ostavi

tebi za povratak

I kad se vratis,
budi spreman da cujes o tome koliko si mi nedostajao.
O tome koliko sam svakome o tebi pricala,
budi spreman da sve moje nesavrsenosti ostavis po strani,
jer si ti u mojim ocima idalje savrsen,cak i kada se ne budim uz zvuk tvoje poruke
Ako se ipak ne vratis
budi spreman da o sebi citas
dovoljno je da ti pokazu moj blog
svako slovo je tebi posveceno
stvaras neprohodne univerzume u mom umu,kojim,gle cuda,samo ti mozes hodati
i ne,
nemoj da ti bude zao,kada shvatis koliko te volim,
budi srecan. Jer ipak,ja sam volela tebe
cak i onda kada si se budio nervozan i nemocan.
volela sam te cak i onda,kada nijedan razlog za to nisam imala..
Volela sam te cak i tada,
kada je taj tvoj univerzum u mojoj glavi postao toliko veliki
da je zaklonio moj
i kada sam izgubila moc da bez tebe ja..
budem prava ja.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Kada te ostavi ona koju voliš.
Prvo osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Idem da prošetam. Idem da prošetam.
Gde češ po kiši? Gde češ po kiši?
Ja volim kišu. Ja volim kišu.
Ponesi kišobran. Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran. Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si lud.
I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš.
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
Samo malo…ništa.
—  Branislav Petrović
Neće biti potrebno nikad da ti kažem da te volim. Ja nisam ona koja će to olako da ti izgovori. Nisam ona koja će da te izda i da te prevari. Nisam ona koja sve pokvari pa te ostavi. Nisam takva, ja ne želim kraj da dozvolim. Ja se borim i kad nemam više za čim… Al neću ti reći da te volim..ti ćeš to da osjetiš.
—  STM baby-neka oci vide kad srce zaboravi

A šta da ti kažem? Da te volim? Ma to već znaš. I fališ mi, ali i to znaš.
Evo sad je 00:38 i ti spavaš, a ja pokušavam napisati nešto. I ne ide mi baš.
Ne volim kad zaspeš prije mene. To mi ostavi puno vremena. Kad imam vremena, ja razmišljam. A kad razmišljam, onda plačem.
Ispod suznih kapaka vidim slike. Slike naše kuće. Našeg vrta. Tebe kako me čekaš da dođem s posla. Vidim slike koje će zauvijek ostati samo slike u mojoj glavi, a nikada neće biti u nekom prašnom fotoalbumu kojeg bismo otvarali samo kad nam dođu gosti.
Voljela bih da mi priđeš i zagrliš me s leđa dok radim doručak nedjeljom ujutro. Voljela bih da se vozimo autom u nepoznato dok sunce zalazi. Voljela bih te pokrivati kad zaspeš i onda te ljubiti po vratu, lagano da se ne probudiš.
Voljela bih prestati sanjati život i početi živjeti san. S tobom.

Maknula bi se sa lica ove zemlje da mogu. Da, mrzim život ako ga mogu tako nazvati. Deaktivirala bi Facebook, izbrisala Instagram, odjavila se sa svih društvenih mreža. Željela bi da niko ne zna ko sam i što sam. Oduzimam sebi vrijeme što nailazim na krive ljude koji me psihički uništavaju. Znam sama sam si kriva što sam ih pustila u svoj život, no jeste li vi ikad imali osobu koja je za vas bila pun pogodak i djelovala je toliko dobro na vas da nikad niste ni pomislili da bi vas mogla uništiti, a na kraju jeste. Na kraju je i ta idealna osoba otišla. Znam da ste imali takvu osobu. Imam ju i ja sada. Zato želim nestati. Mrzim kad me slome. To boli. To ti ne da spavati. To te muči cijelo vrijeme. To ti ostavi posljedice. Znaš ono nisi više isti nakon nekoga, a dao bi sve da se nasmiješ onako iskreno.
—  ne-moze-bolje
Da mogu nešto da mu kažem trenutno, rekla bih mu: Hej. Ti si mene uništio. Ti si mene duševno sahranio. Ti si mene promenio. Uništio si me. U ni šti o. Ti si mene napravio nesposobnom da volim. Ti si mene emotivno hendikepirao. Ti si moje srce zgazio kamionom punim đubreta a da se nisi ni okrenuo da pogledaš da li je još živo. Zbog tebe ne verujem. Zbog tebe više lepo ni ne sanjam. Zbog tebe sanjam košmare. Zbog tebe ja više ni ne maštam. Zbog tebe ja ne mogu da osećam. Zbog tebe se davim u sopstvenoj povraćki od emocija kao pijana klinka kad je prvi put ostavi dečko. Zbog tebe umrem sto puta dnevno. Zbog tebe praznici više ne postoje. Zbog tebe više ništa nije isto. Zbog tebe krivim sebe. Zbog tebe mislim da se meni ljubav ne dešava. Zbog tebe mislim da sreća za mene ne postoji. Zbog tebe mislim da nisam dovoljno vredna. Zbog tebe plačem bez krika a htela bih da vrištim. Zbog tebe sam izgubila ono najlepše što je postojalo u meni. Zbog tebe postajem površna. Zbog tebe mi se više nekad ni ne živi.
Mladost je tu
Da praviš greške i učiš na njima,
Da poljubiš mnogo momaka i ne zapamtiš im ime,
Da ideš pijana ulicom i vrištiš: “Što mi ovo radi? Jebaću mu sve!” kad te dečko prevari,
Da igraš u klubu sa drugaricama kao da vas niko ne gleda,
Da poljubiš neku devojku,
Da eksiraš rakije i piješ nespojivo,
Da se posvađaš sa svima koje ne gotiviš,
Da umesto u školi vreme provodiš u obližnjem kafiću,
Da se sprijateljiš sa konobarima i taksistima,
Da ležiš sa dečkom na klupi i gledaš zvezde,
Da sa tim istim dečkom svakog vikenda dočekuješ svitanje,
Da se ušunjaš u kuću u sedam ujutru,
Da se napiješ toliko da ne znaš za sebe iako nije damski,
Da prevariš dečka čisto eto da vidiš kakav je osećaj,
Da budeš ona treća i rasturiš neku vezu,
Da upoznaš njegovu sadašnju devojku iako ona zna sve o tebi,
Da joj se smeškaš,
Da se posvađaš sa nekorektnim profesorom,
Da plačeš zbog ljubavi,
Da ostaviš nekog,
Da neko ostavi tebe,
Da se besciljno vozikaš sa drugaricama,
Da se grebeš za cigare,
Da se posvađaš sa drugaricama,
Da se udaljiš od prijatelja iz detinjstva,
Da vodiš pijane filozofske razgovore sa strancima,
Da budeš sa nekim njegovim drugom,
Da šaljete jedno drugom bezobrazne poruke,
Da se dopisujete do ranih jutarnjih sati,
Da šaljete jedno drugom najguplje stvari, jer nemate više o čemu da pričate, a ne želite da prestanete,
Da piješ mnogo kafe, prevrćeš šolje i gataš sa drugaricama,
Da daš pare nekoj babi da ti gleda u šolju,
Da ne užinaš jer čuvaš pare za izlaske,
Da te momci časte pićem,
Da budeš sa nekim starijim,
Da budeš sa nekim malo mlađim,
Da konačno smuvaš bar jednu simpatiju iz detinjstva,
Da eksperimentišeš sa šminkom,
Da izlaziš po splavovima,
Da znaš svaku pesmu,
Da kraj reke pevaš sa drugarima uz gitaru,
Da nekome kažeš šta bi mu sve radila,
Da bežiš od pravih i biraš pogrešne,
Da se dereš u kafani kad puste tvoju pesmu,
Da ideš na svaki koncert,

Mladost je tu da je se stidiš dok traje, a smeješ joj se kad prođe.
Prijateljice,

Gdje si se izgubila ? Od kad imas momka, ja vise ne postojim. Sta se desilo sa tobom ? Sta se desilo sa nama ? Sta se desilo sa nasim prijateljstvom ? Nema vise onoga “broes before hoes”. Izgubi se ti iz mog zivota, iz mog vremena. Zasto ? Jel ljubav toliko bolja od prijateljstva ? Ne zelim da ti njega ostavis, samo nadji opet vremena za svoju staru prijateljicu. Jel to toliko tesko ? On ti brani ? U cemu je stvar ? Zasto si se toliko promijenila ? Nedostajes mi ali necu ti to priznati, jebeno mi nedostajes. Ako je tebi on bitniji i nemas ni malo vremena za mene, pa necu ni ja gaziti svoj ponos priznajuci ti da mi nedostajes. Nikada. Brzo si zaboravila nasu borbu, nase suze, nase gluposti, nase smijanje do zore a obecale smo si, ni roditelji, ni momci, ni svijet nas da nas nece rastaviti. Sad okruzena sam ciframa i nulama, okruzena sam svim sto nisi ti, olosima koji bi me za sekundu izdali. Dio mene si odnjela, dio mog zivota. Ali ako si sretna, i ja sam sretna. Nikad te necu zaboraviti, barem imam uspomene.

-Tvoja prijateljica zauvijek.

Zaljubljuje mi se u lokalnog mafijaša da osetim čar visokog života i velike ljubavi, a onda da me on počne uvlačiti u sranja jer jebiga, lik takvim životom živi, a ja da se lomim između toga što sam drugačije vaspitana i što je moja porodica protiv njega, pa on da shvati da me voli previše da bi dozvolio da se i ja spustim na takav nivo, pa onda da me ostavi, a ja da umirem slomljenog srca i plačem drugaricama u naručju dok mazim krzneni prsluk koji mi je kupio za osmi mart.

Budim te u tri ujutro
Samo da ti kažem koliko te volim
Jer tko zna
Hoće li biti vremena
I hoću li moći
To sve sutra da ti kažem
Budim te u tri ujutro
Da ti vidim oči pospane
Jer tko zna
Ako me sutra nestane
Pa onda da žalim
Što nisam poludio
Pa te u tri ujutro probudio
Da ti u očima ostavim
Sve svoje što imam
Samo da ti kažem
Mišu moj pospani
Kad poželiš nekome
Nešto lijepo reći
Ne čekaj sutra
Jer mnogi su tako zakasnili 

I zato te budim
U neko doba gluho
Da ti šapnem na uho
Jer sutra i može biti
A i ne mora doći
I sve u trenu može proći
I zato te budim
U tri te ujutro grlim sjetno
I kažem
Molim te Bože
Daj da ovo moje malo
Klupko ljubavi bude sretno
Pa me ostavi da kraj nje
Što duže mogu hodati
I ako treba
Sve ću svoje prodati
Jer samo jedno od svega
Najviše želim
Da se iz tvojih očiju nikad ne iselim.

Ž. Krznarić

U aleji

Gasne se krvavo oko lipanjskog plavetnog dana
I rujni već dašak struji večeri snene i meke,
A parkom cvjetnim tiho - k'o bijele sablasti neke
Nijeme se pružaju sjene visokih bujnih platana.

Ja sâm na klupi sjedim i slušam: s neznanih strana
Do mene dopire šumor kaskada daleke rijeke,
Zamiruć u duši mojoj k'o zvuci srebrene jeke -
Ah! tako plače moja uvehla mladost rana.

I sa njom zlaćane sanje, koje k'o svehlo lišće
Padoše s drhtavih grana stabla mojega žića. -
Sad moje bolno srce u grudima se stišće

I kunuć vrijeme, cvili poput ranjena ptića:
O, zašto me ostavi mladost, puna mirisa i boja
I ti, o, Đulizaro, najljepša sanjo moja!?…

Musa Ćazim Ćatić