onako

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Muškarac muškarcu


Prije par dana su mi rekli da sad ti režiraš njene osmijehe

Pa sam počeo da te mrzim.

Izvini zbog toga, vjerovatno si dobar čovjek i u nekim drugim okolnostima bi možda bili prijatelji.

Ali trebaš znati da u meni imaš neprijatelja u kojem ključa bijes i želja da te zadavi golim rukama svaki put kad te pogleda onako kako je mene gledala.

Ako me sretneš na ulicama mog grada, okreni se i nestani u mrak

Tako je najbolje za obojicu.

Znam, vjerovatno zvučim kao poremećeni psihopata koji će vas pratiti u noći i skrivati se pod prozorom dok večerate i nije me briga

Moraš znati da imaš nešto moje i da će trebati vremena da prihvatim činjenicu da to mjesto sada pripada tebi.

Jebiga, ljubav ne zna biti umjerena ili racionalna. Ona je poput arterije koja krvari farbajući zidove u crveno i ma koliko stisnuo, ne prestaje dok svaka kap ne iscuri

Valjda zato treba vremena.

Ljubav je košulja sa pomiješanim dugmadima, ljubav je otkopčan šlic kojeg svi vide osim tebe. Ljubav je smotana djevojčica koja upadne u lokvu i sjedeći u njoj mokra, jeca u suzama. Ne očekuj da budem razuman.

Ostaje da te zamolim par stvari, muškarac muškarcu.

Čuvaj je, ona samo izgleda čvrsto i opasno. Duboko unutra je mala djevojčica željna zagrljaja, sentiš pjesama i crvenih ruža

Voli šetati uz muziku

Često smo hodali gradom dijeleći slušalice, njoj lijeva meni desna, i provodili sate pjevajući neke tekstove za koje sam se tada mogao zakleti da ih ne znam.

I to je bitno, uvijek hodaj s njene lijeve strane

Iz nekog razloga vjeruje da je lijeva strana njenog lica ljepša od desne

Vidio si već, na desnom obrazu ima ben kojeg obično skriva kosom ali znam šta pričam – desni obraz je njeno omiljeno mjesto za poljubac. Zapamti to.

Moraš uvijek dobro mirisati, ona će voljeti da ti spusti glavu na rame dok gledate film, pa gurne nos duboko u vrat i tu zaspi

Tih trenutaka odaje svoju ranjivost i postane ti jasno kako je lice nezavisne djevojke samo poslovna uniforma koju skida jednom kada ostanete sami.

Čuvaj je, ako samo čujem da je pustila suzu radi tebe

Moli se svim Bogovima za koje znaš da te ne nađem. Nemoj biti dijete.

Njoj treba muškarac, vjerovatno je umorna od budale kojem je jedina svetinja u ovom životu sveska ispisana riječima

Treba joj više pažnje a manje riječi.

Nemoj joj kupovati knjige, to će je podsjetiti na mene i onda si najeb'o

Kupi joj ružu u nedeljno jutro i odnesi kafu za ponijeti na vrata

Nemojte ići na koncert Olivera. Jebiga, i to sam ti upropastio.

I uvijek, UVIJEK poklanjaj tone čokolade.

Vjeruj mi, postoje žene koje vole čokoladu i postoji ona, prvi registrovani ovisnik o tom čudu.

Nemoj gledati druge djevojke, to se valjda podrazumijeva

Nemoj da je lažeš. Ustvari možeš ali samo ako spremaš neko dobro iznenađenje

Pričaj joj o poslu, ona želi znati svaki detalj jer blesa toliko voli da joj nikad ne padne na pamet da priča o svojim problemima…

Često će te nazvati iza ponoći i htjeti da priča s tobom

Nemoj biti debil pa reći da si pospan, pričaj joj prvu stvar koja ti padne na pamet jer nije bitno o čemu pričaš. Ima noći kada se probudi usamljena i samo treba da čuje glas koji će je kao svjetionik u oluji dovesti do obale

Nemoj pitati šta nije uredu kad šuti, neće ti reći

Njene šutnje se šute s njom..

Osjećam da sam zaboravio neke stvari ali da me ubiješ ne znam koje su

Eh da, još nešto.

Ako je kojim slučajem izgubiš, potraži me

Ja sam vjerovatno jedini čovjek koji te može naučiti kako to da preživiš

Gledao sam te kako nosiš punđu
pričvršćenu olovkom na vrhu
“tako to nose umjetnice” govorila si
Smatrao sam te dalekom od umjetnosti
I nisam cijenio tvoj kreativni nered
Nisam vidio da si posebna
Ali da, tek vidim, onako kako si ti voljela
praštala, plakala i smijala se
Nije moglo biti ništa drugo nego umjetnost
I da sam shvatio na vrijeme, bila bi to nova Renesansa
Sad si tuđe čudo
—  dostoyevska
Eto, da sam ja neko tvoj pa kada si tužna
samo bih došao po tebe.
Ne bi ti trebalo ništa pored mene,
možda samo jedna pidžama.
Ušuškao bih te poput kestena u jesenjem lišću
ili žita u januarskom snegu.
Čitao bih ti, pričao o zvezdama
i crtama na tvojim dlanovima.
Izmišljao priče samo da te nasmejem,
jer ništa lepše od tvog osmeha video nisam.
Gledao te kako spavaš.
I kuvao čaj od nane.
A kada se probudiš i onako sanjiva kažeš:
Hajde ponovo onaj deo o ruži.
Ja bih se samo zaljubio više.
I ponovio u sebi ,
poput Malog Princa da ne zaboravim,
koliko te samo volim.
—  30.01.2017

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje djevojka, žena u godinama, ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava…

Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

Nedostaje mi da te mazim, da ti namještam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra “Dobro jutro ljubavi”, ili “Sunce moje volim te”. Nedostaje mi ono “Šta ti se jede”, ili “idi do kupatila, čekam te u krevetu…”.

Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmijavam i osvajam pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim. Nedostaje mi da ti grijem stopala rukama i da budem srećan zbog toga. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigdje više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad…

Ako čitaš ovo nekad, čitaj polako, najsporije što možeš, riječ po riječ i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav…

Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživjeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje više nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proljeće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša djeca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš da prepričavaš drugima. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da ti rješavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno…

Nedostaje mi tvoje tijelo pored mog. Nedostaje mi tvoje tijelo koje nikada nisam doživio kako treba. Nedostaje mi da ti se dajem, da te radujem, da te usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo, ali to sam ti već rekao, sjećaš se…

Nedostaje mi da spustim glavu na tvom ramenu, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri sata. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi ono tvoje “nismo jedno za drugo”, i ono moje “valjda se i ja nešto pitam”. Nedostaje mi tvoja ljubomora koju vješto skrivaš a posle se odaš, kroz smijeh…

Ako nekad čitaš ovo znaj da neće niko da te štedi, niko. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživjeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi…

Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smijanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem…

Nedostaje mi tvoj neprestani smijeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja opuštenost, otkačenost i ono tvoje čuveno – ma lako ćemo… Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

Ako nekad čitaš ovo, okreni, znaš, ma nema veze…

Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji savjeti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Nedostaju mi tvoje čarape koje uvijek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvijek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odjeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primjećuješ…

Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumijemo, mjesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najljepši dio mene. Nedostaje mi da te osvajam svjestan da si vrijedna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me posjeduješ, praviš se kao da me nemaš a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš…

Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osjećam kada smo zajedno. Nedostaje mi tvoja duhovnost, tvoja spiritualnost, tvoja suština. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve…

Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom…

Nedostaješ.

Rekla bih joj da te čuva, znaš, jer nisi ti toliko jednostavan i klasičan. Naljutiš se hiljadu puta, pa prećutiš dok jednom ne pukneš bez razloga. Bude ti žao posle, ali nisi od onih koji govore “Izvini”. Ti samo zaćutiš i skreneš pogled. Ne treba da se brine, odgovorićeš joj. Nikad nisi bio od onih koji kuliraju poruke nebitno koliko one nerazumne, besmislene i glupave bile. Okrenućeš se svaki put i gledati je kako odlazi, ali nikad nećeš krenuti za njom. Ostaješ budan do svitanja, iako treba rano da se budiš, jer ti je lepo da pričate. Ne treba da ti zameri što ne pamtiš godišnjice i rođendane, datumi ti nikada nisu bili jača strana. Smeješ se uvek, ali retko kad onako grlato. Ni ne zna koliko je srećna ako uspe stvarno da te zasmeje. Slušaš pažljivo i pamtiš sve, iako voliš da se praviš da to nije tačno. Pričaš sa žarom u očima o stvarima koje te stvarno interesuju i milina te je slušati, čak iako tema nije toliko zanimljiva.

Rekla bih joj da te čuva, jer daćeš joj snagu i vratićeš joj nadu.. Bože, koliko si dobar u tome. I kad gledaš, onako zaljubljeno, svet stane i okoliko nema više ničega i svi će gledati u vas želeći da im se desi isto. Treba da zna, da kad ti veruješ u nekoga, ne postoji šansa za neuspeh. Treba da ume da odgovori na svaku tvoju provokaciju, da se ne uplaši kad postaneš previše otvoren i da se ne stidi, jer ti nikad ne osuđuješ.. I da, treba da zna da često samo voliš da spustiš glavu u nečije krilo i maziš unutrašnjost butine dok te češka. I da ne voliš da te ljube po vratu.

Rekla bih joj da te čuva i da voliš da gledaš zvezdano nebo i ideš na najviše krajeve delove brda, jer voliš da posmatraš svetla našeg malog grada. Možda nemaš neke velike snove i ambicije, al’ sasvim je u redu što želiš da živiš prosečnim životom do sto osme godine. I voliš kafane i provod i alkohol i seljačke pesme.. Veseljak, tako bi.. Ali u tome je i čar. Kad u neko gluvo doba noći stigne poruka sa pola promašenih snova, nadam se da će shvatiti šta ima..

Rekla bih joj da te čuva.. Valjda zato što ja nisam umela, a trebalo je.

Možda si ti već odavno bio zaljubljen u nekoga, ali uvek postoji taj jedan trenutak kad prosto shvatiš to. Jednostavno osetiš.
Ležali smo i gledali zvezde na livadi to veče, a ja sam osoba koja od malena uživa u tome. Samo sednem ili legnem negde gde je mračno i gledam kako mi se smeškaju sa neba. Ulivaju mi snagu, sigurnost, nadu.. To veče mi je kao pokazivao neka sazvežđa. U stvari je nalazi skup zvezda i nazivao ih raznim imenima, onako bezveze.
“Ne, stvarno. Ono je mali jelen, pogledaj! Vidiš”, upirao je prstom, a ja sam pogledala u njega.
“Gledaš?”
“Gledam.”
Okrenuo se ka meni: “Ne gledaš”, a ja sam se nagela i poljubila ga.
“Zajebali smo se, znaš.”
“Znam.”
I tog trenutka su se moje zvezde spustile na zemlju i više nije bilo potrebe da gledam u nebo da bih se oraspoložila. Dovoljno je bilo samo da se on nasmeje.
I valjda je to to… Kada neko postane sve tvoje. Deset godina je prošlo, i dalje radije gledam u njega nego u nebo.

Toliko se vrtilo oko mene tih našminkanih zgodnih djevojaka, pa se iznerviram kad mi isprljaju majicu puderom ili kad neki papak bez kulture dobaci mojoj djevojci da ima veliku guzicu…
Sve su to sranja, zato je moje srce osvojila ona tako obična a meni tako posebna, koja kad mi pošalje ujutro sliku onako čupava bez šminke, jedva gleda na oči, meni izgleda kao nešto najslađe na svijetu.

Samo sam željela da budeš tu. Da me čuvaš za ruku dok koračam ovim svijetom, punim zlobe. Samo sam željela da me čuvaš. Snažno. Željela sam da me braniš i štitiš od svih poteškoča koje nam ovaj svijet svakodnevno pruža. Željela sam da me grliš duže od drugih. Onako snažno da kosti pucaju. Željela sam da budeš tu, da ti prepričam dan.Željela sam da nakon napornog dana jedva čekaš mene. Maštala sam o tome da tvoje ruke uvijek budu raširene prema meni. Maštala sam o tome da mi tvoj zagrljaj bude utočište od demona od kojih bježim svaki dan. Željela sam da tvoja ruka miluje moju kosu, dok ti uplakana pričam o svemu onome što me boli. Željela sam da budeš tu, kada se uplašena probudim u tamnoj noći. Željela sam da se brineš za mene.  Željela sam da misliš na mene i onda kada nisam pored tebe. Željela sam da ljubiš da prođe sve ono što danima nije prolazilo.Maštala sam o tome da mi posvetiš pjesmu. Da izgovaraš svaki njen stih, za mene. Maštala sam o tome da će ti tonovi mog glasa biti jedina melodija koju želiš slušati zauvijek.Maštala sam o tome da ću biti tvoja želja kad sat otkuca ponoć. Maštala sam o tome da ćeš me pijan zvati, da mi kažeš da me voliš.Željela sam da ti budem posebna, onakva kakav si ti bio meni.Maštala sam o tome da me voliš.Maštala sam da ćeš dio srca svog pokloniti meni. Baš kao što sam cijelo, ja poklonila tebi.Maštala sam da ćeš da se boriš za mene, za nas, čak i onda kada od svega dignem ruke. Maštala sam o ljubavi. Željela sam iskrenu ljubav, onakvu kakvu pružaju djeca. Ali ti si već odavno prestao biti dijete.

Trebaš mi da me nerviraš, onako kako ti umiješ…
Najljepše.
Trebaš mi i da se svađamo…
Ali da te vratim.
Trebaš mi da mi ljuta ćutiš u slušalicu…
Ali da budeš tu.
Trebaš mi da mi se otimaš iz zagrljaja, da okreneš glavu u stranu kad krenem da te poljubim, ali ipak da te sačuvam u njemu, i da ti ukradem poljubac.
Sad mi tako trebaju tvoje mane…
Sve ono što ranije nisam volio, sad mi treba.
Samo da si tu.
Jer, znaš…
Ne mogu ja ovaj život bez tebe.

Nisam je pitao koliko je puta bila u vezi, ni koliko je muškaraca poljubila, ni sa koliko njih je gužvala postelju. Pitao sam je samo “Da li si nekoga volela, onako jako, da tvoj univerzum nije više bio isti kada je on otišao?”, plašio sam se odgovora poput deteta koje čeka kaznu. Spustila je pogled i tugaljivo se osmehnula, tada sam znao… Nije volela, voli i dalje.

N.S.

Kada prođe mnogo godina,
ponovo se pojavi
donesi mi bijelu ružu
i reci mi da se još uvijek sjećaš
kako mi snene oči izgledaju,
i kako mi usne drhte prije nego me poljubiš
kako sam te voljela promatrati
odmarajući glavu na koljenu
Kada prođe mnogo godina
I snene oči mi ne budu više izgledale
Onako kako se ti sjećaš
I kada budem drugog čovjeka promatrala
Odmarajući glavu na koljenu
Ti se pojavi
Da napravimo krug oko snova
Krug oko uspomena
Da na momenat, i ta ljubav opet bude prva
—  dostoyevska

Listam stare slike i naiđem na screenshot poruka između tebe i moje drugarice koji mi je ona poslala gdje joj govoriš kako jedva čekaš da me sutra vidiš. Valjda mi je to promaklo kada sam onda, nakon što si prekinuo sa mnom brisala sve što me podsjeća na tebe.Da budem iskrena preboljela sam te. Nešto mi i ne padaš na pamet niti mi je stalo gdje si i šta radiš. Ali eto sad sam se sjetila da sam te voljela, onako iskreno, potpuno, i evo govorim ti sad, bez trunke žaljenja, da mi je drago. Drago mi je što sam te voljela. Nije završilo baš najidealnije, ali opet nema svaka ljubavna priča sretan kraj. Sad shvatam onu “Vrijeme liječi sve rane”. Liječi, liječi ako pustiš da izliječi. Ne možeš čopati staru ranu i očekivati da zaraste. Mada žalosno je to, vrijeme i zaborav, jedno s drugim. Voliš nekoga, a onda je samo vrijeme potrebno da zaboraviš da si volio.