okrenem

Čak i sada,ponekad mi se čini da čujem njegov smijeh,pa mi se srce na trenutak ozari.Ali,kada se okrenem da pogledam,to nikad nije on.To je samo vjetar,pjesma ptica ili halucinacija iz mojih ludih snova.
i tako posle toliko vremena,ležim na krevetu pored mene moj dečko,dečko iz mojih "snova".pa tako on sedne mi na ledja počne da mi se igra sa guzicom ko malo dete,pa on je ustvari dete i ja sam ustvari dete.i u tom trenutku.flešbek. Bugarska,hotel,bela posteljina,kasne sate.on .On koji je zauvek tu ali nikad nije tu,on koga nikad ne ljubim ali uvek volim. pa se okrenem,nabacim osmeh,laž,grlim ga. i nastavim dalje

Slutnja nenaznačena pojavom
bolni položaj praznih odblesaka, još jedan nemir
zaveštavam u kori crvenog horizonta
ne bih mogao kazati kako
odjednom stvorena
    njena najbolja pesma se sluša
    u kiši i u bojama
    u šumi uzavrele krvi i ona nam daje
   moć i hrabro na komade isečeni
   da ulazimo u crvenu noć
išcekujem lice u prolazu, poznato lice osamljeno u mome bolu
ne smem da se okrenem
i vidim nepoznatu mogućnost koju nikako ne shvatam
ne želim da otvorim oči, ne
i vidim lažnu priliku, kada potrčim iz krvotoka mog obećanje davno ostavi skitnici
zgusnut u sopstvenom padu
tako su rekli
znam da nisi andjeo večan u svojoj lepoti, ali tvoje nenadjeno blago je večno
nedostojan sam obalama udavljen,
izgubljen u samoodbrani, noći izatkane od suza časovnika
prošla je tu sad mačka
one boje šušumigić mačkaste
okeani vraćaju neustrašive daljine i zore koje kušaju sunce
na mojim krilima se mesečina zaboravi, oslušnite najmanje srce
ali
  ako ću naći podzemlje u pustinji
  koji ću svet otvoriti zdrobljenim korakom?
  ako ću naći vrt u cvetu
  a u vrtu mesec
  naći ću i suvu obalu na bezdnu mora
  i prostor koji krije zaborav i čežnju
  i tebe iza mene
ako nadjem taj san rasprsnut negde na gladnoj javi, nepojeden
crvene večeri bez vremena i podneblja i da
dan iza vremena
život iza smrti
naćiću i šumu u stablu a u šumi priču
i u priči večnost koja izlazi iz priče
znam, da ako nadjem i najbledju nadu pred vratima bez prostora iza
otvoriću i odjek u praznoj promeni svog lika
i od dva goluba bela i kišom obojeni lim gde je sela
i krišom nemoguće stvari
htela i svaka je misao postala jedna zvezda
i probudila se na grudima žene
i najčudniji voz u izgubljenim nocima prijatelja

sve što ne uspeš da progutaš na kraju te pojede

znam, da ako nadjem u šumi kamen
a u kamenu svoj um
a u svom umu sebe
naći ću i tebe iza mene.

Ti places

Pojava me tvoja budi iz sanjarenja,
kao kosmičku prašinu
prosipaš po meni pogled žudnje i ljubavi

Osećam po telu penušavu neku strast,
koja kao vatra hrli da prigrli moju dušu

I tako si blizu, čini mi se stvarno jesi, a tako si daleko, nema nas.
U tvom pogledu poznam nameru, moja krv se penuša i bukti,
ali ja te ledenim pogledom slamam.

I ponovo sam jaka, i na tronu svoje snage, prkosim ti, ljubavi, i urliku neizgovorenom.

Hodajući dalje stazom svoje nade, koračam ka snovima u kojima nema tebe,
plešem sa pahuljom svog detinjstva, prisećam se svega, ali koračam napred.

Slaba sam i klecam, ali ne izdajem sebe, ovu vrelu suzu poslednji put brišem,
jer život je prazan i sa tobom i bez tebe.

Sreća, šta je sreća ako nisi znao suzu da dočekaš,
sada tiho kao dete plačeš, stidiš se toga što
moje oči više nisu tvoje, što stisnem zube i okrenem glavu

Ja vidim ti plačeš, i gutam svoju žalost, prepuštam te sebi,
širim ruke svakom novom danu, pružam dlan nekoj boljoj sreći.

Jer, ceniš me samo kad pogledom te slomim, i kad vidiš da bol više ne postoji,
tad me jako voliš, tad me ljubiš i moliš, a ja drska ne da da mi uzmeš
ovo malo detinjaste duše, jer ti si samo noc i dve najlepse ruke,
kako se usuđuješ da tražiš oproštaj za cepanje nečijeg duha.

Tiho, plači, sve će jednom proći, doći će mi dani, tebe su stigle sve one moje noći..