ostanu

Zašto mora kafić? Zašto?
Je l’ ne prija da vas dečko drži za ruku ili grli i da šetate kejom pa odete na klopu, da pogledate neki film i vrištite od smeha u zadnjem redu bioskopa?
Je l’ nije to to da odete sa devojkom na kuglanje, pikado, bilijar, smejete se jedno drugom koliko ne umete da igrate, ili tapšete jer ste odlični? Možda učite jedno drugo?
Nije li valjano da prošetate parkom, jedete sladoled i kradete liz jedno od drugog?
Dosadno je da naprasno sednete u auto i zaputite se do obližnje planine i napravite piknik? Ili zašto mora auto, možete stvari u rancu da ponesete pa biciklom ili autobusom?
U redu je kafić ponekad, ako baš volite taj ambijent, ali to je najpasivnija verzija provođenja vremena zajedno, zar želite od uspomena da ostanu samo fotke na instagramu sa ispijenim pićima i check-in-ovima u datom kafiću?
Poštujem, svakom prija jedno, nekom je kafić najopuštenije, najdraže i nikad ne bi menjao. Poštujem, ali ne mogu da razumem potpuno.
Nikad mi pasivno neće prjati kao nešto novo, nešto sponatno, nešto neizvesno, nešto uzbudljivo.
Ne mora kafić.
Na kraju nam postaje svejedno.
Shvatimo da nekome nije stalo, ma koliko god trcali za njim, i vukli ga za rukav da ostanu u nasem zivotu. Na kraju covek se ohladi od ljubavi, koju predugo ceka, i shvati, da negde, postoji osoba, na koju neces morati cekati, i moliti za ljubav.
“Jaran”

Pita me jučer jedan prijatelj iz Hrvatske zašto mi u Sarajevu češće govorimo „jaran“, nego “drug” ili “prijatelj”, i postoji li ikakva razlika u to troje. Ne htjede da prihvati odgovor da se to ne može objasnit’, da je to sarajevska furka i da niko drugi do Sarajlija ne može biti jaran, pa mu ja ispričam za mog jarana Mikija.

„Slušaj, da ti kaže brat, ima jedna pjegava na Vilsu. Ma dobro, ima ih stotine, šta me tako gledaš, al’ samo na ovoj ti vidiš da je pjegava jer se nije prešminkala svim onim ženskim čudima za lice. Vako je to bilo - prolazim pored onih luđaka što rentaju bicikla i krkanske kočije na točkovima, kad ispred mene hoda dukserica. Majke mi tako izgleda, ko duks na nogama. Prsti joj jedva vire iz rukava koliki je to duks, kapuljača joj zagrlila vrat a donji rub dođe negdje kod koljena. Što će reći, mogla je na golo tijelo obući samo tu duksericu i opet bi bila pokrivenija od devedesetiosam posto ovih golišavih što misle da se guzicama nalazi dobar momak. I slušaj bolan, sustignem ti ja nju, nema ni metar ipo u njoj sveg mi, mala taman u džep da ti stane, svezala kosu na vrh’ glave, onako kovrdžava košto ti voliš, brineta, a taj njen svezani čvor, ma rek'o bi čo'ek to će se svakog časa razvezat’ i sva ta kosa će joj se rasut’ po ramenima a koliko je mala i umiljata, mogla bi se srušit’ ako do tog dođe. Zato se ja fino približim, kontam ako se stvari otmu kontroli, da je uhvatim da ne padne, jel. Kavalir vazda, logično. Okrene se ona prema meni, k'o da me hoće pitat „šta sad ti hoćeš?“, a ja blen'o u njene pjege k'o tele, zurim li zurim, pa se ko hoću nasmijat’ a ne mogu jer sam zin'o u isto vrijeme pa izgledam k'o da će mi pozlit’. Nju te moje grimase valjda nasmijale, skontala cura da nisam prijetnja – ja samo nisam normalan, pa se oraspoloži, potapša me po ramenu i reče mi da probam ponovo. Znaš kolike su joj oči – ne bi mi vjerov'o, eto, to moraš vidjet’. I nekakav prćast nosić, pa još ona jedna lokna pobjegla iz labavog čvora, te hoće na nos, te hoće na obraz, a kako vjetar puhne i ponese je s lica čas lijevo čas desno, tako je i ja pratim očima, isto k'o kad nekog hipnotiziraju satom a on zuri u njeg’ ne kontajuć’ ništa. E tako sam ti brate i ja. I slušaj, da ti pričam dalje. Kažem ja njoj da ne umijem prilazit’ curama, da to nisam radio makar deset godina jer u Saraj'vu više i nema cura, sve neki šejtani Bog da te sačuva, ubiše pogledom a to se uteglo, propelo, ma tol'ko visoko im glava u obllacima, i da im nešto kažem, povisoko su gore, ne bi me čule. Njoj to šega, pa se opet nasmija, a kako se ona nasmije tako ja postanem tele pa se kreveljim. Mahnit, kad ti kažem, ne znam sa ženskom pričat i Bog. Al džaba brate, ovoj ja duhovit, ne znam ni kako ni zašto, ja ti ne bi znao nasmijat nekog ni da mi život o tom ovisi al’ eto, pred njom tako smotan izgleda ispadoh nekakva luda. Pitam je gdje je pošla – kaže ode do klupe, hoće nešto da čita. E čuj čita, hajd ti meni sad objasni kad si zadji put čuo da je djevojka mahsuz od kuće, nesređena, raščupane kose, u duksu, pošla na glavno šetaište gdje ima milion ljudi, da tamo čita knjigu? Tačno k'o da je iz onih tvojih priča mahnitih ispala. Rekoh jel stvarno, kaže jest. Hajd rekoh mogul s tobom, brate, kaže ona slobodno, samo me nemoj ometat’. Neću rekoh majke mi, ja samo gledam Miljacku a ti de čitaj. Svakako će svi mislit’ da si luda čim ne bleneš u telefon a listaš nekakve tamo knjige. Šega njoj i to, ja šta god zinem, ona se smije. I slušaj sad, pazi, sjednem ti ja kraj nje – ona izvadi onog tvog bolan, kako mu ime? Tomaš, e taj! I krene ti ona čitat a ja sve gledam preko oka, iskosa, ne bi me čudilo da mi sad oči i ostanu tako naheravo. Skonta ona to pa zatvori knjigu, okrene se u mene i onim golemim očima me sve k'o opet pita: šta sad hoćeš? Ništa ja, okrenem se opet u rijeku, šatro nešto razmišljam, kad njoj zapišta telefon, nekak'a notifikacija. Šmeknem ja, jebiga, morebit da je momak pa da provjerim, jel, kad ono Tumblr notifikacija i nećeš mi vjerovat’: tvoja objava iskoči. Jest matere mi, ne zajebavam te, znam kako ti izgleda ona stranica – ne mogu to fulit. Skonta ti ona da je opet gledam, a ja ti se odmah krenem pravdat’ rekoh vidim pratiš mi jarana. Kakvog jarana, kaže ona. Ma reko taj Sarajevski Đon Do, to ti je moj jaran. Opet ona razvuče osmijeh, valjda joj ovo Đon bilo šega, pa mi ne vjeruje da te znam. Bracika, kolko ima kako ti pišeš te svoje gluposti, ja namjerno redom pitam ljude zna'l ko za „Sarajevski Đon Do“, niko pojma nema, dakle nisi ništa popularniji od mene, al eto ova te mala zna. Krenem ti se ja njoj klet’ u sve redom, hajd ona ko povjeruje al kaže moram joj dokazat’ jer k'o biva, ne izgledam kao neko s kim bi se ti družio. Čuj ti male bezobraznice, hoće reć’ da sam glup, šta li? Ma može rek'o, hajd, nije frka, evo ti sad njegov broj telefona pa se upoznajte - sve te nešto gledam, ma ko da si mu iz oka ispala, majke mi, skroz si mi njegov tip. Slobodno, reci Miki ti dao broj, brat moj Đon će odma htjet da te upozna. 

-I eto, braca, tako je bilo. Uze onu knjigu i ode, a ja tebe zvrcno na kafu da ti pričam kako sam ti sredio izlazak. Sad će ona zvat, bogami ne zajebava te jaran, djevojka ima ono tvoje ludilo, ista dijagnoza, znam ja tebe. Ovaku nećeš nać’ niđe a kad brat preporuči, to mora valjat. Eto, nisam ja htio sebi, jebiga, šteta je, cura čita tamo te tvoje splačine, jest slatka, jest sve al brat je brat.”

I kao što Miki reče, tako i bi. Nešto kasnije mi dođe poruka pa se nasmijah od srca i pomislih da je možda bio u pravu s onim da nam je ista dijagnoza, kaže u poruci: „Za sat vremena čitam Tomaša na sedmoj klupi na Vilsonom, brojiš od Suade prema dole. Svrati pa me pitaj koja mi je omiljena pjesma. Šifra: Rek'o Miki Đon Do.“

Eh eto, to ti je Jaran. Ne umijem drugačije objasniti.

Ne govori

Ne govori da me znas.

Jer nikada nisi prosao istim delovima kroz koje sam ja prosla.

Jer nikada nisi gazio mojim stopama po plocniku ovog grada. Iako si pogodio neki od mojih koraka, to ne znaci da smo isti, niti da me znas.

Nikada nisi osetio moju bol, niti moju srecu u potpunosti. Vec samo delic onoga sto se na mom licu moglo primetiti.

Ne mozes znati ceo moj svet, niti bi trebalo.

Znas ono sto ti poklonim na dlanu, kao u dobrotvorne svrhe.

Kao oslobadjanje duse.

Kao trenutak u kom ti verujem.

Ne tvrdi da me znas. Jer mnogi se prevare.

Izmakne im glavna stvar i ostanu bez slozene slagalice.

Ne govori da me znas. Ne govori da znas ikoga, osim sebe. Jer svako od nas, duboko u srcu ima kutak za koji samo on zna. A u njemu se nalaze oni najbitniji delovi slagalice.

Svako od nas je upravo to. Jedna velika slagalica. I kad sve saberes, mozda su te i sklopili, ali oni to ne znaju.

Zato ne govori da me znas.

Samo cuti i pusti da ti dajem delove slagalice.

Sve dok budes tu, sve dok imam veru u tebe.

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

postoji teorija
da svako od nas jednom u životu sretne Boga
i uđe sa njim u konverzaciju
koja promeni percepciju i pogled na svet
okrene sva uverenja naglavačke
ili prosto zbuni

kako god
ta konverzacija i lice te osobe nam ostanu urezani u moždanu koru dok smo živi
i mi nikad ne znamo zašto

kada li se to desilo meni?
možda je Bog bio onaj beskućnik kom sam dala pola svoje pakle
i on mi rekao “hvala sine, čuvaj se ljudi i drveća.”

možda mi se ukazao onog dana kad sam razmišljala da li da se bacim pod kola ili sa Brankovog mosta
kad mi je starica sa sivim očima preprečila put i rekla “imaš oči dobrog čoveka.” i produžila kao da se ništa nije desilo

je li Bog bio onaj taksista koji me odvezao do fakulteta kad sam kasnila na prijavu prijemnog ispita
koji mi je rekao da je svet usrano mesto ali nije kasno da ga napravim boljim?

ne znam
nikad neću znati

postoji teorija da svako od nas jednom u životu sretne Boga
i ako se meni to još uvek nije desilo
volela bih
kad se desi
da mi kaže ko je
jer mi duguje izvinjenje
a ja njemu nabod u facu

Nedavno sam, ušavši u zgradu, osjetio miris njenog parfema. Vjerovatno je neka cura ušla u zgradu i na sebi nosila isti parfem. Jbg ja sam taj miris odmah povezao s njom. Čudno je kako ti neke stvari ostanu u sjećanju, da ti kasnije opet dođu, iznenada, kao kazna.

Ako jednom zaboravim tko sam podsjeti me na neke naše uspomene i kakva sam tada bila. Budi tu i čuvaj me od zlih ljudi. Ne daj da me zavaravaju- otvori mi oči. Ne daj da riječi samo ostanu riječi. Ima tu puno više, ako čitaš između redova, iako kažeš da ne voliš te redove. Podsjeti me na sve što smo prošli. Na svaki pad koji nas nije spriječio da nastavimo dalje. Podsjeti me na one tri slatke riječi. Znaš koje. I svaki put kad mi staviš ruke na oči, vjeruj mi da znam tko je. Da se ne lažemo, iako se pravimo da ne znamo. Možda nam nisu isti putevi, ali podsjeti me na ono raskršće gdje smo se sudarili.
—  Verona
One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

Homorummutuksen euroviisukommentit

tässä mun esitysten aikana kirjottamat muistiinpanot

Israel

-          Jätkä näyttää joltai leffatyypiltä???

-          I try -> joo yritys hyvä 10 mut ei mitenkää erityine

Puola

-          Valkoinen mekko counter: 1

-          Vähä leimi biisi, ei tarpeeks tarttuvaa kertsiä

Valkovenäjä

-          Valkoinen mekko counter: 2 (puvut: 1)

-          Sailor Moon oletko se sinä

-          Söpö

-          Hyvä folkkimeininki

Itävalta

-          Valkoinen puku counter: 2

-          Sailor Moon unohti kuunsa lavalle

-          Onks tää Justin Timberlake

-          Aika perus radiobiisi

-          Valkoinen puku counter: 6

Armenia

-          iiii-iiiiiiiiiiiiiii-iiiiiiiii

-          tulee mieleen joku hypnoosi

-          iha ok mut ei tuu voittaa

Alankomaat

-          Tää on semmonen inspirational laulu jossai Disney-channelin tv-leffassa

-          Iha hyvä kertsi kyl

-          Pitäsköhä laittaa johki motivaatiosoittolistalle

-          Esitys itessää iha ok, ei mitenkää ihmeelline

Moldova

-          nyt puhutaan asiaa

-          kesän jamit

-          tanssisin jos en istuis tuolilla

-          Valkoinen mekko counter: 5

Unkari

-          Jes romanikieltä

-          tääki on kyl iha sikahyvä

-          mahtavat mahikset suomalaiselle misheard lyricsille

-          Valkoinen mekko counter: 6 (sis. myös muita värejä)

-          Muu Eurooppa menettää vitusti ku niil ei oo tekstityksii

Italia

-          värikkäitä paitoja? minun euroviisuissa? mitä ihmettä

-          iha jees mut hype ei niin korkee ku ei ollu semifinaalis

-          dicks out for harambe

-          en kyl iha ymmärrä miks tää on yks ennakkosuosikeist. on iha hyvä mut monta parempaaki löytyy

Tanska

-          Liian balladi mun makuun

-          Esitys on kyl aikas laimee ku ei ees grafiikat oo jännii

-          Hyvä ääni kyl

-          eiks tota kuumota yhtää noitte liekkien alla

Portugali

-          Miks toi hieroo käsiää ku mikäki pahis

-          Tulee mielee iha old school euroviisut vuodelta kivi ja keppi

-          iha ok mut ei biisinä sinänsä iske ku en kato viisui hitaitten biisien takii

-          täl on kyl mahiksii voittaa

-          oikeesti en tiiä mitä täst tän liikehdinnäst pitäs olla mieltä ku vähä epäilyttävän näköst

Azerbaijan

-          war flashbacks ala-asteen liitutauluun

-          mikä vitu hevone

-          tietääks tää likka et meil on kaikilla luurangot

-          biisi on iha ok, ei ihan voittajamateriaalii kyl

-          esitys ainaki mielenkiintosempi ku noi balladit

Kroatia

-          Propsit yhen hengen duetosta

-          ei vittu repeen noille taustan naamoille

-          biisi on kyl iha ok

-          minun ystäväni on kuin niityn kukka joka saa minut hymyilemään

Australia

-          vittu nyt australia vittuun tästä kisasta sori ei mitään henkilökohtasta

-          tästä jätkästä tulee lowkey mieleen joku tumblrin nuori Sirius Musta fancast

-          vähä liian mainstream biisi euroviisuihin

-          Miks tuol taustalla pitää olla sen naama isona onks tää joku tän vuoden trendi

Kreikka

-          Ei oo ihan täysin valkone mekko mut tarpeeks lähellä et voin jatkaa vitsiä

-          Valkoinen mekko counter: 6

-          Ei mitenkää huono mut ei kuitenkaa hirveen mieleenpainuva

-          noitten miesten pöksyt on valkoset

-          Valkoinen puku counter: 7

Espanja

-          Iha jees jammausbiisi

-          Ei kyl tuu voittamaa

-          Tää vois iha hyvin kesäl soida jossai rannalla hengaillessa vaikka taustal

Norja

-          En yhtää tykkää näistä tehosteista

-          Robottimaski on kyl aika jännä

-          Tol on valkone paita mut mustat housut… toisaalta romaniaa sakotin mekosta jossa oli muutaki väriä… mut täs kuitenki 50% on muuta ku valkosta joten en jatka laskuria tän takia

-          biisi ei kyl oo mitenkää ihmeelline

Iso-Britannia

-          Never give up on you -> Never gonna give you up

-          Ihan nätti ääni täl

-          Esitys tai biisi ei kyl mitenkää erikoisii

-          täält kyl erottaa ne maat jotka ostanu ittensä finaalii

Kypros

-          Tää on kyl iha tarttuva

-          en kyl tiiä mitä täst sanois

-          perus viisubiisi mut ei sillee mitenkää maatamullistava mut ei huonokaa

Romania

-          Tykkään täst jodlauksest

-          Tää räppi on iha jees mut toi jodlaus varastaa shown

-          Miks noi ei ampunu ihmistä noista tykeistä

Saksa

-          Tää naine on kyl hyvännäköne mut tää biisi on tosi geneerinen

-          Esityksessäkään ei oo oikee mitää kehuttavaa ku ei täs tapahu mitää

Ukraina

-          Tää on ku linkin park

-          ihan kivaa vaihteluu kyl mut ei kuulu mun suosikkeihin

Belgia

-          Tää tyttö on nii symppis mun kävi vähä sääliks sitä semifinaalis

-          ei taaskaan mikään hirveen ihmeellinen biisi kyl

-          kehittyny kyl hirveesti semifinaalista

Ei vittu juontajalla on nyt valkonen puku mut en laske sitä

Ruotsi

-          Voidaanko me ens vuon lähettää Suomen Robin

-          joo huomaa miks ruotsalaiset ei halunnu lähettää tätä

-          juoksumatot muistuttaa mua urheilusta hyi

-          biisi on iha ok mut vähä tylsä loppujenlopuks

Bulgaria

-          Tää oikeesti näyttää joltai animehahmolta

-          ei kyl biisi tai esitys iske ku katon enemmän konetta ku telkkaa

Ranska

-          onks ihan pakko laulaa ranskaks

-          joo ei tääkään kuulu mun suosikkeihin vaikka ei ihan huono ookkaa

-          ja grafiikat muistuttaa vielä että tämä on nyt ranskan esitys

Da li za sebe misliš da si lepa?
Gledam žene oko mene. Spadamo u tu grupu najlepših. Kažu. A retko koja žena misli za sebe da je zaista lepa. Tu ne računam arogantne lepotice koje svako malo ističu: lepa sam, a kada ostanu same traže svoju lepotu u slojevima pudera kojima su prikrile nezadovoljstvo njima samima. Sramota je, još uvek, misliti za sebe da si lepa. Takva kakva si. Bez oduzimanja. Dodavanja. Kako samo smeš tako nešto da pomisliš? Odakle ti pravo da slaviš svoju lepotu? Tužno je malo, zar ne? Živeti na Balkanu, mestu najlepših žena, a ne osećati se lepom. Dokaz da nije bitno šta drugi misle. U ovom slučaju dobar deo sveta. Na kraju, najbitnije je ono šta ti misliš. Slavi svoju lepotu. Misli za sebe da si lepa. Ne kao druge. Već kao ti.

Iz #knjige #mojetelonijesavršenopašta

kuinka olla aikuinen:

  • mene ruokakauppaan tekemään viikon ostokset.
  • ota mukaan muutama lisäeuro, joilla tarkotus ostaa jtn herkkua koska olet ansainnut sen. (#opiskelijamassit kun on jopa 2€ ylimäärästä vuokran ym jälkeen vittu jee)
  • huomaa matkan varrella sateenkaarinonparelleja.
  • sisäistä huutoa kun tiedät ettet tarvii niitä mihinkään muttakun sateenkaari.
  • kävele ulos kaupasta ostoksinesi.
  • kadu kotiin päästyäsi sitä, ettet ostanu niitä sateenkaarinonparellejä.