okrenem

“Jaran”

Pita me jučer jedan prijatelj iz Hrvatske zašto mi u Sarajevu češće govorimo „jaran“, nego “drug” ili “prijatelj”, i postoji li ikakva razlika u to troje. Ne htjede da prihvati odgovor da se to ne može objasnit’, da je to sarajevska furka i da niko drugi do Sarajlija ne može biti jaran, pa mu ja ispričam za mog jarana Mikija.

„Slušaj, da ti kaže brat, ima jedna pjegava na Vilsu. Ma dobro, ima ih stotine, šta me tako gledaš, al’ samo na ovoj ti vidiš da je pjegava jer se nije prešminkala svim onim ženskim čudima za lice. Vako je to bilo - prolazim pored onih luđaka što rentaju bicikla i krkanske kočije na točkovima, kad ispred mene hoda dukserica. Majke mi tako izgleda, ko duks na nogama. Prsti joj jedva vire iz rukava koliki je to duks, kapuljača joj zagrlila vrat a donji rub dođe negdje kod koljena. Što će reći, mogla je na golo tijelo obući samo tu duksericu i opet bi bila pokrivenija od devedesetiosam posto ovih golišavih što misle da se guzicama nalazi dobar momak. I slušaj bolan, sustignem ti ja nju, nema ni metar ipo u njoj sveg mi, mala taman u džep da ti stane, svezala kosu na vrh’ glave, onako kovrdžava košto ti voliš, brineta, a taj njen svezani čvor, ma rek'o bi čo'ek to će se svakog časa razvezat’ i sva ta kosa će joj se rasut’ po ramenima a koliko je mala i umiljata, mogla bi se srušit’ ako do tog dođe. Zato se ja fino približim, kontam ako se stvari otmu kontroli, da je uhvatim da ne padne, jel. Kavalir vazda, logično. Okrene se ona prema meni, k'o da me hoće pitat „šta sad ti hoćeš?“, a ja blen'o u njene pjege k'o tele, zurim li zurim, pa se ko hoću nasmijat’ a ne mogu jer sam zin'o u isto vrijeme pa izgledam k'o da će mi pozlit’. Nju te moje grimase valjda nasmijale, skontala cura da nisam prijetnja – ja samo nisam normalan, pa se oraspoloži, potapša me po ramenu i reče mi da probam ponovo. Znaš kolike su joj oči – ne bi mi vjerov'o, eto, to moraš vidjet’. I nekakav prćast nosić, pa još ona jedna lokna pobjegla iz labavog čvora, te hoće na nos, te hoće na obraz, a kako vjetar puhne i ponese je s lica čas lijevo čas desno, tako je i ja pratim očima, isto k'o kad nekog hipnotiziraju satom a on zuri u njeg’ ne kontajuć’ ništa. E tako sam ti brate i ja. I slušaj, da ti pričam dalje. Kažem ja njoj da ne umijem prilazit’ curama, da to nisam radio makar deset godina jer u Saraj'vu više i nema cura, sve neki šejtani Bog da te sačuva, ubiše pogledom a to se uteglo, propelo, ma tol'ko visoko im glava u obllacima, i da im nešto kažem, povisoko su gore, ne bi me čule. Njoj to šega, pa se opet nasmija, a kako se ona nasmije tako ja postanem tele pa se kreveljim. Mahnit, kad ti kažem, ne znam sa ženskom pričat i Bog. Al džaba brate, ovoj ja duhovit, ne znam ni kako ni zašto, ja ti ne bi znao nasmijat nekog ni da mi život o tom ovisi al’ eto, pred njom tako smotan izgleda ispadoh nekakva luda. Pitam je gdje je pošla – kaže ode do klupe, hoće nešto da čita. E čuj čita, hajd ti meni sad objasni kad si zadji put čuo da je djevojka mahsuz od kuće, nesređena, raščupane kose, u duksu, pošla na glavno šetaište gdje ima milion ljudi, da tamo čita knjigu? Tačno k'o da je iz onih tvojih priča mahnitih ispala. Rekoh jel stvarno, kaže jest. Hajd rekoh mogul s tobom, brate, kaže ona slobodno, samo me nemoj ometat’. Neću rekoh majke mi, ja samo gledam Miljacku a ti de čitaj. Svakako će svi mislit’ da si luda čim ne bleneš u telefon a listaš nekakve tamo knjige. Šega njoj i to, ja šta god zinem, ona se smije. I slušaj sad, pazi, sjednem ti ja kraj nje – ona izvadi onog tvog bolan, kako mu ime? Tomaš, e taj! I krene ti ona čitat a ja sve gledam preko oka, iskosa, ne bi me čudilo da mi sad oči i ostanu tako naheravo. Skonta ona to pa zatvori knjigu, okrene se u mene i onim golemim očima me sve k'o opet pita: šta sad hoćeš? Ništa ja, okrenem se opet u rijeku, šatro nešto razmišljam, kad njoj zapišta telefon, nekak'a notifikacija. Šmeknem ja, jebiga, morebit da je momak pa da provjerim, jel, kad ono Tumblr notifikacija i nećeš mi vjerovat’: tvoja objava iskoči. Jest matere mi, ne zajebavam te, znam kako ti izgleda ona stranica – ne mogu to fulit. Skonta ti ona da je opet gledam, a ja ti se odmah krenem pravdat’ rekoh vidim pratiš mi jarana. Kakvog jarana, kaže ona. Ma reko taj Sarajevski Đon Do, to ti je moj jaran. Opet ona razvuče osmijeh, valjda joj ovo Đon bilo šega, pa mi ne vjeruje da te znam. Bracika, kolko ima kako ti pišeš te svoje gluposti, ja namjerno redom pitam ljude zna'l ko za „Sarajevski Đon Do“, niko pojma nema, dakle nisi ništa popularniji od mene, al eto ova te mala zna. Krenem ti se ja njoj klet’ u sve redom, hajd ona ko povjeruje al kaže moram joj dokazat’ jer k'o biva, ne izgledam kao neko s kim bi se ti družio. Čuj ti male bezobraznice, hoće reć’ da sam glup, šta li? Ma može rek'o, hajd, nije frka, evo ti sad njegov broj telefona pa se upoznajte - sve te nešto gledam, ma ko da si mu iz oka ispala, majke mi, skroz si mi njegov tip. Slobodno, reci Miki ti dao broj, brat moj Đon će odma htjet da te upozna. 

-I eto, braca, tako je bilo. Uze onu knjigu i ode, a ja tebe zvrcno na kafu da ti pričam kako sam ti sredio izlazak. Sad će ona zvat, bogami ne zajebava te jaran, djevojka ima ono tvoje ludilo, ista dijagnoza, znam ja tebe. Ovaku nećeš nać’ niđe a kad brat preporuči, to mora valjat. Eto, nisam ja htio sebi, jebiga, šteta je, cura čita tamo te tvoje splačine, jest slatka, jest sve al brat je brat.”

I kao što Miki reče, tako i bi. Nešto kasnije mi dođe poruka pa se nasmijah od srca i pomislih da je možda bio u pravu s onim da nam je ista dijagnoza, kaže u poruci: „Za sat vremena čitam Tomaša na sedmoj klupi na Vilsonom, brojiš od Suade prema dole. Svrati pa me pitaj koja mi je omiljena pjesma. Šifra: Rek'o Miki Đon Do.“

Eh eto, to ti je Jaran. Ne umijem drugačije objasniti.

Možda da si sa mnom ovde
gde je i leti zima
a vazduh je svež
da osvajamo vrhove
i uveče se sklupčamo
pod jorgan boje
trule višnje
gledamo filmove
pa se okrenem ka tebi
ljubim ti vrat
prebacim nogu preko
tvog tela
približavam se
dok ne počneš da me voliš
jako
najjače
najnežnije..

nikada ja neću naučiti
da
gde god otišao
ne možeš pobeći
od
onoga u sebi.

nosim te gde god krenem,
uvek si tu
nema veze što te nemam

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.

Je l’ znate šta je iritantno?
To što mogu proći ulicom sasvim normalno obučena i opet čuti neki glupavi komentar poput “I tata bi sine” ili što će se neko pojaviti ispred mene, ili će buljiti onako neprijatno i javiti se: “Ćao, ćao”, unoseći mi se u lice. Ili što će neko proći pored mene i reći “Lepa si”, misleći da mi čini uslugu, a u stvari je to mač sa dve oštrice. Ako ne odgovorim, odmah će uslediti glupi komentari, a ako se zahvalim, odmah će pomisliti da hoću nešto više.
Tužno je što se nekad bojim da se sama vraćam kući posle ponoći, jer nikad ne znaš na koga možeš da naiđeš. Što moram da izbegavam svaku prečicu, jer nema osvetljenja i da idem okolo, ulicom i opet strahujem da li će se pojaviti neko. Što se stalno dešava da neko iznenada zaustavi auto i pozove me da mu se pridružim, pa viče za mnom kad produžim dalje. Što ubrzavam korak svaki put kad čujem da neko ide iza mene, jer ne smem da se okrenem i pogledam ko je.
Iritantno je što će ti svako postaviti pitanje: “Imaš li dečka?” Ako kažeš da ga nemaš, evo, oni se automatski nude! Zašto nekoga možeš da odbiješ samo potvrdnim odgovorom na to pitanje? Zašto me ne pitaš koji je razlog što sam sama? Šta ako ne želim nikoga? I zašto, za ime sveta, jebeno misliš da želim tebe? Zašto je svako moje očigledno “Ne” shvaćeno kao “Da, samo nastavi da navaljuješ. Popustiću!”? Da napravim bilbord i obojim ga najdrečavijim bojama sveta, da li bi onda neko shvatio NE kao NE?! Zašto meni treba da bude neprijatno ako prosto ne želim da budem sa tobom, a ti to ne shvataš? Zašto sam loša ja, koja ti svakim svojim odgovorom i potezom, pokazujem da nisam zainteresovana, a ti se, jadan, toliko trudiš?
Hoće li nekad neko shvatiti da mi ne imponuju komentari poput “Uh, šta bih ti radio!” ili bilo šta seksualne konotacije, jer to nisu komplimenti. To jebeno nisu komplimenti, jer ja tebi ne bih radila ništa. Ne bih te čak ni dotakla, kad je to nešto “najlepše” što možeš da mi kažeš. I, šta je sa svim onim “nadimcima” poput mačkice, slatkišu, bombonice, mediću?! Zašto neko misli da je to pravi pristup? Kako je nekome to uopšte simpatično? Nemoj me zvati ni dušo, ni srećo, ni ljubav, jer mrzim to. Imam svoje ime i ne želim da me zoveš nijednim već isklišeiranim i otrcanim nadimkom koji je sigurno na stotine puta prešao preko tvojih usana, jer nisam ništa od toga. I sasvim sigurno mi nisi ništa da bi me oslovljavao tako.
I kako to ja mogu da shvatim da neko samo želi da budem tu, da pričamo, jer mu prija i to je to, a ti ne? Ako sve protumačiš pogrešno, iako nema nijednog singala “za”, zašto sam opet ja kriva jer si ti “friendzoned”?! Zašto je svaka tvoja greška moja krivica, jer “žene to inače vole i ženama to prija”? Znaš šta? Postojimo i mi kojima se ne sviđaju ljigavi komentari koje nam neko upućuje dok prolazimo ulicom; koje ne dižemo ego odbijajući vas, jer na prvom mestu ništa nismo uradile da bi iko, sa imalo mozga, uopšte pomislio da smo imalo zainteresovane; kojima ne prijaju dodiri, zagrljaji, a kamoli poljupci od ljudi koje smo faktički malopre upoznale.
Je l’ ovo mizoginija ili sam željna pažnje i sve ovo mi zapravo prija samo se foliram? Jer sve što u stvari želim jeste da se osećam bezbedno koračajući bilo kuda po ovom svetu i da moje “Ne” konačno znači “Ne!” Je l’ tražim previše?

ZAŠTO ŽELIM BITI TVOJ I ZAŠTO ŽELIM DA BUDEŠ MOJA (Emanuel Mancho Srpak)

Jer sam prvi put otišao spavati ranije
i shvatio da ne mogu zaspati.
Jer si bolja od cigarete.
Bolja i od ljudi.
Jer obično zaspim tek u jutarnjim satima
češkajući jastuk koji se pretvara da je tvoj vrat
prstima desne ruke.
Jer imam ruke a ti imaš tijelo
gladno zagrljaja.
Jer znaš da grunge
podsjeća na suho lišće, lješnjake i
kultne filmove iz 90-ih.
Jer znaš da svojim pjesmama nikada nisam
upotpunjavao vrijeme;
želim ga srušiti da živimo bezvremenski.
Jer kraj tebe svoj temperasti osmijeh
ne skidam sa usanjanog obraza i
uvijek kad se gledamo
dva svemira spajamo
u jedan.
Jer ljubav od nas
neće tražiti ništa pa
mi moramo pronaći nju.
Ljubav se neće pronaći
na dnu zelene flaše
iza šanka
u osnovnim klišejima ili
u strancu na ulici.
Ne,ljubav će najprije doći do tebe i
sakriti se u uvojak kose
koji će te bezobrazno bockati u oko
a ja ću biti tamo
da ga premjestim iza uha.
Ljubav će se smjestiti
u moje uši i činiti da
se okrenem svaki put
kad začujem tvoj glas.
Ljubav će mi sjesti na prsa i utrkivati se sa srcem.
Ljubav će nam dopustiti
da je natrpamo u pjesmu koju ćemo
barem stotinu puta
otpjevati zajedno
ne znajuć za to.
Ljubav će povremeno govoriti umjesto nas
kad nam suze utišaju jezike.
Ljubav će dopustiti da
na tvojim usnama
poljupcem ispišem abecedu strasti.
Ljubav će nam dopuštati štošta;
samo ako si dopustimo ljubav.
A ako jednom sakupi kofere
i nakratko nas ostavi
imati ćemo dovoljno ljubavi
da ono što ostane nazovemo ljubav.

Primjetila si kada sam otisao.
Cula si moje korake kako odlaze iz tvog grada, od tebe, iz tvog zivota. Ti koraci su toliko bili teski, koliko su samo odzvanjali cestom, ali ni ti ni ja nismo ucinili nista..
Ja nisam umjeo da stanem, da se okrenem i potrcim za tobom makar da te jos jednom poljubim..
Kao na stanici gradskog autobusa one zime prosle godine, sjecas li se?
O, kako se ne bi sjecala, samo se pravimo da sve polako tone u zaborav..
Primjetila si koliko sam komplikovan, da ponekad ne trpim ni sebe ni zbivanja oko sebe, da mi je sve komplikovano i tesko, ali nisi primjetila da sam te takav najvise, najljepse i najjednostavnije voljeo.
Primjetila si ti i da ti telefon cuti moje ime i da te sada neki drugi brojevi pozivaju da te pitaju kako si, kako si provela dan. Sada te druge poruke nasmijavaju i sa drugima dijelis svoje probleme i srecu.. primjetila si da nisam vise taj koji ce te pozvati posle ponoci i mrziti svoje cutanje, biti sa druge strane slusalice, slusati te kako spavas, ti si i tu uvijek bila u prednosti jer si ti ta, koja bi uvijek prva zaspala.
Sve je to bilo tako bolesno, a meni tako drago, jer drugog izbora nismo imali..
I primjetila si da sam sve srusio i da je sve zacutalo, nestalo, prestalo i ugasilo se..
Primjetila si i kad sam poceo da te lazem, da postoji neka druga zena u mom zivotu i cinilo ti se da mi ti nisi dovoljna.
Samo ti se cinilo, kunem se.
Primjetila si da sam tu nekako, uz tebe, ali ne reagujem, da ne cinim nista da bih te vratio.
Primjetila si mozda da sam htio da nastavim dalje.
Primjetila si kad sam bio ljut i kada su mi oci bile krvave od plakanja.
Primjetila si da, kada sam ti govorio da sam “okej” da nisam bio.
Primjetila si da mijenjam raspolozenje kada primjetim da se oko tebe motaju neki drugi ljudi..
Primjetila si svaku moju promjenu raspolozenja.
Samo nisi htjela da primjetis da sam uprkos svemu tome zelio da budem tu.
Primjetila si i kada sam bio umoran, tjerala si me da spavam, a ja sam se trudio ostati budan do kasno, samo da bih ti poklonio vise svoje paznje, vise sebe, jer uvijek mi se cinilo da je malo.
Nisi primjetila da sam nervozan kada te nema, da sam sjeban kada si ti sjebana i da sam najvise voljeo da te gledam kada ti to ne vidis
Nisi primjetila da sam te uvijek voljeo onakvu kakva jesi i da mi nije bio problem da volim svaku tvoju manu.
Da volim tvoj povisen ton, tvoje nerviranje, da volim kad se ljutis, ali kada si tu.
Nisi primjetila moje prazne flase na stolu, moje sveske, ne namjestenu posteljnu i sjebani odraz u ogledalu svakog jutra koje je svitalo posle tebe.
Nisi primjetila da mi stvari ne mirisu na zenske parfeme, ves na miris duhana i kafane, alkohola kojeg bih pijan prosuo po sebi.
Nisi primjetila moju prazninu, poruke od drugova koji me tjese da ce proci ali jebi ga, jos uvijek ne prolazi.
Nisi primjetila da idem spustene glave pored stranaca, da nemam volje nikome pozeljeti ni “dobar dan” ni “ laku noc”.
Nisi primjetila ni da u prolazu uvijek pogledam na autobusku stanicu ne bi li ugledao onaj prokleti peron, pa me u glavu udari ono prokleto sjecanje kada sjedim u autobusu, premjestam se s mjesta na mjesto, gledam na sat kad cu krenuti, koliko jos ima vremena do tvog grada, do tebe, da te ugledam.
I nisi primjetila da sam imao strah da ce to biti poslednji put, nisi primjetila koliko sam se plasio da ne ostanem bez tebe, bez tvog glasa, bez tvoje kose, ociju, usana, ruku..
Da, nabrojao sam redom sta najvise volim (kod) tebe.
Nisi primjetila da volim da posmatram tvoje pokrete ruku dok mi nesto objasnjavas, tvoje grimase dok mi nesto pricas, nacin na koji hodas, jacinu tvog smijeha…
Nisi primjetila sam da sam budan u mraku kraj tebe gledao u plafon, mrzio sekunde koje prolaze, da vrijeme samo jednu noc stane na hiljadu noci, pa nek te odnese zauvijek.
Lazem.
Nisam htio nikad nista da te odnese od mene.
Nisi cula moja vristanja.
Nisi na viberu uhvatila da ti pisem, pisem, pisem pa obrisem, jer ne bih vise da sjebavam sve.
Da rusim sruseno, da ponavljam receno, da mijenjam nepromjenjivo.
Nisi primjetila da su mi zelje velike, a da snage imam premalo..
Nisi primjetila da iz ove koze bih rado, ali ne mogu i da bih te ipak u toj istoj kozi poveo na kraj svijeta.
Nisi primjetila da se kajem.
I koliko sam sranje.
I koliko je sve sranje.
Nisi primjetila koliko je u meni jedno veliko “nista”.
Nisi zavirila u moja mastanja i vidjela da sam svaki trenutak planirao sa tobom.. a kazu da nista ne valja planirati.
I u pravu su.
A ja sam po prvi put u zivotu planirao.
A volim te.
Uprkos svima i svemu, ja tebe jos uvijek prokleto volim, ali ja to ne zelim da primjetim.

Vraćala sam se kući onako polupijana i poprilično srećna. Možda sam malo zanosila tamo ‘vamo ne obazirući se ni na šta, dok me nije trnuo nečiji glas - “Marija…” - i samo sam se ukipila, bez okretanja, predobro poznajem taj hrapavi glas da bih morala da se okrenem i uverim čiji je, previše puta sam ga čula kako doziva moje ime. “Marija” - ponavlja on, ovaj put odlučnije i čujem ga kako se primiče, gotovo kao da se nalazimo u nekoj sobici sa pločicama a on hoda u klompama. Zasmejem se na taj prizor iz svoje glave što on, sasvim logično, pogrešno protumači.

“Dobro je, nisi ljuta” - kaže kad se nađe ispred mene, jer sad sasvim jasno vidim još jedan par starki. “Pogledaj me” - kaže blago, a ja, hipnotisana kao i uvek, dižem pogled i susrećem se sa njegovim licem preko kog se sad širi vragolast osmeh zbog čega mu se formiraju jamice. Jebi se - pomislim - i ti i tvoje lepo lice i hipnotički glas i taj prokleti osmeh i te crne oči u koje ne mogu da prestanem da gledam, uh!

“I tako…” - nervozno počinje da se klati i stavlja ruke u džepove - “Hoćeš li mi reći nešto?”

“Šta da ti kažem?” - pokušavam da zvučim odbojno koliko god bilo moguće da moj glas poprimi tu nijansu u njegovom prisustvu.

Osmeh mu nestaje sa lica - “Znači ipak si ljuta..”

“Nisam” - odgovaram odmah, a potom tiše dodajem - “nikada nisam ni bila..”

“Nego?” - primiče se bliže, još jedna pogrešno shvaćena stvar.

“Dobro, bila sam. Htela sam da te udaram dok ti ne skinem taj samozadovoljni osmeh sa lica. Bila sam stvarnostvarno besna zbog svega, a posle…” - spuštam pogled.

“A posle?”

Podižem glavu nadajući se da to doprinosi dramatičnosti koju želim da stvorim - “Razočarana. Učinio si sve da pogaziš svaku reč koju si mi ikada rekao…”

“Nikada ti ništa nisam obećao!” - kaže malo drčnije. Toliko o neimpulsivnom karakteru.

“U pravu si” - pokušavam da ostanem smirena - “nisi mi obećao ništa, samo si se potrudio da tako deluje…”

“Nikada nisam…”- prekidam ga pre nego što uspe da završi rečenicu - “Ali jesi, okej, možda ti to ne vidiš i ne shvataš, ali jesi… Svaki put kad bi me zagrlio, poljubio u čelo… prelazio si postavljenu granicu, a u jednom periodu si to toliko često činio da sam zaista poverovala da nešto postoji. Ne brini” - dodajem kad počinje da se mršti - “jasno si mi svojim potezima i rečima dao do znanja da je 'to’ ništa.”

“Nisam tako mislio!”

“Ali tako si rekao. Upravo tim rečima - nismo ništa. Šta sad hoćeš?”

“Je l’ ti lepo sa njim” - izbegava odgovor kao svaki put do sada.

“Šta se to tebe tiče?” - besno odgovaram.

“Pitao sam te nešto” - kaže to sasvim smirenom, istim onim glasom pred kojim bih inače poklekla i zaboravila na prethodnu temu, ali ne i ovaj put… “Ja sam pitala prva…”

“Ne ide mi uz tebe. Ne voliš izlive nežnosti u javnosti” - nastavlja on ponovo ignorišući moje reči - “Ne voliš da te dodiruju toliko, cmaču… vidi ti se u očima da ti je nelagodno, a on ne mari za to..” Sležem ramenima, za koliko toga ti tek nisi mario… “To nisi ti. Odlično to znaš”. Počinjem da se smejem. “Nisam ni ovo. Nisam neko ko trpi da ga ne slušaju i ignorišu. Ne prijaju mi neke stvari, naravno, nikada ništa nije savršeno. Samo manje smetaju od nekih drugih. Ne boji se…” - kažem nadajući se da udaram tamo gde treba.

“I zato si sa njim?” - ponovno vađenje stvari iz konteksta.

“Otvorila sam vrata svoga života nekome ko zapravo želi da uđe..”

Ćuti i već vidim kako se povlači - “Ne shvataš ti ništa..”- progovara naposletku.

“Možda” - izgovaram to sa tolikim mirom da i samu sebe iznenađujem - “ali to nije sasvim moja krivica, zar ne? Shvatam onoliko koliko rešiš da podeliš sa mnom… Mrvice?”

Ćuti i gleda me, a ja stojim i čekam. Još jedna prilika da nešto kaže, izmeni, popravi, a on bira da ne čini ništa, samo zuri u mene.. Odmahujem glavom i odlazim.

“Marija” - čujem ga kako me doziva.

“Nema viš Marija. Kasno je. Sada je stvarno kasno.”

PRIČA JEDNE MAJKE IZ SREBRENICE:

”Spakovala mu komad kukuruznog hljeba, malo šećera i soli i jednu presvlaku. Idi, sine, velim, valjda ćemo se sresti u Tuzli. Plačem ja, gledam za njim kako zamiče ispod kuće. Sutradan ja u Potočarima, hiljade naroda, kad, odjednom, pojavi se moj Azmir. Sine, otkud tebe, pitam, a on se zaleti, zagrli me, izljubi, kaže, nisam te mati bio poljubio pa sam se zato vratio. Još mi na obrazu stoji onaj njegov dah. Bi malo sa mnom i ode prema šumi, da se pridruži koloni, prisjeća se Nura. Godinama se Nura nadala da će se pojaviti odnekud. Onda su joj javili da su identificirali njegove posmrtne ostatke. Godinama kasnije, pred ponoć, dok se spremala za počinak, čut će kako spiker spominje Hag i da će majka prepoznati sina, a sestra brata. - Okrenem se, na ekranu vidim kako četnici strijeljaju grupu muškaraca i među njima moj Azmir. Gledam, ne vjerujem svojim očima, srce mi stalo, ukočile se vilice. Jest moj Azmir, njemu pucaju u leđa. Pade moje dijete. Bos. Ni sedamnaest godina nije imao!”

Trip

Vrti mi se neka čudna pjesma u glavi. Ne sjećam se gdje sam je čuo, ne znam čak ni jednu jedinu riječ teksta ali melodija je nepogrješivo tu. Čujem svaki instrument posebno, svaku notu kako odapinje strunama napravljenim od mojih živaca i ježi mi kožu kao da sam tek izronio iz vode na vjetrovito jutro. Pređem ulicu, dokopam se Vilsonovog i sklopljenih očiju koračam. Čujem eho gitare. Sprema se nešto veliko.

Topot koraka remeti mi ritam melodije. Neko iza korača malo brže od mog imaginarnog bubnjara i kvari mi zvuk. Usporim. Korak se uskladi sa udarcima bubnja, udarci bubnja se usklade sa otkucajima srca. Talas harmonije mi preplavi tijelo. Svemir se okreće i ja se okrećem s njim, živi smo upravo u ovom trenutku. Postoje li slučajnosti ili je to samo ljudski naziv za nešto čemu još nismo pronašli ime?

Slušam udarce štikle o popločani trotoar. Sklopim oči na par koraka a onda ih opet otvorim samo da provjerim ide li mi neko u susret. Nema nikog dokle pogled seže. Opet ih zatvorim. Kao da lebdim. Klimam glavom, lupkam prstima o koljeno. Nešto me nosi.

Prsa mi vibriraju. Zrak je gušći nego inače, sunce čudno udara moje sklopljene kapke. Želim da ležim na travi.

Otvorim oči, skrenem pokraj klupe i tu kraj rijeke sjednem na travu. Čudno mi mirišu moje godine. Legnem na leđa, zapletem prste iza glave i lice okrenem nebu. Hladan dodir zemlje pod plećkama vraća uspomene na neke godine u kojima sam još bio dječak a vjetar što čudno uvrće na trepavice priča mi priče o mjestima sa kojih dolazi. Da li me to čekaju godine u kojima sam već živio?

Negdje iza ambasade se čuje sirena hitne pomoći. Osjetim poglede mašinaca koji tuda prolaze. Bojim se da mi pas lutalica ne stane na lice. Ali se ne pomjeram.

Izgledam kao narkoman. Koga briga. Šta je drugo život nego kolekcija trenutaka, kolekcija prepuna jednih te istih primjeraka i samo par posebnih koje niko drugi u gradu nema.

Ritam usporava, pjesma se stišava. Nije ostalo mnogo. Odnekud miriše kiša i bosanska kafa. Sarajevo diše s druge strane mog transa i napokon otvaram oči. Iznad mene se namjestio oblak, jedan od onih koji nikad ne dolaze sami. Vjetar je oštriji, lišće galami. Samo je pitanje vremena kad će početi.

Zabacim glavu unazad, još samo par trenutaka. Ležim tako i gledam ulicu naglavačke. Red stabala raste iz neba, poneki prolaznik, jedan dječak na biciklu. I na klupi tačno iza mene djevojka. Na licu nosi jedan od onih iskrivljenih osmijeha sa samo jednim naboranim obrazom. Mislim da razumije čim me tako gleda.

Ustajem, otresam ostatke trave i prašine sa košulje. Popravim rukav i krenem uz rijeku prema Suadinom mostu. Nešto me žulja na leđima. Niko ne korača za mnom, nema muzike u glavi ali jedan pogled mi visi s ramena. Prva kap kiše tresne o prašnjavu zemlju. Sarajevski Maj se bar jednom sedmično presvlači u April i prošeta gradom. Moram se skloniti od kiše.

Sjedis i shvatis koliko si zapravo sam. I nemas nikoga ko bi rekao da ce sve biti uredu, da ti ruku stisne i zagrli jako. Shvatis da kroz sve moras sam.. U cemu je poenta pitam se? Zar tako ide, zar bas kroz sve moras prolaziti sam, samcat?
Okrenem se oko sebe pusto sve, prazno.. Danima sjedim niko da progovori, nema onog primamljivog mirisa iz kuhinje, nema osmijeha, nema galame, vike.. A nikakva je to praznina spram one u grudima.. Eh da znas, rijecima je tesko opisati, a opet ne mogu da drzim u sebi. Boli, razara dusu..
Kazem sebi mozes ti to, nije prvi put da nemas nikog. Navikla si. Prosla si to hiljadu puta i proci ces jos hiljadu.
Al dodju tako ti dani kad ne mozes psihicki, umoris se od praznih rijeci, umoris se od cekanja.. Jer mozes slagati sve. Al sebe nikad. I to je najgore. 
Nemas se ti danas na koga osloniti, kome vjerovati. Tu su dok je njima po volji, pa odu tako kad im dodje, i neka odu. Navikla sam.
Rano odrastes i ocvrsnes, postanes jaci i lakse se suocis s preprekama, onim zivotnim. Al nekad ne moze, nekad ne ide, dignes ruke od svega i gusis se u sopstvenom udisaju, kao da si tek izronio i boris se da dodjes do vazduha, boris se da dises normalno ali ti ne uspijeva.
Cesto mi je znala reci, ne placi cut ce dusmani. I ne placem, drzim se tih njenih rijeci. Al ovaj plac u meni vristi, onaj najgori bez suza. Onaj sto te kida na djelice, gusi..
I onda sjedis i pitas se za sta zivis? Gdje je sreca ona nevina, najljepsa? Dodje pa ode, i tako cesto, poigrava se..
U moru drugih zvijezda padalica, zar je bas moja morala pasti krivim putem? Zar je morala pasti tamo gdje nikoga nema. Zar me osudila da kroz sve prolazim sama?

Ciglom bih samu sebe lupala svaki put kad gutam knedle i trepćem kao luda da ne zaplačem zbog njega.
Likovi mi pišu pesme i prilaze na ulici da mi kažu kako sam lepa, a ja ovde kukam zbog debila koji me tako lako pušta..
To vam je ukratko glupo zaljubljeno žensko. Nekog crnog pokušavam da vidim kroz ružičaste naočare i opravdam mu svaki postupak, a sve što treba je da se okrenem i odem i prestanem u svojoj glavi da pravim scenarije koje se neće dogoditi, jer ne mari on. Ne dovoljno. Ne onoliko koliko ja želim i mislim da treba..

Zamislite samo, ustanem jednog dana u 45. godini svog života, okrenem glavu i pogledam u osobu koja leži na jastuku pored mene već nekih 20 godina, sa kojim imam dvoje djece, puno zajedničkih prijatelja, porodičnih druženja i bezbroj uspomena. Gledam tako u njega neko vrijeme, onda zaputim pogled ka plafonu i gledam u prazno, ništa ne osjećam, okrenem glavu opet prema njemu i  kao da opet gledam u prazno. A zapravo svih tih 20 godina sam gledala u plafon, jer nisam imala strpljenja čekati, jer sam jednom bila povrijeđena. Vrijedi li osjećati prazninu cijeli život zbog gešaka iz mladosti?

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.

Ne daj se, Ines.

Ne daj se godinama,
   moja Ines, drugacijim pokretima i navikama,
     jer jos ti je soba topla;
         prijatan raspored i rijetki predmeti.

 

Imala si vise ukusa od mene.

Tvoja soba - divota - gazdarica ti je u bolnici.

 

Uvijek si se razlikovala
   po boji papira svojih pisama, po poklonima,
     pratila me slijedeceg jutra oko devet do stanice.

I rusi se zeleni autobus
   tjeran jesenjim vjetrom, kao list,
     niz jednu beogradsku padinu.

U vecernjem sam odijelu i
   opkoljen pogledima.

Ne daj se, mladosti moja,

ne daj se, Ines.

Dugo je pripremano nase poznanstvo
   i onda, slucajno, uz vrucu rakiju,
     i sa svega nekoliko recenica lose prikrivena zelja.

Tvoj nacin gospodje i obrazi seljanke.

Prostakuso i plemkinjo moja!

Pa tvoje grudi, krevet,
   i moja soba objesena u zraku kao naranca,
     kao narancasta svjetiljka,
         nad zelenom i modrom vodom Zagreba;
           Proleterskih brigada 39, kod Grkovic.

Pokisla ulica od prozora dalje i sum predvecernjih
   tramvaja.

Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromastva,
   upotreba zajednicke kupaonice
     i - molim vas ako me tko trazi …

Ne daj se, Ines - evo me,
   ustajem tek da okrenem plocu.

Da li je to nepristojno u ovakvom casu,
   Mozart, Requiem, Agnus Dei.

 

Meni je ipak najdrazi pocetak.

 

Raspolazem s jos milion njeznih i bezobraznih
   podataka nase mladosti,
     koja nas pred vlastitim ocima vara i krade i napusta.

 

Ne daj se, Ines,

 

poderi pozivnicu, otkazi veceru,
   prevari muza odlazeci da se pocesljas
     u nekom boljem hotelu

         Dodirni me ispod stola koljenom,
             generacijo moja, ljubavnice.

Znam da ce biti jos mladosti, ali ne vise ovakve;
   u prosjeku 1938a.

Ja necu imati s kim ostati mlad,
   ako svi ostarite,
     i ta ce mi mladost tesko pasti,
         a bit ce ipak da ste vi u pravu,
           jer ja sam sam na ovoj obali
               koju ste napustili i predali bezvoljno,

a ponovno pocinje kisa kao sto vec kisi u listopadu
na otocima.

More od olova i nebo od borova.

Udaljeni glasovi koji se mijesaju:

glas majke, prijatelja, kceri, ljubavnice, broda, brata.

Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu

i nestalo je svjetla s tom bjelinom.

 

Jos malo setnje uz more i gotovo;

ne daj se, Ines.

Zelim da razmisljam o tome da ce sve jednog dana da prodje. Zelim da znam da ce jednog dana sve ovo biti jedna daleka proslost koje se mozda necu ni secati. Ne kazem ja da je ova sadasnjost losa ili bilo sta. Cak sta vise, volim noci ispunjene glasovima, osmesima, dobrom muzikom i picem. Nema u tome nista lose. Zelim da napravim najbolju verziju sebe. Da se okrenem k sebi. Cak i kad sve to prodje, zelim da se osvrnem i da, u tom trenutku, znam da sam volela sebe dovoljno da mogu da odsetam od necega sto me vise ne cini srecnom, dugujem to sebi. Zelim da znam da sam, u svemu sto sam zapocela, usla sa dovoljno strasti i ljubavi i meni ce to biti dovoljno.

Krevet je neobično hladan i prazan bez tebe.
Igram prstima po vazduhu tamo gde se nalazio tvoje telo. Smešno potpuno. Kao da ću uspeti da te dodirnem.
Onda okrenem glavu na desnu stranu i smeškam se - kao da si tu, jer te osećam svuda, a u glavi mi odjekuje tvoj smeh. Evo, ozbiljno, malo je falilo da se nagnem napred i sklopim oči da me poljubiš u čelo. Samo što ne bi imalo šta da me dočeka sada.
Pokušavam da se nasmejem samoj sebi koliko sam luckasta. Ali ne mogu. Ne, jer ti nikada više nećeš ležati u mome krevetu, niti ću ja prstima pratiti krivine tvoga tela. Ti ćeš neku drugu ljubiti u čelo, a ja nekog drugog u rame. Njene ćeš oči gledati i ona će se neprestano smešiti dok te ljubi.
Samo boli. Bože. Mnogo više nego što sam mislila da hoće, a veruj mi da se spremam za ovo otkako si mi prvi put pružio ruku i nasmejao se. Sve mi je bilo jasno od samoga početka, jer nisam ja za takve poput tebe..
Biću u redu. Sutra. Za koji dan. Samo da isplačem sve reči koje sam ti prećutala.