oci

Iznenadio sam se kad sam je video. Ne samo što je svoju dugu, smeđu kosu skratila do ramena i ofarbala u crno, bilo je nečeg drugačijeg u njoj, u njenom pogledu. Usne su se smešile, ali on je ostao leden.
“Pa gde si ti?”, zagrlio sam je, a njene ruke su par trenutaka neprijatno stajale uz telo, dok me konačno nije potapšala po leđima.
“Hajde, nije prošlo toliko vremena otkako smo se poslednji put videli.”
“Zapravo, prošla je cela godina”, rekao sam odmaknuvši se.
“Zaista? Oh, nisam primetila.. Čekaš nekoga?”, gledala je u cvet u mojoj ruci.
“Da”, podigao sam ga, “sestru. Rođendan joj je.”
“Aha”, rekla je zapalivši cigaretu.
“Još uvek pušiš”, zvučao sam grublje nego što sam želeo.
“Niko mi nije dao razloga da prestanem”, nonšalantno je izgovorila.
Ona toga nikada nije bila svesna, ali njene reči su imale veoma oštre zube, koji, kada bi ujeli nešto, ne bi popuštale ugriz sve dok ne prokrvare sa svih strana. Ali, ranije bi njene oči tako glasno vikale ‘izvini’, samo, ovog puta i one su ostale sasvim hladne, čekao sam da nešto izleti iz njih i zabode se u mene.
“Zašto me gledaš tako?”, namrštila se.
“Šta ti se desilo?”, iskreno sam je pitao, na šta je ona samo podigla levu obrvu. “Drugačija si od osobe koju sam poznavao.”
“Oh, pa zar nisi pratio vesti?”, osmehnula se.
“Ne razumem..”
“Ubio si je. Ta devojčica koju si ranije poznavao, utopila se u svojim suzama kada si otišao. Plakala je dan i noć i niko se nije pojavio da je spase, a i sam znaš da nije umela da pliva. Udavila se u sopstvenoj boli. Vrištala je tvoje ime, ali ti je nisi čuo od šapata drugih.”
“Izvini”, bilo je sve što sam mogao da kažem.
“A, ne, ne. Hvala ti što si uništio osobu koja sam nekad bila, jer da nisi, nikad ne bih otkrila koliko jaka mogu da budem.”