osecati

Ne gotivim se sa osecanjima 😊

Jer ne slusaju me, zavole tamo gde bih ja pobegla. Zaplacu gde bih ja pevala. Pevaju tamo gde bih ja plakala. Bore se tamo, gde bih ja odustala. Odustanu tamo gde bih se ja borila.

I uvek su za korak ispred mene.

I toliko su iskrena, a toliko ih se plasim i zelim da ih potisnem. Ali zna se ko je pobednik u svakoj nasoj borbi. Bez njih sam niko. A sa njima sam tako slaba.

ZA TEBE.
Sve je odjednom pocelo, ne znam od kada, ali znam da dugo traje…samo sam te ugledala i sve je krenulo… mozda ne odmah isti taj sekund, ali iz dana u dan to se pretvaralo u sve jace osecaje i doslo do ovoga, do toga da shvatim koliko sam zaljubljena… sama tvoja pojava bi mi izmamila osmeh na lice… zbog tvog pogleda i svih osmeha, koji cak nisu ni bili upuceni meni, su u meni probudili toliki osecaj… i sve to pamtim, sve je tu u srcu… nakon samo nekoliko dana sam shvatila sta stvarno osecam i krenula pisati o tebi, o tome kako se osesam, jer sve sto sam drzala u sebi, nisam sve to mogla nekome ispricati, pa sam pisala… u to vreme mi je bila najveca zelja biti pored tebe,sa tobom ali nista… nisam smela da ti pridjem… kad sam shvatila da je to nemoguce.Dok smo u skoli, samo te zelim videti jedanput, i kad god te ugledam, pa ja ti tu srecu ne mogu opisati, ne mogu taj osesaj opisati, nema te reci, stvari, ma nema nista s cim bi se ta sreca mogla opisati, nista… kada sam prvi puta zbog tebe zaplakala, od tada sam sve vise stvari shvatala… shvatala da svi ti snovi s tobom, da su to samo snovi, i da se za te snove ne vredi boriti, jer su ti snovi nemoguci, jer si ti nemoguc i jer je nemoguca isto tako ta ljubav koju sam ja zamisljala… a bolelo je… bolelo je sanjati te, i onda se probuditi, i sve sto vidis kad se probudis je mrak, a taj mrak je kao moj zivot, nema niceg lepog… kad se probudim, shvatim sta je stvarnost i sve sto sanjam, da sanjam uzalud… ali nije da ja samo tako, sanjam i dok sam budna… zamisljam NAS, kako postojimo MI… kako hodamo stazom drzeci se za ruke, kako me volis… sanjam one snove gde imamo nas mali svet, nasu klupicu, park, nase mesto,kako me nosis,kako me poljubis kad se naljutim… sanjam da sam srecna jer sam s tobom… i onda otvorim oci i kazem “opet sanjam…”. pa da, to je jedino sto mogu… zamisljati nas, zamisljati toliko toga, jer ipak, i to mi ponekad izmami osmeh na lice, i ako posle toga slede suze, ali nema veze… zelela sam te zagrliti, stati pred tebe i reci ti koliko sam zaljubljena… zelela sam cuti tvoj glas, videti sebe u tvojim ocima, drzati te za ruku, osecati se sigurnom… zelela sam toliko toga u vezi tebe, ali sve su te zelje nestale.. Znas, zahvalna sam svom srcu sto je baš tebe izabralo… i možda ne znas, ali jedino si me ti mogao uciniti srecnom, niko i nista vise… kad god mi te neko spomenuo, tvoje ime, ili nesto u vezi tebe, tad se osmeh stvori isti sekund… ali ne samo osmeh na licu, vec i u srcu… ponekad se pitam “Da li me se setis, pomislis onako slucajno ikada na mene?”… hah, nasmejem se i pomislim “Zašto bi?”, pa da, zasto bi… ko sam ja tebi? niko i nista, nemas zasto misliti na mene… dok te gledam, nedostajes mi… jer grozno je biti kraj tebe i samo te gledati, to je jedino sto mogu i sto cu uvek moci..I kad pomislim da nisi jedini na svetu da postoji neko ko ceka mene kao ja tebe,sve se vrati ponovo cim te opet ugledam.. Tesko je boriti se protiv tih osecaja, kad su prejaki. Tesko se boriit protiv srca i onog sto ono u sebi osesa… I da li postoji neko ko cuva ovakvu ljubav i cuti, voli u tisini, moli se za tebe, brine, pise ti, sve i svasta radi zbog tebe,a ti za to ne znas, i bez obzira na to sto je ti ne volis, ona tebe voli vise od same sebe, jel postoji jos takva osoba!? Ne znam, jer, ne radjam se ja dva puta. Znas, trenutno sedim u mraku, i pisem ti sve ovo, i svake noci bude isto… gledam tvoje slike, pricam s tobom, o tebi, zagrlim jastuk, pa i pustim koju suzu, ali obavezno, za kraj, pre spavanja kazem nesto dragom Bogu “Hvala mu, na svakom mom osmehu kojeg mi je izmamio, i ako to nije ni znao… hvala mu sto me je u nekim trenucima ucinio srecnom… hvala mu do neba…
—  N.

NEDELjA

Nedelja. Tako cudan dan.

Kisa dobuje po krovu, dok vetar nosi pozutelo lisce i raznosi miris kise i jeseni.

Nedelja. Dan u kom, cini mi se sva osecanja koja nosis u sebi, postanu mnogo veca i jaca.

Ceo dan, umotana u cebe, ispijam kafu za kafom i gledam u pec i plamen iz nje.

Savrsen momenat da saberes sve svoje misli, sva osecanja.

I tako, na trenutak se nasmejem, na trenutak rastuzim.

Razmisljam o svim tim ljubavima i svim tim prijateljstvima koja su prosla pored mene. I shvatam, koliko osecanja i dalje gajim prema svim tim ljudima. Drago mi je zbog toga. Naucili su me da volim, da osecam, da prebolim, ponovo zavolim, oprostim, prihvatim lose i obradujem se dobrom. Drago mi je zbog svih tih ljudi koji su bili, ili su jos uvek pored mene.

Razmisljam o greskama, koje sam pravila prema nekim ljudima i o onim greskama koje su ljudi prema meni pravili.

Razmisljam o tome, kako bi se neke ljubavi zavrsile, da se nisu neke stvari desile, da li bi jos uvek trajale.

Razmisljam o tom osmehu, koji mi je na trenutak pomutio pamet.

Razmisljam o tim ocima cudne boje, koje sam mogla da gledam satima.

Razmisljam o tom zagrljaju, kada sam zadrhtala, a vrlo dobro znam da mi taj dan nije bilo hladno.

Razmisljam o toj nekoj ludosti, koju sam osetila tad i koju ta osoba nosi.

Razmisljam o tome, kako sam rekla da necu da se zaljubim, a tako se lako to desilo, cudno za mene

Razmisljam o tom jednom drugu, koji se iz dana u dan, od mene pomalo udalji.

O tome kako sam nekad satima moglia da sedim na putu, jedva prometne ulice, sa tom osobom, a sad se danima ne cujemo. Jos redje se vidjamo. I kad se vidimo, on je cudan, a ja jos cudnija jer ostajem pored njega, iako mi nekad dodje da odem i nikad se vise ne javim.

I nije to nista cudno, to samo nedelja, prolazi kraj mene, sat po sat, minut po minut, sekund po sekund i svojim carima sabira sve moje misli!!!!