pogles

Jednog jutra ćemo se zajedno probuditi.
Prva stvar koju ću ugledati ujutro ćeš biti ti i tvoj osmijeh. Onaj topli osmijeh koji mami moj.
Tvoje ruke bit će isprepletene sa mojim.
Nebo će biti vedro i lijepo ali se neće moći mjeriti sa ljepotom tvojih očiju sa kojih neću moći skrenuti pogled.
Ležat ćemo tako neko vrijeme. Uživat ćemo u tišini.
Neće biti ničega između nas i naših tijela.
To jutro ću biti sretna.
To jutro ću imati sve što sam ikad željela u životu. Imat ću tebe.

Ma nije meni što si prekršila obećanje koje si dala na rastanku, na kraju krajeva ima li išta lakše na rastanku nego obećati? I lako je meni i što si ti mene zaboravila i otišla, više mi to ni ne smeta..nekako me prošlo. Meni je problem što ja tebe ne mogu da zaboravim i što te svaku noć vidim kada pogledam gore.

Gledam te danas, ideš ulicom, blejiš u telefon i smiješ se. Odavno nisam vidio nekoga da je tako sretan. Zapravo, odavno nisam vidio tebe da si tako sretna. A ti, ni da podigneš pogled, ideš svojim tempom, putuješ svojim svijetom nekuda. Sretna. Pomislih na trenutak da si luda. Ko se još uvijek tako djetinjasto smiješka? Kome? A onda vidjeh, kako ga u masi ljudi pratiš, pogledom. I kako se smiješkaš, njemu. Istog trenutka sam shvatio da nisi luda, nego zaljubljena. Dugo sam stajao sa strane i divio se čovjeku koji je uspio da ukrade tvoje srce. Zaista, divan lopov, pomislih. Zaista divio sam se njemu, onome, ko je uspio da vrati osmijeh na tvoje lice. Učinilo mi se, da je to bio najljepši osmijeh koji si do sada imala. Možda zaista i jeste. Ne znam. Jer ne pamtim kada sam te vidio toliko sretnu. Želio sam da ga zamolim da te čuva. Čvrsto. Da ne odustaje od tebe, čak i onda kada odustaneš sama, od sebe. Znao sam, da ćeš ti njega čuvati čvršće. Znao sam da nećeš odustati, od njega. Pogledao sam ga bolje, i vidio sam kako broji tvoje korake koji su se polahko gubili na dnu ulice. Znao sam da zna, sve ono što sam želio da mu kažem. Dovraga, taj čovjek te volio više od mene.  Zagrizao sam usnu, pogledao u nebo, i poželio da vrijeme stane na trenutak, zbog vas.

Nisam smeo ni da je taknem te prve noći. Samo sam je gledao. Bila je previše, previše vredna. Činila mi se krhkom, lomljivom, zato i pomalo zabranjenom… najposebnijom od svih.
—  Zajedno sami, Marko Šelić

To su one poruke koje u dubini sebe svaki dan čekamo iako to nikome nećemo da priznamo… To su oni ljudi koje čekamo i volimo; i koje srećemo jedino u mislima, onda kada ostanemo sami i u ponoć sklopimo oči.