pogles

Ne znaš, ali svaki put u našem gradu prođem našim parkom. Sjednem na dobro poznatu klupicu, skrivenu iza borova, i promatram. Promatram ljude kako prolaze, zaljubljene koji sjede kao što smo nekad davno mi, promatram i smijem se.
Znam da izgledam kao kakav luđak koji sjedi sam u parku i sam se sebi smije, ali to mjesto i pogled u prošlost od mene stvaraju luđaka ljubavi. Luđaka koji čeka da se njegova ljubav vrati.
—  pricam ti o njemu

Ma nije meni što si prekršila obećanje koje si dala na rastanku, na kraju krajeva ima li išta lakše na rastanku nego obećati? I lako je meni i što si ti mene zaboravila i otišla, više mi to ni ne smeta..nekako me prošlo. Meni je problem što ja tebe ne mogu da zaboravim i što te svaku noć vidim kada pogledam gore.

Nisam smeo ni da je taknem te prve noći. Samo sam je gledao. Bila je previše, previše vredna. Činila mi se krhkom, lomljivom, zato i pomalo zabranjenom… najposebnijom od svih.
—  Zajedno sami, Marko Šelić

To su one poruke koje u dubini sebe svaki dan čekamo iako to nikome nećemo da priznamo… To su oni ljudi koje čekamo i volimo; i koje srećemo jedino u mislima, onda kada ostanemo sami i u ponoć sklopimo oči.