Ako rešiš da se ubiješ danas

koga će Sunce ujutru probuditi

i šta će naša mama raditi

sa onom kiflom prepunom krema

ko će je pojesti

kada je jedina ti

voliš

i kome će tata sada

kupovati kukuruz

kome će kucati na vrata

da se probudi za prvu smenu

- Hajde, nema još puno!

za koga će baka

tražiti sitninu po novčaniku

jer ti baš nešto malo fali za

onu lepu ljubičastu majicu iz Zare

koja ti tako fenomenalno stoji

i koga će naša kuca sada

dočekivati na vratima mlatarajući repom

juriti po svoje igračke pa do tebe

i kome će legati kraj stopala

neumorno

iako je uporno

nesveno

guraš sa kreveta dok spavaš

i kako ćemo njoj objasniti

što te ne viđa više

kome će se onaj momak

koji nikada nije smogao hrabrosti da ti priđe

jer si mu previše lepa

sada radovati u gradu

gde će se skupljati tvoje drugarice

da tračarite, spremate se za grad, ispijate kafe

za koga će mama praviti snikers tortu

tata roštilj

baka burek

kuca veselo trčkarati

o čemu da pričamo za porodičnim ručkovima

ili kad nestane struje

kako o tebi

ako te ne bude bilo

i povrh svega

šta ću ja ako mi odeš

na neko mesto gde nikada

nikada

nikada

nikada više

ne mogu dopreti do tebe

da ti dam poklon

majicu

lančić

farmerice

uzmi bilo šta

samo nemoj da odeš

čak ni deka ne bi voleo

ovako brzo da te vidi

on te gleda i čeka da ispuniš sve ono

o čemu ste pričali

zato nemoj da se ubiješ

ni danas

ni sutra

ni nikada

Ne znam ja puno toga
Kao recimo
Kuda sve ovo vodi?
Šta će biti od nas?
Da li ću za deset godina proklinjati dan kada sam te upoznala?
Ali znam
Da mogu da te gledam neprestano
I mislim koliko si lep
Da volim da se šćućurim kraj tebe
Pa me privučeš još blize
Sasvim, sasvim blizu
I razmišljam koliko sam tvoja
Kako ispustim uzdah svaki put kad me dotakneš
I da osmeh ne napušta moje lice
Kada si mi blizu
Ne znam puno toga, zaista
Sem da sam srećna i smirena
A opet hiljadu emocija ima u meni
Kad te samo pogledam
I pomislim na tebe
Ali ipak nekako ne brinem
Jer sa tobom sve ima smisla
I ako ovo nije zaljubljenost
Onda stvarno ne znam šta jeste.

Ljutim se na tebe
Što mi premalo pričaš
I razmišljam:
“Zašto toliko držiš sve u sebi?”
Kad, hej!
Vidi mene!
Gotovo da i ne zatvaram usta
Kad smo zajedno.
Pa se ljutim što ne pamtiš neke stvari
Kao imena ljudi sa kojima se družim,
Ko je sa kim,
Ko je kakav,
Ko me nervira,
Kako me ko zove.
I onda se iznenadim što znaš
Šta me najviše boli,
Što ne plačem pred drugima,
Šta pustim kad mi nije dan,
Koji čaj najviše volim..
A to sam ti pomenula jednom,
U prolazu
I vratila se na neke druge,
Nevažne teme.
Sada shvatam da sam zatvorena
Koliko i ti, ako ne i više
I da ti pružam samo neke
Osiromašene deliće sebe
I držim te u onom
Trećem okviru svoga života,
A nije ti tu mesto.
Pa se čudim kako sitne korake pravimo
Nesvesna tvog strpljenja
I moje gluposti.
Hvala ti što me trpiš.

Igrala bih
Valcer
Na sred raskrsnice
Dok se smenjuju svetla
Na semaforu
Trčala bih livadom
U beloj haljini
Dok pada kiša
Vrištala bih
Na sav glas
U gluvo doba noći
Sa nekog brda
Dalekog
Jurila dok me
Noge ne izdaju
Smejala se
Dok mi se vilica
Ne ukoči
Plakala
Dok suze
Ne presuše
Pusti me da živim,
Ti slabi čoveče