oko mene

Toliko se vrtilo oko mene tih našminkanih zgodnih djevojaka, pa se iznerviram kad mi isprljaju majicu puderom ili kad neki papak bez kulture dobaci mojoj djevojci da ima veliku guzicu…
Sve su to sranja, zato je moje srce osvojila ona tako obična a meni tako posebna, koja kad mi pošalje ujutro sliku onako čupava bez šminke, jedva gleda na oči, meni izgleda kao nešto najslađe na svijetu.

Nemam vise nista s’ njom.
A imao sam.
Imao sam jedan januar i prvi snijeg.
Nepoznat grad 23:00h i cekanje u tom gradu.
Prvi poljubac i prvi zagrljaj.
Imao sam ludilo u grudima kada mi se osmijehne.
Imao sam tu srecu da je drzim za ruku.
Prvo dijeljenje zajednickog jastuka, grijanje ispod dekice i drhtanje u glasu kada sam prvi put rekao da je volim.
Imao sam povratnu autobusku kartu, a tako mi se nije vracalo od nje.
Imao sam prste u njenoj kosi i tragove njenih usana po mom vratu.
Imao sam kafu na stolu koja se ohladila, koju je ona spremila iako to najbolje i ne umije..
Imao sam noci pune tisine koju smo kvarili poljupcima.
Imali smo planove da ostarimo zajedno, a sada starimo na dvije strane svijeta.
Sada je ova zima glupa i ruzna, mnogo je hladnije zbog nje.
Hladno je oko mene, a jos hladnije ispod mog kaputa.
I sada ce je neko drugi da ceka u zavijanom parku, ispisivat ce njeno ime u snijegu i setati sa njom duboko u noci. Nece se plasiti nicega sa njim i moci ce sve.
Sada okrecemo glavu jedno od drugog, sada zelimo da se ne znamo i imamo ovaj januar jedno bez drugog.
Sada, sada nas dvoje nemamo vise nista.
—  Jedan januar.
Voljela bih da trenutno nema nikoga oko mene. Da se nalazim na nekoj plaži uz zalazak sunca, sama, razmišljajući. Da nema pritiska okoline, da nema tuge, samo tiha melanholija i spokoj. Da mi niko ne govori šta da radim, kako da se ponašam, kako da se oblačim i kako da izgledam. Jer ubiste me ljudi, ubi me vaša površnost, dvoličnost, lažna prijateljstva, lažne kratkotrajne ljubavi. Ja bi sreću, jake ljubavi, jaka doživotna prijateljstva, more, sunce, sreću iskren osmijeh, život bez mobitela, tableta, tehnologije. Ja bi knjige, Andrića, Selimovića, Šekspira, Rumija, Bijelo Dugme, Indexe… Ja bi ono čega više nema i čega više neće nikada biti.
—  vrijeme-ljubavi.tumblr.com

Dobro se sjecam da sam jednom cekao bus sam. Ali bukvalno sam. Na stanici nije bilo nikoga i ulicom nije niko prolazio. Jedino oko mene sto je bilo je bio prvi snijeg te godine. Bilo je jezivo jer nisam navikao da na tom mjestu ikad bude mirno. Jedino sto je nekako davalo zivot cijeloj toj slici bili su semafori. Do tada nisam znao koliko je tuzno biti semafor kada nema ni auta ni pjesaka. Onako mijenjaju boju bez ikakvog razloga ali u tacno odredjenom redu i to istom onom redu po kome su programirani prije puno godina. Nekako mi to sad sve lici na ljude. Cijeli svoj zivot provodimo kao taj semafor, ponavljamo svaki dan ponovo i ponovo. Nekad bude zanimljivo, kada je guzva i tada imamo osjecaj da smo mi ustvari bitni. Ali ustvari smo cijeli zivot tri svjetla koja se ponavljaju ponovo i ponovo i ponovo… Dajemo signale ali niko nikad nije izasao iz tog zacaranog kruga.
Tuzni su semafori nocu. Tuzni su i ljudi

I kapiram da bi ljudi prvo trebalo da nauče koja ovlašćenja i dužnosti kod nas ima predsednik države, pa tek onda da se kandiduju pojedini sa nemogućim obećanjima i narod lepo da glasa.
Ovako kažeš ljudima šta žele da čuju, a 80% njih ne zna šta predsednik države treba i može da radi i poveruju u glupe priče koji ovi, naravno, ne mogu da ispune

Možda je ona bila jedina koju sam voleo
Ne znam kako, ne znam zašto
Ali sa drugima je to mnogo kraće trajalo
Kao slab alkohol koji te jedva uhvati
Više umišljaš da si opijen njime
Nego što te stvarno drži

Svi oko mene su mi uništavali sliku o njoj
Govorili su da je nezanimljiva, sva nikakva, nedovoljno lepa
Spašavali su me od nje
Kao što zavisnika spašavaju od supstanci kojima robuje

Ona je bila moj nikotin koji me opsedao
Iako je nikada nisam probao do kraja

Nije mi se dala iako se davala mnogima
To je bio način da me drži uz sebe

Nisam je ni približno imao koliko sam imao druge
A opet sam je voleo
Voleći sve njeno
Zamišljajući je u hiljadu bludnih noći
Bolji seks u životu nisam imao
A jedva i da sam je video golu

Bilo je u međuvremenu stvarno finih devojaka
Koje bi svako iole normalan odveo pred oltar
Ali ja nisam normalan
I nije za mene oltar
Plašim se svake obaveze koja traje duže od dva dana
Lako mi je da obećam nešto
Teško mi je da živim sa tim i ispunjavam

Stalno bih negde da idem, nekome
Samo sam pored nje mogao da se smirim i ostanem
Samo što ona to nije znala
Uverena da i nju neko, negde čeka
A taj neko nikako da se pojavi

Danas smo sami oboje
Usamljeniji nego ikad
Ali nam ne pada na pamet da se javimo jedno drugom
Ona ne bi da kvari sliku koju je stvorila o sebi
A ja ne bih iznova da kvarim svoj život

Neke ljubavi je najbolje ne doživeti do kraja
Kako i sam, pored njih, ne bi doživeo svoj kraj

—  Stefan Simić
cum calore et dolore

Toliko mi toga stoji u hodnicima misli što želim da kažem tebi.
Toliko je toga što me plaši, kad te nema, a nema te, evo, već jedanaest mjeseci.
Znaš, to je samo jedan mjesec manje od godinu dana.
Samo tridesetak dana manje od tri stotine šezdeset i pet groznjikavih, otužnih, plačljivih jutara u kojima sam se budila i kretala u novi dan bez tebe.
Zamisli onda koliko je straha u meni, oko mene, sa mnom, straha što se prilijepio uz mene, kao koža.
Zamisli koliko me mnogo plaše sutoni i povečerja u kojima te nema da ti ispričam kako mi je prošao dan.
Zamisli koliko samo težine neizgovorenog nosim.
Zamisli koliko je samo teško kajanje koje osjećam za oboje na ispraćaju svakog dana koji SMO propustili i dočeku novog koji ĆEMO propustiti.
Zamisli, onda, sad, na kraju, kolika je moja nada
Da
Si
Na mene
U ovih
Skoro
Tri stotine šezdeset i pet dana
Mislio
Onoliko
Koliko
Ja
Na tebe
Nisam.
I da možeš samo da zamisliš. I da ne moraš da živiš sve, nego samo da zamisliš. Jer, sve preko toga bilo bi pogubno za atome tvoje sreće. A tek to ne bih mogla ponijeti, jer bi bilo teže od vlastitih izgubljenih.

(Nadam se da si dobro)

Da li za sebe misliš da si lepa?
Gledam žene oko mene. Spadamo u tu grupu najlepših. Kažu. A retko koja žena misli za sebe da je zaista lepa. Tu ne računam arogantne lepotice koje svako malo ističu: lepa sam, a kada ostanu same traže svoju lepotu u slojevima pudera kojima su prikrile nezadovoljstvo njima samima. Sramota je, još uvek, misliti za sebe da si lepa. Takva kakva si. Bez oduzimanja. Dodavanja. Kako samo smeš tako nešto da pomisliš? Odakle ti pravo da slaviš svoju lepotu? Tužno je malo, zar ne? Živeti na Balkanu, mestu najlepših žena, a ne osećati se lepom. Dokaz da nije bitno šta drugi misle. U ovom slučaju dobar deo sveta. Na kraju, najbitnije je ono šta ti misliš. Slavi svoju lepotu. Misli za sebe da si lepa. Ne kao druge. Već kao ti.

Iz #knjige #mojetelonijesavršenopašta

Mnogi me pitaju sto je sreca za mene, jer me nikada nisu sretnog vidjeli. Zatvorim oci, i pomislim na tebe, ti si moja sreca jos uvijek. Bez obzira sto smo lose zavrsili, jos uvijek si ti ta koja me cini sretnim. Moja sreca su jedino uspomene koje su mi ostale poslije tebe. Moje srce je ostalo kod tebe, ono je taj izbor donjelo a kako da ga krivim? Posjetila si svaki njegov dio i tekla si u svim venama. Moja sreca je odavno nestala, nestala je sa tobom. Zaista bila si moje svjetlo na kraju tunela, moja sreca kada je sve oko mene bilo tuzno. I kada me pitaju sta je sreca zapravo. Ja se nasmijem i kazem ona.

Novi_neko
Ima te.

Znaš gdje te ima najviše?

Kad me nedjeljom pritisnu sjećanja i neki nemiri stjeraju u ćošak, ja se sklupčam pod dekicu i zatvorim oči. Da ne vidim prazninu.

Smiješno, je l’ da?

Skupim se, kao ono kad me boli stomak, da smanjim inervacionu površinu za osjet bola, da manje boli.

I to je smiješno, je l’ da jeste?

Mogu zatvoriti oči i nikad ih ne otvoriti, ali prazninu ću vidjeti. Jer je u meni. Sve oko mene, pa i ovo proljeće što ga ljudi jedva čekaju da ih ugrije, isprazno je i uopće me ne grije. Sve u meni, isto.
Mogu se sklupčati i pritisnuti rukom i iskidati sve živčane veze, prekinuti svaku moguću sinapsu, ali će boljeti.

Neke osobe, kad odu, ostave za sobom oštrice sjećanja što se zacakle pod grlom sreće svaki put kad ona pokuša vrisnuti u prazninu koju su ostavili i ispuniti je da ne boli. I prerežu je. I nema je više.

Neke osobe, kad odu, one ostanu. U svakom dahu i treptaju oka. I lome nam dane, na milione komadića. U sutonima nedjeljnim kad koraci zastaju negdje nigdje, u pola ničega, kad snaga iznevjeri..

Neke osobe, kad odu, za njih drugi kažu da ih nema više. Najsmješnije, je l’ da?
Jer, lažu.

Ima te.
U svim rasutim komadićima mene na koje se spotičem dok sumrak grli svaki ugao. Grada, ulice, sobe.. Mene.
Ima te.

19. mart, E.