ostavi

Razgovor u knjižari
  • - Izvini, volio bih čuti kako razmišljaš.
  • - Molim??
  • - Kažem želim čuti kako razmišljaš.
  • - I to je prva stvar koju kažeš potpunom strancu u knjižari?
  • - Zašto da ne, zvuči kao dobra ideja. Sve druge prilaze si vjerovatno već čula, a ovo je uz to još i istina.
  • - A zašto želiš čuti kako razmišljam?
  • - Zato što lijepe djevojke obično ne razmišljaju mnogo.
  • - Opa, treća rečenica i već kreten.
  • - Ne baš, samo zapažam. Lijepe žene obično dobijaju sve što žele pa samim tim nema ni potrebe da mnogo razmišljaju. Sve im je servirano.
  • - Aha, dakle kreten pun stereotipa?
  • - Shvati to kako želiš, statistika ne griješi. Ali sad sa tobom imam dilemu – prvo, ti si u knjižari u petak u osam navečer, drugo listaš Folknera i treće, zaista si jedinstveno lijepa. Otud moj interes za to kako razmišljaš jer, iskren da budem, rijetko srećem ljepotice koje uopšte znaju ko je Folkner. Dakle, šta kažeš?
  • - Šta kažem na šta?
  • - Na to da ti meni odabereš neku knjigu i kažeš kasirki da je upakuje u ukrasni papir i da mi je pokloniš. Isto to ću ja uraditi za tebe, pa ni ti ni ja nećemo znati koju smo knjigu dobili. Ako ti se knjiga dopadne, dođi u ovu istu knjižaru za 15 dana u isto vrijeme. Ako se meni dopadne tvoja knjiga, uradit ću isto. Tako nećemo gubiti vrijeme na sate i sate razgovora koji možda ne vode nigdje. Umjesto toga ćemo oboje pročitati nešto novo pa ako nas povuče intriga, preći ćemo i na razgovore. Nema boljeg načina da saznam kako razmišljaš od izbora literature. Zvuči zanimljivo?
  • - Vjerovatno su ti nekad već rekli da nisi normalan, jel da?
  • - Vjerovatno.
  • - I vjerovatno si ovu foru koristio bar deset puta do sad i svaki je put upalila?
  • - Ako ti kažem da mi je tek pala na pamet, svakako mi nećeš vjerovati. Dakle?
  • - Okej, nek' ti bude, ali pod jednim uslovom.
  • - Slušam.
  • - Nema varanja.
  • - Kako misliš nema varanja?
  • - Nema izbora očiglednih knjiga tipa Dostojevskog ili Selimovića, nema sladunjavih romansa romana i nema laganja.
  • - Laganja?
  • - Pa nema fore da dođeš ovdje iako ti se knjiga ne svidi jer sam kao „jedinstveno lijepa“. Tvoj ponovni dolazak ovdje neka odredi samo knjiga i ništa drugo.
  • - Imaš moju riječ, ako odabereš neku glupost, svakako nećemo imati o čemu pričati.
  • - Opa, kreten pun stereotipa nosi i golemi ego. Ne slutiš na dobru literaturu.
  • - Manje priče, manje smješkanja, više biranja knjige. Ja idem na drugi kraj knjižare da ne kažeš da virim. Kad završiš, ostavi knjigu za pultom i nema savjetovanja sa prodavačicom.
  • - Oh oh, ko je to meni duhovit. Nemoj ništa da brineš, neće mi trebati više od trideset sekundi.
  • - Vidimo se onda za 15 dana.
  • - Možda, blesane. Možda.

Pusti me sad jer

plakala sam dosta dugo

a niko od vas nije cuo.

Ostavi me na miru sad jer

disala sam dosta tesko

u cetiri zida a nikog

nije bilo tu.

Ne diraj mi ruke sad jer

previse puta su grebale

kozu a niko je posle toga

nije milovao.

Ne pricaj mi vise jer

dosta mi je trebalo da se

popravim

da bih opet pala na isto mesto

bez zelje da se dignem.

-M.H.

tebi za povratak

I kad se vratis,
budi spreman da cujes o tome koliko si mi nedostajao.
O tome koliko sam svakome o tebi pricala,
budi spreman da sve moje nesavrsenosti ostavis po strani,
jer si ti u mojim ocima idalje savrsen,cak i kada se ne budim uz zvuk tvoje poruke
Ako se ipak ne vratis
budi spreman da o sebi citas
dovoljno je da ti pokazu moj blog
svako slovo je tebi posveceno
stvaras neprohodne univerzume u mom umu,kojim,gle cuda,samo ti mozes hodati
i ne,
nemoj da ti bude zao,kada shvatis koliko te volim,
budi srecan. Jer ipak,ja sam volela tebe
cak i onda kada si se budio nervozan i nemocan.
volela sam te cak i onda,kada nijedan razlog za to nisam imala..
Volela sam te cak i tada,
kada je taj tvoj univerzum u mojoj glavi postao toliko veliki
da je zaklonio moj
i kada sam izgubila moc da bez tebe ja..
budem prava ja.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Mrzim kolodvore i luke, jer mrzim duge rastanke.
Mrzim mahati s prozora znajući da odlazim i tko zna kad ću opet doći.
Ostavi me nasred trga, ulice, kafića.
Ostavi me u gužvi da nemam osjećaj rastanka.
Samo me ne ostavljaj na stanicama, peronima, terminalima.
—  pricam ti o njemu

Sva ta pisma, cvijeće, poruke “kako ti je prošao dan?” u 10 navečer, otvaranje vrata i “otpratit ću te kući” nikad neće biti dovoljno stari da ih se ostavi u eri izlazaka naših roditelja. Ozbiljno, pažnja nikad ne stari.

Ništa ne moraš, a sve možeš.

Reci “da” kad želiš. Reci “ne” kad želiš.

Ne moraš izaći s nekim samo zato što ti je glupo odbiti ga.

Ostani doma u subotu navečer. Isključi mobitel i spavaj, nećeš ništa propustiti.

Istraži nove vrste muzike, daj priliku onoj knjizi koja skuplja prašinu na polici. Proširi horizonte, možda ti se svidi.

Odi u šetnju. Kroz grad, kroz prirodu, bilo gdje. Samo odi u šetnju. Iznenadit ćeš se koliko će pozitivan učinak biti.

Ponekad se ostavi društvenih mreža. Ni ne shvaćaš koliki pritisak ti stvaraju sve dok ne odmoriš od njih.

Uvijek nosi osmijeh na licu. Nikad ne znaš gdje ni kad te čeka novo poznanstvo. Otvori se prema ljudima.

Unesi neku promjenu u svoju sobu. Neki detalj, nešto sitno. Uljepšat će ti dan.

Znaš onaj restoran kojeg dugo želiš probati, a nikako da odeš? Ne treba ti dečko/cura za to. Mamu, brata ili baku pod ruku i odite. Bit će im drago.

Ulaži u svoje znanje. Rješavaj križaljku, čitaj zanimljive činjenice na internetu, posudi u knjižnici knjigu o temi koja te zanima.

Vježbaj, jedi zdravo, jedi voće, pij vodu. Osjećat ćeš se fenomenalno.

Pogledaj neku komediju ili simpatični video sa životinjama na YouTube-u. Smijeh je najbolji lijek.

Ne ganjaj leptire. Ispruži ruku, ako žele, sami će ti prići. Isto je i s ljudima.

Radi ono što želiš, a ne ono što od tebe očekuje današnje društvo. I zapamti - ništa ne moraš, a sve možeš. Sad je pravo vrijeme za sve.

Odavno ne tražim nešto puno od života, a ne očekujem ni tako puno od ljudi.. Ali, molim te, ne dozvoli da završimo kao moji roditelji.
Ako ti se smučim nekada ili ako nikako ne prestajem da ti zvocam, čak i oko banalnih stvari, poput toga što si tanjir stavio na pogrešno mesto, molim te otiđi. Ako ikad poželiš da me više ne grliš, ne ljubiš, ne dodiruješ, ostavi me, molim te. Ako prestanemo da pričamo i krenemo da se deremo jedno na drugo, jer samo tako možemo da se čujemo ili dođemo do toga da jedno od nas krene da priča sam sa sobom, molim te, napusti me. Ako ti treba svakodnevni beg od mene, pa počneš samog sebe da ubijaš ili ukoliko više nemamo zajedničkih planova, a svoje odavno ne želiš ni da mi pomeneš, odšetaj molim te. Ako zaboraviš šta volim, kako da me nasmeješ, čemu se najviše radujem, molim te nestani. Ako prestaneš da se sećaš zvuka moga smeha, jer ga tako dugo nisi čuo ili ti iz sećanja nestane ukus mojih usana, jer se odavno nisu nalazile na tvojima, idi negde drugde, molim te.
Verujem da će me tvoj odlazak pakleno boleti, ali bolje je da odeš pre nego što postanemo gnevni jedno na drugo. Ne želim da te pogledam jednog dana i pitam se zašto sam izabrala da svoj život provodim kraj tebe, niti da mi prva i poslednja misao budu kako samo želim da odem odavde.. Zato, molim te, ako ikad prestaneš da me voliš, okreni se i ne vraćaj se više nikada.

One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

Prijateljstvo.

I sve se odigralo prebrzo. Mislis da sam uopste i razmisljala, da se u tako kratkom periodu moze sve promeniti?
Drzala sam se cvrsto toga da je on jak karakter i da mu se nista sto uradi nece obiti o glavu. Pa hej, on je sportista, kako bi tom brzinom i mogao krenuti nekim drugim putem.
Za njega je kosarkaski teren bio dom, a ta lopta koju je svuda nosio sa sobom, za njega je bila beg od svega.
Ko bi znao, da ce jednom da je ostavi, u nekom cosku svoje sobe i da vise ni ne obrati paznju na nju.
Svega par meseci sve je promenilo.
Mislis da nisam videla to?
Jesam, svakim vidjanjem sve vise, ali je pokusao da sakrije to od mene. Sa mnom je bio jos uvek onaj stari, ali nesto je falilo.
Osecala sam da se u trenutku okrene u neku drugu osobu, koja mi je pomalo bila strana. Gotovo nepoznata.
Nije vise strastveno pricao o kosarci, tek ponekad ukoliko bi partizan igrao neku od svojih utakmica. Nije pricao o treningu i o tome kako je ubacio 20 od 20 slobodnih bacanja. Nije pricao o fintama. Nije pricao vise o kosarci.
Na red su dolazile neke teme, koje do tada nikada nije spominjao.
Osisao se, vise nije imao dugu kosu, a osmeh mu je bio izvestacen. Nekako namrgodjen.
Ako se pitas, da li sam primetila, jesam, itekako.
Pa zaboga kako da ne primetim promenu na nekom, s kim sam 15 godina, svaki dan provodila. Bez izuzetka.
Na moje pitanje sta se desava, nikad nije davao potpun odgovor. A to me je izludjivalo. Cutao je previse za moj ukus. Ali sam osetila da su promene nagle i da odjednom u vecini situacija ne vidim onog starog njega.
Mucilo me je pitanje da li je problem u nasem prijateljstvu. Da li je uredu ako ga pitam da li zeli da se ne vidjamo vise. Jer nije on jedan od onih koji vole tisinu kada su sa nekim. Uvek je pricao, uvek imao neke nove teme. A sad je cutao.
Oko nas su se dani vukli sporo, na trenutke necujno, ali je on bio preglasan u mojoj glavi. Mucila su me pitanja, kako, zasto, sta, kad, ali nisam nalazila odgovor.
Sve do jedne veceri, dok me nije pozvao, da na starom mestu popijemo pivo.
Jedno, drugo, trece, a karte su lagano pocele da se otvaraju. Jedna po jedna prica, jedna po jedna skrivena suza se slivala niz moje lice.
Ne, to vise nije bio onaj stari, ne onaj kog sam ja poznavala.
Cinilo se kao da pricam sa nekim, koga tek upoznajem. I zaista. To vece, tu noc, do jutra, ja sam upoznavala nekog novog njega. Sa nekim novim ciljevima. Sa nekim novim snovima, sa nekim novim idealima. Posle 15 godina, ja sam ponovo upoznala njega.
Pricao je cudno, nekako sporo, kao da je hteo da prozivim svaki detalj njegove price. I jesam. Osecala sam gorcinu u stomaku, knedlu u grlu, koju nikako nisam mogla da progutam i glas mi je postao tezi, nekako promukao. Kao da je neko na trenutak, polumutirao moj glas.
Nisam znala sta da mu kazem, nisam umela. A on, on je cekao moju reakciju. Koja je izostala.
Mucila me je krivica, kako nisam primetila da se u njegovom zivotu sve krenulo odvijati u pogresnom smeru. Kakav sam ja to prijatelj, ako nisam primetila, da je krenuo losim putem.
A on, jos uvek je cekao moju reakciju. Na kraju prekinuvsi tu tako glasnu tisinu. I na trenutak utisao, sve te glasove koji me pitaju zasto sam dopustila da ne primetim da se neko koga zovem najboljim drugom toliko promeni.
Reakcija? Kakva bi mogla biti, toliko smo se puta svadjali, mirili,igrali, izlazili, smejali i plakali. Reakcija? Pa bila je jednostavna. Bice sve uredu, tu sam.
Spustio je glavu prekrivsi lice rukama, na trenutak ispustivsi uzdah koji je pratila recenica “Eto, to sam sada ja, neko nov, neko ko zivi za utakmice, mada sa one druge strane ugrade, sa bakljom u ruci, sa po nekom modricom na faci, slobodno me osudjuj.”
Nisam, nisam mogla da ga osudjujem, ne njega, koji je za mene bio tu kad mi je bilo najteze, ne njega, sa kojim sam odrasla. Ne njega, sa kim sam podelila svaki svoj san.
Uredu je, ponovila sam, iako nisam imala pojma da li ce biti ista vise uredu, niti sam znala koliko duboko je usao u sve to.
Dani su prolazili, a price du se vukle jedna za drugom. Svaki dan, neka nova. Svaki dan, neka nova, gora od juce, a zasigurno bolja od sutra.
Uz te price, i nase prijateljstvo se cinilo jacim, nepobedivim.
I danas, vuku se price, a o nama, svako ima nesto da kaze ili doda, kako smo ovakvi ili onakvi. Kako je on los, i kako je propao, od onog divnog decka, ostalo je nista.
A nisu upravu. Jer ne vide oni njega kad je tuzan. Ne vide ga ni kad je sa mnom kakav je. Ne vide, da pored toga sto ga zovu huliganom i propalicom, u njegovim ocima jos ima onog iskrenog, pravog i nimalo loseg decka. Ne vide nista, sem tih silnih utakmica, sa kojih su ga sretali ponekad u modricama. I ne vide koliko mi znaci. A pricaju oni o njemu svasta. A eto, da mozda vise podrske, vise ljudi vidi tu dobru stranu, mozda i ne bi bio takav. Mozda je samo jos jedan decko od kog su previse ocekivali, u skoli, u zivotu, a on ne znajuci kako da se dokaze, posao nekim novim putem, nekom losijom stranom ulice. A bilo ih je briga za to. Niko ga nije povukao za rukav i rekao da ne ide tuda.
I zasto me iko pita zasto sam jos uvek tu za njega. Vidis, postoji tu neka tajna veza, koja je neraskidiva, jer posle 19 godina, ja njega vise ne gledam kao druga, vec kao brata, kao nekog rodjenog. Kao nekog sa kim mogu da cutim, kad mi nije do razgovora. Kao nekog ko ce mi obrisati suze, ukoliko se na mom licu stvore. Vidis ti ga vidis kao grubog decka, a ja znam da ce me zagrliti svaki put, kad sam tuzna. I zato je posle svega i dalje moj ortak, moj najbolji drug.
I nije los, mozda samo malo izgubljen!

Mladost je tu
Da praviš greške i učiš na njima,
Da poljubiš mnogo momaka i ne zapamtiš im ime,
Da ideš pijana ulicom i vrištiš: “Što mi ovo radi? Jebaću mu sve!” kad te dečko prevari,
Da igraš u klubu sa drugaricama kao da vas niko ne gleda,
Da poljubiš neku devojku,
Da eksiraš rakije i piješ nespojivo,
Da se posvađaš sa svima koje ne gotiviš,
Da umesto u školi vreme provodiš u obližnjem kafiću,
Da se sprijateljiš sa konobarima i taksistima,
Da ležiš sa dečkom na klupi i gledaš zvezde,
Da sa tim istim dečkom svakog vikenda dočekuješ svitanje,
Da se ušunjaš u kuću u sedam ujutru,
Da se napiješ toliko da ne znaš za sebe iako nije damski,
Da prevariš dečka čisto eto da vidiš kakav je osećaj,
Da budeš ona treća i rasturiš neku vezu,
Da upoznaš njegovu sadašnju devojku iako ona zna sve o tebi,
Da joj se smeškaš,
Da se posvađaš sa nekorektnim profesorom,
Da plačeš zbog ljubavi,
Da ostaviš nekog,
Da neko ostavi tebe,
Da se besciljno vozikaš sa drugaricama,
Da se grebeš za cigare,
Da se posvađaš sa drugaricama,
Da se udaljiš od prijatelja iz detinjstva,
Da vodiš pijane filozofske razgovore sa strancima,
Da budeš sa nekim njegovim drugom,
Da šaljete jedno drugom bezobrazne poruke,
Da se dopisujete do ranih jutarnjih sati,
Da šaljete jedno drugom najguplje stvari, jer nemate više o čemu da pričate, a ne želite da prestanete,
Da piješ mnogo kafe, prevrćeš šolje i gataš sa drugaricama,
Da daš pare nekoj babi da ti gleda u šolju,
Da ne užinaš jer čuvaš pare za izlaske,
Da te momci časte pićem,
Da budeš sa nekim starijim,
Da budeš sa nekim malo mlađim,
Da konačno smuvaš bar jednu simpatiju iz detinjstva,
Da eksperimentišeš sa šminkom,
Da izlaziš po splavovima,
Da znaš svaku pesmu,
Da kraj reke pevaš sa drugarima uz gitaru,
Da nekome kažeš šta bi mu sve radila,
Da bežiš od pravih i biraš pogrešne,
Da se dereš u kafani kad puste tvoju pesmu,
Da ideš na svaki koncert,

Mladost je tu da je se stidiš dok traje, a smeješ joj se kad prođe.

Često bih čekao ispred Haustora, samo da ugledam Azru, kako ide do obližnje trgovine, vraćajući se sa Crvenom Jabukom i pecivom u ruci. Skupio sam hrabrosti da je pozovem na spoj. Od toliko lokala, za ova dva hronična pušača izaberem baš onaj u kojem je Zabranjeno pušenje, ali nije Smak, barem znamo koji izbjeći sljedećeg puta. Budući da nismo doručkovali, odlučismo da zajednički obrok bude Riblja Čorba. Tanjiri su bili ispražnjeni za tren oka, pa me pozvala do svog stana jer se sjetila nekog netaknutog vina u ostavi. Putem me je pitala ko su moji muzički Idoli? Raspreli smo razgovor o tome i uvidjeli mnoge sličnosti po tom pitanju. Kad smo stigli do stana, shvatih da nema nikakvog vina, samo krevet i Azra, koja otkopčava posljednje Bijelo dugme moje košulje.

– Zikret Saletović

Idi od mene

Radim sve da te otjeram.

Jer, eto, priznajem

ne mogu da odem od tebe.

A samo bog zna

koliko sam rastrzana

između

umrijeću ako odeš

i umirem polako dok si tu.

Hajde učini mi to!

Natjeraj me da te proklinjem

i kunem i suze lijem

i uništim sve uspomene

i da te pronađem na dnu svake čaše

i u tekstu svake pjesme.

I da te pamtim kao ljubav koju sam izgubila.

Hajde učini mi to.

Reci mi kako sam nepodnošljiva,

kako sam se promijenila,

kako nisam više ona u koju si se zaljubio.

Hajde ostavi me,

jednom i zauvijek.

I ignoriši me.

Zaboravi me.

Budi ljubav koja je otišla.

Samo,

molim te,

nemoj da budeš ljubav koja nikad nije ni bila.

- sve što boli

Kada te ostavi ona koju voliš.
Prvo osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Idem da prošetam. Idem da prošetam.
Gde češ po kiši? Gde češ po kiši?
Ja volim kišu. Ja volim kišu.
Ponesi kišobran. Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran. Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si lud.
I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš.
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
Samo malo…ništa.
—  Branislav Petrović