okrenes

“Jaran”

Pita me jučer jedan prijatelj iz Hrvatske zašto mi u Sarajevu češće govorimo „jaran“, nego “drug” ili “prijatelj”, i postoji li ikakva razlika u to troje. Ne htjede da prihvati odgovor da se to ne može objasnit’, da je to sarajevska furka i da niko drugi do Sarajlija ne može biti jaran, pa mu ja ispričam za mog jarana Mikija.

„Slušaj, da ti kaže brat, ima jedna pjegava na Vilsu. Ma dobro, ima ih stotine, šta me tako gledaš, al’ samo na ovoj ti vidiš da je pjegava jer se nije prešminkala svim onim ženskim čudima za lice. Vako je to bilo - prolazim pored onih luđaka što rentaju bicikla i krkanske kočije na točkovima, kad ispred mene hoda dukserica. Majke mi tako izgleda, ko duks na nogama. Prsti joj jedva vire iz rukava koliki je to duks, kapuljača joj zagrlila vrat a donji rub dođe negdje kod koljena. Što će reći, mogla je na golo tijelo obući samo tu duksericu i opet bi bila pokrivenija od devedesetiosam posto ovih golišavih što misle da se guzicama nalazi dobar momak. I slušaj bolan, sustignem ti ja nju, nema ni metar ipo u njoj sveg mi, mala taman u džep da ti stane, svezala kosu na vrh’ glave, onako kovrdžava košto ti voliš, brineta, a taj njen svezani čvor, ma rek'o bi čo'ek to će se svakog časa razvezat’ i sva ta kosa će joj se rasut’ po ramenima a koliko je mala i umiljata, mogla bi se srušit’ ako do tog dođe. Zato se ja fino približim, kontam ako se stvari otmu kontroli, da je uhvatim da ne padne, jel. Kavalir vazda, logično. Okrene se ona prema meni, k'o da me hoće pitat „šta sad ti hoćeš?“, a ja blen'o u njene pjege k'o tele, zurim li zurim, pa se ko hoću nasmijat’ a ne mogu jer sam zin'o u isto vrijeme pa izgledam k'o da će mi pozlit’. Nju te moje grimase valjda nasmijale, skontala cura da nisam prijetnja – ja samo nisam normalan, pa se oraspoloži, potapša me po ramenu i reče mi da probam ponovo. Znaš kolike su joj oči – ne bi mi vjerov'o, eto, to moraš vidjet’. I nekakav prćast nosić, pa još ona jedna lokna pobjegla iz labavog čvora, te hoće na nos, te hoće na obraz, a kako vjetar puhne i ponese je s lica čas lijevo čas desno, tako je i ja pratim očima, isto k'o kad nekog hipnotiziraju satom a on zuri u njeg’ ne kontajuć’ ništa. E tako sam ti brate i ja. I slušaj, da ti pričam dalje. Kažem ja njoj da ne umijem prilazit’ curama, da to nisam radio makar deset godina jer u Saraj'vu više i nema cura, sve neki šejtani Bog da te sačuva, ubiše pogledom a to se uteglo, propelo, ma tol'ko visoko im glava u obllacima, i da im nešto kažem, povisoko su gore, ne bi me čule. Njoj to šega, pa se opet nasmija, a kako se ona nasmije tako ja postanem tele pa se kreveljim. Mahnit, kad ti kažem, ne znam sa ženskom pričat i Bog. Al džaba brate, ovoj ja duhovit, ne znam ni kako ni zašto, ja ti ne bi znao nasmijat nekog ni da mi život o tom ovisi al’ eto, pred njom tako smotan izgleda ispadoh nekakva luda. Pitam je gdje je pošla – kaže ode do klupe, hoće nešto da čita. E čuj čita, hajd ti meni sad objasni kad si zadji put čuo da je djevojka mahsuz od kuće, nesređena, raščupane kose, u duksu, pošla na glavno šetaište gdje ima milion ljudi, da tamo čita knjigu? Tačno k'o da je iz onih tvojih priča mahnitih ispala. Rekoh jel stvarno, kaže jest. Hajd rekoh mogul s tobom, brate, kaže ona slobodno, samo me nemoj ometat’. Neću rekoh majke mi, ja samo gledam Miljacku a ti de čitaj. Svakako će svi mislit’ da si luda čim ne bleneš u telefon a listaš nekakve tamo knjige. Šega njoj i to, ja šta god zinem, ona se smije. I slušaj sad, pazi, sjednem ti ja kraj nje – ona izvadi onog tvog bolan, kako mu ime? Tomaš, e taj! I krene ti ona čitat a ja sve gledam preko oka, iskosa, ne bi me čudilo da mi sad oči i ostanu tako naheravo. Skonta ona to pa zatvori knjigu, okrene se u mene i onim golemim očima me sve k'o opet pita: šta sad hoćeš? Ništa ja, okrenem se opet u rijeku, šatro nešto razmišljam, kad njoj zapišta telefon, nekak'a notifikacija. Šmeknem ja, jebiga, morebit da je momak pa da provjerim, jel, kad ono Tumblr notifikacija i nećeš mi vjerovat’: tvoja objava iskoči. Jest matere mi, ne zajebavam te, znam kako ti izgleda ona stranica – ne mogu to fulit. Skonta ti ona da je opet gledam, a ja ti se odmah krenem pravdat’ rekoh vidim pratiš mi jarana. Kakvog jarana, kaže ona. Ma reko taj Sarajevski Đon Do, to ti je moj jaran. Opet ona razvuče osmijeh, valjda joj ovo Đon bilo šega, pa mi ne vjeruje da te znam. Bracika, kolko ima kako ti pišeš te svoje gluposti, ja namjerno redom pitam ljude zna'l ko za „Sarajevski Đon Do“, niko pojma nema, dakle nisi ništa popularniji od mene, al eto ova te mala zna. Krenem ti se ja njoj klet’ u sve redom, hajd ona ko povjeruje al kaže moram joj dokazat’ jer k'o biva, ne izgledam kao neko s kim bi se ti družio. Čuj ti male bezobraznice, hoće reć’ da sam glup, šta li? Ma može rek'o, hajd, nije frka, evo ti sad njegov broj telefona pa se upoznajte - sve te nešto gledam, ma ko da si mu iz oka ispala, majke mi, skroz si mi njegov tip. Slobodno, reci Miki ti dao broj, brat moj Đon će odma htjet da te upozna. 

-I eto, braca, tako je bilo. Uze onu knjigu i ode, a ja tebe zvrcno na kafu da ti pričam kako sam ti sredio izlazak. Sad će ona zvat, bogami ne zajebava te jaran, djevojka ima ono tvoje ludilo, ista dijagnoza, znam ja tebe. Ovaku nećeš nać’ niđe a kad brat preporuči, to mora valjat. Eto, nisam ja htio sebi, jebiga, šteta je, cura čita tamo te tvoje splačine, jest slatka, jest sve al brat je brat.”

I kao što Miki reče, tako i bi. Nešto kasnije mi dođe poruka pa se nasmijah od srca i pomislih da je možda bio u pravu s onim da nam je ista dijagnoza, kaže u poruci: „Za sat vremena čitam Tomaša na sedmoj klupi na Vilsonom, brojiš od Suade prema dole. Svrati pa me pitaj koja mi je omiljena pjesma. Šifra: Rek'o Miki Đon Do.“

Eh eto, to ti je Jaran. Ne umijem drugačije objasniti.

Prijateljstvo.

I sve se odigralo prebrzo. Mislis da sam uopste i razmisljala, da se u tako kratkom periodu moze sve promeniti?
Drzala sam se cvrsto toga da je on jak karakter i da mu se nista sto uradi nece obiti o glavu. Pa hej, on je sportista, kako bi tom brzinom i mogao krenuti nekim drugim putem.
Za njega je kosarkaski teren bio dom, a ta lopta koju je svuda nosio sa sobom, za njega je bila beg od svega.
Ko bi znao, da ce jednom da je ostavi, u nekom cosku svoje sobe i da vise ni ne obrati paznju na nju.
Svega par meseci sve je promenilo.
Mislis da nisam videla to?
Jesam, svakim vidjanjem sve vise, ali je pokusao da sakrije to od mene. Sa mnom je bio jos uvek onaj stari, ali nesto je falilo.
Osecala sam da se u trenutku okrene u neku drugu osobu, koja mi je pomalo bila strana. Gotovo nepoznata.
Nije vise strastveno pricao o kosarci, tek ponekad ukoliko bi partizan igrao neku od svojih utakmica. Nije pricao o treningu i o tome kako je ubacio 20 od 20 slobodnih bacanja. Nije pricao o fintama. Nije pricao vise o kosarci.
Na red su dolazile neke teme, koje do tada nikada nije spominjao.
Osisao se, vise nije imao dugu kosu, a osmeh mu je bio izvestacen. Nekako namrgodjen.
Ako se pitas, da li sam primetila, jesam, itekako.
Pa zaboga kako da ne primetim promenu na nekom, s kim sam 15 godina, svaki dan provodila. Bez izuzetka.
Na moje pitanje sta se desava, nikad nije davao potpun odgovor. A to me je izludjivalo. Cutao je previse za moj ukus. Ali sam osetila da su promene nagle i da odjednom u vecini situacija ne vidim onog starog njega.
Mucilo me je pitanje da li je problem u nasem prijateljstvu. Da li je uredu ako ga pitam da li zeli da se ne vidjamo vise. Jer nije on jedan od onih koji vole tisinu kada su sa nekim. Uvek je pricao, uvek imao neke nove teme. A sad je cutao.
Oko nas su se dani vukli sporo, na trenutke necujno, ali je on bio preglasan u mojoj glavi. Mucila su me pitanja, kako, zasto, sta, kad, ali nisam nalazila odgovor.
Sve do jedne veceri, dok me nije pozvao, da na starom mestu popijemo pivo.
Jedno, drugo, trece, a karte su lagano pocele da se otvaraju. Jedna po jedna prica, jedna po jedna skrivena suza se slivala niz moje lice.
Ne, to vise nije bio onaj stari, ne onaj kog sam ja poznavala.
Cinilo se kao da pricam sa nekim, koga tek upoznajem. I zaista. To vece, tu noc, do jutra, ja sam upoznavala nekog novog njega. Sa nekim novim ciljevima. Sa nekim novim snovima, sa nekim novim idealima. Posle 15 godina, ja sam ponovo upoznala njega.
Pricao je cudno, nekako sporo, kao da je hteo da prozivim svaki detalj njegove price. I jesam. Osecala sam gorcinu u stomaku, knedlu u grlu, koju nikako nisam mogla da progutam i glas mi je postao tezi, nekako promukao. Kao da je neko na trenutak, polumutirao moj glas.
Nisam znala sta da mu kazem, nisam umela. A on, on je cekao moju reakciju. Koja je izostala.
Mucila me je krivica, kako nisam primetila da se u njegovom zivotu sve krenulo odvijati u pogresnom smeru. Kakav sam ja to prijatelj, ako nisam primetila, da je krenuo losim putem.
A on, jos uvek je cekao moju reakciju. Na kraju prekinuvsi tu tako glasnu tisinu. I na trenutak utisao, sve te glasove koji me pitaju zasto sam dopustila da ne primetim da se neko koga zovem najboljim drugom toliko promeni.
Reakcija? Kakva bi mogla biti, toliko smo se puta svadjali, mirili,igrali, izlazili, smejali i plakali. Reakcija? Pa bila je jednostavna. Bice sve uredu, tu sam.
Spustio je glavu prekrivsi lice rukama, na trenutak ispustivsi uzdah koji je pratila recenica “Eto, to sam sada ja, neko nov, neko ko zivi za utakmice, mada sa one druge strane ugrade, sa bakljom u ruci, sa po nekom modricom na faci, slobodno me osudjuj.”
Nisam, nisam mogla da ga osudjujem, ne njega, koji je za mene bio tu kad mi je bilo najteze, ne njega, sa kojim sam odrasla. Ne njega, sa kim sam podelila svaki svoj san.
Uredu je, ponovila sam, iako nisam imala pojma da li ce biti ista vise uredu, niti sam znala koliko duboko je usao u sve to.
Dani su prolazili, a price du se vukle jedna za drugom. Svaki dan, neka nova. Svaki dan, neka nova, gora od juce, a zasigurno bolja od sutra.
Uz te price, i nase prijateljstvo se cinilo jacim, nepobedivim.
I danas, vuku se price, a o nama, svako ima nesto da kaze ili doda, kako smo ovakvi ili onakvi. Kako je on los, i kako je propao, od onog divnog decka, ostalo je nista.
A nisu upravu. Jer ne vide oni njega kad je tuzan. Ne vide ga ni kad je sa mnom kakav je. Ne vide, da pored toga sto ga zovu huliganom i propalicom, u njegovim ocima jos ima onog iskrenog, pravog i nimalo loseg decka. Ne vide nista, sem tih silnih utakmica, sa kojih su ga sretali ponekad u modricama. I ne vide koliko mi znaci. A pricaju oni o njemu svasta. A eto, da mozda vise podrske, vise ljudi vidi tu dobru stranu, mozda i ne bi bio takav. Mozda je samo jos jedan decko od kog su previse ocekivali, u skoli, u zivotu, a on ne znajuci kako da se dokaze, posao nekim novim putem, nekom losijom stranom ulice. A bilo ih je briga za to. Niko ga nije povukao za rukav i rekao da ne ide tuda.
I zasto me iko pita zasto sam jos uvek tu za njega. Vidis, postoji tu neka tajna veza, koja je neraskidiva, jer posle 19 godina, ja njega vise ne gledam kao druga, vec kao brata, kao nekog rodjenog. Kao nekog sa kim mogu da cutim, kad mi nije do razgovora. Kao nekog ko ce mi obrisati suze, ukoliko se na mom licu stvore. Vidis ti ga vidis kao grubog decka, a ja znam da ce me zagrliti svaki put, kad sam tuzna. I zato je posle svega i dalje moj ortak, moj najbolji drug.
I nije los, mozda samo malo izgubljen!

Bol promijeni ljude. Okrene ih za 90°. Zato se ne pitajte zašto su se neki ljudi promijenili i zašto su takvi sada. Bol i patnja imaju veliki uticaj na čovjeka, ogroman. Svako se nosi na način na koji umije sa onim što ga je snašlo. Neki ljudi čak ni ne znaju kako da se nose sa tim pa nalaze “utjehu” u pogrešnim stvarima. Ne zamjerajte odmah ljudima, ne mrzite odmah, ne stvarajte predrasude jer ne znate šta im se zapravo dešava. Ako možete pomozite, ne stajte ljudima na muku. Ne gazite preko njih kao da su otpad… Shvatite da nikada ne smijete da podcjenjujete bol koju niste osjetili.

Mr. Pravi...

Pravog nećeš prepoznati po hodu, po parfemu, po lepoti. Prepoznaćeš ga po načinu kako se ponaša kada je sa tobom, načinu na kojim ti drži ruku, po načinu koliko čvrsto te grli, po načinu koliko dugo jedva čekaš opet da ga vidiš, po načinu na koji te ljubi, po načinu na koji te gleda, po načinu kakav osmeh uputi samo tebi. Drugu nikad neće pogledati. Ako se okrene za drugom, nije vredan tvoje pažnje. Osmeh koji ti uputi treba biti jedinstven. Ne osmehuje se svakome kao tebi. Ne upućuje isti pogled tebi kao bilo kome. Kad te pogleda da se slediš. Kad te poljubi da vreme stane. Kad te zagrli, onako čvrsto, da osetiš da te neće pustiti, a ti poželiš da ne prestane nikad. Kad ti je hladno prebaciće jaknu svoju preko tvojih ramena iako si rekla da ti nije hladno jer mu je ipak draže da se on smrzava nego ti. Da se sa tobom šeta gradom, držeći te čvrsto za ruku i ponoseći se. Čim kaže “Vidimo se” odmah da ti fali. Neće bilo ko moći da te gleda nerazbuđenu, raščupane kose, kako se prevrćeš po krevetu dok te on ne zagrli. Sa pravim čak i obične stvari su zanimljive. Kad osetiš sve to, ostaje ti samo jedno. Ne puštaj ga. Ako te voli, ne puštaj ga. Ako te voli, druge su nebitne za njega. Ako te voli, kad se posvađate, želeće da ljubomorišeš da bi video koliko ti je stalo. Ako te voli, drugim momcima neće dati da ti priđu ni na koji način. Onaj pravi ti treba biti i drug i brat i momak. Kad imaš to sve u jednom, šta će ti bilo šta drugo? Iako je tvrdoglavi kreten ipak ga voliš, kao i on tebe. Nijedne pare nekog bogatog lika, neće moći da kupe iskrenu i pravu ljubav. Retko se to nalazi. I među nama devojkama i među muškarcima. Ali jednom, kad upoznaš neku osobu i osetiš sve ovo.. To je to. Njihov si. Zauvek.

Da li ste ikada voljeli nekoga, toliko jako da biste dali ruku za njega?

Ne samo u izražavanju, već doslovno dati ruku za njega?

Kada znaju da su oni tvoje srce i kada vi znate da ste vi njihov oklop.

I uništili biste sve koji bi je pokušali povrijediti.

 Ali šta se događa kada karma skrene desno i ugrize vas?

I sve za što si se zalagao se okrene protiv vas.

 Što se dešava kada postanete izvor svog bola?

—  Eminem
Chester Bennington (20.03.1976. - 20.07.2017.)

Jedan mudri starac mi je jednom pokušao objasniti koliko je važno osjećati se dobro sa samim sobom – na taj način, kaže, niko ne diktira čovjekovu sreću. Ni ljubav, ni porodica, ni prijatelji. Na taj način možeš podnijeti svačiji odlazak i ništa te zaista neće zaboljeti. Starac je umro, a ja sam nakon njegovo odlaska te iste riječi kroz život čuo stotinu puta od stotinu različitih ljudi, svi su ih znali a niko nije živio po njima. 

Evo nas i danas, ja i svako od vas sa mnom, sjebani stojimo s druge strane ekrana i na društvene mreže kačimo nasmijane slike. Neki smo u vezama u kojima ne želimo biti, ali iz njih ne znamo izaći. Neki varamo svoje partnere, neki smo varani, nekom neko nedostaje, neko mrzi nekog jer je otišao… neko je sam, nekom samo treba razgovor. Neko nema ni jednog prijatelja, neko ih ima šest ali ni jednom ne vjeruje, neko bi sve dao za malo ljubavi.. Nekom su bolesni roditelji, neko ni roditelje nema, neko ovakakav, neko onakav – svi sjebani, svi usamljeni, a svi sretni čim u nas okrenete kameru. Jeste li primijetili taj sindrom? Sjedit ćete nekad na kafi, vas pet šest prijatelja iz škole, sa faksa, sa posla, nevažno. Dok tako sjedite, pogledajte okolo i prije ili kasnije, uhvatit ćete nečiji zabrinut pogled, primijetiti da nekom uopšte nije do toga i da je samo pitanje vremena kad će ustati i otići. A onda će neko od vas uzeti telefon i okreniti selfie kameru. Par nanosekundi će trebati da se ta grimasa promijeni u dobro istrenirani osmijeh, da sijevnu zubi i da društvene mreže broje lajkove u hiljadama. S druge strane instagrama, neko će tom istom čovjeku zavidjeti na osmijehu, željeti da bude kao on, da ima takve prijatelje, takvu djevojku, takav auto… krug se vrti, depresija sve deblja a sva sreća ostade online.

Digresija: nedavno je Chester Bennington izvršio samoubistvo vješanjem. Ja sam odrastao uz njegovu muziku i da vam budem iskren, ta me vijest zakucala za pod, trebalo mi je dobrih dva sata da uopšte pomjerim misli s iste tačke. Potrajao bi ovaj esej par stranica ako bih pokušao da vam objasnim šta sam sve osjetio i kakve veze ima priča o njegovoj smrti sa onim dijelom o slikanju i instagramu, zato ćemo preskočiti objašnjenja. To su moji demoni, vama večeras ne trebaju. Ovo vam, međutim, mogu reći: ako bilo ko od vas nema prijatelje, osjeća se usamljeno ili ne daj Bože ikad pomisli da nije vrijedan ovog svijeta ili da u njemu nema ni grama ljepote koju želi vidjeti, potražite me porukom na ovom blogu. Nisam psiholog, vjerovatno nisam ni toliko pametan koliko nekad mislim da jesam ali znam slušati a tu i tamo mi se omakne i neki dobar savjet. Stari mudrac je bio u pravu: najvažnije je osjećati se dobro sa samim sobom, ali ono što je zaboravio reći je to da čovjek često nije u stanju voljeti sebe. Meni se dešava, ne znam za vas. A kad čovjek nije sretan sa samim sobom ili kad samog sebe mrzi, samoća je njegov najveći neprijatelj.

Jedni drugima smo pojas za spasavanje. Držimo se zajedno.

postoji teorija
da svako od nas jednom u životu sretne Boga
i uđe sa njim u konverzaciju
koja promeni percepciju i pogled na svet
okrene sva uverenja naglavačke
ili prosto zbuni

kako god
ta konverzacija i lice te osobe nam ostanu urezani u moždanu koru dok smo živi
i mi nikad ne znamo zašto

kada li se to desilo meni?
možda je Bog bio onaj beskućnik kom sam dala pola svoje pakle
i on mi rekao “hvala sine, čuvaj se ljudi i drveća.”

možda mi se ukazao onog dana kad sam razmišljala da li da se bacim pod kola ili sa Brankovog mosta
kad mi je starica sa sivim očima preprečila put i rekla “imaš oči dobrog čoveka.” i produžila kao da se ništa nije desilo

je li Bog bio onaj taksista koji me odvezao do fakulteta kad sam kasnila na prijavu prijemnog ispita
koji mi je rekao da je svet usrano mesto ali nije kasno da ga napravim boljim?

ne znam
nikad neću znati

postoji teorija da svako od nas jednom u životu sretne Boga
i ako se meni to još uvek nije desilo
volela bih
kad se desi
da mi kaže ko je
jer mi duguje izvinjenje
a ja njemu nabod u facu

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić
Onaj koji umije da zgazi ponos i okrene se za vama nakon toliko odlazaka, koji je toliko jak da ustane još jednom i potraži vas, koji se ne plaši da vas pozove nakon toliko spuštenih slušalica da vam čuje glas, koji smije da se usudi još ovaj put da vas pronađe nakon svog “ovo je definitivno kraj” onaj koji će staviti na kocku sve bar još ovaj put samo da bi vas vratio… To je čovjek koji voli!

Danas sam je video. Onako u prolazu…nakon mnogo vremena, slučajno. Ne nije me ugledala. Izgleda da je davno prestala da oseća moje prisustvo, da se okrene iznenada i ugleda me kako joj prilazim sa leđa, da me predoseti…ali izgledala je srećno i drago mi je zbog nje. Vreme ne voli heroje, pogotovo don Kihote… Nedostaješ ti mala breskvo!