od mene

Vodi me jednom u svoju sobu, legni pored mene i pipaj mi kosu i pitaj me da li hoću kafu ili vino i daj mi sve papire i sve olovke da ti pišem o tome koliko je lepo biti glup i srećan sa tobom. Ti si najlepša ludnica u kojoj sam bio i kojoj se uvek rado vraćam i koju grlim. Ti grliš kao hiljadu svitaca mrak. Svitac bez mraka je samo ništa.

Hajde sa mnom u bioskop, spavaj u mom krevetu, trči po mojoj sobi, šminkaj se po mojim kupatilima i jedi jagode i puding u kadi sa mnom i reci mi da moraš da ideš ali da želiš da ostaneš, i onda ostani. Jedi sa mnom i kupuj mi često jabuke jer jabuke su zdrave. Čuvaj svoje lice. Molim te, čuvaj svoje lice i svoje telo. Čuvaj se od mene kada odem rano kući od tebe.

Teraj me da ti pišem. Teraj me i voli me. Pitaj me da li hoću da šetam i da li mi se ide negde gde ima dosta vode. Pitaj me da li da obučeš ono što ja volim kada obučeš ili da obučeš ono što ti voliš. Pitaj me da li ću otići sutra i zaboraviti te. Pitaj me da li sam zaljubljen u tebe. Pitaj me kada sam ti poslednji put do kasno pisao. Pitaj me da li volim špagete. Pitaj me šta značim u tvom životu. Samo nemoj da me pitaš šta mi je kada osećaš da ne želim da me to pitaš. Volim kada mi slušaš srce i kako se plašiš za svoje srce.

Volim kako gledaš kroz prozor dok se voziš, čak i kada ne znaš kuda ideš. Ja stvarno mislim da si ti negde tako nešto, da ne znaš gde ideš i kuda ideš i zašto ide, ti samo ideš i onda se udariš u neki zid; nekad ga probiješ a nekad se razbiješ u komade. Tada bih te najviše sastavljao, jer tada znam da si pored cele svoje lepote i duše i ti ipak, kao i ja, čovek. Tada te najviše volim.

Budi sve ono što ja nisam bila

Stajala sam na ulazu u Gimnaziju,dok su se pahulje skupljale na mojim trepavicama i sekund nakon topile. Iz škole je tada izlazio NJEGOV najbolji drug.
-imas li upaljac? pogledao me je,i bez imalo stida upitao,cak iako se ne znamo. Zapravo,on je mene znao. O meni je mnogo slusao.
-Ja…nemam..ne pusim.
-A okej onda,izvini. Okrenuo se u potrazi za nekim drugim ko ima upaljac. Budala,pomislila sam.
Izvini…zaustavila sam ga. Ja,ovaj…kako je on? Da li je….da li je srecan? Imala sam osecaj da ce mi suze poteci svakog trena,pa sam stegla vilicu i ugrizla usnicu. Ocekivala sam reakciju. Kao da je nije bilo.
-Dobro je. Da je srecan,ne verujem. On ja takav,zn…
-Znam. Znam kakav je. Nakasljao se,neprijatno mu je sigurno.
Mogu li da te zamolim nesto? Pokusala sam da ne zvucim toliko ocajno.
-Ako zelis cigaretu,ne dam jer ti meni nisi dala upaljac. Nasmejao se.
Probala sam da se nasmejem ali sam presla na stvar.
Ucini da bude srecan. Ti ga mozda poznajes bolje od mene. Nasmej ga. On…on ti mnogo veruje. Verujem da bi ti jedini mogao da ga ubedis za nesto,znas kako je tvrdoglav. Tebe bi bar slusao. I ako ima probleme,molim te ne odustaj. Povlaci se u sebe zbog toga sto ne prica o tome. Molim te,samo..
-Ti si dobra devojka. Ponekad prosto ne mogu da shvatim zbog cega te je ostavio. Koliko je uopste proslo od kad ste raskinuli? Hah,malena,imam osecaj da ga volis isto kao sto si i tada…
Knedla mi je zastala,grlo je pocelo da me boli,a glava pulsira,i srce u grudima kao da ce da iskoci. Mozda sam to,pomislila sam,sada i ja shvatila. A mozda…
-Mozda samo zelim da bude srecan. On to zasluzuje. Mene je cinio srecnom..vreme je da mu to vratim. Ako ne mogu da budem ja prisutna,mozes ti. Mozes ti da dovrsis moj cilj. Suludo je,ali..verujem ti.
Glasno se nasmejao.
-Eh,moja ludice. On bez tebe nece biti srecan. Znas? Nije te on ostavio jer te nije voleo,ili sta ti je slicno rekao.
Ostavio te je jer…znas onaj kliše kako ste pravi u pogresno vreme? Jeste,to je kliše ali vama je upravo to..
On je u nekom svom svetu,ti u svom.. i ne mozete da funkcionisete zajedno..rastuzio se.
Gledala sam ga sa tugom u ocima,posmatrala kako je moja ljubav nosila neke facijalne ekspresije kao i njegov najbolji drug. Ocekivano. Nasmesila sam se. Podsecao je na njega..
-I pored toga,verujem da te nije zaboravio. Vidim ga ja,gubi se on s vremena na vreme. Bila si jedina devojka o kojoj je meni ikada pricao. Znam da te je voleo. I znaj da..ovo nije kraj.
Ucinicu ga srecnim,ali ne smes da ga zaboravis. Imam osecaj da je on trenutno zakljucan u svom svetu ali da ste pravi i da cete se,ako zaista jeste,naci za par meseci,godinu,ko zna?
Oglasilo se zvono skole. Suza vise nije mogla da mi ostane u oku. Potekla je. Slivala mi se niz obraz.
Njegov drug me je pogledao,ubrzo se uozbiljio i obrisao mi suzu sa lica.
-Vidi..samo..nemoj da ga zaboravis. Ovakva ljubav nije cesta. A ja cu uciniti sve sto mogu. Veruj mi.. nasmesio se,zagrlio me je i otisao na cas.

Ne brinem..tiho sam odgovorila. Znao si da budes tu kad ja nisam bila..zato ce se i smejati sa tobom,umesto sa mnom.
Opusteno,bar znam..
Bar znam da je srecan.
-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Slobodno, od mene očekuj svašta. Da te držim kao kap vode na dlanu, stanem ispred tebe i da kamenje na nas bacaju, budem tvoj oklop i tvoj štit, odgovorno te branim od tuđe pohlepe. Ali isto tako očekuj, da ću otići neočekivano, ukoliko me izdaš. Ako ne ispuniš moja očekivanja.

Roditelji

Imam tek dvadeset i dve i toliko puta sam čula ljude kako ne odobravaju moju izjavu da ne želim decu ukoliko stvari ne budu onakve kakve sam zamislila. Ukoliko ne budem sa nekim koga volim i ko me voli. Ukoliko ne budem imala krov nad glavom i dovoljno para da deci pružim šta žele. Ukoliko ne odrastem dovoljno da tuđe potrebe stavim ispred svojih. Ukoliko pomislim da nisam spremna i sposobna da imam dete.
Moja baba mi kaže da pričam gluposti i da nije normalno da želim tako nešto. Mojoj majci je želja da ima unuke. Moj otac ne želi da zna za moje momke, samo hoće muža - i unuke. Moje drugarice sanjaju o porodicama. Jednoj je to čak i ceo smisao života.
I, nije da ne želim decu. Naprotiv, mnogo me vole. Stalno meni prilaze kad se nalazimo u nekoj grupi. Stvar je u tome što ne želim dete samo da bih ga imala. Ne želim dete jer će mi trebati neko u starosti. Ne želim dete jer ću jedino tako “uspeti i biti prava žena”. Ne želim dete jer je to moja obaveza.
Imam dvadeset i dve. Već četiri godine sam daleko od svojih. Uželim ih se, naravno, ali čim se vratim kod njih - hoću da bežim. Oni sada, odjednom, ne razumeju što sa njima ne delim svoje planove i ne pričam sa njima o životu - a nisu želeli da me slušaju dok sam odrastala. Uzeli su se jer su jedno drugom bili “poslednji voz”. Dobili su me “jer tako treba”.
Od oca sam godinama slušala kako sam glupa i da on sigurno nije napravio takvog idiota. Od majke pola života slušam kako sam debela i kako moram da skinem stomak - sa svojih 50 kila i 170 centimetara. Slušam ih kako viču jedno na drugo, kako viču na mene. Posmatram kako su se, odjednom, osvestili. Setili se da sam tu i shvatili da me gube, pa sam opet ja kriva što se distanciram. Ni ne znaju da su mi godine bile potrebne da prevaziđem depresiju i pobedim njihove komentare. Morala sam da odem od njih da bih odrasla. Morala sam. Zato i ne želim da se vratim nazad, koliko god oni pokušavali to.
I poslednja stvar koju želim jednog dana jeste da svom detetu budem roditelj kakav su meni moji bili. Bojim se da mu ne budem dovoljna. Bojim se da će patiti zbog mene. Bojim se da ću ga sjebati isuviše. Bojim se da neće moći da mi veruje. Bojim se da će bežati od mene. Bojim se da me neće voleti. Bojim se da neću moći da mu pružim sve što hoću. Bojim se… jer ne želim da moje dete bude kao ja.
Ne osuđuj odluke - ne znaš priču iza.

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

Prijateljstvo.

I sve se odigralo prebrzo. Mislis da sam uopste i razmisljala, da se u tako kratkom periodu moze sve promeniti?
Drzala sam se cvrsto toga da je on jak karakter i da mu se nista sto uradi nece obiti o glavu. Pa hej, on je sportista, kako bi tom brzinom i mogao krenuti nekim drugim putem.
Za njega je kosarkaski teren bio dom, a ta lopta koju je svuda nosio sa sobom, za njega je bila beg od svega.
Ko bi znao, da ce jednom da je ostavi, u nekom cosku svoje sobe i da vise ni ne obrati paznju na nju.
Svega par meseci sve je promenilo.
Mislis da nisam videla to?
Jesam, svakim vidjanjem sve vise, ali je pokusao da sakrije to od mene. Sa mnom je bio jos uvek onaj stari, ali nesto je falilo.
Osecala sam da se u trenutku okrene u neku drugu osobu, koja mi je pomalo bila strana. Gotovo nepoznata.
Nije vise strastveno pricao o kosarci, tek ponekad ukoliko bi partizan igrao neku od svojih utakmica. Nije pricao o treningu i o tome kako je ubacio 20 od 20 slobodnih bacanja. Nije pricao o fintama. Nije pricao vise o kosarci.
Na red su dolazile neke teme, koje do tada nikada nije spominjao.
Osisao se, vise nije imao dugu kosu, a osmeh mu je bio izvestacen. Nekako namrgodjen.
Ako se pitas, da li sam primetila, jesam, itekako.
Pa zaboga kako da ne primetim promenu na nekom, s kim sam 15 godina, svaki dan provodila. Bez izuzetka.
Na moje pitanje sta se desava, nikad nije davao potpun odgovor. A to me je izludjivalo. Cutao je previse za moj ukus. Ali sam osetila da su promene nagle i da odjednom u vecini situacija ne vidim onog starog njega.
Mucilo me je pitanje da li je problem u nasem prijateljstvu. Da li je uredu ako ga pitam da li zeli da se ne vidjamo vise. Jer nije on jedan od onih koji vole tisinu kada su sa nekim. Uvek je pricao, uvek imao neke nove teme. A sad je cutao.
Oko nas su se dani vukli sporo, na trenutke necujno, ali je on bio preglasan u mojoj glavi. Mucila su me pitanja, kako, zasto, sta, kad, ali nisam nalazila odgovor.
Sve do jedne veceri, dok me nije pozvao, da na starom mestu popijemo pivo.
Jedno, drugo, trece, a karte su lagano pocele da se otvaraju. Jedna po jedna prica, jedna po jedna skrivena suza se slivala niz moje lice.
Ne, to vise nije bio onaj stari, ne onaj kog sam ja poznavala.
Cinilo se kao da pricam sa nekim, koga tek upoznajem. I zaista. To vece, tu noc, do jutra, ja sam upoznavala nekog novog njega. Sa nekim novim ciljevima. Sa nekim novim snovima, sa nekim novim idealima. Posle 15 godina, ja sam ponovo upoznala njega.
Pricao je cudno, nekako sporo, kao da je hteo da prozivim svaki detalj njegove price. I jesam. Osecala sam gorcinu u stomaku, knedlu u grlu, koju nikako nisam mogla da progutam i glas mi je postao tezi, nekako promukao. Kao da je neko na trenutak, polumutirao moj glas.
Nisam znala sta da mu kazem, nisam umela. A on, on je cekao moju reakciju. Koja je izostala.
Mucila me je krivica, kako nisam primetila da se u njegovom zivotu sve krenulo odvijati u pogresnom smeru. Kakav sam ja to prijatelj, ako nisam primetila, da je krenuo losim putem.
A on, jos uvek je cekao moju reakciju. Na kraju prekinuvsi tu tako glasnu tisinu. I na trenutak utisao, sve te glasove koji me pitaju zasto sam dopustila da ne primetim da se neko koga zovem najboljim drugom toliko promeni.
Reakcija? Kakva bi mogla biti, toliko smo se puta svadjali, mirili,igrali, izlazili, smejali i plakali. Reakcija? Pa bila je jednostavna. Bice sve uredu, tu sam.
Spustio je glavu prekrivsi lice rukama, na trenutak ispustivsi uzdah koji je pratila recenica “Eto, to sam sada ja, neko nov, neko ko zivi za utakmice, mada sa one druge strane ugrade, sa bakljom u ruci, sa po nekom modricom na faci, slobodno me osudjuj.”
Nisam, nisam mogla da ga osudjujem, ne njega, koji je za mene bio tu kad mi je bilo najteze, ne njega, sa kojim sam odrasla. Ne njega, sa kim sam podelila svaki svoj san.
Uredu je, ponovila sam, iako nisam imala pojma da li ce biti ista vise uredu, niti sam znala koliko duboko je usao u sve to.
Dani su prolazili, a price du se vukle jedna za drugom. Svaki dan, neka nova. Svaki dan, neka nova, gora od juce, a zasigurno bolja od sutra.
Uz te price, i nase prijateljstvo se cinilo jacim, nepobedivim.
I danas, vuku se price, a o nama, svako ima nesto da kaze ili doda, kako smo ovakvi ili onakvi. Kako je on los, i kako je propao, od onog divnog decka, ostalo je nista.
A nisu upravu. Jer ne vide oni njega kad je tuzan. Ne vide ga ni kad je sa mnom kakav je. Ne vide, da pored toga sto ga zovu huliganom i propalicom, u njegovim ocima jos ima onog iskrenog, pravog i nimalo loseg decka. Ne vide nista, sem tih silnih utakmica, sa kojih su ga sretali ponekad u modricama. I ne vide koliko mi znaci. A pricaju oni o njemu svasta. A eto, da mozda vise podrske, vise ljudi vidi tu dobru stranu, mozda i ne bi bio takav. Mozda je samo jos jedan decko od kog su previse ocekivali, u skoli, u zivotu, a on ne znajuci kako da se dokaze, posao nekim novim putem, nekom losijom stranom ulice. A bilo ih je briga za to. Niko ga nije povukao za rukav i rekao da ne ide tuda.
I zasto me iko pita zasto sam jos uvek tu za njega. Vidis, postoji tu neka tajna veza, koja je neraskidiva, jer posle 19 godina, ja njega vise ne gledam kao druga, vec kao brata, kao nekog rodjenog. Kao nekog sa kim mogu da cutim, kad mi nije do razgovora. Kao nekog ko ce mi obrisati suze, ukoliko se na mom licu stvore. Vidis ti ga vidis kao grubog decka, a ja znam da ce me zagrliti svaki put, kad sam tuzna. I zato je posle svega i dalje moj ortak, moj najbolji drug.
I nije los, mozda samo malo izgubljen!

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.

Za mene kažu da sam neverovatno teška, da previše tražim i imam te neke kriterijume koje niko ne može da ispuni.
Samo, moje granice se nisu postavile same od sebe. Neko mi je nekad pokazao da mogu da dobijem to što želim i da uopšte ne tražim puno. Neko je umeo uvek da me nasmeje, da mi odgovori na poruku nebitno da li ona stigne u sedam ujutru ili dva uveče i da li su sva slova u rečima u redu ili izmešana, da kaže tačno ono što mi treba a ne šta želim, verovao je u mene i kraj njega sam i ja verovala u sebe. Bodrio me je i imala sam želju da postanem bolja osoba zbog njega, zbog nas. Smirila sam se i po prvi put u životu nisam osećala kao da ću propustiti nešto zato što sam nečija, jer on mi je bio apsolutno dovoljan. Nije mu bio problem ni da mi da svoju jaknu kad se smrzava, ni da me prati do kuće iako živi na drugom kraju grada, ni da ostane budan zbog mene iako mu se oči sklapaju. Nije vikao, nikad, čak ni onda kad sam zaista preterala. Nikada nije činio da me bude sramota zbog nečega što volim, koliko god to glupo i smešno bilo. Bio je tu, kad god mi je bio potreban; čak i onda kad sam ga terala od sebe i mislila da ga ne zaslužujem. Tvrdio je da ne zna bolju osobu od mene, iako oduvek živim u uverenju da sam bezobrazna.
I znam da niko drugi nije on, da nikada neće ni biti, ali zaista ne mogu da se prepustim nikom drugom i izgleda da je zaista potrebno mnogo da prestanem da budem ničija i ponovo postanem nečija.

Obećaj mi da ćeš otići ako jednog dana više ne budem mogla da te nasmejem. Ne muči nas kratkim razgovorima, ako već nekad nismo mogli da se zasitimo priče. Odšetaj od mene ako ti nekad postane teško da me voliš, ili ako u mojim očima više ne budeš video sjaj, već samo tamu. Nemoj da dozvoliš sebi da ikad povisimo glas jedno na drugo i da vikanje bude jedini način da se čujemo. Nemoj više da me gledaš ako prestanem da ti budem lepa ujutru kad se probudim ili kad dođem premorena na kraju dana. Nemoj da me ljubiš ako tvoj puls ostane sasvim miran dok to radiš. Nemoj više da me voziš ukoliko ti tišina sa mnom postane nelagodna. Idi, ako svaki dan budeš morao da mi govoriš kako si umoran i kako je sve u redu. Nemoj me lagati, to neću moći da podnesem. Obećaj mi da ćeš otići, jer to ću lakše preživeti, nego da gledam kako postepeno, ali sigurno, prestaješ da me voliš.

Mom prijatelju S.I.

Stojim pred siti centrom, čekam Japanca. Baš Japanca, pravog. Čovjek je prošle sedmice lutao mojom mahalom u pokušaju da pronađe put do releja na vrhu Pofalića i malo se izgubio. Na njegovu sreću, naišao je na mene pa sam nekako uspio da uvežem njegov japansko-englesko-bosanski i odvedem ga do mjesta na koje želi da ide. Čovjek je fotograf, a nekad je studirao historiju pa se kroz studije bavio bivšom Jugoslavijom i ratom koji je devedesetih ovuda protutnjao. Helem, došao je u Sarajevo da slika neka značajna mjesta koja još uvijek nose ožiljke rata, pošto u Japanu priprema izložbu na tu temu.

Nakon što sam ga odveo do mjesta koje je htio da slika, dao mi je svoju vizitku. Ovih dana moramo popiti piće – kaže. Volio bi da još razgovaramo i da mu pokažem neka manje poznata mjesta za koja većina turista ne zna. Okej, kažem. Dam mu broj telefona i ostavim ga da se bavi svojim poslom.

Par dana kasnije je nazvao. Idemo na pivo sutra u tri. Okej, idemo na pivo u tri.

Sutra oko dva sata smo ona i ja prekinuli. Negdje oko dva i petnaest, hodam Vilsonovim poput pacijenta koji je pobjegao iz operacione sale a anestezija nakon velike operacije još nije popustila. Ljudi me gledaju i znaju, vidim im na licima. Srce mi udara puno jače nego što standardi biologije dozvoljavaju a vid mi je zamućen. Od jutra nisam ništa jeo a onda sam natovario čitav taj emotivni stres na leđa i sad manje-više izgledam kao mrtav čovjek. Ništa bolje se ni ne osjećam.

Japanac dolazi za petnaest minuta. Ruka mi se trese. Šta se kog vraga desilo s nama? Prvu godinu smo bili savršeni a onda smo u neka doba skapirali da smo sve vrijeme bili pogrešni. Zamisli to. To ti je isto kao da tek nakon godinu-dvije shvatiš da nosiš tuđu košulju, a uvjeren si da je tvoja.

Dođe Japanac, tu se mi izgrlimo i pravac kafe Tito. Naručim nam pića i pričam mu o ratu u Bosni. Pričam mu pravu priču, onako kako je to moj otac doživio i onih par fragmenata koji su meni ostali u sjećanju. Ja sam se rodio nekoliko mjeseci prije početka rata ali imam negdje u pozadini sjećanja par scena iz devedeset pete. Nisu to čitka sjećanja, samo pojedinačne slike ali znam da su se desile, osjećam to u sebi.

Pričam ja Japancu sve to, konobar donosi nove čaše čim se stare isprazne. Japanac hvata bilješke a ja u pozadini svoje priče razmišljam, kao da su u meni dva čovjeka. Jedan upravlja mozgom i govori o svim tim mjestim i dešavanjima u Sarajevu, poput autopilota.. a drugi, pravi ja, unutra analizira detalje našeg prekida.

Oke, morali smo se rastati. Nije išlo kako treba već dugo, bio sam sjeban k'o nikad prije i morao sam napraviti rez. To i dalje ne mijenja činjenicu da se osjećam odvratno. To ti je isto kao da imaš nekog dragog prijatelja u komi. On živi na aparatima, ne osjeća apsolutno ništa i doktor kaže da je na tebi da li ćeš ugasiti aparate i pustiti ga… Ma koliko ta odluka boljela, ma koliko ga ti želiš zadržati, unutra znaš da je prava stvar pustiti ga da ide. Okej, malo morbidno poređenje ali shvataš šta želim da kažem – zašto na silu držati u životu nešto što je već mrtvo?

I tako ja ugasim aparate i pokušavam da smirim svoju savjest. Neki čudni glasovi unutra galame kako ja nisam toliki fraer da ću moći brzo naći istu ili bolju od nje, neki drugi glas dobacuje kako ću vječno ostati sam a jedan tamo u daljini tiho šapuće da ima zgodna plavuša za stolom preko puta.

Borim se sa svim tim ruljama u meni, trudim se da ih nadglasam pričom o tome kako je most Suade dobio ime i šta se tu zapravo desilo ali Japanac je nanjušio da nešto nije uredu. Nemoguće da je do alkohola, bio sam takav i kad smo tek sjeli i počeli sa turama.

Pita me šta nije uredu. Ja mu kažem. Japanac pita da li želim da razgovaram o tome. Ne želim, iako bih vjerovatno trebao. Okej, želim ali mi je neugodno sa potpunim strancem otvarati moj privatni život. Ic okej, kaže Japanac uz osmijeh.

Ispričam mu. Kako smo prekinuli jer smo morali da prekinemo i kako me sad strah da ovo sranje od osjećaja nikad neće prestati. Bojim se da ću uvijek da se kajem.

On ima trideset osam godina. Brada mi je pala do poda kad je to rekao jer čovjek ne izgleda starije od dvadeset pet u vrh glave. Džaba, imat trideset osam. Jebote, da mi je japanske gene. 

U tih svojih trideset osam, nikad se nije ženio.

Pitam ga zašto. Kaže da je bolje da mi ne priča. Bulšit, kažem ja njemu i naručim nova pića. Pričaj mi!

Japanac nazdravi, popije par gutljaja i kaže mi da je prošao haman istu stvar kao ja. Samo gore. Volio neku djevojku sa kojom je odrastao, bili dobri drugovi i zaljubili se. Nekad u dvadeset trećoj, manje više. Bili zajedno skoro tri godine ali veza bila loša. Hiljadu problema, od roditelja koji su bili protiv njih, preko novca do činjenice da je on htio da ostane i studira a ona da putuje svijetom. I tako ti Japanac prekine.

Do danas je promijenio desetak djevojaka. Nikad nju nije prestao voljeti. Sada je u vezi sa nekom curom iz njegovog rodnog grada, zajedno su već tri godine ali neće da je ženi. Putuje tako svijetom svako malo, ona ga nekad čeka kući a nekad ide ss njim – i kaže da je sretan.

Kako to jebote sretan, a nikad onu prvu nisi prestao voljeti?

Kaže da ne kapiram lajf. To tako ide, godine počnu da prolaze brže nego što čovjek misli da će da prolaze i u neka doba se osjetiš usamljeno. Započneš neke nove priče, nađeš neke manje ljubavi ali udobnije za živjeti. Nađeš nešto što je dobro za tebe pa makar to ne volio.

Vidi, nastavlja Japanac, jednostavno je. Ako je ona bila tvoja prava ljubav, nikad je nećeš zaboraviti. Volit ćeš je dok te ima pa makar je nikad opet ne imao. Ono što ti niko ne kaže je da se tako može živjeti, i to sasvim lijepo. Nije ljubav jedina stvar na svijetu koja stane u srce. 

A ako nije ona prava, za par godina ćeš imati neke drage uspomene i srce će početi da njuši neke nove ljubavi. Život opet ide dalje. 

Hoće da mi kaže da nikad niko nije umro od ljubavi.

Dobro je živjeti sa dosta para, ali može se i kad ih imaš malo. Teže je ali se može. Dobro je voziti udoban nov auto, ali može se i gradskim prevozom ili pješke. Teže je ali se može. Tako je, kaže, i sa ljubavi. Dobro je voljeti jednu ženu čitav život i imati savršenu vezu ali ako toga nema, život opet ide naprijed. Nađeš nešto drugo.

I tu se mi posvađamo. Zamisli sad scenu: on pijan, ja pijan. Njegov engleski katastrofalan, moj umjereno do pretežno oblačan. I mi se u kafiću u četiri popodne svađamo o smislu ljubavi. 

Na kraju je odustao, rekavši da u životu nije sreo tvrdoglavijeg čovjeka od mene, ali je uvjeren da ću jednom realnije gledati na život. Doći će ko biva vrijeme u kojem neću ovoliko sanjati, vrijeme u kojem ću život vidjeti kao ono što jeste: puno radno vrijeme sa dosta sranja i ponekim ugodnim danom, a prestati ga gledati onakako kako ga sad vidim: kao mapu do skrivenog blaga.

—————————————————————————————————–

Prošlo je pola godine. Japanac je imao svoju izložbu, zove me na skajp i kaže da je izdominirao. Sala bila puna, raja oduševljena slikama i malenim pričama koje je ispod svake otkucao – one priče koje sam mu ja diktirao. Okačio je, kaže, i moj portret.

Pitam ga šta je napisao ispod slike, a on mi šalje tu sliku u cjelosti. Ispod piše, citiram:

„Posjetio sam trideset i sedam zemalja svijeta i tek u Sarajevu našao posljednjeg zaljubljenika u ljubav. Prijatelju, nadam se da si bio u pravu. S.I.“

Skoro da sam se rasplakao. Zahvalim mu tri stotine puta, kažem da mi nikad niko nije ukazao toliku čast a on se ponaša kao da to nije ništa. Pitam ga za vezu – i dalje isto. Putovali su skupa u Beograd, kaže. Divan grad. Kasnije su vidjeli i Budimpeštu, malo ih nervirao mentalitet ljudi tamo i na kraju se vratili u Takamacu. Sve je isto kao ranije. Ne misli se ženiti a ona ne želi biti nečija mlada. Stvari su uklopljene tako da su oboje zadovoljni onim što imaju.

Pita kako sam ja.

Dobro, kažem. Vratio se treninzima, počeo raditi, prestao piti, prestao pušiti. Japanac nije impresioniran, želi znati šta je sa ljubavi. Jesam li se promijenio, da li sam imalo bolje ili je postalo teže.

Kažem da je dobro. Izlazim, nalazim neke djevojke, neke druge nalaze mene. Ljubav nisam tražio a ni ona izgleda za mene ne pita.

Japanac pita da li sam to odustao i jesam li spreman priznati da je bio u pravu.

Nisam, fak ju brader, kažem mu. Japanac se nasmije. I dalje sam budala, prijatelju. Jedna pogrešna veza to neće promijeniti. Ne patim, zna mi tu i tamo zafaliti ali mislim da sve više blijedi. Imam neke nove snove i neke nove hobije. U srcu se otvorilo mjesta za stvari koje sam s njom morao zapostaviti i sada je tamo dole velika buka. Radim sve i svašta, volim mnogo toga.

Oke, recimo da si bolje, veli on. Reci mi jel sad opet tražiš ljubav ili si spreman tako živjeti?

Okolo naokolo, uporno hoće da dokaže da je u pravu. Ne znam, kažem mu. Ne znam ni sam šta tražim, znam samo da sam u ovom traženju te čudne stvari kojoj ne znam oblik, pronašao sebe.

To je dobro, kaže Japanac. Naučio si biti sretan čovjek.

Ovo je sreća, pitam? Nema ništa više od ovoga?

Za neke od nas nema, kaže mi. A mnogi moraju pristati i na manje.

Šta me pokušavaš naučiti, upitam ga zbunjeno?

Pokušavam te naučiti da u svakom trenutku svog života budeš sretan. Hoću da znaš da tvoju sreću ne čine drugi ljudi nego ti sam. Jako je važno da to znaš. Može se bez svakoga, može se i bez ljubavi. Ne govorim ti da moraš bez ljubavi, govorim ti da ćeš preživjeti i ako je ne nađeš. Razumiješ?

Mislim da razumijem, kažem. Govoriš mi da je dobro tražiti ljubav, ali da u toj potrazi također naučim biti sretan? Govoriš mi da je putovanje jednako važno kao i destinacija – pitam ga.

Tako je, kaže uz osmijeh. Veri gud.

Kad ćeš u Sarajevo, upitam ga samo da promijenim temu.

Nakon što ti dođeš u Japan, spremno dočeka. U pravu je, fakat ću morati. Obećam mu da ću štediti novac i da ću ga jednog dana posjetiti.

Povedi i djevojku, kaže. Do tad ćeš već naći nekoga.

Ofkors, rekoh. Zahvalim mu se na japanskom, on meni na bosanskom i prekinemo vezu.

Ostanem te noći dugo razmišljati. Čovjek nekad ne vidi drvo od šume. Te noći shvatim da sam u suštini srećan čovjek koji samo ne umije s tom srećom rukovati. Uzmem papir i napišem pismo Japancu. U tom pismu mu objašnjavam kako ću zahvaljujući njemu voljeti svaki sljedeći dan mog života. U tom pismu mu napišem neke nove priče o lijepim mjestima u Sarajevu. O mjestima koja su nikla nakon rata, koja ne znaju ništa o bolu i patnji i na kraju dana, ne žele ni znati. Ispričam mu o novoj sreći koja niče ovim gradom nakon što je svijet mislio da je uništen, znam da će shvatiti da ja zapravo govorim o sebi.

Prošlost je stvar prošlosti. Uvijek će postojati njeni spomenici, neke ruševine koje podsjete na boli koje su nekada baš na tom mjestu ujedale… ali svake godine, poneka ruševina nestane i na njenom mjestu se izgradi nov neboder. Malo po malo, gradom niču jedna po jedna lijepa stvar, sve ih je više. Vrijeme radi svoje i svaki čovjek, ako to umije, može odabrati da bude sretan.

Jednom ću doći u Japan. Jednom ću ponovo voljeti.

Nemoj

Pokušavaš me kontrolisati

Ne radi to

Stvorena nisam

da slušam naredbe

Izmačinjem ti

Klizim

Padam

Nemoj,

ne možeš me ukrotiti

Divlja sam

I neću da se pripitomim

Beži od mene

Neću da se menjam

I neću da se smirim

Rođena da budem potčinjena,

nisam

Niti ću ikada biti

Zato

Ili prihvati ovaj,

zauvek menjajući,

vetar

Ili mi se ne približavaj.

Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nad mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.
—  Meša Selimović

Kažu da ono što trijezan misli, pijan govori.
Šta znam…
Zoveš me..opet.
Pijani oboje, ti malo više od mene.
Pričaš mi nešto i smiješ se.
Bože, kako volim tvoj smijeh…
Mogu ga slušati stalno
i ne bi mi dosadilo.
Svaki put kad čujem tvoj smijeh
zaljubim se još više.
Još više te volim…
Ne znam,
možda je to zbog alkohola,
mada sumnjam,
volim ja tebe već odavno,
i to svi znaju…
Samo eto, oboje pokušavamo da sakrijemo emocije.
Strah ili nešto drugo ne znam.
Smijem se i ja tebi,
jer ko ne bi..
Ti si nešto najbolje što mi se dogodilo,
ne dam te za svo bogatstvo ovog svijeta.
I dalje ne znam šta pričaš,
samo slušam tvoj smijeh
koji je kao droga.
Kažeš “Odoh da spavam”,
da se odmoriš,
a ja ti ne odgovaram ništa
samo slušam tvoj smijeh.
Posle nekoliko minuta ćutanja
kažem ti “Čuvaj se, lijepo spavaj”
a ti ćutiš,
smješkaš se,
kažeš “Hoću, i ti isto, laku noć”.
Prekidaš vezu,
a meni,
još uvijek,
u glavi odzvanja tvoj smijeh.
I nije bitno šta kažeš,
a šta ne,
jer razumijem ja.
Ionako se znamo predugo…
To što je ostalo nedorečeno,
to znamo samo ti i ja.
Niko drugi i ne treba da zna.
Čuvaj se i laku noć.
Volim te.

- M.M.

Pa..izgleda da ponovo nedostajes.


Opet isto. Kao i svako vece.
Sedim za svojim stolom,i posmatram tvoju sliku na ekranu.
Ovog puta si konacno,izbacio sliku na instagram. Suludo je u sta se ljudi pretvaraju,samo ih drustvene mreze zanimaju. Ali to je jedina stvar gde te mogu videti,pa cak iako je to samo slika i ne mogu da osetim snagu tvoje zategnute vilice pod svojim dlanovima.
Postavio si sliku sa svojim psom. 
Secam ga se. Poslao si mi njegovu sliku prvo vece kada smo razgovarali. Vec tada sam bila srecna sto te upoznajem. Taj pas je sigurno,nesto,sto si tada voleo vise od mene.
Sada mene vise i ne volis. 
Na slici se jasno vide tvoje jagodice,izrazena vilica i onaj mladez malo ispod oka,koji takodje imam i ja,bas na istom mestu. Sudbina? Bar sam se tome nadala.
Izgledas srecno na slici i to je ono sto sam i zelela da znam i da vidim. 
Poslednji put kada si mi se javio bio si nasmejan. Mozda ne znas,ali taj tvoj osmeh mi je popravio dan,kao i svaki put kada si taj osmeh nosio sa sobom. Nosi ga uvek. Molim te. 
Kosa ti je porasla ali to je ista ona kosa kroz koju sam provlacila svoje prste sa zeljom da se u njoj izgubim na par sati,dana,godina ili da mozda zauvek ostanem tamo. Ti si bio moj spas. Moj beg od stvarnosti. Iako si i ti bio stvaran,bilo je puno nerealnih sitnica medju nama kojih volim da se secam jer su me cinile srecnom. 
Oci ti idalje zrace onom istom bojom,nisu se promenile i nisu izgubile sjaj. Naravno,iako su idalje iste,bilo je trenutaka kada bi me zabolele te tvoje oci jer bi gledale kroz mene,a ne u mene,kao sto su nekada radile. Vise im nisam u fokusu. 
Usne si razvukao u blagi osmeh. Konacno si na slici bar malo nasmejan! Na slikama si uvek glumio nekog mangupa,nekog momka sa stavom kome niko ne sme da pridje,takav si pogled uvek i imao. Niko taj pogled nije razumeo,ne brini,ja jesam. Meni si znacenje tog pogleda mnogo puta ispricao. I secam se…secam se trenutka kada si mi rekao ‘Samo tebe ne gledam tako.’ 
-’Zasto?’ pitala sam te.
-Jer si posebna,odgovorio si mi. Secas se da sam i to vece plakala? Ali ne,budalo,ne od tuge,od srece sto si tu pored mene i sto si rekao da sam posebna. Samo sam zelela da u tvojim ocima uvek budem takva. Posebna i tvoja. 
Steta je samo sto sam ostala samo ovo drugo. Samo tvoja. Posebna…mozda u nekom drugom zivotu,gde cemo biti manje otrovni jedno po drugo. Sada sam ja u svom svetu koji jos nije zarazen,koji jos nije otrovan,a ti si u svom koji moze da otruje mene i moj svet ako bi mi se ponovo priblizio.
Sretni me ponovo.za par godina,kao slucajno,i reci da zelis da ponovimo sve. Nasmej se onako glasno i odrepuj kroz zube stihove tvoje pesme koju sam stalno slusala kada si otisao. ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio..’ Odmah znaj da ces me imati. Ponovo. Kao nikad niko nikog. Cekam te,to valjda znas i sam.
Ne brini,moje srce je ostalo na istom mestu na kom si mi ga vratio onog dana kada si resio da odes od mene.
Vrati se po njega. 
Spremno te ceka,jer jos uvek zeli da ti pripada celom svojom tezinom i ranivoscu koju je prouzrokovao niko drugi no ti.
I nemoj da mi najavis svoj dolazak i povratak meni. 
Neka bude spontano,jednog lepog,suncanog junskog jutra kada svet bude tih i mracan. 
Tada dodji i budi moje svetlo u tami,moje oci ce prepoznati tvoje.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Pjegavoj

Jedno drugom smo obećavali sve i svašta kada je krenula preko bare. Da ćemo pričati svaku večer na skajpu makar sat vremena, da ćemo slati pisma kad god osjetimo isnpiraciju za pisanje i da ćemo, ma koliko to bilo teško ili skupo za izvesti, svako dva mjeseca izmisliti način da se vidimo. Tada smo vjerovali da je to moguće i kroz suze se držali za ruke, kondukter galamio da je vrijeme da autobus krene i da će je, ako se odmah ne pokrene istjerati iz busa a ja ga gledao u maniru “hajd samo probaj, jebo sam ti mater.”

Ona je nijemo stajala na stepenicama, na licu joj se vidjelo kako sama sa sobom lomi pogolemu dilemu a onda, kao da je otkrila nešto važno i u sebi povikala EUREKA, skočila mi u zagljaj i ljubila vrat toliko jako da sam se mogao zakleti da će mi ostaviti modrice. Ostavljala je u Sarajevu ljubav svog života, ili je bar tada u to vjerovala. 

Odvojila se od mene nakon trideset sedam poljubaca, pamtio sam i brojao svaki, pa s vrata skinula lančić sa privjeskom o kojem vam ne mogu ništa reći, niko ga osim mene do moje smrti neće vidjeti. Skinula je taj lančić, spustila ga na moj dlan i stegnula mi ruku u šaku. Gledale me u oči kao da na svijetu ne postoji ništa važnije od tih par riječi i rekla mi: „Obećaj mi da-„, a ja rekao „Obećavam“ prije nego su riječi sišle s njenih usana jer, tog trenutka mi je mogla tražiti da poletim, sa Jupitera joj donesem staklenku punu duge i vratim se do srijede – ja bih to obećao i bez ikakve sumnje napravio. Nije više ništa rekla, pogled joj je ispao na pod a za njim i par suza u kojima se jasno mogla vidjeti naša budućnost.

Ušla je u autobus, kondukter odbrusio jedno „e fala kurcu“, vozač zatvorio vrata a ja gledao kako mi čitav autobus, skupa sa jedinom ženom sa kojom sam mogao zamisliti svoju starost, maše i odlazi u bijeli svijet.

Par puta smo se čuli, razmijenili par pisama i još toliko puta plakali ali više se nikad nismo vidjeli. 


……..

Pjegice, kakve su ljubavi na Floridi? U Sarajevu je danas preko trideset pa se sve nešto pitam sjećaš li se privjeska kojeg i dalje držim u šaci, dok saljevam katastrofalno loše točeno pivo i razmišljam kako bi trebalo ubiti svakog čovjeka koji je ikad rekao da je ljubav na daljinu dobra ideja. 

Previše me je
u juče,
u sutra,
u ćutanju,
u greškama,
u lutanju,
u nestajanju,
u nedostajanju,
u “jednog dana”,
u “ko zna zašto je to dobro”
u snovima,
u senkama,
u “nikad”,
u “vreme će pokazati”.

Previše me je
u vinu,
u filmovima,
u mirisu detinjstva,
u međuprostoru,
u prozirnosti,
u daljinama,
u hladnoći,
u decembru.
Svaka mala smrt utisnuta u zraku
oživi od mene.
Ja sam previše
u svemu što odlazi.