pesmi

Beograd nije samo glavni grad naše zemlje.
Beograd nije radio stanica, zgrada tv produkcije, veliki šoping centar, javne ličnosti, splavovi. Kalemegdan, zajedno sa Savom i Dunavom.
Beograd je prošlost, budućnost, sadašnjost, najviše.
Beograd je stara pesma sa radia, ex yu rock grupa, uz koju se skače do iznemoglosti.
Beograd je stanica sa koje se čeka poslednji autobus, a izgleda da si baš zakasnio, pa te čeka dug put kući.
Beograd je kućna žurka kod desete osobe, koju ni ne poznaješ, ali znaš da će tamo biti onaj neki tvoj.
Beograd je naselje. Beograd su zgrade, posebno oronule, stare. Koliko li su generacija ispratile?
Beograd je tuga, Beograd je i sreća.
Beograd je stari film koji se prikazuje u nedelju popodne, dok sediš u krugu svoje porodice i jedete pitu od jabuka, a meteorolozi najavljuju
kišu i mestimično promenljivo vreme.
Beograd je rečenica ‘kako se nekad živelo lepo!’.
Beograd su novoosnovane grupe, mladi ljudi, bubnjevi i vokali. Koncerti i vriska ‘koliko je ovo dobar zvuk!’.
Beograd je doček Nove Godine jedne sredovečne dame koja u svojoj sobi, baš kod prozora, puši cigaretu, u novom kompletu, sa čašom vina u ruci. Sama.
Beograd je pun ljudi. Beograd je sam.
Beograd može da stane u zagrljaj ono dvoje zaljubljenih što se grle ispred pozorišta. Može da stane na terasu osvetljenog stana koji gleda na obližnji park, kroz raširen veš i neupotrebljive stvari. Beograd stane u kese umornih ljudi u kasno vraćanje svojim domovima. Beograda ima u autobusima i tramvajima, pogledima i uzdasima.
Beograd je u dobroj knjizi koju ne ostavljaš. Beograd je u pesmi koju ne zaustavljaš.
U Beograd se ne odlazi, iz Beograda se ne vraća.
U većini slučajeva, Beograd se oseća.

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.

In smrti ni!… Jaz vidim le življenje, ljubezen večno vidim krog in krog; saj če te, duh, neskončno hrepenenje, ah, če te je v nebo poklical Bog: Glej, vzklilo je telo v lepo zelenje, kot rožica krasi dehteči log. (Dragotin Kette: Pesmi)

Druge stvari

od nečesa se nekaj oddaljuje precej daleč ne ve kam gre saj ni važno pot je pot kamorkoli greš tam si in saj ni važno kako in kaj in tako in tako ker v viškorši se nekaj dogaja nobeden ne ve kaj in vrti se in vrti v krogu začaranih nevednosti ker preveč mislimo mišljenje misleca ki misli da misli misli vem da ne razumeš le jaz postavlja jaz sem torej mislim jaz te postavljam in misli bežijo nekontrolirano v tri ronke za italijansko mejo mej izmišljenih narodov različnih narodnosti ki se streljajo in ubijajo v imenu življenja in trst je naš in svet je naš in tokio je naš in slovenija se piše z malo ker itak smo vsi sami kmeti ki nimajo listov in ne petsto jurijev da bi jih kupili čuti se del mene na papirju zelje ob cesti ful smrdi da še fazan pade skupaj in avto se zaleti v avto in še sreča da imamo supermana ki nam pomaga ob hudi uri ko ni ničesar drugega

Kaj res? »Oh, pa kako!« vzdihnem tragično. Po trgu se sprehajajo gospice gor in doli; pač mnogo jih na svetu je, a tacih pa nikjer, nikoli;njih melanholične oči, njih hoja graciozna, njih ust slovenščina sladkà: há - ironija grozna.  (Dragotin Kette, Pesmi)