oko mene

Ne mogu da se skrasim
Sa ovim danas
Sa ovim što zovu ‘normalno’

Nije za mene
Izlazak i na tom istom poljubac
I sutradan volim te puno
I za par dana ne znamo se

Nije za mene
Izlaženje po klubovima
Hvaljenje pijanstvom
Pretvaranje da sam neko ko nisam

Nije za mene
Kontrolisanje
Usiljenost
Ozbiljno lice

Nije za mene
ovo vreme
Jer ja nikada ne mogu biti ozbiljna lica
Ne mogu uzdržati,
a ni siliti svoj smeh
Jer volim da se smejem na sav glas
Da i kad prestanem
ta zvučnost bude prisutna još dugo dugo
Zato što nije usiljen
Ne znam da budem ‘Neko drugi’
Ne želim ni naučiti
Želim biti samo svoja i osvajati daleke horizonte,
unutar i oko,
mene
Želim slušati muziku koju ja volim
Želim vrištati ,
pevati
i plesati uz nju
Bez ustezanja
I to na sred trga
ili neke prometne ulice
Neću opijanje po klubovima
i mamurna jutra
Hoću ljubav svojstvenu meni
Da budem luda i ne spavam
I da se prevrcem
i mislim na tog nekog
Neprekidno
Neprestano
I da se grizem za usne
jer ne mogu zaustaviti osmeh kada pričam o njemu
Hoću da me osvaja iznova i iznova
I nikad da mi ne kaže 'volim te’
jer cu sve znati,
osećati
Hoću da mi peva pesme,
iako ne zna pevati
Hoću da mu falim
I da mi fali
I da vristimo jedno drugom imena
jer ne možemo da izdržimo nedostajanje
I da ne čekamo još sat vremena na izlazak
Nego da izađemo odmah
I neka bude ujutru
Idemo zajedno doručkovati
Hoću da bude strasno,
divlje,
a opet dovoljno mirno
za nežni zagrljaj i poljubac u glavu
Ako je ovo nenormalno onda to želim
Jer me ova normalnost ostavlja šupljom
i praznom


Nije za mene
ovo vreme
Zato i ne mogu da se skrasim.

Secanja

Odlucila sam da sredim neke stare kutije. U koje sam stavljala sve te neke stvari koje su mi bile drage, razne papirice, na kojima sam pisala neke datume, kojih se danas i ne secam, nisu mi jasni, ne mogu da se setim ni za sta su vezani.
Masa starih udžbenika iz srednje skole. A na njima potpisi nekih ljudi, koji su mi tada bili mnogo dragi. A danas ih skoro ni ne pozdravim. Odrasli smo, vise se ne razumemo kao u tim bezbriznim srednjoskolskim danima.
Delovi nekih ulaznica za razne zurke i koncerte. I secam se svake. Secam se koliko sam tada bila detinjasta i luda. Koliko sam volela sve te koncerte i zurke. I sve te ulaznice, nekad su bile zalepljene na zidu moje sobe, pa kako istekne godina i dodje nova, skidam ih i stavljam u kutiju koja je samo za njih.
A onda naletim na prvu ulaznicu sa prvog derbija koji sam gledala. Tad sam prvi put drhtala kao prut. Dok sam putovala za Beograd i izgubljena trazila stadion. Dok su me ljudi cudno gledali u crno belom dresu. Secam se da kad sam ugledala taj hram fudbala, srce je brzo kucalo. Secam se huka sa juga i naleta emocija.
U istoj kutiji nalaze se i prve zice sa gitare koje mi je kupio neko mnogo drag. Koje su vremenom se istrosile i pukle. Danas retko sviram, trzaj mi para srce. Danas te osobe vise nema. Negde sa neba nadam se da gleda.
Onda nadjem kasicice iz kafica, koje smo moja najbolja drugarica i ja redovno skupljale kad idemo pre skole u kafic. Danas ih vise ne skupljam, cak i ne pogledam da li ima kasicica kad narucim kafu. Danas pijem gorku. Danas, ona mi vise nije najbolja drugarica, posle mnogo godina.
U jednoj od kutija, nalazi se i veliki papir sa jednim datumom. Papirici na koje sam prepisivala njegove poruke. I secam se kako mi je tada bilo. Kako sam bila srecna. Danas, ni on vise nije moja ljubav. Danas smo odustali od nas. Izgubili smo snagu da se borimo.
Danas neki novi ljudi su oko mene. Danas neke nove ljude volim, volim neki novi vole mene. Danas se upravo bojim da i oni ne postanu samo secanje.
Tako se cudno osecam.
Kao da sam zarobljena između juce i sutra. A danas, nikako da uhvatim vazduh. Nikako da prodje. Nikako da se vratim u stvarnost.
I cudna su secanja. Posle njih covek se retko vraca u realnost.
I tezak je vazduh.
A moras dalje. Danas. Sad. Odma.

Nemam vise nista s’ njom.
A imao sam.
Imao sam jedan januar i prvi snijeg.
Nepoznat grad 23:00h i cekanje u tom gradu.
Prvi poljubac i prvi zagrljaj.
Imao sam ludilo u grudima kada mi se osmijehne.
Imao sam tu srecu da je drzim za ruku.
Prvo dijeljenje zajednickog jastuka, grijanje ispod dekice i drhtanje u glasu kada sam prvi put rekao da je volim.
Imao sam povratnu autobusku kartu, a tako mi se nije vracalo od nje.
Imao sam prste u njenoj kosi i tragove njenih usana po mom vratu.
Imao sam kafu na stolu koja se ohladila, koju je ona spremila iako to najbolje i ne umije..
Imao sam noci pune tisine koju smo kvarili poljupcima.
Imali smo planove da ostarimo zajedno, a sada starimo na dvije strane svijeta.
Sada je ova zima glupa i ruzna, mnogo je hladnije zbog nje.
Hladno je oko mene, a jos hladnije ispod mog kaputa.
I sada ce je neko drugi da ceka u zavijanom parku, ispisivat ce njeno ime u snijegu i setati sa njom duboko u noci. Nece se plasiti nicega sa njim i moci ce sve.
Sada okrecemo glavu jedno od drugog, sada zelimo da se ne znamo i imamo ovaj januar jedno bez drugog.
Sada, sada nas dvoje nemamo vise nista.
—  Jedan januar.

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

One night stand s pjesnikom

Kaže da ne voli ovo vrijeme, da joj smeta to što je sve izvještačeno i što je ljubav posljednja rupa na svirali. Htjela bi nešto više. Mašta o posebnosti i čovjeku s kojim će moći imati sve. Šta je sve?

 Sve je – kaže ona meni – poštovanje. Da se bezuslovno vole i da, čak i kad stvari idu loše, budu tu jedno za drugo. Ima logike. Doduše, mogla je tu repliku pokupiti sa nekih patetika stranica tipa Sarajevski John Doe ili njemu sličnih zaljubljenika u zaljubljenost. To komotno može da bude blef.

 Ne izgleda mi kao neko ko bi trebao tako da razmišlja. S njenim šminkanjem, oblačenjem i pokretima svrstao bih je u lovce na muške glave. Znaš one, dugi nokti i ravna plava kosa sa previše laka. Pogled iskosa, taktički namješten dekolte i 2451 lajk po slici na instagramu. Prati je pet hiljada ljudi, ona prati sedam drugarica. Sjedeš na kafu s jednom takvom i naslušaš se događaja iz onih noktarnica gdje po tri sata sjede i izmišljaju nijase lakova. Onda ti priča o drugaricama, klubovima i tome kako je umorna od tipova koji je žele samo zbog njenog tijela.

 Eto, takav sam razgovor očekivao. Kad ono jok, duboka priča o ljubavi i smislu muškarca i žene. Kaže da njoj nije važno ništa osim duševne ljepote. Jest, aha. Pitam je da li bi isto tako izašla sa mnom da kojim slučajem imam previše kila, da se oblačim u grad isto kao i po kući i da, naprimjer, imam golemih problema sa samopouzdanjem jer su me zadirkivali u srednjoj. Kaže da je izašla sa mnom zbog toga kako pišem.

 Želi da upozna čovjeka iza tekstova i poezije, stvarnu osobu koja to piše. Stvarno? Kažem joj da to nije neko koga može upoznati. Blefiraš. Blefiram? Ne blefiram majke mi, meni da je ugodno javno pričati o svojim djelima, ne bih pravio anonimne stranice. Odmah bi se nafatao neke izdavačke kuće ili čega već, lupio svoje ime velikim slovima ispod svake pjesme i isprsio se na čitanju poezije.

 Ne razumijem, kaže. Nije važno. Hoću reći da je stvarna osoba iza svakog pjesnika ili pisca – neko sjeban. To svakako nije neko u koga se možeš zaljubiti. Tebi su privlačni simptomi a ne čovjek. Ili bar tvrdiš da su ti privlačni.

 Sad me već gleda čudnije nego kad smo tek sjeli. Počinje nazirati da baš nisam ono što je mislila da ću da budem.

 Vidi, kaže ona igrajući se s jednim pramenom kose. Danas muškarci razmišljaju znaš već čime. Daj samo da nešto povale i da imaju što bolje auto – i auto je tu, naravno, da pomogne u povaljivanju. Nisam još srela tipa koji razmišlja a stvarno sam umorna od ove prve grupe. Nemoj misliti da se hvalim ili da sam narcis što ću ovo reći ali je istina. Kad dobro izgledaš, prilaze ti samo isti likovi. Pametni momci se drže dalje od lijepih žena. Prije sam govorila da je to zato što ste kukavice, sad već mislim da je to zato što vam je mrsko truditi se da sačuvate takvu ženu čak i kad bi je imali.


-Ajmo kod mene u stan.

-Molim?

-Rekoh ajmo kod mene u stan. Pokažem ti moju kolekciju ploča, slušamo Vaughan-a i dam ti da pročitaš bilo šta od stvari koje sam pisao. Samo nemoj da mi tražiš da recitujem ili slična sranja, nisam od tog posla.

Sad već lomi prste. Vidi, postoji jedna prosta stvar koju trebaš znati o ženama. Nijedna ne želi da bude laka, ali ne želi da bude ni neosvojiva. Ova, međutim, ima nezgodnu dilemu. Izgleda i oblači se kao neko koga vodiš u krevet na prvom sastanku, a prodaje priču kako je umorna od glupih tipova koji bi samo da spavaju s njom. Međutim, sjedi s čovjekom koji je po svim insinuacijama romantičar i duša od čovjeka. Ne bi trebao biti neko kome je samo do seksa, bar moje riječi tako zvuče. A zovem je kod mene u stan. Čini se da će, šta god da uradi, ostaviti pogrešan utisak.

-Dakle?

-Dakle ne znam. Malo mi je glupo da idemo kod tebe, ne poznajemo se kako treba.

-Ne moraš objašnjavati, treba mi samo da ili ne.

-Može li da ti odgovorim na kraju večeri? Još uvijek nisam sigurna šta da mislim o tebi.

-Može, naravno.

Premotat ću dosadni dio priče. Dva sata kasnije, nas dvoje kod mene u stanu. Ona se zavalila na kauč, noga preko noge i lista neku moju staru svesku. Priče o Saši i Anji, priče o Iris i neke zbirke koje su bile po kojekakvim takmičenjima tu i tamo. Stare stvari, emotivne do zla Boga.

S druge strane sobe, muškarac u  bijeloj košulji – to jest ja, prebirem ploče iz malog regala krojenog namjenski za tu kolekciju. Nađem vinilku Vaughana iz osamdeset treće, Texas Flood. Spustim na stari gramofon kojeg sam našao na piku kod nekog dede iz Jablanice, namjestim iglu i zasvira pjesma „Lenny“.

Nema šanse da zna ovu muziku. Nema teoretske šanse. Rijetko pravim predrasude ali neko ko tako izgleda, sluša ove moderne stvari sa previše svjetla i basa.

Eh sad, stvari stoje ovako. Imaš djevojku koja izgleda za deset. Imaš muškarca koji se njoj dopada. I imaš dilemu: koliko daleko ići, kao žena koja ne želi da ostavi pogrešan dojam?

………………………………………………….

-Šta je bilo s Anjom?

-Anja ne postoji.

-Kako ne postoji?

-Pa tako, izmislio sam je. I nju i čitavu priču.

-Dakle ništa od toga nije iskreno?

-Iskreno je ali nije stvarno. Postoji razlika.

-Mislim da je bilo bolje da nisam dolazila.

-I ja to mislim.

-Šta ćemo onda?

-Šta god želiš. Ovaj stan ima izlazna vrata, a ima i spavaću sobu. Ima naravno i par stvari između ali mislim da ti nisi tip djevojke koju bi te stvari zanimale.

-Sviđa mi se pjesma.

-I meni je super.

-Hoćeš li mi napisati nešto?

-Teško.

-Zato što?

-Zato što nikad nikom nisam nešto napisao. Zato što time ovaj trenutak gubi posebnost.

-Baš naprotiv, time trenutak dobija posebnost.

-Dobija jedino patetiku. Prestajem biti interesantan jednom kad počnem igrati po tvojim pravilima.

-Ti Saša misliš da je ovo igra?

-Ni Saša ne postoji. I naravno da je ovo igra. Ideš ili ostaješ?

-Ostajem. Ali neću spavati s tobom.

-Onda nemoj ni ostajati.

-Molim?

-Kažem ne moraš ni ostajati.

-Opet se igraš sa mnom.

-Vidi, u jednom trenutku ćeš morati odlučiti koliko daleko si spremna da ideš. A jednom kad odlučiš, drži se toga bez obzira na to šta ti ja govorio. Dakle?

Šuti. Gleda me k'o da nisam normalan. Okej, more bit da sam pretjerao ali mi je i suviše interesantno gledati je kako se koprca između toga kakav utisak želi da ostavi i onog što na kraju večeri želi da dobije.

-Jel ti patiš za nekim?

-Svako na ovom svijetu pati za nekim.

-Za kim?

-Za sobom vjerovatno. Mislim da i ne postoji drugi tip patnje.

-Kako to misliš?

-Nikom ne fali neko drugi. Svakom fali on sam.

-Još uvijek te ne razumijem..

-Okej, da uprostim. Kad te neko ostavi, ne patiš za njim. Nedostaje ti osjećaj kojeg je budio u tebi – a ne on.

-Okej, onda da preformulišem pitanje. Jesi li ikad volio?

-Naravno.

-Voliš li i dalje?

-Prestani da kružiš, Anja ne postoji. Nijedna Anja nikad nije postojala. Ni moja, ni tvoja, ni bilo koja druga. To smo mi, projekcije naše usamljenosti, snova i očekivanja. To je sve što život nudi. Uzmi ili ostavi, nema posebnosti. Tu su samo tijela i noć. Ideš ili ostaješ?

 

Ostala je. Uvijek ostanu. Ne zato što su lake, zato što su usamljene. Zato što su iste kao ja. Zato što svaka žena i svaki čovjek na ovom svijetu želi samo jednu stvar – nekog ko će ih impresionirati. Ne radi se o seksu, ne radi se o ljubavi. Intriga je sve što nas pomjera.

Ujutro je nisam našao u krevetu. Nije bilo kliše ceduljice sa porukom, nije bilo nekog komada odjeće kojeg je ostavila za sobom. Ništa, kao da je nikad nije ni bilo.

Vaughan je odsvirao svoje, ploča je zaglavila. Želio sam čuti Riviera Paradise ali mi se nije ustajalo iz kreveta. Pogodnosti modernog vremena – youtube na mobitelu. Pustim pjesmu, zatvorim oči.

Da li je uvijek ovako hladno u aprilska jutra? Čudan je život. Sad kad bi me pitali da odaberem: ili provedi noć sa idealnom djevojkom, imajte najluđi seks ikad – ili se samo probudi kraj nje, bez ijednog jedinog dodira tokom noći, odabrao bih ovo drugo.

Surova su buđenja u pogužvanom krevetu, sam. Svi na kraju žele nekog u čijim će se rukama buditi. Sve drugo je potrošno, sve drugo traje tačno određen dio vremena. Jutra su vječna.

Vrtim prethodnu noć u glavi. Nekad oko dva sata, prije nego je čitavu priču pokvario naš prvi poljubac, zagrebali smo nešto veliko.

-Glumiš li?

-Misliš pisanje i to? Glumim, naravno.

-Dakle sve je ovo farsa samo da odvedeš žene u krevet?

-Šta ako ti kažem da jeste? Hoće li to srušiti tvoju malu kulu od karata koju si sagradila oko mene?

-Sad ti kružiš. Odgovori na pitanje.

-Farsa je sve ovo što vidiš pred sobom večeras. Ovo je moja uloga.

-Ovo je i moja uloga. Zašto misliš da si ti jedini koji umije da se skriva?

-Kad ljudi glume, obično glume nešto bolje od onog što jesu.

-Ti onda misliš da je ova uloga macho lika koji može bilo koju odvesti u krevet – bolje od onog što jesi? Ti glumiš muškarca koji može imati svaku, ja glumim ženu koja može imati svakog. U čemu se to nas dvoje uopšte razlikujemo?

-U tome što ti znaš šta je s druge strane moje uloge. Ja tvog glumca ne znam.

-Jedino tako ćeš mi napisati pjesmu.

 

Dobila je ono što je htjela. Pjesmu. Doduše, vjerovatno je nikad neće pročitati niti saznati da postoji ali sve nešto mislim – zna ona. 

Vaughan Rivieru privodu kraju a mene ponovo hvata san. U borbi sa ženama, nikad nećemo pobijediti. Igra je namještena.

Znate šta me boli?

Što se niko nikad nije trudio oko mene. Što su svi dobijali neke male sitnice,čokoladice na kojim piše volim te,cvet iz bašte. A ja ništa,ja sam jedva dobijala poziv i zbog toga sam bila najsrećnija. Očekivala sam malo,a dobijala sam još manje. I nije mi jasno,zašto vole naporne devojke? Koje očekivaju pažnju 24h ,ja sam želela samo koji poziv u toku noći i neki u toku dana. A ni to nisam dobijala. Uvek sam nekako jebeno izvisila. I da,ljubomorna sam što svi svima nešto znače,a ja nikome.

Samo želim neki znak pažnje,i ono da je nekom stalo,bar malo …

Možda sam najviše u životu izgubio kada sam folirao da sam dobro
A to nisam bio

Da sam srećan, prepun ljubavi, zadovoljan sobom
A to nisam bio

Kada sam skrivao ono što stvarno osećam da ne bih pao u očima drugih
Da ne bih izgledao smešno, jadno, nebitno

Ljudi oko mene nisu ni bili svesni kroz šta sve prolazim
Koliko sam bio gladan ljubavi
Pažnje, topline, nežnosti
Gladan onih duši i srcu najpotrebnijih reči

Skrivao sam svoja prava stanja i osećanja samo da ne bih hranio sujete drugih
I da ne bi davao na značaju njihovim komentarima, savetima, nepotrebnom pritisku

Zato što kada kažeš da si srećan kao da se ogradiš od njihovog mešanja u sve tvoje

Međutim to predstavljanje da si mnogo bolje nego što jesi
Dosta košta

Ne zato što lažeš druge već sebe

A i nisi opušten zato što moraš da paziš kako se ponašaš i govoriš
Da bi održao onu savršenu sliku koju si stvorio o sebi

Kada si u stanju sve da kažeš onda si rasterećen i briga te

Stvarno srećnim ljudima je svejedno šta će ko da kaže
Ja to jesam bio
Ali ne uvek

I u tim trenucima kada su drugi bili najpotrebniji
Bio sam sam
Prokleto sam
Očajno sam
Beskrajno sam

Kada bi uz drugoga sve bilo lakše i lepše
Ali nisam hteo da padam u očima tih drugih
Da me ne bi otpisali, proglasili slabim

Otuda takvo saosećanje u meni
Zato što ga nisam dobijao kada mi je bilo najteže

Otuda takva bol
Zato što nisam imao sa kim da je podelim kada je bolelo
I kada boli

Sve možeš da priznaš o sebi, sve se prašta
Osim da si nesrećan
Nesiguran
Neostvaren

Zato se slavi i raduje sa drugima
A pati u samoći

Zato se o lepom priča na sav glas
A ono drugo samo odabranima
Možda nikome

šta ja znam ja kad nekog volim puštam ga da ima svoj život van mene i srećna sam kad provodim vreme sa njim ali sam svesna da ima druge ljude koje zna mnogo pre mene i hobije i navike i obaveze koje je takođe imao mnogo pre mene a kojima isto želi da posvećuje svoje vreme

i takođe ne mislim da se ceo kosmos vrti oko mene i mislim da to što sam sa nekim u vezi ne znači da treba da me prati u stopu i da budemo zajedno 24/7 i da svo svoje vreme posvećuje meni

i takođe verujem u ono dobro staro pravilo da nikog ne poseduješ kao što niko ne poseduje tebe i da treba dati prostora i sebi i drugima

al ono

whatever floats your goats

24

Obožavam kada mi krevet miriše na tebe,čini mi se kao da ležim u tvom zagrljaju
I što više obavijam pokrivač oko mene,to me više privijaš uz sebe


Dok polako tonem u san,blago krivim usne i dopuštam mašti da divlja
A ona nimalo nežna,vuče me daleko od ovog stvarnog sveta
I gde god da završim ti si uvek tu negde,paziš me da ne padnem

Mirno spavam,bez ijedne brige na umu
Kao da si stvarno pored mene,i stvarno me grliš
Mada te nema nigde u blizini.

Ova je za tebe stari. Izvini što nije kraća.

Stari i danas kaže da ne pamti kišu jaku kao tog septembarskog jutra u Sarajevu. Kaže da je padala kao da želi da sravni čitav grad sa zemljom, kao da nakon nje ništa neće ostati.

Ušao je u moju sobu prije zore i dodirnuo mi rame. “Vrijeme je“, šapnuo je blagim glasom i upalio svjetlo. Ustao sam, provirio kroz prozor sobe i vidio samo gust mrak, daleko gušći od noći koja me ispratila na spavanje. Stari je uvijek govorio da je mrak najgušći pred svitanje, kao što i svijeća najjače sija prije nego se ugasi.

Mama je spremila kafu, ispržila nekoliko jaja i kobasice i dok je on doručkovao, pripremila sendviče, banane i termosku čaja za ponijeti. Sve to je spremila u ruksak dok je stari telefonirao svojoj braći. Dogovarao je posljednje detalje prije nego krenemo. Nakon tuširanja sam i ja pojeo onoliko koliko mi je nervoza dozvoljavala, uvukao se u najdeblju jaknu koju sam imao i skupio se ispod kapuljače. Stari je sve potrebne papire spremio u fasciklu a onda dugo polirao svoje crne cipele. Kad je spremio sve što je trebao da spremi, mama nas je ispratila zagrljajem a pred kapijom nas je čekao njegov najmlađi brat.

Putovali smo kroz kišu dobrih četiri sata. Cesta je vijugala preko planinskih prevoja a meni se u stomaku skupljala mučnina. U autu nije bilo muzike niti razgovora. Osjećao sam kao da mi na grudima leži kamen od par tona ali se nisam usuđivao razbiti tišinu. Stari bi se povremeno okrenuo da provjeri da li sam dobro i silio jedan kiseli osmijeh težak koliko i taj kamen.

Stigli smo oko devet ujutro u zavučeno selo daleko od civilizacije. Jedino je stari prepoznao put koji je vodio do njihove vikendice ali tuda niko nije prošao već dvadeset godina. Sve je to zaraslo u šumu pa smo auto parkirali na najbliže proširenje i sačekali ostale. Desetak minuta kasnije stigla su i njegova preostala dva brata. Iz gepeka su izvukli sjekire i motorne pile, pa sjekli šumu u smjeru u kojem je stari govorio da treba ići. Nije bilo diskusije ili pogovora, vjerovalo mu se na riječ.

Udarci sjekire su odjekivali u tom ništavilu a kiša nije imala namjeru prestati. Izgledali smo poput utopljenika nasukanih na pusti otok. Probili smo put do mjesta gdje je nekad bila vikendica ali od nje nije ostalo mnogo. Samo par greda i zidine sakrivene u krošnjama oraha. Kod vikendice smo odmorili, okrijepili tijela čajem a zatim sa pilama nastavili sjeći drveće u smjeru u kojem je stari pokazao. Sat vremena kasnije, došli smo do porodičnog groblja.

Stari kaže da to groblje postoji duže nego što je njegov pradjed pamtio. Između drveća su se nazirali spomenici koji su nekada bijelu boju zamijenili sivom i poneki jedva vidljiv natpis u kamenu. Posljednji čovjek ukopan na tom groblju bio je njegov brat, 1989 godine. Stradao je u nesreći i od tada u selo niko nije dolazio. Sve do tog septembra.

Stari je označio mjesto pored njegovog brata. Uzeo je krampu i počeo kopati. Htio sam mu pomoći ali je rekao da sam premlad za nešto teško poput zemlje. Četvorica braće kopali su grobno mjesto po najvećoj kiši, vadili blatnjavu zemlju tri puta težu od kamena i za sve to vrijeme, nisu izustili ni slova. Mokri, blatnjavi i iscrpljeni, sjeli su pod drvo hrasta i teško disali. Iz ruksaka sam im izvadio čaj i sendviče i dok su tako premoreni hlapljivo jeli, gledao sam u stijenu iznad sela. Kao pod anestezijom, kao u šoku ili snu, nisam bio sasvim svjestan da je sve to oko mene stvarnost a ne morbidan san.

Stari je ustao, rekao da ubrzo dolazi kombi iz Sarajeva i da je vrijeme da se spremimo. Kiša je umanjila. Otišli smo do auta, presvukli se u čistu odjeću i čekali.

Za kombijem su počeli pristizati i prvi autobusi. Ljudi su dolazili iz Sarajeva, Mostara, Konjica i još gomile sitnih gradova kojima sam zaboravio imena. Sahrana je počela u dva sata.

Kiša je opet pojačala tempo ali nikom od nas nije smetala. Već smo se navikli na mokra tijela i bilo nam je neobično da smo makar na tren bili suhi.

Jedan detalj mi je ostao u sjećanju. Na kraju sahrane, u tom prolomu oblaka koji se iz neba sručio na selo u nedođiji, kada su ljudi već bili pred ili u autobusima, četvorica braće su stajala nad grobom njihovog oca. Oko njih šuma gusta kao i mrak tog jutra u Sarajevu, u srcima jeza od hladnoće, ponosa i uspomena a u ustima miran jezik. Ni riječi nisu izgovorili, ni jedan od njih. Stari je samo čučnuo, šakom uhvatio komad blatnjave zemlje i razmrljao je među dlanovima. Pogledao je nebo, suznih očiju se gorko nasmiješio a onda ustao i otišao kroz šumu prema velikoj stijeni.

„Pustite ga, treba da bude sam“, reče njegov najmlađi brat… i svi su krenuli prema autima. Ja sam još kratko ostao na tom mjestu, odao počast životu i smrti čovjeka radi kojeg je pređen sav taj put i posječena sva ta šuma… a onda sam krenuo tražiti starog.

Koračao sam kroz šumu, noge su mi tonule u blato i već sam gorko kašljao ali nisam gubio korak. Nešto me vuklo za rukav rađajući u meni nekakav čudan osjećaj koji je sve više navirao i dobijao na veličini. Nisam još znao šta je to ali je bilo samo pitanje vremena kada će početi curiti iz mene. Nastavio sam čupati korake iz blata i baš kada sam počeo misliti da sam se izgubio, kišno nebo je proparao krik grmljavine pomiješan sa vriskom mog oca.

Da li mi se učinilo? Taj je vrisak bio oštar poput noža, težak kao najteža noćna mora i prazan… kao da je došao iz duše čovjeka koji je sahranjen živ.

Našao sam ga pod orahom nedaleko od djedove vikendice. Sjedio je leđima naslonjen na stablo i gledao nebo. Nisam znao da li su to na licu suze ili kapi kiše ali nije bilo bitno, tog su dana bile pravljene od istog materijala.

I stajao sam mokar i nijem, do članaka zaglavljen u blatu. Kiša je jednako mlatila mojim tijelom i u tom trenutku, baš tog časa kada je moj otac krvavim očima pogledao prema meni, ja sam odrastao. Pustio sam suzu odraslog čovjeka a dječak kojeg sam tog jutra doveo u selo, ostao je pod orahom grleći ruku svog oca.

Iz sela smo se vratili u prvi mrak. Autom je i dalje parala tišina, prekidana jedino ponekim komentarom na katastrofalne puteve kojima smo se vraćali. Na vratima nas je dočekala moja majka. Poljubila me u čelo a starom spustila ruku na obraz i nasmijala se. Ta žena je anđeo – pomislim.

Odmah sam se istuširao i zatvorio u sobu. Kroz tanke zidove čuo se razgovor mojih roditelja dok sam grlio vlastita koljena i razmišljao o vrisku kojeg sam tamo čuo. Za čitav dan nisam ni pomislio na mog djeda, čovjeka kojeg više nema. Nije mi ni palo na pamet njegovo ime niti lik… taj dan je na čitavom svijetu postojao jedino moj otac i njegova bol.

Majka ga je ispitivala o vikendici, nekim krajevima čudnog imena i ljudima koji su bili na sahrani. Vješto je birala teme, polako ga privikavala na svakodnevnicu i hranila njegovu dušu blagim i mekanim glasom. Nije joj prvi put. Svi smo znali da ga jedino ona može sačuvati od sigurnog ludila, kao što je to radila u godinama kada je ostao bez dvojice braće.

Nešto kasnije smo skupa pili kafu nas troje. TV je bio ugašen, čula se jedino kiša na prozorima koje smo prije par godina vlastitim rukama pravili moj otac i ja. Malo po malo, vraćala nas je u stvarnost, daleko od noćne more koju smo prošli organizujući sahranu u nedođiji. Njen glas je poput svjetionika u noći naše duše dovodio u luku i malo po malo poput kakve magije, brisao bol koju smo donijeli s nama.

Nisam spavao te noći. Kroz zidove sam u gluhoj noći čuo glas mog oca. Satima je pričao o prošlosti, o nekim dragim uspomenama koje su mu ostale i o posljednjim riječima njegovog oca. Tek tada sam shvatio, te hladne septembarske noći u četiri ujutro, dok sam slušao riječi koje lebde između mojih roditelja:

Jednog dana će i oni otići u kišnu noć i ja ću ostati s onim što mi ostane… i gledajući crno lice mog oca čitavog tog dana, bilo mi je jasno šta je smisao života. 


Pronaći ljubav poput njihove. Jedino je ljubav dovoljno jaka da ublaži surovost života u kojem živimo.

Jedni kažu kako ne treba težiti ka tome da budete s nekim,

Da treba biti dovoljan sam sebi,

I da nije sva sreća u paru.

Drugi pak kažu da je fora sreća najsladja,

(ne mogu da vjerujem da nemam dj slovo)

Kada je dijeliš na dva.

I svi su u pravu tehnički,

Treba moći dijeliti ljubav,

Ali treba znati i da je ona u nama uvijek.

Čovjeku koliko god da treba samoće,

Godi kad imaš na koga da se nasloniš, osloniš.

Ili bar s kim da podijeliš čokoladu,

Na dan kad ti se ne bude ni sa samim sobom,

Jer sladja je kad je slatka još nekom.

Pogotovo ako tog nekog voliš.

I cijeli sam život bila takva,

Ne mogu reći za sebe da nisam neovisna,

Ne vjerujem u to.

Koliko god da sam još mala naspram ovog ogromnog svijeta oko mene,

Nisam nikad voljela zarad da ne budem sama,

Iako se vjerujem ponekad činilo tako.

Prosto sam, zaista, tako satkana.

Pomalo me boli to što zadnjih dana se kidam s mišlju da treba da se mirim da ću zauvijek ostati sama,

I što se osjećam natjeranom da odustanem od ljubavi.

Ne želim.

Jer iako volim sebe i sve ove sjajne blistave ćoškiće svemira koje vidim s ova oka dva,

Ja bih da gledam jednoga dana u horizont koji ću dijeliti u četiri oka.


Hej, pa tu se krije,

Tajna moga broja,

Četiri.

Četiri oka.

Dvoje ljudi,

Dva srca,

I četiri oka.

Gledaju skupa,

I osjete.

I ove dvije,

Četiri suze,

Što mi opet, jebiga, pobjegoše.

Više ne gledam kao išta tužno,

I ne bole.

Postale su mi prijateljice,

Čiste mi dušu i odnose bol.

Odnose sve upomene što mi pritišću dušu,

Odnose,

I oslobadjaju.

Čiste me od težine,

I svakom novom suzom,

Ja sam bliže slobodi.

Bliže sebi.

A jednoga dana,

Nadam se,

. Voljela bih.

Doći će neko kome ću reći hej,

A on će znati da je u tom hej

Svaka moja pjesma,

Svaka moja suza,

Svaki osmijeh,

Svako novo jutro,

Svaki pogled,

Sva moja težina,

Sva moja vatra,

Sav život u meni,

I sva moja volim te.

I htjet će da me uvijek čuje kako izgovaram riječ ljubav,

I znat će,

Da ma koliko god tišine bilo,

I ma koliko god svijet težak postao,

Ono što voliš sveto je,

I ono što voliš

Uvijek je na najtoplijem mjestu u srcu.

I sve je razlog za ostati,

I zagrliti još jače.

Jer onda kad ti se najviše bježi od sebe samog,

Bježiš onom koga voliš.

I jednog dana,

Imat ću gdje.

I bit će to neko

S kim ću sve,

I u četiri oka

I u ljubavi.


A do tad ću da volim da volim sebe,

I do tad,

Sve ove suze ću pustiti da teku.

Do tad,

Ja ću da si crtam krila,

I svaki novi dan negdje drugo ću da letim.

I sve ću emocije pustiti vani,

Svu svoju težinu,

Jačinu,

Strast i milinu.

I bit ću i bludnica i svetica

I sve što mi padne pod prste,

Moje je i ja ću da konzumiram

I pretočim u još tinte,

I još visina.

Pa možda se gore negdje,

Sretnemo ja i moj neko.

Voljela bih da trenutno nema nikoga oko mene. Da se nalazim na nekoj plaži uz zalazak sunca, sama, razmišljajući. Da nema pritiska okoline, da nema tuge, samo tiha melanholija i spokoj. Da mi niko ne govori šta da radim, kako da se ponašam, kako da se oblačim i kako da izgledam. Jer ubiste me ljudi, ubi me vaša površnost, dvoličnost, lažna prijateljstva, lažne kratkotrajne ljubavi. Ja bi sreću, jake ljubavi, jaka doživotna prijateljstva, more, sunce, sreću iskren osmijeh, život bez mobitela, tableta, tehnologije. Ja bi knjige, Andrića, Selimovića, Šekspira, Rumija, Bijelo Dugme, Indexe… Ja bi ono čega više nema i čega više neće nikada biti.
—  vrijeme-ljubavi.tumblr.com

Davno nekada je sve što sam želela bilo da prestanem da osećam stvari, da me više ništa ne povređuje i ne boli toliko. Davno nekada kada je bilo dovoljno da neko povisi glas na mene pa da se rasplačem, ili da mi se ne javi par sati a ja isparanoišem da je sve gotovo, ili kad sam išla ulicom i mislila da me svi gledaju i da mi nešto fali.. I znaš, posle toga sam bila skroz, skroz prazna. Stalno sam ponavljala sebi da ne mogu više da budem toliko slaba i da prekinem da plačem zbog svega sve dok nisam došla u situaciju kada se sve oko mene slamalo i kada su svi oko mene plakali, samo ja sam kao ostala hrabra i čvrsta.. I onda sam im postala oslonac, svima. A u stvari istina je bila skroz drugačija. Suze su bile tu, osećala sam ih, samo nisu mogle da izađu ih mene. Onda se više ničemu nisam smejala onako jako dok ne izgubiš dah i stomak te zaboli.. I niko nije mogao da učini da osećam nešto, bilo šta, samo da jebeno ponovo osetim nešto.
I posle se sve promenilo, naravno. Nisam se vratila na staro. Znam da pretrpim povišen glas, ne marim ni za koga ko ne mari za mene i ljudi su počeli da mi prilaze na ulici samo da bi mi rekli da sam lepa..
Nekad sam mislila da je hrabrost to što ne puštam suze i što svi meni dolaze kad ih boli, ali ljudi toliko često naviknu na to da si ti jak, da zaborave da se svako nekad slomi. A ja sad, eto, ne znam kome bih otišla. I nema veze što sam ponovo previše emotivna i što me dosta toga zaboli i poželim da me nema. Proći će, znam, kao i svaki put. I preživeću sve samo da ponovo ne budem prazna..

Možda je ona bila jedina koju sam voleo
Ne znam kako, ne znam zašto
Ali sa drugima je to mnogo kraće trajalo
Kao slab alkohol koji te jedva uhvati
Više umišljaš da si opijen njime
Nego što te stvarno drži

Svi oko mene su mi uništavali sliku o njoj
Govorili su da je nezanimljiva, sva nikakva, nedovoljno lepa
Spašavali su me od nje
Kao što zavisnika spašavaju od supstanci kojima robuje

Ona je bila moj nikotin koji me opsedao
Iako je nikada nisam probao do kraja

Nije mi se dala iako se davala mnogima
To je bio način da me drži uz sebe

Nisam je ni približno imao koliko sam imao druge
A opet sam je voleo
Voleći sve njeno
Zamišljajući je u hiljadu bludnih noći
Bolji seks u životu nisam imao
A jedva i da sam je video golu

Bilo je u međuvremenu stvarno finih devojaka
Koje bi svako iole normalan odveo pred oltar
Ali ja nisam normalan
I nije za mene oltar
Plašim se svake obaveze koja traje duže od dva dana
Lako mi je da obećam nešto
Teško mi je da živim sa tim i ispunjavam

Stalno bih negde da idem, nekome
Samo sam pored nje mogao da se smirim i ostanem
Samo što ona to nije znala
Uverena da i nju neko, negde čeka
A taj neko nikako da se pojavi

Danas smo sami oboje
Usamljeniji nego ikad
Ali nam ne pada na pamet da se javimo jedno drugom
Ona ne bi da kvari sliku koju je stvorila o sebi
A ja ne bih iznova da kvarim svoj život

Neke ljubavi je najbolje ne doživeti do kraja
Kako i sam, pored njih, ne bi doživeo svoj kraj

—  Stefan Simić