pogles

Gledam te danas, ideš ulicom, blejiš u telefon i smiješ se. Odavno nisam vidio nekoga da je tako sretan. Zapravo, odavno nisam vidio tebe da si tako sretna. A ti, ni da podigneš pogled, ideš svojim tempom, putuješ svojim svijetom nekuda. Sretna. Pomislih na trenutak da si luda. Ko se još uvijek tako djetinjasto smiješka? Kome? A onda vidjeh, kako ga u masi ljudi pratiš, pogledom. I kako se smiješkaš, njemu. Istog trenutka sam shvatio da nisi luda, nego zaljubljena. Dugo sam stajao sa strane i divio se čovjeku koji je uspio da ukrade tvoje srce. Zaista, divan lopov, pomislih. Zaista divio sam se njemu, onome, ko je uspio da vrati osmijeh na tvoje lice. Učinilo mi se, da je to bio najljepši osmijeh koji si do sada imala. Možda zaista i jeste. Ne znam. Jer ne pamtim kada sam te vidio toliko sretnu. Želio sam da ga zamolim da te čuva. Čvrsto. Da ne odustaje od tebe, čak i onda kada odustaneš sama, od sebe. Znao sam, da ćeš ti njega čuvati čvršće. Znao sam da nećeš odustati, od njega. Pogledao sam ga bolje, i vidio sam kako broji tvoje korake koji su se polahko gubili na dnu ulice. Znao sam da zna, sve ono što sam želio da mu kažem. Dovraga, taj čovjek te volio više od mene.  Zagrizao sam usnu, pogledao u nebo, i poželio da vrijeme stane na trenutak, zbog vas.

Ma nije meni što si prekršila obećanje koje si dala na rastanku, na kraju krajeva ima li išta lakše na rastanku nego obećati? I lako je meni i što si ti mene zaboravila i otišla, više mi to ni ne smeta..nekako me prošlo. Meni je problem što ja tebe ne mogu da zaboravim i što te svaku noć vidim kada pogledam gore.

Nisam smeo ni da je taknem te prve noći. Samo sam je gledao. Bila je previše, previše vredna. Činila mi se krhkom, lomljivom, zato i pomalo zabranjenom… najposebnijom od svih.
—  Zajedno sami, Marko Šelić

Znaš, gledao sam kako odlaziš na mjesta na koja sam trebao da te vodim držeći te za ruku. Sama. Hodala si dugo, i koračala snažno, kao da si željela da prekriješ svaki trag koji je ostajao za tobom. Bila je zima, i bilo je strašno hladno. Na ruku, koja je bila namjenjena  meni nisi stavila rukavicu. Iako su ti prsti već uveliko bili promrzli. U bujici svojih misli vjerovatno to nisi ni osjetila. Tvoj pogled se gubio negdje u daljini. Kao da si koračala napamet. Zaželio sam da na trenutak provirim u tvoje misli. Pitao sam se kuda zapravo lutaš tako sama, promrzla, u ovoj januarskoj noći. Kome ideš, i od koga bježiš. Pitao sam se, da li bar nekada poželiš da se vratiš u utočište koje si davno pronašla u meni. Znaš, poželio sam da zakucaš na ona ista vrata, koje sam ti one noći tako snažno zatvorio. Ti zapravo i ne bi trebala da kucaš, jer od one večeri ta vrata držim odškrinuta, ako navratiš…Ali ti ne navračaš. Ne želiš ni da proviriš. Tako izgubljena u noći, tako sama koračaš negdje. Negdje gdje nisam ja. I to me boli. Boli, možda podjednako, kao što je tebe zaboljelo one noći. Nije bilo potrebe ništa da kažeš, shvatio sam. Naučila si da odeš od onih, koji su odavno od tebe otišli. Ti, koja si bila jedna od najvećih boraca koje sam poznavao, prestala si da se boriš. Prestala si da se boriš za mene. To me uništilo. Nisam mogao da gledam borca kako se ne bori. Nisam mogao da gledam tebe. Onakvu, kakva si postala zbog mene. Vodiš bitke sa sobom, u sebi. Zbog mene. A znaš, ja ne mogu da podnesem ovu tišinu od tebe. Naučio sam da budeš najglasnija, uvijek. Tišina će me ubiti, baš kao one noći što sam ja ubio tebe.Izgubila si bitku, ali ja sam izgubio rat.

tako,o bože,tako tvoja

Šetala sam danas našim ulicama

I merila danas,naše korake
Koji su se izgubili

U snegu koji mamurno jutro donosi
I smejala sam se
I plakala sam
I borila sam se
I na tren,bio si tu
Pored mene
Smešio si se
Ulična lampa iznad naše klupe idalje treperi kao nekada kada sam bila tvoja
I kada smo mi,bili naši
Samo je sada januar,zima,sada je sneg
A mi smo se voleli avgusta,
kada je svet bio malo vrelije mesto
I kada sam tvoj osmeh češće viđala
I kada sam eto,bila naivna i slepa kod očiju
i videla sam samo tebe
a znaš
znaš li
da idalje vidim samo tebe?
Na klupici pod uličnom svetiljkom koja treperi
pored kućice u parku gde si urezao svoje ime usnama na mom vratu i
pravio najlepši univerzum na mojim leđima
i bio si moj 
i bila sam tvoja
šteta je samo
što je sada januar
što je sada hladno
što se sada naša klupica mrzne i našu svetiljku niko ne popravlja
što tvoj osmeh nije čest,naprotiv,ni u prolazu mi ga ne pokloniš
što si hladniji i od one zaleđene bare ispred ulaznih vrata moje kuće ispred koje si me čekao
a najveća šteta je
znaš li
što sam radije izabrala
da mi bude hladno
da me niko ne greje po ovakvom vremenu kada bi mi prijao nečiji zagrljaj
jer mislila sam,pametan je on
vratiće se
međutim
sunce moje
sada po ovakvom danu sijaš nekoj drugoj,
moje ime ti nijednom ne prolazi glavom
čak ni kada me sretneš
zar me ne prepoznaješ?
šteta je
sunce
što sam idalje
tako hladna
tako sumorna
tako ledena
kao onaj vulkan                                                 Snežni vrh
iako,                                                                   to je vulkan
a ja gorim za tobom
iznutra                                                     a spolja sam
tako,hladna                                                         i                                                                           što sam idalje
tako tvoja
tako nežna,krhka, tako
o bože
tako tvoja…
-ultravioletna.(Teodora Vuković)