pesmi

Sreo sam je
na istom mestu
gde sam je ostavio
pre nekoliko meseci.
Samo sam je pozdravio
ne znajući šta još da joj kažem.
Krajičkom oka sam video
da je ista
ne možeš da omaneš
tačno vidiš
Znao sam
da je još uvek iskrena i topla
kao devojčica
da se još uvek raduje suncu
i osmehu neznanca na ulici
i omiljenoj pesmi na radiju
Znao sam
da i dalje voli crveno
i kafu s mlekom
i nebo sa zalaskom sunca
Ali takođe
Znao sam
da joj je kosa kraća
usne punije
a obrazi vreliji
i lice svežije
Sve sam to oprostio sebi
Oprostio što ne spava pod mojim krilima
i što joj ja ne čuvam krhko detinje srce
Samo jedno
jedno
nisam sebi oprostio
Te zvezde u njenim očima
Dva svemira
u čijem me dnu više nije bilo
Znao sam
da ni ona to meni neće oprostiti
nikad
koliko god vremena prošlo
koliko god puta da je pogledam
kao onog dana
kad sam je poljubio
zadnji put
znao sam da je zadnji
samo ona nije znala.
Znao sam
da više ništa
baš ništa
nemam s njenom željom
kad nađe detelinu sa četiri lista
ili kad joj
iznad plave kose projuri padalica
Sve sam sebi oprostio
Samo to
nešto
ni sam ne znam šta
nešto
u njenim očima
dubokim kao moj očaj
u tom trenutku
samo to nisam mogao.

In smrti ni!… Jaz vidim le življenje, ljubezen večno vidim krog in krog; saj če te, duh, neskončno hrepenenje, ah, če te je v nebo poklical Bog: Glej, vzklilo je telo v lepo zelenje, kot rožica krasi dehteči log. (Dragotin Kette: Pesmi)

Druge stvari

od nečesa se nekaj oddaljuje precej daleč ne ve kam gre saj ni važno pot je pot kamorkoli greš tam si in saj ni važno kako in kaj in tako in tako ker v viškorši se nekaj dogaja nobeden ne ve kaj in vrti se in vrti v krogu začaranih nevednosti ker preveč mislimo mišljenje misleca ki misli da misli misli vem da ne razumeš le jaz postavlja jaz sem torej mislim jaz te postavljam in misli bežijo nekontrolirano v tri ronke za italijansko mejo mej izmišljenih narodov različnih narodnosti ki se streljajo in ubijajo v imenu življenja in trst je naš in svet je naš in tokio je naš in slovenija se piše z malo ker itak smo vsi sami kmeti ki nimajo listov in ne petsto jurijev da bi jih kupili čuti se del mene na papirju zelje ob cesti ful smrdi da še fazan pade skupaj in avto se zaleti v avto in še sreča da imamo supermana ki nam pomaga ob hudi uri ko ni ničesar drugega

Kaj res? »Oh, pa kako!« vzdihnem tragično. Po trgu se sprehajajo gospice gor in doli; pač mnogo jih na svetu je, a tacih pa nikjer, nikoli;njih melanholične oči, njih hoja graciozna, njih ust slovenščina sladkà: há - ironija grozna.  (Dragotin Kette, Pesmi)

Beatrice

Še, še si lepa in v tajnosten smeh
še so odete tvoje oči,
in še te iščem po vseh poteh,
čeprav ti korak moj več ne sledi.  

Še, še me vabijo tvoje oči,
ko se poltiho, mirnó nasmehljaš,
in tvoje srce resnico taji
in ti molčiš, da je ne izdaš.

Da, še si lepa, a tako si hladnà, ,
nedojetna kot vila, ki ubeži,
da ne izda skrivnosti srca ‒
ali pa lovcu srce prestreli. 

Ne znam kako znaš, ali jednostavno znaš. Ljubav koja te osvoji, dirne, ophrva, rastavi pa sastavi, uvek rastavi pa sastavi, nikad obrnuto. Koja te ogoli do kraja i opet kaže “predivna si”, koja te, kao u onoj  dobro znanoj pesmi uči sve, da hodaš i da govoriš, da želiš i da osećaš. To je lampica koja se pali iznad svake tvoje prošle priče. Sve što nikada nije uspelo, a sada uspeva, iako ne tražiš. Sve što je bilo komplikovano, sve tako bolno nemoguće, tako teško dostižno, a sad se samo razrešava, samo tebi dolazi. To je svako plakanje i žaljenje drugaricama, preobraženo u sreću koju je nemoguće iskazati, tim istim drugaricama. To su deca koju već unapred vaspitavate, i već unapred smarate. To je ljubav. Ne znam kako znaš, ali jednostavno… znaš.