danas imam dvadeset i mislim da ću sve uspeti da sredim, pronađem i shvatim, ali šta ako sutra budem imala četrdeset i i dalje budem tragala za svim ovim? Kao što Selimović počinje “Derviš i smrt”, “četrdeset mi je godina: ružno doba, čovek je još mlad da bi imao želja, a suviše star da ih ostvaruje”
Previše toga je prošlo kraj mene zato što sam mislila da ne treba da se cimam ni oko čega, kao će jednom sve doći na svoje. Greška. Ogromna greška. Iako toga nismo svesni, naš život svakog dana visi o koncu, a vremena imamo mnogo manje nego što mislimo. Žao mi je što sam nekim ljudima otvorila vrata svoga života i što ni na tren nisam pokušala da ih zaustavim da izađu, zato sada svima govorim da se trude, kad već imaju šansu. Ja sam sve svoje davno izgubila.
Ne laži sebe da ćeš nešto uraditi kasnije, sutra, u ponedeljak. Svaki početak je dobar baš sada. Učini ono što ne smeš, što želiš, što hoćeš - upravo sada. Ne čekaj drugi dan, jer on možda neće doći.
Ispravi sve greške koje možeš, nauči nešto novo, reci porodici i prijateljima da ih voliš, pokreni se!
Najbitniji dan tvog života je danas, a ne neki petak ili neki 26. 4. Slavi danas iz prostog razloga što si živ.
—  N. D.