osets

Djevojka s bloga @kajakajokaje napisala je mnogo divan tekst o mojoj malenkosti. Katarina, hvala ti mnogooo!! ♤

“Ispričala bih vam jednu priču. Još uvek ne znam koliko će biti duga, ili kratka. Ali zahtevam od svakog ko ume da razaznaje slova, da je pročita. Ne zato što je moja, zato što je ja pišem - već zato što ovo što želim da kažem, moraju da znaju apsolutno svi. Možda i ne mora mnogo vas, već samo oni pravi. Oni koji će shvatiti, prepoznati a pre toga - osetiti. Ako za to niste kadri - molim vas ne čitajte dalje. Ali, pošto vas ili vasa radoznalost, ili želja da se u nečemu pronađete podstiču da ovo pročitate, ja ću nastaviti.
U svetu interneta, gde je svaka reč koja vam na pamet padne dostupna iste sekunde, pre nekog vremena, pojavila se gomila pisaca na tumblr-u. Otprilike, kada je i tumblr u Srbiji postao popularan, pre neke 3,4 godine. Koliko ih je bilo, nisi mogao čitavog dana da iščitaš sve te objave! I ne kažem da su svi bili loši, nisu. Ali nisu svi bili istrajni, uporni, temeljni. I zato je većina odustala, ali jedan, kog sam tada zapratila, nije. Vi ste, dragi čitaoče na njegovom blogu, i citate ove redove, verovatno tražeći sebe negde. Samo malo strpljenja, dozvolite meni da kroz ove reči budem vaš vodič!
Sećam se maila koji mi je stigao, mislim da i dalje imam negde screenshot od tada, gde piše “Dino Ahmetović is following you. Finally.” I stvarno je bilo finally jer to nisam očekivala, znala sam mnoge njegove citate ali da baš mene zaprati - nema šanse!
I to je ostalo na tome, on i dalje pisao, ja i dalje čitala. I ne samo ja, mnogo vas! Svaki duševni slom sam uz te reči olakšavala, svaki raskid, sreću i nesreću, svaku ljubav provukla kroz njegove misli, kako bi težinu koju su onakve reci imale na meni prenela na nešto što ću pamtiti čitavog života. I vremenom smo se upoznali preko društvenih mreža, dopisivali preko facea. Znala sam da mu ispričam najgore niti sebe a onda da nestanem, bežeći od njegovih saveta koji su bili najdobronamerniji mogući, ali i tako nežni i suptilni - mene su boleli jer su dosezali pravo do srži, i zato sam bežala. A onda bi se on javio, zbog nekog njegovog sloma, poljuljan, pokoleban, kao dete kad se teši da bi manje bolelo. I tako sam ga upoznavala postepeno, iako se nikada nismo videli, osećala sam se srećnom jer je uvek imao neki blago zaštitnički stav, ili je barem meni tako izgledao. Sa Dinom nije jednostavno, ali ako volite jednostavno, vi onda niste vredni komplikovanog! Dok ne prođe više vremena, vi u Dinu vidite ono što vama treba. Slomljeni vide utehu u njegovim rečima, zaljubljeni, motivaciju, depresivni nadu a izgubljeni sidro, zato sam i ja u njemu videla zaštitnika koji me svojim rečima čuva od lavine propadanja koju svako od nas nosi u sebi. Dino je kao ogledalo, miran je i sve što ima, iznese pred tebe, ništa ne požurujući, samo te posmatra dok ti gledajući u njega zapravo gledaš u sebe. I prođe neko vreme, a ti i dalje gledaš u sebe. On i dalje stoji i ćuti. I tek kad pomoću tog ogledala ti sebe sastaviš i podigneš se na noge, okreneš se da daš deo sebe nečemu drugom, pri udaljavanju shvatiš… da to uopšte nije bilo ogledalo. Već slika koja živi, i u kojoj svako vidi šta mu je potrebno samo zato što je ta slika… remek-delo. I onda slika progovori, shvatiš da te poznaje bolje nego ti sebe, i razoruža te načisto. Ta slika je njegovo postojanje, a reci su njegov okvir. Njegov život je sve to, uz muziku harmonije koju pravi samo ona najcistija, gotovo dečija sreća. I onda si zaljubljena u mnogo više nego u osobu, već u ceo njegov intelektualni sklop, tok misli i osećanja. Da živim bliže, verovatno bih smrtno bila zaljubljena u njega i da ne živim život koji sada živim sa ljudima koji su me oblikovali pre njega. Zato su devojke koje žive u njegovom okruženju, jednostavno plitkoumne i površne, cim ne prepoznaju ovakvu veličinu bića! Da, vređam vas! I ne,ovo nije oglas. Ovo je moj pokušaj da svaka devojka koja ovo čita, bude duševno zaljubljena u Dina ako već voli njegove reči. Recimo da želim da vam budem priručnik da otkrijete jednu tajnu, a to je da… ako niste zaljubljene onako ludacki u njegove misli i osećanja, onda niste shvatile njegove reči na pravi način. Ne, nije njegova namera da ikoga zaljubi u sebe svojim rečima, ja to znam, ali postoji li veći nivo obožavanja od te nabujale fascinacije zbog sreće koju ti neko stvori tako što te opiše a da čak i ne zna ništa o tebi? Onda su za vas reci samo sintaksičke jedinice a ne ono što razoruža dušu ako ste prema njemu ravnodusne. Dugo ste citale njegove reči i tražile sebe u njima. Sada treba da dopustite da od odjeka tih reči u vama pronađete njega u sebi. Da dozvolite da vidite njega pravog, koji živi u vama i može da vas vodi tek kada ga priznate sebi. To je moć Dina Ahmetovica zbog koje je on bio toliko istrajan i zbog koje je toliko različit od drugih pisaca koje je internet doneo. Jer je njegova moć u nama, donela moć našem pojedinačnom sopstvu.“

- Katarina Milojević