oluje

Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

O vjetrovima

Ima ih dosta što

Prolaze mojim životom kao 

Vjetar kroz klasje 

Pšenice.

Zaljuljaju me i odu a 

Ja ostanem 

Da se dugo

Njišem u sumrak mog dana ali

Jednom kad prođu

Budem dobro..

Moje stablo se smiri u noći i

Mirno dočeka

Mjesečinu.

Ima ih dosta što su tako

Ljuljale moje biće svojim

Dolascima i

Odlascima ali

Ti si bila uragan koji je raznio sve što je u mom svijetu

Stajalo uspravno.

Ti si poput surove oluje otpuhala

Sve čemu sam znao ime

I sve u šta sam prije tebe

Vjerovao.

Prolazile su mnoge mojim kostima ali

Samo su prolazile.

Za njima je ostajala jeza

Neka čudna hladnoća u meni kao da su

Sa sobom odnijele nešto

Toliko sitno da jedva primijetim

Ali

Primijetim.

Odlazile su a ti si ostala

U mojim kostima.

Uselila se u njih poput sitnih moljaca i

Sada grebeš

U svakoj od njih.

Sada čitavo moje tijelo trni tvojim mirisom, sada

Svaki dio mene

Sve što diše, živi i postoji

Pripada tebi..

Ti nisi bila običan vjetar, ti si tajfun koji me

Iščupao iz korijena i podigao me u nebesa

Sa tobom sam preletio svijet

Ja, obična stabljika vezana za zamlju na kojoj je nikla

Dobio sam krila i 

Letio

Iznad kopnenog svijeta.

Gledao sam ih misleći kako nikad

Neću morati ponovo da budem

Tamo dole ali

Otpuhala si me negdje u

Tri pičke materine

I sada sam, eto, izgubljen..

Nasukan na površinu

Mjeseca ili

Ko zna koje planete na kojoj si me

Ostavila

Pokušavam u sebi pronaći bar nešto moje ali

Urezana si u svemu što

Moja krv potapa.

Ti nisi bila običan vjetar, ti si smak svijeta i njegovo ponovo rađanje

Ti nisi u meni malo

Poput virusa ili sitne prehlade

Ti nisi nešto što mogu preboljeti

Na nogama uz

Par čaša alkohola ili par tuđih

Kreveta.

Ti si sve moje dijelove iščupala iz mene i

Ostavila kostur

Pa me ponovo sastavila i ja bez tvog dodira više ne znam

Gdje je šta 

U meni.

Zarobljen u vlastitom tijelu

Čekam da vjetar jednom

Donese nešto

Čemu večeras ne znam

Ni boje ni oblika ali

Znam da postoji

Jasno kao što znam

Da je jutros svitalo a

Sutra

Možda neće.

~ Posebna vrsta ~

A mi koji smo dugo vremena sami teško da povjerujemo da smo nekome važni, da nas netko želi. Navikli smo se sami boriti i kročiti kroz sve oluje, a i lijepa vremena. Posebna smo mi vrsta. Ne damo se svakome. Ne otkrivamo puno toga o sebi. Ali, želimo i mi ljubav. Volimo i mi. Samo teže je s nama, pa većina odustane od nas. Ali ne gubimo mi nadu tako lako, samo ne spuštamo kriterije i volimo prvo sebe. Jer kako da volimo drugoga kad sebe ne možemo?

Njegovo ime

Ne znaju oni koliko boli čuti tvoje ime. Vidjeti ga. Ne znaju, a bilo bi lakše da znaju. Da znaju da je tvoje ime moj prvi dan proljeća. Moje morsko jutro s mirisom borovine i mora. Najveća zimska oluja moje duše, ali i najveća kišna oluja mojih očiju. Ime potresa u mom srcu. Ime svake zvijezde padalice, rođendanske želje, kovanice u fontani. Ime koje na moje lice izmami jedan kiseli osmijeh i tisuće lijepih sjećanja. Ime koje svaki dan nosim na svojoj ruci, a oni ni ne znaju. I sve dok tvoje ime budi u meni oluje i nalazi se u svakoj želji, nosit ću te tu sa lijeve strane. Jer znajte, ne pomaže izbrisat sve njegovo, kad srce ne briše.

Kad smo se upoznali, na nebu mog života sijalo je sunce.

Nakon nekog vremena pojavili su se oblaci, ali on je bio pored mene i držao me čvrsto za ruku.

Prve kapljice kiše smo dočekali zagrljeni.

Prebrodili smo sve oluje, zajedno kročili kroz tamu.

Sunce je ponovo zasjalo, ali je osvijetlilo nered koji je ostao iza oluja.
Shvatio je da je to ipak previše za njega.

Kada je otišao, na nebu mog života oblaci nikad nisu bili tamniji.
Velika oluja tek dolazi.

Pisanje

Pisanje,
je isto kao i sviranje klavira
Dobro,možda ne sasvim isto
Ali veoma,
veoma slično

Moraš imati jasno zamišljenu melodiju,
i njenu poruku
Da bi isprva i svirao
Moraš tačno poznavati note
Da bi ih umeo sastaviti-
ukomponovati
Moraš imati i koji ornament među tim silnim osminama i četvrtinama
Lepše je 
I ubaci koju pauzu pred neki bitan takt,
da malo povećaš dramatizaciju 
I ono što je najbitnije;
Melodiju moraš utopiti u oluje emocija
inače neće imati nikakvu boju 
A smisao sviranja je da nekoga dotakne,
okupa u slikama osećaja
Navede na dublje razmišljanje,
i potragu za pravim smislom kompozicije

Nešto kao;
Zašto je kompozitor promenio tempo iz Allegra u Lento?
Šta mu je bilo u srcu?
Šta je mislio?
Kojoj je pojavi,
osobama,
ili pak,
jednoj jedinstvenoj osobi
posvetio,
ovako satkanu pesmu duše?

Sergej Jesenjin

Haljina bela , purpurna traka ,
Latice kidam dozrelog maka.
Slavlje u selu poput oluje,
U kolu njena pesma se čuje.

Secam se, minu uz podsmeh blagi :
„Lep si , al’ nisi mog srca dragi .
Plam tvoje kose nek vetar gasi,
A moje drugi miluje vlasi.“

Znam da joj nisam blizak i mio:
Malo sam plesao, premalo pio.
Bio sam tužan, uvek u seni,
Dok pesma ječi i vino peni.

Srećnik, jer on je bestidnik mali,
Njegova brada prsi joj pali.
I dok u plesu vatra je greje,
Ona se meni u lice smeje.

Haljina bela, purpurna traka,
Latice kidam dozrelog maka.
Tu poput maka srce mi vene,
Zalud jer ona nije za mene.

Bila je to Daljina. Galantnog hoda, nezvana, uvukla se u tonove tvoga glasa. U tišine između riječi, kasnije u riječi između dugih tišina.
Bila je to Daljina. Ledena kraljica što zamrzava vrijeme. I zime, i ljeta, i proljeća. I svaku promjenu u univerzumu. Sve osim stranica na kalendaru, što se kidaju jutrima, i sniju čežnjama. Vještica, donosila je mrakove u lijepo upakovanim danima za iščekivanje. Skrila je vrijeme u jednom od svojih varljivih pretinaca, u svojoj igri, rušeći zakone i pravila. Dan je trajao puno duže. Noći predugo. Tri puta duže od prosječne dužine. Duže od svakog vremena. Duže od čekanja.
Tromo i lijeno, mrtvac u postelji sanjara što iščekuje, osluškuješ kuckanja sata i misliš: “evo ga, sad će”. I prije nego što uspiješ i prozboriti, ugledaš najdraži lik, otvorenim očnim kapcima, prvi put nakon dugo vremena. I lome se oluje, i vjetrovi, i mrazovi, i munje. Vještica ponovo vraća na začarani krug, i u treptaju oka ponovo si na početku. Kidaš stranice na kalendaru vremenu što se lijeno vuče po prašini zaspalih snova, čekajući još jedan trenutak, vrijedan svih predugih noći, i dugih dana.
Daljina je vještica. Najgori neprijatelj želja. Nemilosrdni stvor užasa, mrak svih mrakova. Najstrašnija i najoholija. Čudovište mimo svih čudovišta.

Naravno da jesam
U ovaj mali grad
Došla zbog tebe.
Probaj da namaštaš
Neke druge razloge,
Smisli izgovore za mene
Ja nemam inspiraciju
A ti si odličan u tome.
Došla sam poput oluje
Gora od uragana Katrina
Da te istjeram iz skrovišta
Gdje si spremio zalihe
Izgovora, sumnji i pjesme
Kako bi mogao u miru
Trunuti i razmišljati
Kako nikada ništa ne uspije.

Zli dusi

Škrgut vetra, krik oluje,
mesec kapom nevidljivom
sneg krilati zamagljuje.
Mutna noć i nebo sivo.
Ja putujem belim poljem.
Zvuk praporca: cin-cilin.
Strašno li je, od nevolje,
putovati poljem tim.

“ Brže momak! ” - “ Neće moći:
Konji mi se gazda plaše!
Mećava mi truni oči,
zaveja sve staze naše.
Slavca mu! Gde trag se dede?
Zalutasmo. Šta da činim?
Očito nas vrag zavede
da kružimo po nigdini.

Gle eno ga: igra, zvera,
beči mi se, pljuje, vonja.
Eno, sad u ponor tera
podivljalog našeg konja.
Neovdašnjim skokom namah
istrča ispred mene,
onda svićnu kopitama
i nesta međ sene. ”

Škrgut vetra, krik oluje,
mesec kapom nevidljivom
sneg krilati zamagljuje.
Mutna noć i nebo sivo.
Ne znamo ni natrag. Zamor.
Praporaca nagli muk.
Stasmo. “ Šta je ono tamo? ”
- “ Ko će znati - panj il’ vuk? ”

Srdit vetar, oluj plače,
hriplju konji dok se bore.
Eno, đavo, tamo skače,
oči mu u magli gore.
I kočija opet mili,
a praporci - cin-cilin.
Gle, dusi se okupili
u ravnima belim tim.

Bezbrojni a likom prazni,
u meseca mutnom srebru
vitlaju se vrazi razni
kao lišće u novembru…
Gde li žure, po kom tragu?
Šta pevaju tako tužno?
Dal’ udaju baba - Jagu,
sahranjuju duha kućnog?

Škrgut vetra, krik oluje,
mesec kapom nevidljivom
sneg krilati zamagljuje.
Mutna noć i nebo sivo.
Lete rojem, vrazi kužni,
sred visina nemeđenih,
urlikom i vriskom tužnim
parajući srce meni….

Poslusaj srce koje kuca ispod strehe nasmejanog coveka. Podnelo je dosta, ali i dalje je citavo. Mozda nekad zatreperi kao plamen svece u tamnoj noci kada oseti blagi povetarac. Ali i dalje je tu. Volelo je i bilo je voljeno. Zadobilo je hiljadu hladnih reci i teskih udaraca. Prezivelo je. Jako poput oluje koja razara.
—  Aurora
I, šta se desilo?“, pitala sam ga kada je konačno došao.
“Ništa. Rekla mi je da je sve u redu, nasmešila se i ja sam joj uzvratio, rekao joj da ćemo se videti i otišao.”
“I stvarno veruješ u to?”
“Da”, zbunjeno je odgovorio.
“Znaš, nekad se ljudi smeju i kažu da su dobro dok se sve u njima raspada na paramparčard. Mnogi su tužni i slomljeni uvek, a ne samo kada plaču. Samo treba da voliš nekoga dovoljno da bi to primetio.”
“Recimo, kao ti, kad si srećna tvoje oči su plave, poput neba u podne dok nema nijednog oblačka. Kad se iznerviraš postanu tamnoplave, kao u sred oluje. A, kad si tužna, iako to nećeš da priznaš, oči ti dobiju neku sivkastu nijansu.”
I nasmešila sam se.
“Kao sada, prožima ih siva boja. U redu je, znam da ne želiš da me povrediš. Bilo bi glupo da se ljutim na tebe, zato što ne osećaš isto što i ja.”
“Izvini..”
“U redu je. Jednom ću poljubiti neku drugu, a neću videti tvoje lice kad sklopim oči.”
“Znam”, odgovaram mu, a istog trenutka mi prolazi kroz glavu da poznajem i sebe. Stalno kasnim. Zavoleću ga tek kada ga izgubim.
—  xx

Bajke. Svi smo ih čitali. Svi ih volimo. I svi bi hteli da živimo u jednoj. Čekamo da se princ pojavi i povede nas u zemlju u kojoj ćemo biti srećni do kraja života.

A ne shvatamo…

Nije princ taj koji spašava. Nije on taj koji učini da čuda budu moguća. Ne.

Princ dođe tek na kraju. Onda kada ona već prođe kroz sve oluje. Mračne delove svog srca. Košmare misli koji su postali stvarnost. Kada se suoči sa prošlošću i ne mašta o budućnosti već hrabro ide u korak sa ovim sada. Kada nauči da veruje sebi više nego drugima. I shvati da može. Da je jaka. Da vredi. I da je njen život u njenim rukama. Kada iza sebe ostavi sve ono što je prošlo i nije vredno nje. Kada zavoli sebe i svet toliko da joj nije bitno da li će pronaći ljubav svog života jer zna da je ljubav svuda oko nje. Pre svega, u njoj. Tek tada, princ se pojavi. Ne da bi spasao žrtvu već da bi upoznao heroinu.

Budi heroina svog života. Nije stvar u princu. Ne treba on da te pronađe. Treba ti da pronađeš sebe. Jednom kada se pronađeš, ljubav je zagarantovana. I živećeš srećno do kraja života.

—   Andrea Oršanić