oci

Trebalo mi je tako malo od tebe…poljubac, zagrljaj…tako malo, da ti se celom dusom predam…jer..volela sam te, volela sam tvoje oci, tvoje reci, tvoj glas…glas koji me je prvog trena osvojio…a dodire sam samo sanjala…osecala ih u masti, a u stvarnosti su za mene bili daleki i strani…
—  Aurora
3

Title: The Sullivan Series: Changes
Fandom: Supernatural
Characters: Zoë Sullivan (OC), Dean Winchester, Sam Winchester
Time period: beginning season 1
Warnings: swearing, violence, angst
Word Count: 2996 words

Summary: 
Ninth chapter of the Sullivan Series part one: Changes. What started as an ordinary shapeshifter case for huntress Zoë Sullivan, turns out to be much more complicated the moment the Winchester brothers get involved. A lot has happened since Dean last saw Zoë and both boys are eager to find out why she’s ended up hunting the supernatural, but her attitude and bitterness makes it almost impossible to work with her.

Author’s note: I’m sorry it’s taking me longer to post than I had anticipated, but motivation is a bit of an issue right how. However, I hope the people who read this enjoy it, let me know what you think. The Sullivan Series is my Supernatural-based fanfiction that I’ve been working on for years and years. If you are up for a series that is going to last long, this is a fic for you. Thank you to those who read this and reach out, it means a great deal to me!

Read previous parts here:
part one - part two - part three - part four - part five - part six - part seven -
part eight


Slowly Zoë regains consciousness and opens her eyes. Not that it makes much of a difference, she still can’t see a damn thing. The smell inside the moistly space she finds herself in is terrible, a mixture of rotten remains and sewer waste might come close. Disturbing, because she wouldn’t be surprised if that’s what is actually causing the smell. She rubs her face and moans, then pulls her hand back. Her fingers feel sticky, she recognizes the substance just by feeling it; it’s blood. Where is she and what the hell happened? She explores her surroundings with her hands and finds three walls and eventually prison bars; she’s trapped. Then she hears soft wailing in the distance.
“Anyone there?”, she asks out loud.
“Yes…”
Shit, she curses to herself. Her question is answered by a child’s voice. Zoë realizes it’s probably one of Cliffer’s kids.
“Are you okay?”, Zoë asks friendly.
“No…”, she cries.

Keep reading

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.

Pa..izgleda da ponovo nedostajes.


Opet isto. Kao i svako vece.
Sedim za svojim stolom,i posmatram tvoju sliku na ekranu.
Ovog puta si konacno,izbacio sliku na instagram. Suludo je u sta se ljudi pretvaraju,samo ih drustvene mreze zanimaju. Ali to je jedina stvar gde te mogu videti,pa cak iako je to samo slika i ne mogu da osetim snagu tvoje zategnute vilice pod svojim dlanovima.
Postavio si sliku sa svojim psom. 
Secam ga se. Poslao si mi njegovu sliku prvo vece kada smo razgovarali. Vec tada sam bila srecna sto te upoznajem. Taj pas je sigurno,nesto,sto si tada voleo vise od mene.
Sada mene vise i ne volis. 
Na slici se jasno vide tvoje jagodice,izrazena vilica i onaj mladez malo ispod oka,koji takodje imam i ja,bas na istom mestu. Sudbina? Bar sam se tome nadala.
Izgledas srecno na slici i to je ono sto sam i zelela da znam i da vidim. 
Poslednji put kada si mi se javio bio si nasmejan. Mozda ne znas,ali taj tvoj osmeh mi je popravio dan,kao i svaki put kada si taj osmeh nosio sa sobom. Nosi ga uvek. Molim te. 
Kosa ti je porasla ali to je ista ona kosa kroz koju sam provlacila svoje prste sa zeljom da se u njoj izgubim na par sati,dana,godina ili da mozda zauvek ostanem tamo. Ti si bio moj spas. Moj beg od stvarnosti. Iako si i ti bio stvaran,bilo je puno nerealnih sitnica medju nama kojih volim da se secam jer su me cinile srecnom. 
Oci ti idalje zrace onom istom bojom,nisu se promenile i nisu izgubile sjaj. Naravno,iako su idalje iste,bilo je trenutaka kada bi me zabolele te tvoje oci jer bi gledale kroz mene,a ne u mene,kao sto su nekada radile. Vise im nisam u fokusu. 
Usne si razvukao u blagi osmeh. Konacno si na slici bar malo nasmejan! Na slikama si uvek glumio nekog mangupa,nekog momka sa stavom kome niko ne sme da pridje,takav si pogled uvek i imao. Niko taj pogled nije razumeo,ne brini,ja jesam. Meni si znacenje tog pogleda mnogo puta ispricao. I secam se…secam se trenutka kada si mi rekao ‘Samo tebe ne gledam tako.’ 
-’Zasto?’ pitala sam te.
-Jer si posebna,odgovorio si mi. Secas se da sam i to vece plakala? Ali ne,budalo,ne od tuge,od srece sto si tu pored mene i sto si rekao da sam posebna. Samo sam zelela da u tvojim ocima uvek budem takva. Posebna i tvoja. 
Steta je samo sto sam ostala samo ovo drugo. Samo tvoja. Posebna…mozda u nekom drugom zivotu,gde cemo biti manje otrovni jedno po drugo. Sada sam ja u svom svetu koji jos nije zarazen,koji jos nije otrovan,a ti si u svom koji moze da otruje mene i moj svet ako bi mi se ponovo priblizio.
Sretni me ponovo.za par godina,kao slucajno,i reci da zelis da ponovimo sve. Nasmej se onako glasno i odrepuj kroz zube stihove tvoje pesme koju sam stalno slusala kada si otisao. ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio..’ Odmah znaj da ces me imati. Ponovo. Kao nikad niko nikog. Cekam te,to valjda znas i sam.
Ne brini,moje srce je ostalo na istom mestu na kom si mi ga vratio onog dana kada si resio da odes od mene.
Vrati se po njega. 
Spremno te ceka,jer jos uvek zeli da ti pripada celom svojom tezinom i ranivoscu koju je prouzrokovao niko drugi no ti.
I nemoj da mi najavis svoj dolazak i povratak meni. 
Neka bude spontano,jednog lepog,suncanog junskog jutra kada svet bude tih i mracan. 
Tada dodji i budi moje svetlo u tami,moje oci ce prepoznati tvoje.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

1/365

Došla je i nova godina, koju si mnogo priželjkivala. Bila si ubjeđena da će nova godina donijeti spas, mada zapravo nisi znala od čega želiš da te spasi. Kada su se kazaljke poklopile doživjela si još jedno razočarenje. Prvo ovogodišnje. Očekivala si poruku, zar ne? Onu poruku koju danima očekuješ, i koju danima ne dobijaš. Jednom rukom grleći flašu, pisala si poruku koju si bezbroj puta obrisala.Stisnula si zube i poslala. Tiho si izgovorila “zadnja”. Tjerajući sebe da povjeruješ u još jednu laž, ponovo. Sa očima punim suza, u prostoriji punoj ljudi tražila si nekog svog. Tu noć si se najviše smijala, i njaglasnije pjevala dok se u tebi komadić po komadić nečujno rušio svijet. Tvoj. Upravo onaj svijet za koji si se pomolila kada su se kazaljke poklopile. Dugo ćeš pamtiti tu večer, u kojoj si sa osmijehom preživjela još jedan poraz. Poraz koji je posvetio tebi, djevojci kojoj se kleo da je najviše volio. Sa njegovim imenom na svojim usnama utonula si u san. Prvi ovogodišnji o njemu. O čovjeku, kojem si život posvetila.

Voleo sam neznost njenih ruku. Voleo sam mekocu i ukus njenih usana. Voleo sam sjaj u njenim ocima i osmeh na njenom licu svaki put kad bi smo se sreli. Voleo sam nacin na koji je razmisljala i to sto se razlikovala od drugih. Voleo sam nju i jos uvek je volim.
—  Aurora